U rodnom selu i belom svetu

Piše Milovan Danojlić

Maj i jun su bili prohladni; gotovo stalno sam nosio nešto što je, posle navale moljaca, ostalo od jednog vunenog džempera iz osamdesetih godina prošlog veka. Odmah posle letnjeg svetog Nikole napunio sam bazenčić u kojem su mi se, nekad, deca učila plivanju. Da se rashlađujem, ako zatreba. Potreba se, nedeljama, nije ukazivala. Voda se postepeno zagađivala i pored dva hlorna kolačića koja su se u njoj rastapala. To nije smetalo jednom žapcu da se u njoj nastani. U početku sam ga lovio plastičnom kesicom  i izbacivao u travu, ali se on ubrzo vraćao kao da ništa nije bilo. Na kraju sam ga ostavio na miru. Neka ga, neka bar on uživa kad ja ne mogu.

*
Onda su udarile tropske vrućine. Vreme je danima bilo sunčano (dugouzlazno u), kako ga je najavljivala mlada i zgodna spikerka, a ne sunčano (kratkouzlazno u), kako traže  valjani rečnici. Badava sam na sav glas negodovao: pošto još nije uspostavljeno  povratno opštenje s televizijom, spikerka me nije čula. Ona vreme oseća kao godišnjeodmorca koji se izležava na morskoj plaži, gde se sunča.

*
Neuspešan kao jezički savetodavac Javnog servisa, nisam se proslavio ni sa poljoprivredom. Brižno zalivanu salatu „rukulju“ (Eruca sativa) napadoše srebrnkaste bubamare, a sitno izbušene listiće dokrajči Anders Celzijus sa 36 u hladu. Cveće se pokunji, jabuke počeše opadati pre vremena. Ono što ne spali plamenjača, potkopaše krtice. Naročito im je prijalo korenje celera i pitome nane.
Povrtarstvo i voćarstvo mi ispadoše  žalosno. Sva sreća te sam blagovremeno otišao u beli svet; tamo sam bio manje štetan nego da sam  ostao na selu. Seljaci u  ovakvim prilikama stisnu zube i ćute. Priroda se ponekad ritne poput mrzovoljne krave i preturi kablić pomuženog mleka. Kad pogledam šta mi je ostalo  od bašte, dođe mi da se s nekim potučem.
Da, bio bih loš zemljoradnik, a eto, volim zemlju. Biće da je ne volim onako kako njoj odgovara. Zemlja traži mravlju upornost i strpljivost, i vernost cele godine, celog života. Dobro je što smo se mimoišli: bili bismo nezadovoljni, i ona, i ja.

*
Nisam vešt u praktičnim poslovima, ali sam zato oduševljeni posmatrač  majstorskih postupaka i veština. Ima ljudi koji, pri tom, kupuju zanat; ja, prosto, uživam, kao da su u pitanju duhovne tvorevine. Zemlja, voda, vatra, drvo, kamen, gvožđe  i koža u veštim rukama  pevaju iz srži materijalnosti, kao što u lepoj književnosti pevaju reči. Voleti, a ne umeti prići: tu sam nevolju upoznao u nižoj gimnaziji, sredinom prošlog veka.
Sumnjiva mi je, inače, pamet  intelektualca koji ne ume da napravi kajganu ili da ušije dugme na kaputu.

*
Seoska samoća mi godi zbog jednolikosti… Pošto posvećujem veliku pažnju sitnicama, nikad mi nije dosadno. Od jutra do mraka zauzet, stalno nešto iskače. Malo pisanja, malo čitanja; sakupljanje trava za čajeve; punjenje kačice sa rano opalim jabukama; odlasci u civilizaciju (Ljig) da dokupim šta mi treba. Čitav niz samonametnutih obaveza. Mudro pomirenje sa kontinentalnom sudbinom.

*
Dobro mi je bilo i u belom svetu, ali na  drugi način. Bežaniju sam koristio kao lek za svoju neurotičnu narav.
One godine kad objaviše da će i posle smrti državom upravljati genijalni pokojnik, sakupih nešto prnja i hartija, i pobegoh. Uzbuđenje je bilo tako jako da su me godinu dana mučili grčevi u stomaku. Tuđevanje je dobrovoljno odricanje od udobnosti, novo počinjanje ni od čega. Iz rodne kuće sam pobegao u sedamnaestoj, iz države u četrdeset sedmoj. U Beogradu sam kao pisac imao izvesnog ugleda;u Parizu sam postao niko i ništa, i to mi je godilo. Umanjeno postojanje nas nagrađuje  jednom vrstom  slobode koja je moćnicima nepoznata. Tuđina nas primorava da iz sebe izlučimo poslednje zalihe snage, ako je imamo…

*
Godine 1961. prošao sam kroz neobično iskušenje. Jednog lepog dana odlučim da emigriram. Strašna odluka, činilo mi se da se zemlja i nebo oko mene ruše. Samoubilački rešen, odem u parisku  Prefekturu i upitam dežurnog policajca gde se ta vrsta sudbonosnih namera sprovodi u delo. On mi, s neskrivenom dosadom, pokaže jedan poduži red. A tamo, uglavnom jugovići, ne znaju jezik, te im počnem pomagati u sporazumevanju sa službenicom. Ona me zamoli da pređem kod nje u kancelariju, gde sam joj dva sata služio kao tumač. Na kraju, setivši se da sam i ja zbog nečeg stajao u redu, upita me:
„A vi ste sigurno zbog boravišne dozvole, vi nećete da emigrirate?“
Ono „emigrirate“je procedila mršteći se. Da je ne bih razočarao promucah;
„Neću… da emigriram.“
„Tako je bolje“, reče, i produži  mi boravišnu dozvolu.
Na ulici sretoh Slobodana Glumca, dopisnika „Borbe“ i obavestih ga šta mi se desilo. On se uozbilji:
„Nemoj to nikom pričati.“
Odonda je prošlo pola veka. Prekršaj je zastareo, a kod svojih čitalaca, kao sudija, mogu računati na blagonaklonost.

*
Ono čime nas je  veliki svet, onih godina, privlačio, bile su formalne slobode građanskog društva. Postignuće nije za potcenjivanje, i vrlo je važno onamo gde ga nema. Sad ga imamo i mi: nije nas usrećilo. Tek nas vremeplovi televizije ponekad  podsete u kakvom smo poniženju živeli…
Forma je okvir koji čeka i podstiče sadržaj; ona nije  sloboda, nego  poziv na ostvarivanje slobode. Totalitarizam ne pravi razliku između oblika i suštine, on hoće celog čoveka. Bilo je slobode i u onom poretku, ali nezaštićene, neozakonjene. Pojavljivala se u prirodnom stanju, zavisila je od hrabrosti pojedinaca. U demokratskim društvima ona je priznata; njeni su znaci sveprisutni. Zato mi je, onda, svako izbivanje  u tuđini donosilo odahnuće. Pozadina sjaktave fasade nije me previše  zanimala. Divio sam se eksponatima. Organizatori izložbe su svakako računali s utiskom koji će ostaviti na hodočasnike sa istočnog dela kontinenta.

*
Ta površna i prijatna slika raspala se u godinama antisrpske kampanje. Ispostavilo se da je centralna štampa  slobodnog sveta  dirigovana iz jednog centra, u bezuslovnoj službi  svojih vlada. Jednodušno je podržavala rat protiv Srbije, kao što sada, slepo i bez rezerve, podržava  napad na Libiju. Novinari su se otkrili u ulozi plaćenika ratne mašine. U demokratiji se savest lakše kupuje već i zato što se bolje plaća nego u siromašnim  diktatorskim režimima… Strah od gubljenja posla  je efikasan regulator poslušnosti. Slobodi mišljenja i suđenja ostalo je  da se oglašava u  listićima bez tiraža i uticaja… Strah od gubljenja posla je utoliko jači što je porodična solidarnost u razvijenim  zemljama  slabija nego u primitivnim društvima, dok su veze sa seoskim  zaleđem nepostojeće. Sa kapitalistima se nije šaliti. Slika eksploatisanog radnika stradalnika  pripada 19. veku; 25 miliona nezaposlenih u Evropskoj uniji, ne računajući  mlade, sanjaju da steknu status eksploatisanih. Sloboda govora je zabava povlašćene manjine. Kritičke rasprave o stanju u društvu  televizija daje u kasne noćne sate, kad radni svet spava. Sve se može reći, a ništa nije važno, niti utiče na gvozdenu logiku kapitala i profita.

*
Proživevši tridesetak lepih, napornih, pa i korisnih godina na Zapadu, razumeo sam da je nasilje osnova svetskog poretka. Ono se razlikuje po metodama i po stilu. Ovamo truje dušu, onamo ugrožava opstanak.
Ušavši u osmu deceniju života odmaram se od domaćeg i od svetskog zla. Kod kuće nije bolje, ali je razumljivije.

5 коментара

  1. Avatar
    Cmok Toronto

    Слобода на западу је била због СССР.
    Нема га више па нема потребе за западном слободом.
    Западна слобода је везана за ПАРЕ а те западне паре су толико старе тако да ми нови треба да уложимо три генерације.
    Лепо сам живео под ТиТом јер ме није била брига.
    После шестог Октобра,слупаних цептер лонаца и западне демонкратије у Србији завоео сам Канаду…. социјалистички капитализам.

  2. Avatar
    Љубомор

    Ех, кад би млади (ја сам заглибио у другу половину осме дециеније)
    хтели ове цртице прочитали и њихове поруке разумели знали би за кога да гласају и да би се “у овој земљи могло ‘ЧАК’ и од рада живети”.

  3. Avatar

    Lepa zapazanja. Delim slicnu sudbinu i potpuno razumem pisca ali ipak nisam siguran da je povratak pravi odgovor.

  4. Avatar

    Kao slonovi i ljudi vole da umru na svojem, samo gdje je to moje?

  5. Avatar

    Кад читам Данојлићеве хронике и есеје (не волим реч “оглед” коју он препоручује,подсећа ме на хемију),осећам се као да сам га, и не знајући,ангажовала да уместо мене,невеште,то све тако лепо и тачно каже.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *