Почетна / Друштво / VIDOVDAN Antiglobalizam srpske tradicije

VIDOVDAN Antiglobalizam srpske tradicije

Piše Branko Radun

Šta je 1389. no svesno mučeništvo jedne vojske i jednog naroda u borbi protiv svetske sile. Šta je vekovna borba hajduka i uskoka, no najduži vidovdanski i antiglobalistički ustanak u istoriji! Šta je ustanička 1804, 1914. i 27. mart, no srpsko i vidovdansko NE surovoj i nepravednoj globalnoj sili po cenu biološkog nestanka

Knez Lazar

Vidovdan predstavlja osu srpske istorije i vrhunski izraz srpske ideologije. Ovaj dan simbol predstavlja vršnu tačku srpske istorijske sudbine sa koje se najbolje i najdalje vidi. U njemu se sažima i dramatika narodne istorije i trijumf najboljeg i najvišeg u našem narodu. Stoga je prirodno što je Vidovdan kao najvažniji i najsvetiji dan srpske istorije postao srpski simbol i srpska parola kroz vekove. No taj dan je i najduži jer još traje i trajaće dok ima Srba. Ili preciznije rečeno – dok ima Vidovdana biće i Srba, barem u ovom obliku.
Nijedan drugi događaj, a naročito nijedna druga bitka ne predstavljaju tako jasno suštinu srpske istorije i istorijsku misiju Srba kao bitka na Kosovu i Vidovdan. Kroz mračne vekove turske okupacije Balkana ova priča, ova ideja, ovaj zavet i opredeljenje osvetljavaju tminu i utiru put ka vaskrsu srpske države u XIX veku. Vidovdanska ideja borbe i žrtve za ideale večne i nebeske umesto zemaljske, koji su kratkog veka, jeste pesma koja je pokretala generacije na borbu za slobodu, čuvajući srpski identitet od dekadencije.
On je od ključnog značaja u srpskoj istoriji jer se u njemu slilo i sjedinilo sve ono pozitivno u hrišćanskoj i nacionalnoj tradiciji. Da bi se razumela srpska istorija i srpska ideja nužno je shvatiti Vidovdan, ali još pre, doživeti Vidovdan u sebi i sebe u Vidovdanu. A Vidovdan je svaki dan u kojem biramo da li ćemo živeti kao oni koje pokreću viši moralni motivi ili oni koji gledaju samo na kratkoročni interes.

PROTIV EVROISLAMSKIH INTEGRACIJA
Te „mitske“ 1389. godine Srbi su se suočili sa nadirućim osmanlijskim „svetskim poretkom“ koji ruši sve pred sobom i ne misli da stane u svom imperijalnom pohodu. Temelj ovog turskog „globalizma“ bila je islamska religija i njena težnja da celo čovečanstvo pretvori u jedan svet – u islamsku zajednicu. Kao i danas u slučaju SAD, suočavamo se sa spregom imperijalne ambicije i agresivne globalističke ideologije. Samo što je tadašnja osmanlijska „volja za moć“ bila prosta i iskrena – nije se krila iza ideja „tržišta“ i „ljudskih prava“.
Dakle, Srbija se te 1389. suočila sa velikim iskušenjem – pred njom su bila dva puta: ili borba sa mnogo jačim neprijateljem bez mnogo šansi na pobedu ili, pak, put mirnih „evroosmanlijskih integracija“ u kojima se činilo da bi se moglo sačuvati nešto od svog identiteta. Knez Lazar je tada bio svestan da ne može pobediti osmanlijski imperijalizam, ali da se mora boriti radi nečeg višeg nego što je materijalna pobeda. Isto tako je bio svestan da bi „kooperativan“ odnos prema Sultanu kroz priznavanje „realnog odnosa snaga u svetu“ doveo do rasula u narodu i njegovog nestanka pod tuđinskom vlašću. Srbi u tom slučaju ne bi bili više Srbi, čak i ukoliko bi se zvali tako, pa i ako ne bi promenili „veru za donacije“ i postali „multikulturni muslimani“.
Današnji Srbi skloni kojekakvim „integracijama“ mogu da zameraju Knezu što nije pregovarao sa predstavnicima „Islamske međunarodne zajednice“ i što nije za Srbiju isposlovao usluge ulaska u „Turski vojni savez“, ekonomsku pomoć i donacije u iznosu od bar „devet tovara blaga“. Knez Lazar je intuitivno osećao u kakav moralni ambis bi vodila ta kukavna „srednjovekovna tranzicija“, razumeo da je mnogo gora od fizičke pogibije duhovna smrt kroz gubitak obraza i identiteta. To je razlika između lažne pobede koja je istinski poraz i istinske pobede, čak i kroz privremeni poraz, u materijalnom smislu.
Stoga je čestiti Knez uzeo na sebe najtežu dužnost – da bude vođa mučeničke vojske koja će svesno postradati na Kosovu polju zarad nebeskih ideala i večnog života. On je teorijski shvatio i praktično primenio hrišćansku ideju o vaskrsenju u istoriji i nadistoriji, kroz borbu i podvig za pravdu i slobodu. Ovim je ne samo definisan srpski viševekovni program slobodarske i antiglobalističke borbe protiv imperija Istoka i Zapada, već je i njemu dat dubok hrišćanski smisao. Srpska istorija je vekovni mučenički podvig borbe protiv nepravde i ropstva koje dolazi od carstava koja hoće celim svetom da vladaju. Ako je i jedna istorija zaista slobodarska i antiglobalistička, onda je to sigurno srpska istorija.

ALTERNATIVA LIBERALNOJ HEGEMONIJI
Šta je 1389. no svesno mučeništvo jedne vojske i jednog naroda u borbi protiv svetske sile. Pa i narodno sećanje na svoga najvećeg junaka Marka Kraljevića predstavlja simbol srpskog gerilskog otpora svetskoj osmanskoj sili i njenom nepravednom poretku. Šta je vekovna borba hajduka i uskoka, no najduži vidovdanski i antiglobalistički ustanak u istoriji! Šta je ustanička 1804. no srpsko i vidovdansko NE jednoj surovoj i nepravednoj svetskoj sili po cenu biološkog nestanka! Šta je 1914. nego vidovdanski otpor jednog malog naroda pred svetskom silom koja hoće da osvoji Evropu i svet! Šta je 27. mart i posle toga – srpski ustanci, no jedinstveno u modernoj istoriji NE globalnoj ambiciji hitlerovske Nemačke! To NE Hitleru je novi izraz kosovskog opredeljenja srpskog naroda, opredeljenja za večno i nebesko, a ne za prolazno i zemaljsko. Kada je ponovo Zapad krenuo u imperijalnu ekspanziju na putu se opet našao srpski narod, pa je došao pod udar treći put u istom veku. Geopolitički položaj Srbije „kuće na drumu“, ali i mentalitet u kojem značajnu ulogu ima kosovski „mit“ još jednom su Srbiju učinili metom globalnog imperijalizma. Otpor Srba pred američkim imperijalizmom bio je često polovičan i „nedorečen“, ali u njemu ipak živi element kosovske spremnosti da se bori i strada za pravdu i slobodu.
Tako proizilazi da i kada Srbi toga nisu svesni ili kada su na ivici da odbace „kosovsko opredeljenje“, tu su moćnici ovoga sveta da ih na to podsete nepravednim napadima i nizom poniženja. Možda nas drugi bolje poznaju no mi sami, pa vide da iako smo se na površini odrekli tog vidovdanskog opredeljenja (recimo, Đinđić je na Vidovdan 2001. isporučio Miloševića) u našoj podsvesti još postoji kosovski i lazarevski arhetip. I zbog tog prepoznatog potencijala Srbija je bila toliko napadana i satanizovana, kao i vidovdanska tradicija.
Jasno je, dakle, da se Srbija deli na dva dela: na onu koja je globalistička, koja ide putem Vuka Brankovića i „linije manjeg otpora“, i onu vidovdansku i antiglobalističku, koja ide putem Kneza Lazara, čak i kada toga nije svesna. Samo prožimanje vidovdanskog opredeljenja, realnog patriotizma i iskrenog antiglobalizma može dovesti do formiranja prave alternative modernoj liberalnoj hegemoniji – „carstvu zemaljskom koje je zamalena“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *