Ako laže Sarapa, ne laže „Podzemlje“

Piše Miodrag Zarković

„Studio B“ ostaje jedini gradski servis temeljno posvećen ruženju i blaćenju svog grada

„Studio B“ je jedinstvena pojava u istoriji televizije, ali i medija uopšte, po tome što živcira publiku čak i kada ne emituje nikakav sopstveni sadržaj. Naime, za razliku od televizijskih kritičara i sličnih mučenika, profesijom obavezanih da ipak prate „Studio B“, običan čovek može samo iz jednog razloga da obrati pažnju na kanal gradske televizije: da bi video koliko je sati i kolika je spoljašnja temperatura. Ti podaci stoje odmah ispod zaštitnog znaka „Studija B“, zbog čega je gornji desni ugao ekrana jedini koristan ćošak u njihovom vascelom programu (ako to što zatičemo na dotičnoj frekvenciji uopšte može da se nazove programom). Osim kada podataka nema! A nema ih kada god se „program“ prekida dužim reklamnim blokovima, odnosno zakupljenim terminima. Tada časovnik i termometar nestaju netragom, primoravajući gledaoce namernike da željene podatke potraže na nekom drugom mestu.
Mada je uobičajeno da se izvorni sadržaji, pa i logoi, uklanjaju u zakupljenim terminima, ipak bi u slučaju „Studija B“ valjalo napraviti izuzetak. Zamislite, poređenja radi, šta bi bilo kada bi Bujoševićeva „Politika“ jednog dana izašla bez čitulja – e, ovo je ista vrsta prekršaja.
***
Na drugoj strani, kada su časovnik i termometar na svom mestu, za živciranje publike „Studija B“ zaduženi su voditelji, skoro svi nedorasli bilo kakvoj ozbiljnoj temi. Čak i kada je tema stara punih 70 godina, kao što je bio slučaj sa jednom koja je „Studiju B“ zapala prošle sedmice. Sedamnaestog avgusta je, naime, navršeno sedam decenija od kako su nacistički okupatori obesili petoricu ilegalaca na Terazijama, a današnji beogradski vlastodršci bili su namerili da ovoj godišnjici posvete naročitu pažnju (ko zna kome moraju da dokazuju lični ili partijski antifašizam!), te su položili venac na terazijski spomenik. Voditelji „Studija B“ su, u to ime, svako malo morali da podsećaju gledalište i na godišnjicu i na sam zločin, što je dovodilo do očekivanih neprijatnosti. Recimo, uobičajeno haotična domaćica Jutarnjeg programa odvalila je da su ilegalci bili ubijeni na način „do tada nezabeležen u Evropi“, što navodi na zaključak da joj je istoriju verovatno predavao Božidar Đelić.
Najneprijatniji je, ipak, bio Predrag Sarapa, ambasador LDP-a u „Studiju B“, koji je u podsećanju na nemački zločin nad petoricom Srba video sjajnu priliku da još jednom uvredi – Srbe. Sarapa je, ne trepnuvši, ironično i cinično naveo da su se Beograđani „solidarisali“ sa ilegalcima tako što su, dok su nacisti ove vešali, pili kafu po okolnim terasama, zalivali cveće i na druge načine pokazivali neljudsku ravnodušnost prema svirepom pogubljenju, odnosno posredno pokazivali odobravanje okupatorskog terora.
Na prvi pogled, zapanjujuća je samouverenost kojom je Sarapa izneo podatak o ponašanju Beograđana od pre 70 godina. Koji su to nepristrasni i pouzdani izvori otkrili Predragu Sarapi šta su 17. avgusta 1941. godine radili terazijski Beograđani dok su na njihove oči ubijani borci za slobodu?!
Još je šokantnije, međutim, Sarapino navodno iskreno solidarisanje sa obešenim ilegalcima. On, potpisnik LDP saopštenja kojim se kosmetski Srbi pozivaju da odustanu od bilo kakvog otpora današnjim okupatorima Južne srpske pokrajine, on, zagovornik predaje savremenih ilegalaca Haškom tribunalu, on, pristalica ovovremene bezrezervne kapitulacije, on takav se našao pozvan da brani čast boraca za slobodu i da se ruga naraštaju Beograđana koji je imao tu nesreću da živi u vreme Hitlerovih evroatlantskih integracija?!
***
Vezano za ovakvu Sarapinu drskost, ali i sve intenzivnije nametanu laž da su Srbi kolektivno skloni fašizmu i nacizmu i da su takvi odvajkada, prijalo je proteklog utorka na Javnom servisu pogledati ponovo film „Podzemlje“, sa onim jednim njegovim dokumentarnim segmentom: reč je o arhivskim snimcima ulaska nacista u Ljubljanu, Zagreb i Beograd, gde se jasno vidi da su okupatore u Sloveniji i Hrvatskoj dočekale oduševljene mase, a u Srbiji sablasno, znakovito i izazivački puste ulice. Nekako je teško verovati Sarapi i njegovim političkim mentorima, preglasnim u tvrdnjama da su Beograđani neposredno ili prećutno podržavali ili makar tolerisali Hitlera, zato što su njihove tvrdnje u očiglednom neskladu sa materijalnim dokazima, kao što su autentični, originalni snimci.