Почетна / Друштво / Srbija na kosovskoj prekretnici

Srbija na kosovskoj prekretnici

Piše Branko Radun

Zamislimo da Srbija ima solidnu vojsku i policiju, i da napravi mobilizaciju, te da nekoliko desetina hiljada vojnika pošalje na jug blizu prelaza na koje atakuju Tačijevi „momci“. Da se odmah oglasi predsednik, ali ne sa gandijevskim izjavama, da se u Beogradu podignu svi na noge, i da svi politički faktori budu jedinstveni po pitanju odbrane Srba na Kosmetu…

Čitava Srbija sa brigom je posmatrala kako su secesionisti na Kosovu i Metohiji krenuli u ofanzivu sa ciljem da osvoje granične prelaze i tako opkole Srbe, odvajajući ih od Srbije. Posle silnih ustupaka, omekšavanja ionako omekšane pozicije Srbije oko pitanja KiM, posle odustajanja i od diplomatske borbe za pregovore o statusu Kosova i posle prihvatanja „pregovora“ sa Prištinom, kojim se posredno, ali jasno prihvata secesija kao „realnost na terenu“ – stigla je „nagrada“: napad albanskih policijskih snaga na granične prelaze, koji preti da eskalira u teži konflikt.

ASPIRACIJE KOMŠILUKA IZ REGIONA
Reakcije Beograda na ovaj očigledni ratni scenario Prištine toliko su blage da blaže ne mogu biti – pozivanje na pregovore i takozvano „mirno rešenje“. Takva reakcija samo će podstaći Tačija da nastavi sa „ofanzivom“, jer je suština poruke da Beograd nema koncenzusa oko toga šta da čini u ovakvoj situaciji. Osim toga, srpska vlast pokazuje i spremnost na nove ustupke, kako bi se privremeno primirile aspiracije albanskih secesionista na „etnički čisto Kosovo“, kao i onih koji ih u tome podržavaju.
Ovakva situacija pokazuje u kojoj meri je bila pogrešna dosadašnja srpska politika neprekidnih ustupaka, koji se i na Zapadu i u Prištini tretiraju kao znak slabosti i nemoći. Osim toga, reformom vojske, Srbija je oslabila svoje odbrambene kapacitete u toj meri da joj i albanske parapolicijske i paravojne snage predstavljaju ozbiljan izazov. Srbija bez samopouzdanja, bez sigurnog vođstva, bez solidne vojske i prijatelja u svetu, predstavlja idealnu metu za raznorazne spoljnopolitičke aspiracije iz „komšiluka u regionu“. Jednostrana proevropska i pronatovska orijentacija oslabila je spoljnopolitičku poziciju zemlje, a odustanak od kosovske platforme i prihvatanje i Euleksa i pregovora sa Kosovom, kojim se toleriše i posredno priznaje secesija, izolovalo je Srbiju i od Rusije, koja joj je u ovoj krizi bila jedini saveznik.
Zamislimo da je situacija drugačija. Da Srbija ima solidnu vojsku i policiju, i da napravi mobilizaciju, te da nekoliko desetina hiljada vojnika pošalje na jug blizu prelaza na koje atakuju Tačijevi „momci“. Da se odmah oglasi predsednik, ali ne sa gandijevskim izjavama, da se u Beogradu podignu svi na noge, i da svi politički faktori budu jedinstveni po pitanju odbrane Srba na Kosmetu. Onda bi se u Savetu bezbednosti UN oglasio i ruski predstavnik, i možda kineski, i zatražili bi vanrednu sednicu SB. Sve to uz agilan medijski pritisak verovatno bi bilo dovoljno da zapadni mentori secesionista iz Prištine blokiraju aktivnosti bivših pripadnika terorističke OVK na terenu, te da razmisle da li bi im se isplatilo da to još jednom pokušaju. Takva Srbija bi dobila i značajniju podršku za svoju principijelnu poziciju oko secesije, no što danas može i da sanja.
Međutim, više je nego jasno da se tako nešto neće i ne može dogoditi, jer su današnja vlast i politička elita digli ruke od KiM, samo to ne znaju kako da kažu Srbima, a da ne izgube izbore. Jasno je i da Tači računa na to da će Beograd posle malo negodovanja i moljakanja po svetu opet biti spreman na nove ustupke.

PIRATSKE AKCIJE BEZ SAGLASNOSTI EU
No, iz ove akcije secesionista vidi se još nešto. Oni za ovakve „piratske akcije“ nemaju adekvatnu podršku na Zapadu, a naročito ne u Evropskoj uniji. Oni žele da profitiraju na slabosti Beograda, tako što bi i bez jasnog zelenog svetla (doduše i bez jasne zabrane) da kroz „embargo“ na srpsku robu primoraju Srbiju da im prizna pečate, pa preko toga i „državu Kosovo“. Kada se sve to sagleda u paketu pregovori- embargo na robu iz Srbije-pokušaj zaposedanja prelaza – jasno je da žele unileteralnim akcijama da ojačaju svoju poziciju na terenu i kada za to nemaju jaku „zaleđinu“.
Što se tiče ekonomskih odnosa Beograda i Prištine, najveći procenat uvezene robe je iz Srbije. Albanci bi odavno izbacili srpske proizvode sa svog tržišta, ali ne mogu nabaviti adekvatnu zamenu po tako povoljnim cenama iz, recimo, Hrvatske i Slovenije. Zanimljivo je da je plasman roba srpskih preduzeća išao nesmetano i 1999. godine i posle okupacije KiM od strane NATO-a. Na tamošnjem tržištu naročito je prisutna naša prehrambena roba. Stoga i privremeni „embargo“ uz napade na prelaze predstavlja tek nešto više od blefa, na koji treba da se upeca Beograd ili lokalno stanovništvo.
Generalno gledano akcija secesionista ima loš tajming jer se mnogo šta u svetu promenilo poslednjih godina. NATO ima više žarišta kojima se bavi i nikako im ne treba obnavljanje konflikta na Kosovu, za koje su mislili da je stavljeno ad akta. Albanci žele da ono što nisu uspeli kroz pregovore, ostvare kroz kombinaciju ekonomskog pritiska i ovakvih napada. Sva je prilika da za ovako nešto nisu dobili zeleno svetlo sa vrha hijerarhije svojih sponzora, ali je vrlo verovatno da im niži službenici Imperije zbog korupcijskih veza gledaju kroz prste. Ipak, da se ova stvar ne uklapa u volju onih koji kontrolišu situaciju pokazuje i aktiviranje tužbe protiv Ljimaja. Ovo je jasna poruka Prištini da su prešli crtu i da treba da se vrate u sopstveni zabran koji im je određen.
Jedina slaba tačka u ovoj situaciji jeste, dakle, mlitava i defetistička reakcija Beograda, koji za razliku od Banja Luke nema hrabrosti da odigra potez koji nije dobio blagoslov Imperije, te da tako barem na taktičkom nivou ojača svoj položaj pred novu rundu nadgornjavanja sa prištinskim secesionistima. Može se reći i to da albanski secesionisti nemaju kapacitet da preuzmu sever Kosova i Metohije.
Na kraju krajeva, čitava ova kriza može imati uglavnom medijsko-političke efekte. Njihova strana će tvrditi kako osvaja prelaze, naša kako ih junački brani. Tako će i jedni i drugi uzeti po koji patriotski medijski poen u svojim redovima, a da se najverovatnije ništa značajno neće promeniti. Tako ćemo osim Jeremića dobiti i „Kosovskog branioca“ Stefanovića, iako su kroz svoje diplomatsko angažovanje jedino uspeli da tolerišući secesiju značajno doprinesu uspostavljanju „države Kosova“.

6 коментара

  1. Imali smo „solidnu“ vojsku 1999. Pa što smo se se onda povukli i dozvololi NATO-u da udje na Kosovo? I Milošević i Bler-Klinton su proglasili pobedu , doduše mi napustismo sa svim organima države naše Kosovo, a oni nastupiše…
    Dakle , autore , da imamo solidnu vojsku , mi bi lako sa Tačijem , koji kao nema nikakvu podršku NATO-a… Kao i ovi u fantomkama , kada nema nikog na prelazu ili ima lako naoružanih , šta li će sada tek da urade kad je NATO proglasio vojnu zonu – samo da mi je znati ?
    Vi to sigurno znate , obavešteni ste, da li će nas recimo u narednih 78 dana još samo BRIKS primiti u svoje redove , pa da onda zajedno , bez fantomki ,oteramo NATO u blato.
    A u medjuvremenu … nadam se da niste za kompjuterom , već da hrlite na Kosovo ravno da ne samo odblokirate Severno Kosovo , već da pomognete i ljudima u enklavama – čisto da date lični primer.




    0



    0
  2. * sucim cemo pred Tacija*…?
    pozajmljen komentar,

    Druže i prijatelju!
    Od drugarstva do gospodstva evo gde smo stigli. U stvranju gospodstva ostali smo bez otadžbine. Od Jugoslavije i Srbije ostalo su rane i gorke uspomene. Tvorci tranzicije naše otadžbine su od naše otadžbine stvorili angloameričku rimokatoličku koloniju. Sudbina našega naroda više nije u snazi države, jer država više ne postoji. Gospodari tranzicije su razorili njene stubove, sada joj uništavaju i korene.
    Mi vojnici kao stubovi države smo bili prvi na udaru gospodarima tranzicije. Poslali su nas u rat protiv paravojske drugih naroda da sa njima ratujemo, ali su nam vezali ruke i noge da ih ne pobedimo. Za neuspehe su nas na sva zvona okrivljavali, a za uspehe proglašavali heroje paravojski koje su, među nama, oni stvarali. Jedino je, za njih, bilo bitno da shvatimo, da nam je drugi narod neprijaetelj, a da su nam oni oslonac u borbi u kojoj moramo da izgubimo. Nametnuli su nam sudbinu da se kao tvorci bratstva i jedinstva tučemo sa radnicima, seljacima i poštenim komunistima drugih nacija, da se međusobno uništavamo, da trunemo po rovovima, da nestajemo. Da nas u razbijanju države, koriste i zloupotrebljavaju, a kada im zasmetamo da nas i fizički likvidiraju. Protiv nas su vodili neverovatnu medijsku kampanju. Potkopavali nas i ostavljali na cedilu a u narodu nas prikazivali izdajnicima i pored toga što smo nestajali na raznim ratištima Jugoslavije i Srbije. Oni, tvorci i gospodari tranzicije, naslednici podanika i nosioci prljave svesti, su trgovali sa gospodom iz Zagreba i drugih…, i izvršavali naređenja od Zapada na uništavanju narodne vlasti i samouprave da bi ga mogli opljačkati.
    Prodali su Krajinu a nas vojnike koji smo je stvorili i odbranili su optužili da smo je izdali.
    U ratu protiv imperijal-fašista i junačke odbrane Kosova. Kada su sa ulica i trogova Srbije nestale antisrpske nakaze i satrapi sa svojim destrukcijoma koje vode izdjama. Kada je zavladala igra, pesma i jedinstvo pobedničkog naroda, u tenkovima i rovovima volja i optimizam. Opet na scenu stupa anti vojnička logika koja evo mrvi Srbiju.
    Za odbranu Srbije su krivi vojnici kojima se sudi. Oni ih love i prodaju, love svoje zasluge.
    Srbija je vojnički demontirana. Nestala je vojska. Od skoro dve hiljade tenkova i drugih oklopnih vozila, u nekoj čudnoj policijskoj vojci, zadržano je svega deset posto. Devedeset posto je isečeno i prerađeno u Smederevu u američkoj fabrici. Kada je sečeno 570 tenkova T55, tadašnji američki ambasador je obigravao i podskakivao od sreće. To je urađeno i sa topovima i haubicama. Ratno vazduhoplovstvo i PVO više ne postoji. Što od vojske postoji to služi za propagandu i snimanje spotova. Stvara se neka policijska vojska, naime ono što je nekada tzv. kapetan Dragan, stvarao od policije, sada to, njegov vlasnik, stvara od tzv. vojske. Kažu, da je sada vojska jača nego ranije. Sa time se i sam slažem. Ona ranije nije mogla da odbrani Predsednika i režim. Pa u nju nisu imali poverenje, a od ove se to sigurno očekuje. I, ona je za taj zadatak, verujem, bolja.
    Srbija je smrvljena, mrvica je sve manje, u redovima boraca tranzicije se stvara nerovoza, jata su velika, gladna su, preletanja je sve više, trajanje mora da se obezbedi, a njihov opstanak je put pod kišobran Nato pakta. To nisu jata pčela i mrava, nego jata birokrata kojima je budžet od pljačke naroda uvek mali.
    Među njima nema razlike, oni piju krv ovoga naroda i dalje žele da vladaju.
    Oni su nosioci prevrata i bolne tranzicije kojom su opljačkali državu i narod.
    Ima ih mnogo i jedino žele da opstanu, svi su isti. Nemaju ideju i ideologiju sem volje da vladaju.
    Mi vojnici imamo emocije, jer da ih nemamo nebi voleli svoju zelju i svoj narod, nebi imali ljubav… Oni nemaju emocija, evo i njihovih komentatora koji emocije nazivaju pogrdnim imenima, kukavičlukom i izdajama…
    Dragi prijatelju, nama nije mesto među njima.
    Narod je potezu!




    0



    0
  3. Voditi jalove pregovore sa albanskim drumskim razbojnicima nevodi nicemu,sem samoponizavanju.Sta sve od robe ide na KiM je gore receno,ali nesto je izostavljeno STRUJA,TELEFONSKE VEZE,INTERNET,MOBILNA TELEFONJA.Sve to gradjani Srbije placaju uredno.Gde u pravno uredjenim drzavama postoje tri cene struje,pretplata za telefon…naravno u Srbiji.Gradjani Srbije sve teze izmiruju komunalne usluge,da bi siptarima davali ono sto nikad nisu placali.Srbiju je potrebno ekonomski sto vise iscrpeti da bi globalisti onda siptare upotrebili kao mlatace u svoju korist,a ti „mlataci“ ce pucati preko nasih ledja.Dok B.Tadic ide okolo i izvinjava se i vice „mir brate mir“narod odumire i pada u sirotinjski bezdan.Na kraju svega ceh za poniznicku politiku srpskih KVAZIPOLITICARA bice veliki,ali bojim se kad se osvestimo bice kasno za bilo sta.




    0



    0
  4. Kole, 1999. godine Srbija je imala neki kapacitet da se brani, 2011 je “ mudrom“ Tadićevom politikom razoružana i postala je , o tome je pisao g-din Vučelić banana država a što de fakto jeste, to ne može niko demantovati. Tadićeva tzv. politika ako se može tako nazvati je kolaboracija, ne zaboravite parolu I KOSOVO I EU a pre toga razoružanje Srbije, setite se njegovih reči kad je bio ministar odbrane i uništavao protivavionske ručne rakete, reče “ Znate da bi ovo bila velika opasnost da do njih dođu teroristi“.
    1999. godine gospodine KOLE u Rusiji je bio pijandura Jelcin, situacija se drastično promenila dolaskom g-dina Putina, samo da Vam kažem da je prosečna plata u Rusiji bila 50 evra, sada je 550! Poenta je da se Srbija mogla i trebala nauružati, sklopiti savez o bezbednosti sa Rusijom, kupiti npr. 50 milijardi najsavremenijeg protivavionskog oružja, naravno na kredit od dvadeset godina, ali ne, Tadić je izabrao „zapadne prijatelje“, s obzirom da je tako, idi ti Kole sa Tadićem pa zaštiti Kosovo, ponesite tandžare, pa opleti pametnjakoviću, vaši zapadni prijatelji takve zovu korisni idioti, to je njihov termin !




    0



    0
  5. Ako Srbi nemaju hleba da jedu, neka primene stari EU recept Antoanete,, neka jedu koljace…hm,hmm

    http://img198.imageshack.us/img198/382/seratorgodine.jpg




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *