Почетна / Култура / JUTRO MISLENO Knjiga opomene i radosti

JUTRO MISLENO Knjiga opomene i radosti

Piše Vasa Pavković

„Jutro misleno“ je prva i jedina na srpskom jeziku antologija srpskog srednjovekovnog pesništva, zbornik slika jednog ličnog vrednovanja našeg najstarijeg pesničkog kazivanja

Sigurno je bilo mnogo onih koji su u nedoumici zastajali pred izlozima knjižara ugledavši u njima novu knjigu Vaska Pope. Oprema izdanja jasno je nagoveštavala da je reč o četvrtom tomu iz serije Zbornika koje je veliki pesnik počeo da objavljuje daleke 1958, počevši „Zlatnom jabukom“, koja je bila posvećena narodnim umotvorinama. Na koricama ovog neočekivanog izdanja, sem imena Vaska Pope i naslova „Jutro misleno“, čitalac može pročitati i podnaslove „Nemanjićko doba“ i odmah ispod njega žanrovsku odrednicu „Zbornik srednjovekovne srpske poezije“. U opširnom predgovoru Aleksandra Petrova, najzaslužnijeg za ovo divno čudo, stvari postaju jasnije. Jer, sem što čitaocima nudi  opširnu analizu (duhovne geneze) Popinog dela, odnosno dubokog dosluha dela njegovog pesništva sa srpskom srednjovekovnom književnošću, Petrov otkriva okolnosti nastanka Zbornika i činjenice da se našao u ulozi njegovog čuvara i  putovođe u kulturnu večnost.

U CRVENOJ FASCIKLI
Negde s jeseni 1971. godine kada je okončao „Uspravnu zemlju“, Popa je jednom prilikom navratio do Petrova, s crvenom fasciklom, presečenom po sredini, u rukama. Budući da je Petrov u to vreme radio na „Azbučniku pesničke loze“, Popa mu je predao fasciklu, saopštivši šta se otprilike krije u njoj. Interesantno je da je veliki srpski pesnik rekao Petrovu da može da uzima primere stihova iz nje, ali da je po završenom poslu slobodno uništi ili objavi pod svojim imenom „jer za nju ionako ne zna niko, doslovno niko“.
O sadržaju fascikle Popa je odbijao da razgovara i kasnije, odmahujući rukom i s vučjim bleskom u očima, pa je ona završila u „porodičnoj kući na Zvezdari, u potkrovlju, u jednom povećem drvenom sanduku…“, u kojem je Petrov pohranjivao svoje rukopise. Mnogo godina docnije, a pet posle Popine smrti, Petrov se posle jednog povratka iz Amerike susreo sa crvenom fasciklom i požutelim listovima u njoj, nezavršenom i odbačenom „pepeljugom antologijom“. Razgovor s Hašom Popa, kojoj je Vasko, znano je to, posvetio sve  zbirke pesama, razrešio je nedoumicu skrivenog naslova i podstakao Petrova da se susretne sa profesorom srednjovekovne srpske književnosti i Popinim dugogodišnjim prijateljem Đorđem Trifunovićem, kao i Gojkom Tešićem, koji je trebalo da bude urednik izdanja. Profesor Trifunović je pristao da rukopis Zbornika proprati Beleškom, koja između ostalog potvrđuje da Vasko rukopis nije završio, odnosno konačno oblikovao. Uprkos tome, ne samo što Zbornik u „zatečenom“ obliku predstavlja dragocen uvid u Popine poetičke preokupacije u vreme rada na „Sporednom nebu“ i „Uspravnoj zemlji“, nego je, citiram: „ Zbornik slika jednog ličnog vrednovanja srpskog srednjovekovnog pesničkog kazivanja, koje još nije dobilo sveobuhvatnu, književnoteorijsku i estetičku ocenu.“ „Štaviše“, čitamo dalje, „’Jutro misleno’ je i prva i jedina na srpskohrvatskom jeziku antologija srpskog srednjovekovnog pesništva“.

IZ ZLATOKRILIH HIMNOGRAFA
Šta će, konačno, čitalac naći na stranicama koje su ispisali „zlatokrili himnografi“, kako ih je Popa nazvao u svom tekstu o Lazi Kostiću?
Koristeći se prevodima Milivoja Bašića, Lazara Mirkovića i Dimitrija Bogdanovića, Popa je u Zbornik unosio poetične odlomke iz dela Save Nemanjića, Stefana Nemanjića Prvovenčanog, više Savinih učenika i savremenika, Domentijana, Teodosija, Danila Pećkog, a potom i starih, anonimnih pisaca iz 14. veka, Monaha iz Sopoćana, Danilovog učenika, Jakova Serskog, Siluana… Pomenuću još neke, a ne sve Popine „priložnike“: Rajčin Sudić, pop Petar, kneginja Milica, Jefimija, despot Stefan Lazarević, Grigorije Camblak, Konstantin Filozof, sve do patrijarha Pajsija. Interesantno je da prvo izdanje Popinog „Jutra mislenog“ donosi i odbačene pesme čiji su autori mahom pisci iz izbora, prevashodno Teodosije, Danilo Pećki i na kraju Danilov učenik.
U Popin Zbornik, dakle, uključeno je ne samo ono što je on čitao, sabirao i izabirao iz baštine naše srednjovekovne književnosti, nego i rad prevodilaca, ali i napor profesora Đorđa Trifunovića, kao i Tatjane Subotin Golubović koja je razrešila izvore svih pesama (sem jedne). Ona je uspostavila i hronološki red i uporedila Popine ispise sa tekstom štampanih prevoda. Ovom za srpsku liriku i njenu istoriju, ali i sadašnjicu bitnom izdanju novosadske „Akademske knjige“ doprineo je i crtač Javor Rašajski, on je uobličio ilustracije u duhu onih koje su pratile Popine pesničke knjige i zbornike za njegovog zemnog života. Čitalac „Jutra mislenog“ ne može, a da ne oseća toplu zahvalnost prema svim ovim ljudima i posebno Aleksandru Petrovu, koji je našoj književnosti darovao sadržaj crvene fascikle.
Kao i uvek kada je reč o knjigama ovakvog značaja i vrednosti, nameću se mnogobrojni podaci, a nekako od pisca osvrta i njegovih čitalaca beži osvrt na pesničke tekstove. Vadeći iz žitija, pohvala, plačeva odlomke, ali uvršćujući u svoj četvrti Zbornik i zapise s margina starih rukopisa i njihovih prepisa, Popa je tragao za istočnicima žive pesničke reči, koja nas obasjava i dodiruje iz devet-deset vekova starih rukopisa naših (pesničkih) predaka. Popi levičaru i komunisti, bila je daleka svaka prigodničarska ideja, svako stereotipno idealizovanje i idolatrija s nacionalističkim ili nekim inim predznakom. Tragajući za korenima i kalemima, on je tragao za lepotom, vadio je iz zaostavštine predaka i stavljao u Zbornik kao živi cvetnik. Zato se ova sjajna knjiga čita kao poučnik i morao bi da je ima svaki (mladi) srpski pesnik na stolu. I da je čita povremeno, kao podsticaj.
Navešću za kraj tek pregršt stihova iz „Jutra mislenog“: „I pre smrti bivam mrtav/ i pre Suda sam se osuđujem“ (Sava Nemanjić); „Raduj se, pustinjaka zaštitniče,/ inoka tišino!“ (Prvovenčani); „Rim zreo,/ i zrenje njegovo padanje njemu,/ i pogiblje i padanje njemu“ (Pandeh). Obratite pažnju na Teodosija: „Vetrovi i more legoše,/ i vali se u sebe srušiše,/ i sunce presvetlo obasja,/ i bi velika tišina“.
„Jutro misleno“ je knjiga za putovanje: kroz vreme, ljudske reči i sudbine, knjiga opomene i radosti.

_______________

Sava Nemanjić: „Slovo o mukama“

„Pomešah se sa stokom nerazumnom
i izjednačih se s njom,
bivajući ubog dobrim delima,
a bogat strastima,
ispunjen sramom,
lišen Božje slobode,
osuđen od Boga,
oplakan od anđela,
bivajući na smeh besovima,
obličavan svojom savešću,
posramljen zlim svojim delima.

I pre smrti bivam mrtav
i pre Suda sam se osuđujem,
pre beskrajne muke
sobom sam mučen od očajanja“

Један коментар

  1. Proslo je 90 godina od stvaranja drzave SHS
    (pisano 2008.gog)
    Pre dvadesetak dana Slovenci su performansom na Krnu, iznad Pivke, obelezili *veliku pobedu* nad Italijanskom soldateskom u Prvom svetskom ratu !!! Nakon predstave ucesnici u raznim uniformama izljubili su se i poceli da jodluju. Uz rakiju i vino na stolovima je bilo raznih kapa i oblezja iz Prvog svetskog rata ……………………………………………………………………………………………………………………!
    Jedino je nedostajala GLAVNA KAPA, ona bez koje ne bi bilo te *velike pobede slovenacke vojske* – nigde nije bilo SRPSKE SAJKACE.
    …………………………………………………………………………………………………………………..
    Da nje nije bilo 1918. godine – naravno, uz srpsku glupost zvanu SHS – Slovenija (razbijac SFRJ) kao drzava nikada ne bi nastala i danas bi je samo u tragovima nalazili kao austrijsku pokrajinu, slicnu Tirolu…..
    U ratnim operacijama koje su na rubnim delovima teritorija danasnje slovenije odrzavale jedinstvo i moral austrijske vojske, briljirao je jedan general koji je zbog svog umeca, hrabrosti i uspeha na frontu od cara dobio titulu Feldmarsala. Kada su srpske jedinice dosle do Alpa pomenuti Feldmarsal je ratovao sa Italijanima. Hrvati tog coveka odavno smatraju svojim sinom, Slovenci ga slave ali ga ne svojataju dok Srbi cute. Feldmarsala Svetozara Borojevica, smatraju najvecim defanzivnim strategom Prvog svetskog rata. Svetozar Borojevic naravno nije bio ni Hrvat ni Slovena, bio je Srbin, rodjen je u selu Umetici 12 km od Kostajnice 1856. godine. U vreme kada je Borojevic bio na pragu cetrdesete godine zivota u djurdjevackoj krajiskoj pukovniji, u selu Grabrovnica, kod Virovitice, 1818. godine rodjen je Petar Preradovic, general, knjizevnik Srbin pravoslavac.koji je morao da bi se upisao u vojnu akademinju da se izjasni kao KATOLIK…..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *