Srbija na kosovskoj prekretnici

Piše Branko Radun

Zamislimo da Srbija ima solidnu vojsku i policiju, i da napravi mobilizaciju, te da nekoliko desetina hiljada vojnika pošalje na jug blizu prelaza na koje atakuju Tačijevi „momci“. Da se odmah oglasi predsednik, ali ne sa gandijevskim izjavama, da se u Beogradu podignu svi na noge, i da svi politički faktori budu jedinstveni po pitanju odbrane Srba na Kosmetu…

Čitava Srbija sa brigom je posmatrala kako su secesionisti na Kosovu i Metohiji krenuli u ofanzivu sa ciljem da osvoje granične prelaze i tako opkole Srbe, odvajajući ih od Srbije. Posle silnih ustupaka, omekšavanja ionako omekšane pozicije Srbije oko pitanja KiM, posle odustajanja i od diplomatske borbe za pregovore o statusu Kosova i posle prihvatanja „pregovora“ sa Prištinom, kojim se posredno, ali jasno prihvata secesija kao „realnost na terenu“ – stigla je „nagrada“: napad albanskih policijskih snaga na granične prelaze, koji preti da eskalira u teži konflikt.

ASPIRACIJE KOMŠILUKA IZ REGIONA
Reakcije Beograda na ovaj očigledni ratni scenario Prištine toliko su blage da blaže ne mogu biti – pozivanje na pregovore i takozvano „mirno rešenje“. Takva reakcija samo će podstaći Tačija da nastavi sa „ofanzivom“, jer je suština poruke da Beograd nema koncenzusa oko toga šta da čini u ovakvoj situaciji. Osim toga, srpska vlast pokazuje i spremnost na nove ustupke, kako bi se privremeno primirile aspiracije albanskih secesionista na „etnički čisto Kosovo“, kao i onih koji ih u tome podržavaju.
Ovakva situacija pokazuje u kojoj meri je bila pogrešna dosadašnja srpska politika neprekidnih ustupaka, koji se i na Zapadu i u Prištini tretiraju kao znak slabosti i nemoći. Osim toga, reformom vojske, Srbija je oslabila svoje odbrambene kapacitete u toj meri da joj i albanske parapolicijske i paravojne snage predstavljaju ozbiljan izazov. Srbija bez samopouzdanja, bez sigurnog vođstva, bez solidne vojske i prijatelja u svetu, predstavlja idealnu metu za raznorazne spoljnopolitičke aspiracije iz „komšiluka u regionu“. Jednostrana proevropska i pronatovska orijentacija oslabila je spoljnopolitičku poziciju zemlje, a odustanak od kosovske platforme i prihvatanje i Euleksa i pregovora sa Kosovom, kojim se toleriše i posredno priznaje secesija, izolovalo je Srbiju i od Rusije, koja joj je u ovoj krizi bila jedini saveznik.
Zamislimo da je situacija drugačija. Da Srbija ima solidnu vojsku i policiju, i da napravi mobilizaciju, te da nekoliko desetina hiljada vojnika pošalje na jug blizu prelaza na koje atakuju Tačijevi „momci“. Da se odmah oglasi predsednik, ali ne sa gandijevskim izjavama, da se u Beogradu podignu svi na noge, i da svi politički faktori budu jedinstveni po pitanju odbrane Srba na Kosmetu. Onda bi se u Savetu bezbednosti UN oglasio i ruski predstavnik, i možda kineski, i zatražili bi vanrednu sednicu SB. Sve to uz agilan medijski pritisak verovatno bi bilo dovoljno da zapadni mentori secesionista iz Prištine blokiraju aktivnosti bivših pripadnika terorističke OVK na terenu, te da razmisle da li bi im se isplatilo da to još jednom pokušaju. Takva Srbija bi dobila i značajniju podršku za svoju principijelnu poziciju oko secesije, no što danas može i da sanja.
Međutim, više je nego jasno da se tako nešto neće i ne može dogoditi, jer su današnja vlast i politička elita digli ruke od KiM, samo to ne znaju kako da kažu Srbima, a da ne izgube izbore. Jasno je i da Tači računa na to da će Beograd posle malo negodovanja i moljakanja po svetu opet biti spreman na nove ustupke.

PIRATSKE AKCIJE BEZ SAGLASNOSTI EU
No, iz ove akcije secesionista vidi se još nešto. Oni za ovakve „piratske akcije“ nemaju adekvatnu podršku na Zapadu, a naročito ne u Evropskoj uniji. Oni žele da profitiraju na slabosti Beograda, tako što bi i bez jasnog zelenog svetla (doduše i bez jasne zabrane) da kroz „embargo“ na srpsku robu primoraju Srbiju da im prizna pečate, pa preko toga i „državu Kosovo“. Kada se sve to sagleda u paketu pregovori- embargo na robu iz Srbije-pokušaj zaposedanja prelaza – jasno je da žele unileteralnim akcijama da ojačaju svoju poziciju na terenu i kada za to nemaju jaku „zaleđinu“.
Što se tiče ekonomskih odnosa Beograda i Prištine, najveći procenat uvezene robe je iz Srbije. Albanci bi odavno izbacili srpske proizvode sa svog tržišta, ali ne mogu nabaviti adekvatnu zamenu po tako povoljnim cenama iz, recimo, Hrvatske i Slovenije. Zanimljivo je da je plasman roba srpskih preduzeća išao nesmetano i 1999. godine i posle okupacije KiM od strane NATO-a. Na tamošnjem tržištu naročito je prisutna naša prehrambena roba. Stoga i privremeni „embargo“ uz napade na prelaze predstavlja tek nešto više od blefa, na koji treba da se upeca Beograd ili lokalno stanovništvo.
Generalno gledano akcija secesionista ima loš tajming jer se mnogo šta u svetu promenilo poslednjih godina. NATO ima više žarišta kojima se bavi i nikako im ne treba obnavljanje konflikta na Kosovu, za koje su mislili da je stavljeno ad akta. Albanci žele da ono što nisu uspeli kroz pregovore, ostvare kroz kombinaciju ekonomskog pritiska i ovakvih napada. Sva je prilika da za ovako nešto nisu dobili zeleno svetlo sa vrha hijerarhije svojih sponzora, ali je vrlo verovatno da im niži službenici Imperije zbog korupcijskih veza gledaju kroz prste. Ipak, da se ova stvar ne uklapa u volju onih koji kontrolišu situaciju pokazuje i aktiviranje tužbe protiv Ljimaja. Ovo je jasna poruka Prištini da su prešli crtu i da treba da se vrate u sopstveni zabran koji im je određen.
Jedina slaba tačka u ovoj situaciji jeste, dakle, mlitava i defetistička reakcija Beograda, koji za razliku od Banja Luke nema hrabrosti da odigra potez koji nije dobio blagoslov Imperije, te da tako barem na taktičkom nivou ojača svoj položaj pred novu rundu nadgornjavanja sa prištinskim secesionistima. Može se reći i to da albanski secesionisti nemaju kapacitet da preuzmu sever Kosova i Metohije.
Na kraju krajeva, čitava ova kriza može imati uglavnom medijsko-političke efekte. Njihova strana će tvrditi kako osvaja prelaze, naša kako ih junački brani. Tako će i jedni i drugi uzeti po koji patriotski medijski poen u svojim redovima, a da se najverovatnije ništa značajno neće promeniti. Tako ćemo osim Jeremića dobiti i „Kosovskog branioca“ Stefanovića, iako su kroz svoje diplomatsko angažovanje jedino uspeli da tolerišući secesiju značajno doprinesu uspostavljanju „države Kosova“.