Život i smrt jednog izdavača

Piše Milovan Danojlić

Vlasnik „Zrelog doba“ Vladimir Dimitrijević (1934-2011) ostaće nam, pored ostalog, u sećanju i kao izumitelj načina  proizvodnje i poslovanja  kojem bi pristajao oksimoron  proleterski kapitalizam. Njegovu životnu pustolovinu omeđila su i rečito obeležila dva datuma: iz Jugoslavije je pobegao na Svetog Savu, koji je uzor našeg rodoljublja i internacionalizma, a poginuo je na Vidovdan, dan kada se za lepotu, veru, istinu i slobodu, žrtvuju vitezovi

fSmrt Vladimira Dimitrijevića (1934-2011) me je potresla, ali me nije iznenadila. Neko ko godinama, jednom sedmično, vozi kombi  od Lozane do Pariza, da bi sutradan isti put prevalio u suprotnom pravcu, već je stavio glavu u torbu, izložio se kobnoj statistici saobraćajnih udesa. Ugledno ime švajcarske i francuske knjigopečatnje, vlasnik kuće „Zrelo doba“ („l` Age d` Homme“), on je u sedamdeset sedmoj godini, u času kad će ispustiti dah, crnčio kao ubiti  radnik, bdijući nad svojim sazvežđem Gutenbergove galaksije koju je ni iz čega, sa deset prstiju i bezmernom ljubavlju prema knjizi, počeo uobličavati godine 1966. Kamionet pretovaren knjigama služio mu je kao pokretna kancelarija, a vozačko sedište kao fotelja u kojoj bi povremeno odremao i založio se od kuće ponesenim sendvičem. Otmena beogradska gospoda, dakako, drukčije zamišljaju uspešnog poslovnog čoveka na berićetnom Zapadu. Oni možda ne znaju, i ne žele da znaju, da je Dimitrijević „izišao u Evropu“ na Savindan 1954, sa ukradenim pasošem belgijskog turiste. Avion je na zagrebačkom aerodromu odlagao poletanje zbog magle, da bi se poigrao sa živcima smelog  dvadesetogodišnjaka.
Ove pojedinosti iz života našeg vrlog zemljaka se u štampi ne pominju, a bez njih je teško pronaći izvore nepresušne pregalačke energije. Zalet uzet u januaru 1954. godine jedino je smrt mogla zaustaviti. Sačekala ga je u Burgundiji, dok je iz tamošnjeg skladišta prevozio nova izdanja. On, dakle, nije nastradao u banalnoj saobraćajnoj  nesreći, nego je poginuo na radnom mestu, na  redovnoj dužnosti, u svom borbenom vozilu, a da bi simbolika bila potpuna, u mestu Armes, čije ime upućuje na viteški oklop, grb, vojnički zanat, na ratna oružja i oruđa. Smrt se, i inače, prilagođava načinu življenja, čime iskazuje poštovanje prema svojim klijentima.
Vladimira Dimitrijevića nisu vukla iskušenja u koja naši novopečeni bogataši lako upadaju. Vlasnik firme, direktor i urednik velike kuće, istovremeno je bio njen komercijalni upravnik, dobavljač, knjižar i šofer; oličavao je prvobitnu akumulaciju ne kapitala, nego stvaralačke volje… Kad god bih, u tihoj i hladovitoj pariskoj ulici Ferou, spazio njegov kamionet  parkiran  sa dva točka na ulici, a dva na  trotoaru, znao sam da ću ga naći u podrumskom delu knjižare, nagnutog nad stolom  koji je presecao prostoriju, zagnjurenog u knjige, rukopise, račune i otisnute šifove. Gledao sam ga, prošle i pretprošle godine, u svečanoj sali naše crkve u Parizu, kao i u dvorani Kulturnog centra, kako tegli i razvezuje pakete da bi u toku večeri prodao dvadesetak primeraka, možda ni toliko, što nije uticalo na njegovo nepopravljivo dobro raspoloženje: od niza poluuspeha i neuspeha izgradio je celoživotni veliki uspeh, objavivši čitavu  biblioteku od preko 4.000 naslova! Njegovo geslo, preuzeto od cincarskog ogranka srpskog naroda, glasilo je: stati i opstati. Glavninu kataloga ispunjavali  su, dabome, autori sa frankofonog područja, te prevodi sa velikih i malih jezika, gde su Rusi i Srbi počev od osamdesetih godina zauzeli počasno mesto. Od naših pisaca izdao je, u dva, tri ili više tomova, dela Dositeja, Vuka, Crnjanskog, Andrića, Ćosića, Ćopića, Bore Stankovića, Samardžića, Tišme, Medakovića, Anđelka Krstića, Nikole   Miloševića, Šćepanovića, Kapora, Pekića, Simovića, Miljkovića, Rakitića, Dragoslava Mihailovića, Vidosava Stevanovića, Vuka Vuča, Mirjane Bobić-Mojsilović, Zivlaka, Bobe Blagojević, Milene Noković, Negovana Rajića, Jovana  Hristića, Žarka Komanina, i drugih, kao i govore Slobodana Miloševića, istoriografske studije Dušana Batakovića, i dve značajne rasprave Vojislava Koštunice. „Zrelo doba“ je slovilo kao gostoljubivo utočište  za ruske religiozne mislioce, od Šestova i Berđajeva, do Bulgakova, Florenskog i Solovjeva, čemu treba dodati prevode naših sveštenih  lica i pisaca, vladiku Nikolaja, Justina Popovića, patrijarha Pavla i vladiku Atanasija (Jevtića).
A kad je početkom devedesetih krenula histerična, rasistička kampanja protiv Srba i svega što je srpsko, usamljeni borac i iskusni krijumčar (le Passeur) istočnoevropske disidentske literature našao je novo polje gerilskog vojevanja: počeo je štampati  pamflete, brošure, rasprave, svedočenja  i preglede koji su zbivanja u Bosni, na Kosmetu i u krajinama postavljali u zapadnjacima nepoznat istorijski kontekst. Njegova izdavačka kuća pala je u tešku nemilost, sve što je iz nje izlazilo, uključujući i beletristiku, stavljeno je na indeks. Dovoljno je navesti naslove tih knjiga štampanih u mračnim devedesetim godinama, da se stekne utisak o veličini  borbe  vođene u prilikama kad se na solidarisanje sa  našim narodom gledalo kao na drzak izazov politički ispravnom mišljenju: Sa Srbima, Srpski saveznici, Hronika naroda pod opsadom, Otvoreno pismo srpskom vojniku, Suđenje Miloševiću ili optužnica protiv srpskog naroda, Naša svedočenja o Srbiji, Ubijanje jednog naroda, Kosovo, spirala mržnje, Kosovo, sukob bez kraja, Istorija srpskog naroda, Kosovo u duši, Kosovo u večnosti, Aleja snajpera, Argumenti u prilog Republike Srpske, Srpski otpor, Značaj Kosova u srpskoj istoriji, Novi turisti ili ubice (autor je sam Dimitrijević), Jugoslavija – strategija  zaslepljivanja, Ugušena misao, Od nepreciznosti do falsifikata, Pohvala Srbima, Sudski aparthejd, Dosije Kosovo, Buđenje potisnute srpske duše, Bosna, tragičan ulog, Između sile i prava, O Memorandumu  SANU, Narod kao talac, Jugoslavija – skupa kratkovidost Međunarodne zajednice, Balkan i rat na Kosovu, Srbi i mi, Bombe i izmišljotine, Opsednuto Kosovo, Reči u ratu, Zaborav ili nova izdaja, Islamske nevladine organizacije na Kosovu, Živeo srpski narod!, Zataškani genocid, Uvređena Srbija, Rekvijem za Evropu, Mali rečnik jugoslovenskog građanskog rata, Pravda za srpski narod, Kosovo 1389-1989: bitka za prava duše, Alahovo sunce zaslepljuje Zapad, Krv nafte – Bosna, Dezinformacija  – ratno oružje… Pisci  ovih knjiga  su naši i strani autori kojima je u Parizu jedini Dimitrijević davao  mogućnost objavljivanja. Među njima je bilo i velikih imena  francuskog javnog života, kao što su Vladimir  Volkov i general Galoa. Knjige su dočekivane sa ledenom ćutnjom, ali se dešavalo da  u sumrak na vrata knjižare  pokuca poneko aktivno vojno lice da Dimitrijeviću, u četiri oka, daleko od očiju resornog ministra, pruži ohrabrenje i podršku…
Nepopustljivi borac protiv boljševičkog, potom protiv neoliberalističkog duhovnog nasilja, Dimitrijević je zbog borbe za istinu o svom prokaženom narodu prošao kroz desetogodišnju izolaciju na Zapadu, ali i u krugovima naše elite pune strahopoštovanja prema Imperiji, sklonije lepom ponašanju nego časnom otporu. Izdanak predratne trgovačke familije koja je svoje poslove vodila  u duhu marljivosti i štedljivosti, bio je  monah  među izdavačima, pa je i od saradnika i od autora očekivao slično odricanje, u čemu, u beogradskoj sredini  naviknutoj na honorare iz društveno subvencionisanih firmi, nije nailazio na razumevanje. Kod većine izdanja delio je gubitak sa autorima, a dobit je imala jedino srpska knjiga  objavljena na jednom od pet najvažnijih svetskih jezika. U potrazi za jeftinim štamparijama  stigao je i do Bugarske, a kad sam ga upitao kako se desilo da preskoči naš deo Balkana, reče mi:
„Pokušao sam, ne ide, komplikovano im je da dovoze hartiju iz Austrije, i uopšte, kažu da im se ne isplati.“
Vlasnik „Zrelog doba“ ostaće nam, pored ostalog, u sećanju i kao izumitelj načina  proizvodnje i poslovanja  kojem bi pristajao oksimoron  proleterski kapitalizam. Njegovu životnu pustolovinu omeđila su i rečito obeležila dva datuma: iz Jugoslavije je pobegao na Svetog Savu, koji je uzor našeg rodoljublja i internacionalizma, a poginuo je na Vidovdan, dan kada se za lepotu, veru, istinu i slobodu, žrtvuju vitezovi.