DOBRICA ĆOSIĆ U tuđem svetu

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako „večito obračunavanje sa Dobricom“ u društveno-političkom miljeu koji danas navodno oblikuje proevropski  politički i kulturni horizont nacije, nije  pokazivanje polemičarskog nerva, intelektualne kompetencije i kritičke zrelosti, već pre patologije u sferi socijalne komunikacije

„Danas je Dobrica Ćosić ostao bez publike, njegovi tiraži se prave na silu, velikim medijskim kampanjama… Njegova popularnost u Srbiji je rezultat uticaja medija, a i odjeka stare slave ili starih zabluda. Ako isključimo njegove romane koji gotovo ništa literarno ne vrede i koje niko ne čita iz literarnih razloga, ostaje njegovo političko štivo – dnevnici u kojima na vrlo grub i propagandni način iskazuje razne prevaziđene, banalne ideje.“

RAZGOVOR KOJI SE „OBESMRTIO“
Navedene ocene deo su monolitnog niza sličnih i skladno upakovanih „kritičkih“ zaključaka, kojima su kao ubojitim projektilima dva pisca i jedan novinar nedavno „pucali“ i seirili, besedeći o Dobrici Ćosiću. Kada se prošle nedelje Ćosić našao u fokusu interesovanja i analitičarskog kapaciteta trojice polemičara – pisaca Vidosava Stevanovića i Nenada Prokića, te publiciste Omera Karabega, nastao je vrlo detaljan, „dubinski“ portret pisca, njegovog lika i dela. Događalo se to u programu „kultne“ emisije „Most“ Radija „Slobodna Evropa“. U demonstraciji  tipične i očekivane intonacije „polemičkog“ novinarstva (u kojem se pretpostavlja da klevete i bestidni nasrtaji na integritet i dostojanstvo protivnika neće biti ni na koji način javno kažnjeni) tok disputa beše zanimljiv, koliko i  zaključak. Prema tom zaključku – presudi, neustoličeni patrijarh mnogih „većinskih i manjinskih Srbija“ (među kojima i one Srbije koja je posredno oblikovala duhovni i etički horizont pomenute trojice sagovornika), iako viđen kao harizmatični otac nacije, zapravo je osoba minorna i neuporedivo precenjena! Voditelj i gosti,  u nastojanju da dođu do odgovora na pitanje  kolika je moć i uticaj Dobrice Ćosića na književni i politički život u Srbiji, potvrdili su usput i da mnogi koji tvrde da „Most“ Radija „SE“ ne postoji da bi „spajao“, već delio, trovao i razdvajao, nisu tek frustrirani podrugljivci. Pokazali su, takođe, i zbog čega „večito obračunavanje sa Dobricom“ u društveno-političkom miljeu koji danas navodno oblikuje proevropski  politički i kulturni horizont nacije, nije demonstracija polemičarskog nerva, intelektualne kompetencije i kritičke zrelosti, već pre patologije u sferi socijalne komunikacije!
Kao i mnogi slični poduhvati, i razgovor ovog književno-političkog kružoka  Radija „SE“ namah se „obesmrtio“. Ne samo merom neodgovornih, a kategoričkih tvrdnji, neverovatnih proizvoljnosti i kontradiktornih sudova, neuvijenih netrpeljivosti i tragikomičnih sarkazama i pakosti  (jedan od čitalaca ovog u štampi i na sajtovima hitro prenesenog sadržaja, primetio je da ovo beše izrazito „ružan, nepošten i nedostojan razgovor“). Diskusija se naime „obesmrtila“ i činjenicom da je vođena sa neumerenom ambicijom i transparentnom namerom da dosegne i nametne (problematične i zadate) zaključke o piscu, da ga objektivno kritički smesti u korpus nacionalne literature i diskurs društveno-političkog života zemlje. Ispostavilo se, međutim, da je dostignuće ovog javnog intelektualnog napora tri poznata pripadnika redova aktuelne društvene medijske i književne elite bilo to da su Ćosića pisca „pokopali“, a Dobricu političara i nacionalnog delatnika od najvećeg autoriteta „sahranili“.
Pored navedenih, evo još nekoliko karakterističnih citata iz „polemičkog sučeljavanja“ mišljenja o delu i uticaju jednog od nesporno najznačajnijih srpskih pisaca dvadesetog veka.
„Vrednost njegove literature nikada nije bila adekvatna ulozi koju je on sam sebi pripisivao i koju su mu drugi pripisivali“; „U svom dugom životu branio je tri utopije, tri ideologije, koje su suprotstavljene jedna drugoj, ali mu to nije smetalo da opstane na sceni“; „Njemu je bilo mnogo važnije nešto što je izvan literature. Krajnji cilj mu je uvek bila vlast“, „Ne verujem da će on  imati nekog uticaja niti na literaturu, niti na čitaoce“, „Prve generacije objektivnih kritičara, onih koji se zaista bave literaturom, a ne ideologijom ili petljanjem oko literature, njega će staviti na pravo mesto – između Dušana Baranina i Danka Popovića“. „On nikada nije imao hrabrost Milovana Đilasa, nego je uvek znao dokle sme da ide izazivajući sitna partijska piskarala da udaraju po njemu“.
Posle ovih citata, razume se da je umesno pitati – prepoznaju li ovi diskutanti sebe u „sitnim partijskim piskaralima“ ili pak u nekakvoj prethodnici i avangardi pomenutih „novih generacija kritičara“?
Sačuvaj nas bože ovakvih, gotovo su horski zagrmeli čitaoci na internet mreži, na kojoj je ovaj razgovor dočekan lavinom zgroženih i oštrih kritičkih komentara. Uz reagovanje jedne visoko pozicionirane ličnosti vladajućeg establišmenta, na čijem blogu je osvanuo osvrt iz kojeg se moglo naslutiti da Karabegove goste (a ne Ćosića) naziva „kretenima“,   pomenuti komentari jedini su zabeleženi odjek ovog javnog junačenja u disciplini bestidnog obrušavanja na autoritet istaknute i uticajne ličnosti društva.

Prepoznajе li ovaj diskutant sebe u „sitnim partijskim piskaralima“ ili pak u nekakvoj prethodnici i avangardi „novih generacija kritičara“?: Vidosav Stevanović

INICIJACIJA  „MALODOBNIH“
Da li je razumljivo,  i da li je uopšte moguće da u demokratskom društvu, lišenom grubih ideoloških stega i pritisaka, intelektualno i politički „angažovani“ „mostovi“ poput ovog Karabega i drugova, kao i bezbrojni  slični primeri javnog junačenja nad prozvanim i obeleženim idejnim protivnicima i neistomišljenicima, ne pobude veliku pažnju i kritički, takođe jasni i neuvijeni, javni odgovor društva? Po snazi recimo ravan šamaru koji se zadaje? Zazire li bilo ko od psovača, u ovom slučaju Ćosićevih, a u nizu i drugih oklevetanih i naruženih ljudi kojima je uvek najveći greh onaj u diskusiji najčešće prećutani – da se ne slažu sa psovačevim svetonazorom. Ili je pak, ćutanje kojim se dočekuje ko zna koje po redu javno razapinjanje  Dobrice  Ćosića znak slaganja, odobravanja? Kako god, muk se može sa dobrim razlozima i nimalo tendenciozno, tumačiti kao  svojevrsna paradigma stanja javnog mnjenja i mere jada kritičke svesti  u javnom diskursu ove zemlje.
U ovom konkretnom slučaju,  stvari su komplikovanije od uobičajenih kratko ili dugoročno planiranih izopštavanja nepoželjnih. Na mnogo načina otac nacije je izuzetak, i možda je zanimljivije traženje odgovora na pitanje: zbog čega se u životu srpske političke i kulturne scene, preciznije njene savremene verzije u kojoj je najmoćnija i najuticajnija politički ostrašćena drugosrbijanska NVO grupacija, ne može postati punopravni i opšteprihvaćeni član zajednice ukoliko se niste bar jednom odmerili, muški i neuvijeno,  prema liku i delu Dobrice Ćosića! To je nešto kao obred inicijacije, kada se iz dečaštva i devojaštva ulazi u zrelost i postaje punopravni član zajednice odraslih. Važi dakle i za drugosrbijanske devojke i za dečake pravilo da je jedan od omiljenih izazova i podsticaja javnog intelektualnog podvižništva u redovima te klase – „obračun sa Dobricom“. Razlika je samo što su pravi rituali inicijacije često praćeni izlaganjem  teškim iskušenjima,  dok je ovde sve jednostavno i lako.
Pravila postoje, ali nisu komplikovana. Najpre – morate reći da je kao pisac – nula, kao intelektualac – sumnjiv i nedorastao, kao političar – plitak i neuk, kao čovek – problematičan, kao ideolog – nedosledan, neubedljiv  i neutemeljen. Otisne li se i osmeli (videsmo kako dva pisca učiniše to tako reći „ne trepnuvši“), ugled i karijera se smeše. Pride, ali ne i na poslednjem mestu, tu su novac, pa i popularnost.
I kao što se u enciklopedijskim odrednicama kaže da se posle izvođenja  simboličkih obreda osoba uvodi u neko tajno društvo, sektu ili organizaciju, upoznaje se sa tajnim znacima prepoznavanja ( što se pak tumači kao novo „duhovno rođenje“) u običajima i pravilima beogradskog i srpskog društvenog života, ovo se može tumačiti da ste kada „opalite“ Dobricu postali „faca“ pouzdana i dostojna složenijih zadataka. Kakva unapređenja i koliko složeniji poslovi očekuju Prokića i Stevanovića, videće se. Karabeg, vešti medijator i usmerivač mnogih razgovora koji su po prašini vukli nepočudne, ali i osvetlili mnoge štetne fenomene tvrdokornih i tajanstvenih prostora Balkana,  svoj je zenit, čini se, već dostigao.
Kada je krajem prošle godine Karabegu uručena nagrada „Dr Erhard Busek“ za doprinos boljem razumevanju u jugoistočnoj Evropi za 2010. godinu, bilo je, između ostalog, rečeno kako je  njegov „Most“, pokrenut 1994. godine za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji, doprineo uspostavljanju dijaloga između značajnih javnih ličnosti regiona i pokrenuo vrlo osetljiva pitanja. Taj program je, zaključio je žiri, „izvanredan doprinos boljoj komunikaciji, razmeni mišljenja i saradnji u jugoistočnoj Evropi, posebno u regionu zapadnog Balkana“. Takođe, rečeno je da je odluka o priznanju „zasnovana na moralnim vrednostima i ličnoj posvećenosti koji odlikuju rad Omera Karabega“.

Zadatak Omera Karabega bio je da se Ćosić pisac „pokopa“, a Dobrica političar i nacionalni delatnik od najvećeg autoriteta „sahrani“

POLEMIKA NA TABLOIDNI NAČIN
Da nikada ne osećamo stid verovatno bi se ponašali bahato, bezobzirno, i isključivo u skladu sa sopstvenim interesima, ne vodeći računa o drugim ljudima – objašnjavaju strpljivo psiholozi poreklo naše sputanosti u urođenom porivu da pomalo budemo zveri ili tek ružni dvonošci, nimalo frustrirani u svojim egoističkim stremljenjima. Stid je dakle lekovit korektiv i blagorodno sredstvo socijalne adaptibilnosti i dostojnosti. Čuva nas, naprimer,  od poriva da drugog udarimo, gurnemo, da ga povredimo, da mu smišljeno nanesemo zlo, onda kada, naprimer, mislimo da je lepši, pametniji, srećniji ili uspešniji od nas. Ili možda – bolji pisac i uspešniji političar! Da li je uvek tako, da li sva društva, vrednosni sistemi, i naravno pojedinci  neguju ili pak  suzbijaju stid kao tzv. „univerzalno osećanje“, svojstveno svim epohama i kulturama? Odgovor se može naslutiti, ali  savremeni vrednosni nihilizam, pojava i stanje duha koje je od socijalnih analitičara, psihologa  i posmatrača prepoznato kao uzrok i mera teških anomalija savremenih, pa i našeg društva u strahovitim tranzicionim previranjima, i etičkim lomovima, komplikuje i priču o stidu. Za tabloidizovanu stvarnost, koja se sve više uvlači u svakodnevicu i diktira pravila življenja,  stid je prevaziđena kategorija. Kritičko javno mnjenje davno je „upokojeno“ i iščezlo sa odlaskom društva drugačijih, tradicionalnijih svetonazora. U Srbiji kritička javnost biva pomenuta samo kada se sa setom govori kako bi bahatost, samovolja i laži političara bile lakše kontrolisane da ta kritička javnost nije zanemela.  Do bestijalnosti raskomoćeno pljuvanje i ruženje drugih sada, ni nepisanim pravilima čaršije, ni strožijim merilima intelektualne zajednice, nije više zabranjeno. Štaviše, dovedeno je do apsurdne lakoće, a sve nedoumice tim povodom čine se  smešnim i svojstvenim kolebljivim i slabim prirodama. O etici i boji neoliberalne amoralnosti kojom se opravdava svaki egoizam i neljudskost, samo ako su „korisni i svrhoviti“, mnogo toga je rečeno. Uostalom, to je i prirodna „nadgradnja“ divljeg kapitalizma i postmodernog sveta, gde moral, pravo i običaji – nacionalni ili drugi- nemaju svoju samostalnost, već su „puki servisi logosa globalizovanog kapitala oličenog u profitu“. Pa, ako će neko profitirati od „bljuvanja“ po piscu – nacionalnoj veličini, što da ne!
Kada je pak o javnoj komunikaciji, a posebno kritičkoj javnosti reč, na tragu drugačije shvaćene moralnosti i pravila javnog života srpsko društvo je opstajalo ne tako davno. Između ostalog, na to nas je ovih dana podsetila jedna oživela i važna uspomena.  Povodom izlaska iz štampe knjige o Borislavu Mihajloviću Mihizu, fantastičnoj, a polemici i oštrom kritičkom govoru izrazito sklonoj ličnosti srpske kulture dvadesetog veka, Mihizov biograf Radovan Popović citira reči ovog intelektualca „bez dlake na jeziku“: „Naša je funkcija da sviramo svaki faul… Treba naterati vlast da se drži vlastitih zakona“, rekao je Mihiz kada  je  osnovan proslavljeni beogradski Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja.
Danas se „faul“ ne svira,  štaviše, sada i ne postoji. Pravila su promenjena, pa važi ono: „Cepaj i lomi, ako taj nije naš i nije sa nama“: I ukoliko, naravno,  nije reč o nečemu što se (najčešće tendenciozno), prepoznaje kao izvikani politički nekorektan jezik i uvreda „naše proevropske perspektive“, rodne, polne i drugih ravnopravnosti, ali tu je već reč o nečem drugom, pa se takvi slučajevi i sankcionišu na drugi način,  najčešće metodama  grubljim od običajnog i etičkog odijuma javnog mnjenja.
Govoreći o našem vremenu, o dobu modernog nihilizma, kao dobu „niskoumne i niskozahtevne demokratije“, mladi francusko-tuniski intelektualac Mehdi Belhaj Kasem pominje „užas Zapada i Amerike“ koja je odgovorna za „humanistički Gvantanamo planetarnih razmera“, gde  su stravični rušilački učinci postignuti na svim poljima, pre svega na polju morala. Možda se ova priča malo tiče teme kritičkog osvrta na moć Dobrice Ćosića u Srbiji, ali je za razumevanje intonacije rasprave o autoritetu i literaturi ovog pisca korisna. Patologija komunikacije jeste jedan od osnovnih generatora krize savremenog sveta, tvrdi savremenik, filozof Jirgen Habermas, koji upozorava kako je „Javno mnjenje rezonujuća publika“. Ima li u Srbiji rezonujuće publike, to jest ima li dovoljno snage da stvori i očuva „diskurzivnu žilu kucavicu“ u kojoj će društvo biti kadro da promišlja i racionalno-kritički vrednuje život i događaje, pa i događaje poput emisija američke medijske ispostave gotovo ironično nazvane „Slobodna Evropa“? Pitanje je dakako postavljeno samo kao „fabulacija tragičnog problema“.
Kada Ćosić, samosvesno i superiorno već u naslovu svog hvaljenog i kuđenog dnevnika progovori danas kako  je njemu ovaj vek tuđi, on ne uspeva, a  verovatno i ne namerava da porekne da ipak želi da bude u dijalogu sa vremenom i duhom epohe koji mu se možda ne sviđa, ali kojem bi on ipak voleo da se dopadne! I da komunicira sa njim.
Verujemo da zapravo Ćosiću odbrana od ovakvih nasrtaja i nije preko potrebna, ali da nama takva odbrana jeste i potrebna i korisna.

8 коментара

  1. Avatar

    U odnosu na lik i djelo Dobrice Ćosića oni su totalni animusi. Osobina zli i pakosnih ljudi se ogleda u tome što oni, u nemoći da se izdignu na njima poželjan nivo obaraju gorostase da bi se oni primijetili. Oni su se svojski nalupali gluposti. Ko išta zna, Dobrica je na prvom mjestu književnik i to književnik takav da su njegovog nivoa svjetski književnici dobili Nobelovu nagradu. Oni ga svrstavaju u političara, kako. Ako isključimo činjenicu da su njegovi romani vezani za određene događaje onda se površna politika ne može isključiti kao i kod svih drugih. Kakva je politika u ,,Vremenu smrti,, Diobama. To su događaji. Zašto muslimani mrze Andrića, pa zato što nije mogao izbjeći svoj sud o vremenu koje opisuje, tako i Ćosić. A kad se radi i o hrabrosti takođe su pogriješili. Prvi je digao svoj glas o zbivanjima na Golom otoku, osudio je slučaj Rankovića i puno toga što drugi nisu smjeli.
    Nikola Tesla je osvijetlio svijet. Da nije Nikola to bi vrlo brzo učinio neko drugi. Ćosić je osvijetlio dušu Srbinovu što niko nije niti će. Želim mu puno zdravlja i još koju godinu života. Njegov obožavalac Pavlović Milun, Brčko Njegoševa 14.

  2. Avatar

    Dobricu Ćosića cijenim kao vrhunskog književnika i sa sigurnošću se za njega može reći da je jedan od rijetkih srpskih komunista koji je doživio katarzu.
    Dobrica je shvatio pogubnost Brozove Jugoslavije za Srbe. U toj Brozovoj “PARTIZANIJI”, Ćosić je krivo sjedio a pravo govorio.
    Ne treba zaboraviti 1959. godinu kada je srbomrzac Broz zajedno sa svojim srpskim komunističkim žetonima još više rascjepkao Srbiju, tako što je 42km centralne Srbije – Leposavić prema Kopaoniku administrativno dodijelio Kosovskoj autonomnoj pokrajini (čitaj: šiptarima) uz idiotsko obrazloženje da je “drugovima sa Kosova potrebna ta teritorija koja je prekrivrena šumom, zbog ogreva”.
    I upravo na ovom slučaju počinje Ćosićeva katarza. Dobrica je u to vrijeme bio upravnik Kopaoničkog sreza, i nakon ove abnormalne Brozove odluke odlazi kod tadašnjeg predsjednika Centralnog komiteta Srbije – J. Veselinovića, koji je na žalost bio Srbin al’ Brozov žeton.
    Ćosić je tada žetonu Veselinoviću rekao: “ako je drugovima sa Kosova potreban ogrev, mi ćemo im pomoći i obezbjediti ogrev, ali se za to ne moraju mijenjati administrativne granice”, što je svakako i bilo logično. A mali žeton Veselinović je verbalno napao Ćosića i optužio ga, e pazite molim Vas, da “potkopava bratsvo i jedinstvo”. Pogubnost ove odluke malog Brozovog žetona, vidjela se 1999. godine kada je NATO agresijom okupirao Kosmet uključujući i ova 42km centralne Srbije.
    SVAKA ČAST ZA DOBRICU ĆOSIĆA!

  3. Avatar

    A ove male jajare koje se bave likom i dijelom legendarnog Dobrice Ćosića iz perspektive ublehe Nataše Kandić ima jedna poruka pa neka im se uruči preko Pečata:
    – Da se Dobrica Ćosić boji miševa, mačku bi u džepu nosio, a pošto ove male Kandićkine jajare nisu ni miševi nego šušanj, Ćosiću je za njih dovoljan i sapun!

  4. Avatar

    DSS: Čanak je karikatura totalitarnih ideologija

    Demokratska stranka Srbije pozvala je danas javnost da osudi Nenada Čanka zbog, kako tvrde, primitivnog i ostrašćenog napada na Dobricu Ćosića.
    – Pozivamo javnost da najoštrije osudi pravo nasilje i govor mržnje Nenada Čanka koji je izlio na jednog od najvećih srpskih pisaca Dobricu Ćosića. Primitivan i ostrašćen napad i sraman pokušaj da se Dobrica Ćosić poveže sa idejom nacizma najviše govori i otkriva istinu da je sam Nenad Čanak u svom mentalnom sklopu karikatura totalitarnih ideologija – rekao je portparol DSS Petar Petković.

  5. Avatar

    Nije u pitanju, knjizevnost i sve sta ide oko toga, nego opravdana kritika, sto ne okonca zapoceto *razgranicenje se siptarima*, tacnije,razbijanje teritiorijalne celovitosti Srbije, koja je, mnogo veca od *Drenove*, *Republike Srpske*..danas sutra..od *obe zajedno*,bice,u negativnom okruzenju,nekih danansjih teritorija..!!

  6. Avatar

    Да би српски привредници постали власници неког предузећа у Хрватској или у Словенији, морају да понуде много више од осталих инвеститора и да плате такозвану премију због предрасуда које о нама владају. Овако после неколико година регионалног искуства данас говори бизнисмен Слободан Вучићевић, већински власник „Адриа десижна”. Кад је пре неколико година именован за председника управног одбора „Дроге Колинске” говорио је да не верује у теорије завере, да Словенија и Хрватска нису затвореније за српски него за било који други капитал. „Можда ће исти власник пре да прода фирму Енглезу него Србину, али ако понудимо пола одсто више, продаће је нама”.

    Почетнички оптимизам заменила је горчина у Вучићевићевом гласу. Упркос томе, наш саговорник не жели да призна да га је искуство натерало да „промени плочу”.

    – Видите да нисам променио мишљење. И тада сам тврдио да српски инвеститори морају да понуде више пара. „Нектар” је за око 20 одсто преплатио „Фруктал”. И ја сам платио премију улазећи у посао са „Турбо лимачем”, али су искрсли проблеми са пословним партнером. Добро, сукобљавања са партнером могу да се догоде било где и било коме у свету, али се нисам надао да ћу ући у сукоб са тамошњом државом – овим речима Вучићевић коментарише одлуку Трговинског суда у Загребу да предузећу „Адриа десижн” забрани коришћење знака „Турбо лимача” и још шест брендова које је купио од „Магме”.

    Анимозитет према парама из Србије осећа се, каже, у свакодневном пословању.

    – Народ тамо сматра да смо сви ми новац стекли деведесетих година на сумњиве начине и врло често се поставља питање порекла капитала. Такође, може да се чује и замерка да Срби не важе за добре привреднике, да нису неки домаћини, него више расипници. Али, опет кажем, то су предрасуде. Зато ће евентуални успех „Нектара” на словеначком тржишту отворити врата српском капиталу – сматра Вучићевић.

    Када је „Атлантик група” Емила Тедеског преузела словеначку „Дрогу Колинску”, а самим тим и неке српске брендове („Штарк” и „Гранд”), овдашњи привредници нису крили да завиде Тедеском на подршци коју има од хрватске државе. Почевши од пореске политике, преко финансијске подршке, па до креирања амбијента за улагања. Међутим, Слободан Вучићевић каже да је то делом и због тога што наша држава има толико политичких проблема да економијом и не стиже да се бави. Због уласка на хрватско тржиште и њему, али и Родољубу Драшковићу, који је 2008. године купио „Еурофуд маркет” из Сиска, завидели су многи српски бизнисмени којима то није пошло за руком.

    Изјаловио се покушај Радослава Веселиновића, председника „Галеб групе”, да преко брокерске куће „Илирика”, на берзи купи већински пакет акција фирме „Плуто” из Загреба. Пропала је и намера „Дунав храна групе” да купи „Карловачку млекару” иако је понуда овог инвестиционог фонда била и једина и најбоља. У обзир није ни узета, а у хрватским медијима се тада нагађало како иза понуде стоји прљави српски капитал. Неуспели покушаји „Делте” да преузме месну индустрију „Импром” из Крижеваца, као и да купи земљиште компаније „Загрепчанка” у Загребу, један су од узрока због кога Мирослав Мишковић не планира нове пословне пројекте на хрватском тржишту

    Ипак, и Родољуб Дршковић неколико пута је истицао како му у Хрватској баш и не цветају руже.

    – Нити имам подршку тамо, нити имам подршку одавде. Врло је тешко на хрватском тржишту опстати као српска фирма. Радим на ивици егзистенције, иако имам амбициозне планове и не предајем се – рекао је недавно Драшковић.

    Слободан Радун, директор „Нектара”, са друге стране, истакао је да је, приликом преузимања словеначког „Фруктала”, имао сву подршку државе. Осим оне најважније – у парама.

    Ипак, кад се погледају бројке, диспропорција у регионалном инвестирању не постоји само између Србије и Хрватске и Словеније. Према подацима Привредне коморе Србије, Македонске инвестиције у нашој земљи износе око 600.000 евра, док српске инвестиције у Македонији достижу 40 милиона евра. Док су улагања из Црне Горе овде изостала, „Делта холдинг” и „Телеком Србија” уложили су више од 230 милиона евра у ову суседну државу. У Босну и Херцеговину, на пример српске фирме су инвестирале око 820 милиона. На листу улагача, осим „Телекома” и „Делте”, уписао се и „Хемофарм”, али и Комерцијална банка. Са друге стране, инвестиције из БиХ у Србију једва да су достигле 100 милиона евра.

    Да ли је, можда, за регионално инвестирање, од анимозитета пресуднија развијеност економија, питали смо Миливоја Милетића, директора Бироа за регионалну сарадњу ПКС-а.

    – Наравно, има и тога. Такође, мало наших фирми задовољава све стандарде да би робу могли да извозе на европска тржишта. Такође, ми смо у процес транзиције касније ушли од Хрватске и Словеније, па је и то један од разлога зашто су они код нас велики улагачи, а наших инвестиција тамо нема. Ипак, не може се оспорити да постоји и нека врста отпора према улагачима из Србије, без обзира на то што нас тамошњи државни званичници уверавају да су наши инвеститори добродошли – закључује Милетић.
    Аница Телесковић

  7. Avatar

    PETICIJA PROTIV MERLINA: ON JE SRBOMRZAC I ALIJIN PEVAČ!
    Sreda, 3. Avgust, 2011.| Autor:

    BEOGRAD – Vest da će Dino Merlin u decembru održati čak tri koncerta u Beogradu, razljutila je jedan broj ljudi, koji su organizovali internet peticiju za bojkotovanje nastupa bosanskog pevača.
    Na ovoj internet stranici kreatori peticije ostavili su mogućnost zainteresovanima da daju svoje podatke i da se eventualno pridruže u bojkotu koncerata koje će Merlin održati 7., 8. i 9. decembra u Beogradskoj areni, pišu Vesti.
    ”Ovaj umetnik je veliki srbomrzac, pored pesme ‘Da te nije Alija’, koju je posvetio u ratu tadašnjem predsedniku BiH Aliji Izetbegoviću i ”zelenim beretkama. Isti je izdao album na kojem je pisalo ‘Zabranjeno za Srbe i pse”. Isti taj naziv stoji mu na ulazu u njegov kafić”, piše u opisu onlajn peticije. Postavljen je link za Merlinov intervju jednom saraejvskom nedeljniku za koji tvrde da je pun mržnje prema Srbima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *