Почетна / Регион / Skriveni dosije „genocida“ Srebrenice

Skriveni dosije „genocida“ Srebrenice

Piše Milica Ostojić

Kako je  grupa nezavisnih istraživača, pojedinaca visokog stručnog i moralnog kredibiliteta, sastavivši nanovo činjenicama dokumentovani iscrpni Dosije ovog događaja – simbola „srpskog varvarstva“, ozbiljno dovela u sumnju gotovo sve  tvrdnje o srpskom genocidnom zločinu

Knjiga „Skriveni dosije ‘genocida’ Srebrenice“ posvećena je ovom ratnom događaju koji je postao simbol „srpskog varvarstva“. Pošto su ga Zapad i mediji čitavog sveta okvalifikovali kao „najužasnije zlodelo izvršeno u Evropi od kraja Drugog svetskog rata“, grupa nezavisnih istraživača sastavila je Dosije koji ozbiljno dovodi u sumnju navedenu tvrdnju o „genocidu“.

ISTINA – ZBOG PRAVDE
Ovo je deo poruke s početka knjige (koja je najpre izašla u francuskom izdanju sa istim naslovom, a potom na italijanskom 2007), a zapisao ju je predsednik francuskog Udruženja „Istina i pravda“ gospodin Luis Dalmas.
Knjigu je objavila izdavačka kuća iz Napulja „Grad Sunca“ („La citta’ del Sole“) koja se ponosi objavljivanjem većeg broj knjiga i analiza o raspadu Jugoslavije, stradanju srpskog naroda i medijskim lažima o njemu radi demonizacije. Autori zastupljeni u knjizi: Filip Korvin, Edvard Herman, Majkl Mendel, Levis Mekenzi, Karlos Martins Branko, Milan Bulajić, Bil Šiler, Veljko Lalić, Nebojša Malić i Džared Izrael.
Čitaocima „Pečata“ predstavićemo deo sadržaja objavljenog u ovom dragocenom izdanju. Reč je o analizi Međunarodne grupe nezavisnih autoriteta; univerzitetskih istraživača, slobodnih intelektualaca, zvaničnika UN, generala i novinara, pod nazivom „Srebrenica riserč grup“. Cilj je bio da se bez predrasuda ili unapred zauzetih pozicija istraži događaj Srebrenica. „Ne piše se istorija slušajući samo jednu stranu. Naša uloga nije da kažemo kako Srbi imaju uvek pravo, već da ih saslušamo. Ako javno mišljenje želi da prosuđuje treba da bude upoznato sa razlozima, dozvolivši optuženima da se izraze. To se do sada nije dogodilo“, zaključili su autori sakupljeni oko ovog izdanja…Jedan od podsticaja bila je   verzija zamenjenog integralnog Izveštaja redigovanog od specijalne Komisije Vlade Republike Srpske, u kojem je bio iznet precizan opis fakata koji su usledili posle pada Srebrenice, kao i pobrojavanje kriminalnih dela u srebreničkom regionu prethodnih godina od strane muslimanskog garnizona u enklavama tzv. „demilitarizovane zone“. „Taj izveštaj iz Republike Srpske je inače cenzurisao visoki predstavnik UN za Bosnu Pedi Ešdaun tekstom koji je njemu odgovarao“, navodi se u knjizi.
Koliko je zlonamerno i pogrešno prosuđivati o Srebrenici izvan  konteksta perioda od najmanje tri godine sukoba u Bosni i celokupnog rata i raspada Jugoslavije, kao i onog o strateškom planu SAD i NATO-a, piše najviši civilni predstavnik OUN  u Bosni i Hercegovini, Amerikanac Filip Korvin. On  je još 1999. godine pisao o upotrebi jedne tragedije u knjizi „Sumnjiva misija“, upozoravajući na iskrivljavanje istine u međunarodnim medijima, ne samo u slučaju Srebrenice već o sveukupnosti rata u Jugoslaviji između 1992. i 1995. godine. Kao član Istraživačke grupe o Srebrenici, Korvin iznosi dokumentovanu studiju   ispisanu jula 2005. godine u Njujorku. „Neki čitalac će možda posumnjati u podatke i tadašnju stvarnost. Ali imam i lične razloge za podsećanje iznošenjem podataka i fakata kakvi su se dogodili; muslimanski snajperista baš tog 11. jula 1995. godine pucao je u vozilo u kojem sam se nalazio, bele boje i obeleženo da pripada UN, na Igmanu i povratku sa sastanka iz Gornjeg Vakufa. Hitac je usledio samo koji minut pre zaustavnog mesta koje je držala bosanska armija, a snajperista je gađao sa mesta koje je držala muslimanska vlada i znao je dobro ko je u vozilu. Gađao je vozača znajući da će tako vozilo sa putnicima sleteti u provaliju. Tada sam odučio da ne objavljujem ovaj slučaj jer bi ga i inače negirala muslimanska bosanska vlada, iako je poruka snajperiste bila više nego jasna: muslimanska vlada je OUN smatrala neprijateljem“.
Dalje se navodi da kada su Srbi započeli kretanje oko Srebrenice, posmatrači nisu imali preciznu ideju o značaju njihove snage, niti namera. Najveći deo zapadne Evrope smatrao je da Srbi hoće da zauzmu trećinu teritorije južno od Srebrenice, kako bi tuda transportovali trupe i nabavku; bili su totalno bez benzina. U to vreme general Kes Nikolaji, šef holandskog glavnog štaba UNPROFOR-a, bio je neprestano na telefonskoj vezi sa Hagom i razgovarao o eventualnom bombardovanju NATO-a. „Salonski bombarderi“, specijalno oni iz Vašingtona, nisu prestajali da zahtevaju vazdušni napad. Ali u očima evropskih snaga zahtevi SAD, koje nisu imale trupe na terenu i kasnile su u plaćanju njihovih obaveza OUN-u, poslovično su se činili  kao kauboji, kadri samo za razmetanje i hvalisanje, i pomanjkanje razboritosti. I dok su u Vašingtonu neki bili spremni da se bore sve do smrti poslednjeg holandskog vojnika, druge nacije, sa vojnicima na terenu, nisu bile sklone da sa entuzijazmom prihvate intervenciju NATO-a.

KADA „GENOCID“ POSTAJE – „ODMAZDA“
O Srebrenici, imenu koje je postalo sinonim za večno ponavljanje tvrdnje  o „srpskom genocidu“, napisane su knjige, izveštaji, radio i TV emisije zasipali su kanale „dokazima“ o kriminalnom delu protiv čovečnosti. Savet bezbednosti UN ustanovio je Međunarodni sud kako bi potvrdio presudu pre procesa. Nije preterano reći da su izvesni novinari i politički aspiranti napravili karijeru ponavljajući ovu tvrdnju.
Istraživačka grupa koja iznosi svedočenja i podatke do kojih je došla, iznosi i dokaze o masakriranim Srbima, o progonima, maltretiranjima na najsuroviji način tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Ali Međunarodna zajednica nije želela da sudi o tim grozotama; kao što je sa velikom snagom to činila u evociranju masakra u Srebrenici. Maja meseca 1995, na primer, hrvatska vojska je zauzela Istočnu Slavoniju i proterala 90 posto srpskog stanovništva, a Međunarodna zajednica nije izgovorila jednu reč o tom proterivanju; naprotiv aplaudirala je hrvatskoj operaciji. Ubijeni Hrvati, ili bosanski muslimani, ili Albanci na Kosovu, značilo je genocid. Masakrirani Srbi – predstavljalo je opravdanu odmazdu.
Značajno je, slažu se autori,  podvući da procena onoga što se dogodilo 11. jula 1995. godine i tragedija Srebrenice predstavljaju mnogo širu tragediju i trebalo je nastojati da se protumače ratovi u bivšoj Jugoslaviji u svetlu Srebrenice, jer predstaviti taj događaj izolovano iz  šireg okvira znači izopačiti pravu sliku i demonizovati jednog od njenih aktera. To što se dogodilo u Srebrenici ne predstavlja samo stradanje muslimana od strane Srba, već seriju krvavih napada i kontranapada iz perioda dugog tri godine, koji je kulminirao 1995. godine. Novinar  Bi-Bi-Sija Džonatan Ruper smatra da broj muslimana ubijen tom prilikom nije veći od onoga srpskih žrtava tokom prethodnih godina u Srebrenici i okolini pod komandom bosanskog muslimana Nasera Orića i njegove bande pljačkaša. Strani intervencionisti raduju se što su provalili u bivšu Jugoslaviju zbog takozvanih „humanitarnih razloga“. Nikada, kaže se, nije preduzet jedan rat zbog humanitarnih razloga, pa tako ni onaj u bivšoj Jugoslaviji na kraju XX veka ne čini izuzetak. Nikada se ne bi dogodila Srebrenica da Jugoslavija nije bila nasilno rasturena, protiv volje 45 posto njenog naroda, odnosno Srba, koji su pre rata u Bosni činili 31 procenat stanovništva. Danas se samo može pretpostaviti šta bi se događalo da se diplomatija drugačije sporazumela i da NATO nije imao ambicija da se proširi prema istoku sve do granica bivšeg Sovjetskog Saveza. Kada najveća vojna snaga svih vremena ima krizu identiteta, svet je u opasnosti. Sa prestankom Hladnog rata, naime,  uloga odbrambenog saveza NATO-a doživela je kraj. Bilo je mišljenja da bi trebalo da bude raspušten, ali i da NATO treba da posluži kao oružje u „stabilizaciji demokratije“ u svetu. Četiri od šest bivših jugoslovenskih republika prihvatile su ovu „tranziciju prema demokratiji“. Srbija i srpski narod u drugim republikama to su odbacili i platili su cenu tog odbacivanja. I Srebrenica čini deo te cene.
Jevreji se sećaju holokausta i treba da se sećaju. Zašto onda ne dozvolimo Srbima da se sećaju masakra tokom Drugog svetskog rata koji su počinili nacisti, čije su marionete bili u to vreme bosanski i hrvatski fašisti?, pita se Korvin. Zbog čega Srbi ne bi trebalo da osećaju sumnju i gnev kada im je presuđeno da treba da postanu manjina u novim zemljama, a gde su živeli sa stanovnicima koji su bili njihovi dželati tokom Drugog svetskog rata?
Događaji iz jula 1995. godine u Srebrenici imaju i posebnu istoriju. Kada su Srebrenica i neki drugi bosanski gradovi proglašeni zaštićenim zonama, te zone nikada nisu bile ograničene. Drugim rečima niko nije posebno označio legalne granice Srebrenice, niti je definisao granice demilitarizacije. Grad je generalno smatran kao sigurnosna zona, ali okolo su se nalazila sela, šume i doline koji nisu bili smatrani delom zaštićene zone. UN nisu imale pravo intervencije u sklopu njihovog mandata, osim ako bi bili napadnuti vojnici OUN u cilju samoodbrane. „Tvrdim vam da je bilo napada na srpska sela u tom regionu, a polazili su iz bezbednosne zone Srebrenice“, kaže Korvin. Glavna opasnost u tom periodu bio je muslimansko-bosanski komandant Naser Orić, on se Srebrenicom služio kao bazom za polazak u svoje ubistvene prepade u okolna srpska sela. O tome su pisali holandski novinari Viljem Honig i Norbert Bot, kao i o Orićevim „gangsterima Zulfu Tursonoviću i Hakiji Meholjiću koji su terorisali izbeglice i izvlačili ratni profit“. Na pravoslavni Božić, 7. januara 1993, autor Dosijea opisuje napad Orićevih snaga na srpska sela i civile kada je smrtno stradao veliki broj Srba. „Taj napad je usledio samo tri meseca pre nego što je Srebrenica bila proglašena zaštićenom zonom, a dezinformacije su zajedno sa leševima praktično sahranile činjenice. Jer izolovan događaj ne objašnjava tako složen proces kao što je jedan rat. Autori prvog izveštaja UN o ‘Padu Srebrenice’, objavljenog u jesen 1999, nikada me nisu pitali ništa, niti uzeli u obzir moju knjigu koju sam već bio napisao, a bio sam tamo kada je zauzet grad i to u ulozi visoko odgovornog OUN. Jednoga dana istorija naše realnosti trebalo bi da bude saslušana ako se želi shvatiti istorija Srebrenice, bivše Jugoslavije, Evrope i sveta“, zaključuje Korvin.

SVEDOČENJE RATNOG IZVEŠTAČA
General Luis Mekenzi, prvi komandant snaga OUN u Sarajevu, zapisao je jula 2005, između ostalog, da su muslimanske snage izlazile iz Srebrenice, palile srpska sela i ubijale civile, da su ti napadi dostigli vrhunac 1994. i nastavili 1995. godine. Kada se otopio sneg u proleće 1995. godine i postalo evidentno Naseru Oriću da će srpska vojska napasti Srebrenicu kako bi sprečila daljnje napade i ubistva Srba, on je sa velikim brojem njegovih boraca napustio krišom grad. Srebrenica je ostavljena bez odbrane i bilo kakve strategije, tako da su Srbi mogli da napadnu, a to je onda trebalo da natera NATO i OUN da preduzmu vazdušni napad da bi opravdano kaznili Srbe. Ono što se potom dogodilo nepobitno je, osim cifara koje se izgovaraju. Odvojeni su muškarci i mladi od staraca, žena, dece, i odvoženi prema Tuzli na sigurno mesto. Treba primetiti da je reč o genocidu jer ne bi dopustili ženama da pođu. Kada je reč o ciframa, izvađeno je više od 2.000 tela u Srebrenici i okolini, ali taj broj podrazumeva i žrtve koje su pale u trogodišnjim borbama u tom regionu.
Svedočenje ratnog izveštača Bilija Šilera o susretu sa Naserom Orićem beleži da je on „jedan zastrašujući čovek i time se ponosi. Krvoločan muslimanski komandant, bio je fatalan za Srbe, uprkos okruženju grada. Organizovao je noćne iznenadne napade na srpske ciljeve; kao i jedan od najkrvavijih napada koji se video na bojnom polju. Umakao je iz Srebrenice pre nego što je pao grad“. Reporter ga je sreo januara 1994. godine u njegovoj kući u Srebrenici: „pokazao mi je jeziv video snimak; kuće zapaljene, leševi, odsečene srpske glave, ljudi u bekstvu. Nije prestajao da se smeje diveći se svome poslu“.
Septembra 2002. godine, posle sedam godina istraživanja, Centar za dokumentaciju Republike Srpske za istraživanje o ratnom kriminalu objavio je Izveštaj sa sakupljenim podacima tokom rata u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini. Pedi Ešdaun ga je cenzurisao. Prema Izveštaju, saradnici nacisti u Bosni i Hercegovini, koji su pripadali Nezavisnoj državi Hrvatskoj, nazvali su se  SS Handžar divizija  (ustanovljena februara 1943. godine, po naređenju Hitlera i sa blagoslovom muftije iz Jerusalima, Hitlerovog saradnika). Uloga Divizije bila je da iskoreni Srbe. U istoriji Srebrenice povezano je ime Alije Izetbegovića sa njegovom ulogom tokom Drugog svetskog rata, kada je bio ključna ličnost u Handžar diviziji. Pristupio je organizaciji „Mladi muslimani“ za Handžar diviziju, u saradnji sa Hitlerovim tajnim službama. Drugi značajan momenat: Nacionalni muslimanski savet, konstituisan uoči Bajrama, krajem februara 1992, imao je za cilj da svi radikalni muslimani predvođeni Izetbegovićem stvore islamsku državu unutar granica Bosne i Hercegovine. Sredstva se nisu birala, pa tako, kao primer, i onda kada se grupa muslimana preoblačila u Arkanove vojnike, dolazila u region Srebrenice i sejala teror među civilnim muslimanskim življem (svedočenja Sehre Ibišević, muslimanke koja je pobegla iz Srebrenice u Sarajevo jula 1995,  „ti tzv. ‘Arkanovi vojnici’ bili su preobučeni lokalni muslimani“). Ili svedočenje Sefera Halilovića, starog komandanta glavnog štaba vojske BiH, da je strategija muslimana zavisila od hrane kojom su bili snabdevani Srbi i onoga što su oni imali, drugim rečima pljačkalo se. Od maja 1992. do januara 1994. godine najmanje 192 srpska sela bila su zapaljena, opustošena, napadnuto 8.000 srpskih kuća, a 5.400 kompletno srušene, broj ubijenih je više od 1.000, među njima žene, deca i starci, najviše u prvih šest meseci, počevši od maja 1992. godine. Divljačka muslimanska okrutnost u regionu Srebrenice bila je slična onoj SS Handžar divizije. O tome je „Vašington post“, 16 februara 1994, pisao i snimio video-kasetu na kojoj su pokazani poklani Srbi. Za ova kriminalna dela Nasera Orića  svetski mediji nisu pokazali interesovanje.

REZOLUCIJA SB KAO POKLON
Ono zbog čega su muslimani nastojali  da istraju u Srebrenici, jeste da iskoriste život sopstvenih građana i OUN za njihovu korist. Stanovnici su 10. i 11. jula 1995. godine počeli da napuštaju grad Srebrenicu zbog borbi koje su bile u toku i krenuli prema Potočarima. UNPROFOR je odlučio da im pomogne u prevozu, ali su muslimanski vojnici i gradonačelnik Srebrenice tražili od civila da naprave polukrug, kako bi eventualno poslužili kao ljudski štit pred srpskim snagama i računajući na direktno učešće OUN koji je imao nalog da zaštiti civile. To je ono što je OUN poklonio Rezolucijom 836 Saveta bezbednosti šefovima muslimanima, autorizujući bosanske snage da ostanu u sigurnosnoj zoni zajedno sa civilima. U protivnom ta zona je trebalo da bude demilitarizovana, tako da je zatraženo od UNPROFOR-a da ne teži da je demilitarizuje „suviše aktivno“ (iz poverljive poruke Kofi Anana, generalnom podsekretaru generalu Vahlgrenu, 23. aprila 1993) 8 jula 1995.  Kada je ušao u grad Ratko Mladić je tri puta pregovarao sa Karemansom, holandskim komandantom, i sa trojicom delegata civila i muslimanskih izbeglica i organizovao evakuaciju stanovništva. Zatražio je da vojnici polože oružje u roku od 24 sata. Obećao je muslimanskim vojnicima, i onima bez uniforme, kao i onima koji su počinili ratni kriminal da će biti tretirani po Ženevskoj konvenciji ako predaju oružje. To se nije dogodilo. Prevashodno zbog toga što je najveći deo muslimanskih boraca imao okrvavljene ruke srpskim žrtvama između 1992. i 1995. godine. Ali i zbog straha od osvete i nade da će ostati nekažnjeni. U noći 10. jula muslimanski vojnici koji su odlučili da se ne predaju počeli su da beže. Po holandskom bataljonu jedna grupa oko 300 vojnika je uspela da pobegne. U noći između 11. i 12. jula, između 10.000 i 15.000 muslimanskih vojnika su napustili Srebrenicu probijajući se kroz šume. To je cifra iz Izveštaja generalnog sekretara, a ona Nasera Orića je oko 12.000 vojno sposobnih.  Oko 25.000, od 40.000 muslimana, odlučilo je da se preda i krenuli su put Potočara, stoji u Izveštaju generalnog sekretara, po holandskom bataljonu većina ovih ljudi bili su žene, deca i starci, ljudstvo vojno sposobno predstavljalo je dva do tri odsto. Srbi su odvojili njih od onih koji su bili sposobni za oružje, cilj ovog razdvajanja bio je dvostruk: uzeti što više vojnika kao ratne zatvorenike, da bi se potom razmenili sa srpskim zatvorenicima koje je zarobila muslimanska vojska, posebno u Sarajevu, ali  i otkriti muslimane koji su počinili krvoločna zverstva protiv srpskih građana, posebno u periodu između 1992. i 1993. godine. Žene, deca i starci bili su transportovani na muslimansku teritoriju, a grupa muškaraca, njih 500 do 750, odnosno dva do tri odsto od 25.000, u Bratunac, gde su bili izdvojeni zbog kontrole u tri grupe za moguća počinjena kriminalna dela.
Do dana današnjeg se govori i sudi o masakru muslimana u bekstvu u Srebrenici; dva značajna faktora su izostavljena iz ove optike: ti vojnici nosili su oružje i uprkos više puta ponovljenom upozorenju Mladića nastavljali su sa krvavim borbama protiv srpskih vojnika. Muslimanski vojnici su se kretali preko šuma prema muslimanskoj teritoriji Tuzle i Kladnja, trebalo je da se preseku i putevi između šuma na raznim lokalitetima, kao što su Buljim, Kamenica, Kravica, Podublje, Nova Kasaba, Baljkovica, Crni Vrh, a i u pravcu od Konjevića Polja do Milića, srpska vojska je u tim borbama izgubila između 300 i 500 vojnika, bila je inferiornija i nije se mogla boriti protiv muslimanskih vojnika koji su imali tešku artiljeriju. S obzirom na to da su muslimani izgubili oko 2.000 vojnika, jer mnogo njih nije imalo snage da beži, a i mnogi su se udavili prelazeći reku Jadar, ove borbe, odnosno gubici na muslimanskoj strani, mogle su izgledati kao masovna egzekucija.
U zaključku istraživanja grupe o Srebrenici stoji i to: da je brojka od 8.000 ubijenih u zauzimanju Srebrenice bez osnova, da je do kraja 2001. godine broj ekshumiranih tela(po Hagu) bio 2.028 i da mnogi među njima nemaju nikakve veze sa periodom o kojem je reč. Međunarodna komisija za nestala lica identifikovala je 2.079, a namera da to učini putem DNK kako bi ih pripisala Srebrenici bila je promašaj. Potvrda da su svi muslimanski gubici u toku srebreničkog slučaja nenaoružane osobe, te da su srpske žrtve, bez ikakvog su osnova. Naprotiv, dokazano je da su gubici nastali tokom borbi, a da njih 450 mrtvih pripada srpskim trupama. Sve to sugeriše da je egzekucija izvršena nad nekoliko stotina osoba, ne više. Nadležni posmatrači na terenu, uključujući i oficire holandskog bataljona, potom bivšeg zamenika šefa OUN za kontrolu u Bosni Karlosa Martinsa Branka i visokog komesara UN za ljudska prava Henrija Vilenda, jasno govore da nema nikakvog dokaza o krvavoj masovnoj egzekuciji, niti o njenom planiranju. U zaključku stoji i to da „događaji iz jula 1995. godine ne mogu biti nepristrasno posmatrani izvan ratnog konteksta na tom sektoru između 1992. i 1995. godine. Posebno tvrdnja o zaštićenoj zoni OUN koja podrazumeva da su se tu nalazili samo razoružani civili je lažna. Prisustvo 28. divizije sa 5.500 veoma jako naoružanih koji su predstavljali muslimansku bosansku armiju je bilo konstantno pod komandom Nasera Orića. A pre toga, od maja 1992. do aprila 1993, Orićeve snage počinile su neke od najvećih ratnih zverstava, masakrirajući između 1.200 do 2.500 Srba upravo u području Srebrenice. Konačni broj srpskih žrtva (objavljena je lista od 3.287 imena) nije manji, već veći od onog muslimanskih žrtava.
Bivši komandant NATO snaga general Čarls Bojd rezimirao je čitavu situaciju: „Etničko čišćenje je osuđeno samo kada je počinjeno od strane Srba, ne kada je izvršeno od drugih“.

11 коментара

  1. svaki komentar je suvisan
    mi srbi dovoljni smo sami sebi
    mi smo jos guske u magli jer jos nema srbina na vlasti u srbiji
    mnogo smo zilavi pa nismo jos dostigli kriticnu masu,ali dace bog da do toga dodje
    ipak je komunizam ispunio ocekivanja,ali samo kod srba
    sledece generacije nece se ponizavati kao moje sada zbog malo para i hranjenje sujete
    sto gore to bolje
    ne shvacaju da su na vrhuncu moci najslabiji
    nema dalje samo ponor
    kada padas lepo ti je,a kraj se zna
    srdacan pozdrav




    0



    0
  2. Svi gore navedeni i nenavedeni dušebrižnici,koji se sad javljaju i po prošlom pokolju tvrde da „nije tako kao što je bilo,da su znali i da su knjige napisali da je bilo drugačije,da su veliki moćnici prekrojavali pravilne izveštaje sa terena i slali prilagođene izveštaje za javnost,da su tamo na licu mesta bili odgovori prdstavnici O U N,UNESKA,….,i belosvetski visoki predstavnici“ zašto TADA,ODMAH,nisu alarmirali svetsku javnost,zašto tek sada hoće nekadašnja glavna tužiteljka da preuzme vodeću ulogu o istrazi trgovine ljudskim organima,na području bivše YU,(sećate se šta je sve i za šta optuživala Srbe u kompletu)zašto se tek sad otkriva da je „Račak“ nameštaljka samo da bi se provociralo bombardovanje Srbije,i ostale „male“ neugodnosti izrečene na račun Srba,bez obzira da li su krivi ili ne.Da li je to proradila griža savesti,ukoliko je „dušebrižnici“ uopšte i imaju“ ili možda ne dobijaju više, obećanu, vsoku mesečnu finansijsku doživotnu rentu od svojih naručioca,pa rešili da progovore???Zašto te,nazovimo ih,osobe što su skrivali istinu međunarodni sud ne procesuira,zatvori,…..,nego ih kao proverene rasturače šalju na nove zadatke,na nove interesantno koristne lokacije,da kao VISOKI predstavnici,….,i šire svoje „istine“.Takvih „dušebrižnika“ je i dan danas puna bivša juga, sve nam nešto ,za visoke honorare,savetuju i govore kako da pronađemo vruću vodu,i da će nam tad biti bolje.I mi,svakako,taj boljitak osećamo na svojoj grbači.Jedino što znam to je da niko više ne može mrtve vratiti.Možda ipak ima nade,uzdajmo se u naš naraštaj, koga smo maksimalno zakreditirali,….




    0



    0
  3. Добро је што често пишете о Сребреници, али све наведено у овом и вашим ранијим чланцима, као и у чланку о Норвешком редитељу Оли Фулму, губи значај јер се наш председник извинуо и признао геноцид. Обишао Поточаре,али не Братунац, изменио Јеремићеву Декларацију а у Парламенту „прогурао“ резолуцију.Свака вама част на бављењу овом темом, као и осталима Новом Стандарду и г.Милатовић са ТВ Палма,али све ваше напоре потире наш неодговорни, ненародни, недржавотворни ЕУропејац, глобалиста, Шорошевац-председник Србије Тадић.звани БоТа.Покушајте да са њим закажете интервју на ову тему, па макар вам термин био 2013г.




    0



    0
  4. Kako lazovima oko genocida u Srebrenici mozete zatvoriti usta u nekoliko minuta.Evo ovako:kad lazov zine o genocidu u Srebrenici samo mu kazite ovo.Otkud tebi/ili vama/ ta ideja da je bio neki genocid u Srebrenici, kada NIKADA nije bila istraga ko je kada i na koji nacin izgubio zivot u Srebrenici?UN NISU prijavile 8000 EGZEKUTIRANIH,nego 8000 NESTALIH.Prica zavrsena!!!Cak i da imaju tih 8000 mrtvih,opet ne mogu tvrditi da je neko streljao 8000 muslimanskih vojnika,jer nikada nije ni bila istraga i jedini svedok streljanja i saucesnistva je lazov i psihopata Drazen Erdemovic,koji je slagao da je on i njegova grupa francuskih palacenika,streljala 1200 muslimana i kasnije u Hagu se uspostavilo da je na tom mjestu nadjeno samo 150 leseva i da je lagao.Srebrenica optuzba je posluzila NATO paktu,pogotovo Americi iz nekoliko razloga:Prvo:da bi se prikrio najveci genocid u Evropi posle WWII,a to je etnicko ciscenje Srba iz RSK u akciji Oluja uz pomoc Amerike.Drugi razlog je,trebao im je razlog za intervencije/pljackanje energenata i strateske ciljeve/,a Srebrenicu su bas upotrebili,kada su Bil Klinton i Olbrajtova javno rekli pred frku oko otimanja Kosova i Metohije,da nece oni dozvoliti novu Srebrenicu i da moraju da sprece novi genocid na Kosovu i Metohiji koji nikada nije ni postojao.To zvaku su josjavno upotrebili jos jednom ili dva puta negde u Iraku….Prije su koristili zvaku:borba protiv terora,ali kad je igra provaljena presli su na ovu-sprecavanje genocida po svetu.Treci razlog je taj sto islamisti koji ustvari danas i vode svetsku politiku,kupujuci politicare po Americi,kao sto je to nekada radio albanski mafijaski kartel i u jednoj kanadskoj reportazi odlicno prikazano/savetovao bih svakome da to pogleda/,gde albanski mafijasi iz Bruklina[USA},koji su organizatora nezavisnog Kosova i Metohije do sitnih detalja opisuju/slikom i tonom/ kako su to uradili i kako su potkupili tadasnje politicare[Holbruka i ostale],na videosnimku je jasno prikazano kako im ispisuju cekove itd…..[nije bla,bla] i zove se
    -The Brooklyn Connection- u nekoliko djelova:http://video.google.com/videoplay?docid=6557813549136654170…………..i sad opet nazad na recenicu,a Saudijska Arabija i druge islamske drzave hoce da osvoje Evropu,a preko Balkana prave Zeleni koridor/Srdja Tripkovic je to najbolje objasnio/ kako bi lakse prodrli u srce Evrope,pa djamije nicu ko pecurke,a crkve se ruse i nestaju.Potocari ce im biti nova Meka i tu ce se svi teroristi,islamisti sastajati i prikazivati sebe kao zrtve,a oni su danas najveca pretnja covecanstvu.Ovaj ludjak u Norveskoj je i poludeo zbog islamizacije Norveske i Evrope zato sto se osecao ugrozenim od islama i zato usmerio napad na levicare i simpatizere levice[najvise islamskih glasaca] i pobio tolike ljude,da otvori oci Evropi,da vidi kuda ide.Naravno da osudjejem njegov cin,ali je i sam naveo ovaj razlog,zasto je to uradio.Znate li da firme od Djordja Busa posluju sa porodicom Bin Laden?Znate li da je Saudijska Arabija/glavni krivac zla na planeti/ulozila 2 milijarde dolara u Bushovu kompaniju i onda se cudite otkud izgubismo Kosovo i Metohiju,otkud bombardovanje,otkud raspad Jugoslavije.Ameri su napravili dogovor sa Njemackom kad je pao Berlinski zid,da americke baze ostanu u Njemackoj i da ce im dozvoliti da rasture Jugoslaviju,a bez zelenog svetla Amerike,Njemacka ne bi mogla nista da uradi u svom ponovnom osvajackom fasistickom pohodu.Kad su krenuli da rasturaju Jugoslaviju,tek u Bosni su uleteli Ameri i rekli,e hocemo i mi jedan dio Balkana za svoje interese,tako je jug sada pripao Amerima.Borba na Balkanu i EU je ustvari borba izmedju Eura/Njemacke i Dolara.Ameri zele po svaku cenu da sprece EU,to jest Njemacku,koja vodi sa Francuskom danas politiku EU,da se prosire na istok i da naprave jednu mocnu EU,koja bi bila vojno i ekonomski jaca od Amerike.Kosovo i Metohiju su oteli zbog kasarne Bondstil,koja ce kontrolisati americke naftovode i gasovode koji idu iz Turske,preko Bugarske[vec su radovi tu stigli] za luku Drac u Albaniju i odatle snabdevati citavu Evropu sa gasom i naftom,da bi se izbegli Rusi,da EU ne mora da kupuje gas i naftu od Rusa/Rusija danas proizvodi nafte kao i Saudijska Arabija/,dakle,ekonomski i strateski interesi mocnika.Politika se uvek vodila iza zavese i danas kad neko kaze od tih mocnika podje da prica o miru,znajte da uskoro dolazi rat,a ko prica o demokratiji,znajte da je fasista i da je opasnost po covecanstvo i drustvo u kojem zivi.Zasto?Pa zato sto demokratija odavno ne postoji i na tu jeftinu zvaku,globalisti i njihovi pijuni u Srbiji i drugde,koriste tu zvaku da bi kupili gradjane,to jest glupane i slepce koji su vecina u svim narodima,a vecina vlada i zato kroz generacije imamo samo zlo i ratove i vlada zlo.Znate li vi da je ideja EU ideja Gebelsa?Znate li vi da su zapadne multinacionalne kompanije financirale Hitlera?Zasto Karadjic kaze da se istorija ponovila na Balkanu/i u citavoj Evropi/.Sve se ponovilo iz 1941.Oteto Kosovo i Metohija/bilo je oteto i u WWII/stize opet Velika Albanija,opet nezavisna Hrvatska,Slovenija[njemacke interesne sfere i izlaz na more],opet Ustase,Handjar divizija[Alijina],podjela Slovacke i Ceske,opet Nemci pucaju po Srbima[samo u drugim uniformama],opet velika pojava fasizma u Evropi,itd,…..Njemacka sve konce vuce u EU[zasad ratuju Eurom,i pomalo vezbaju pucanje,Kosovo i Avganistan za buduci veliki okrsaj koji sledi:RUSIJA!!!} i kad se ujedinila,svu industriju su pokupovali u istocnoj Evropi iz koje opet vladaju i opet svet spava.Danas Evropa,sutra citav svet!!!!Steta sto ce se istorija opet ponoviti,valjda to tako mora.Covecanstvo je neke godine krenulo u pogresnom smeru iz koje nema vise povratka,a cilj je samounistenje.Zato se grcevito ide na Mjesec,Mars i trazi alternativa za opstanak,jer nam sada na planeti Zemlji nema spasa.Do tada,uzivajte.




    1



    0
  5. Tek tri dana po izručenju generala Ratka Mladića Haškom sudu, dok se propratna orgija strasne srbomržnje nije čestito ni smirila, u medijima zapadnog sveta i u njihovim beogradskim ekspoziturama, papa Benedikt XVI došao je da se pokloni senima nadbiskupa Alojzija Stepinca u zagrebačkoj katedrali. Papa je već prethodno za Stepinca rekao da je spasavo Srbe, Jevreje i Rome od ustaša i da je NDH „bila lažna autonomija, jer je bila instrumentalizovana od Hitlera i njegovih pomagača“.

    Karakter postmodernog sveta ogleda se u činjenici da će Stepinac – još od 1998. „blaženi“, zaslugom pok. poljskog pape Vojtile – uskoro biti proglašen za rimokatoličkog sveca, dok je presuda protiv bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske za genocid već uveliko potpisana i zapečaćena. Jedini autentični genocid koji se desio u poslednjem veku na prostorima bivše Jugoslavije, onaj ustaški, biće relativizovan i minimalizovan. Ustaše su, eto, danas od rimskog pontifa ispali žrtve nemačke manipulacije, a pitanje je vremena kada će biti od beogradskih evrointegratora prikazivani i kao žrtve velikosrpske agresije.

    S druge strane, nepostojeći genocid – onaj srebrenički – uveliko je na putu da bude uzdignut na status neprikosnovenog mita, a svaki izraz skepse u pogledu osnovnih karakteristika tog mita biće kriminalizovan i nemilosrdno sudski progonjen. Revidirci će morati da javno odrecituju mantru o „8.000 dečaka i muškaraca“ kao preduslov zamene zatvorske kazne uslovnom.

    Mladić će biti osuđen za genocid i zločine protiv humanosti i neće izaći iz zatvora živ. Njegova već napisana presuda odražava suštinsku neravnotežu Haškog suda, pošto zanemaruje suštinu rata u BiH − težnju Srba da ne budu silom prisiljeni na secesiju i na pokoravanje potomcima počinitelja genocida iz 1941−45. − dok u isto vreme ćuti o krivici druge dve strane u vezi sa nizom neustavnih, nezakonitih i ilegalnih političkih odluka koje su prouzrokovale rat. Hrvati i Muslimani su ga hladno i sa predumišljajem izazvali deklaracijom o nezavisnosti oktobra 1991. i referendumom februara 1992. Tu činjenicu nijedan „tribunal“ ne može prikriti.

    Da za Mladića uopšte ne vredi, ni forme radi, pretpostavka da je nevin dok mu se ne dokaže krivica, pokazuje i izjava visokog predstavnika u BiH Valentina Incka koji je Mladića opisao kao ratnog zločinca, iako će suđenje početi tek za više meseci.

    Mladić nije ni krivac ni svetac, već pre svega vojnik koji je radio svoj posao. On nije kriv za ono za šta ga terete. U centru optužnice protiv njega je Srebrenica, ili bolje rečeno, mit o Srebrenici, genocid koji se nikada nije dogodio. Nema sumnje da su hiljade muslimana ubijene oko Srebrenice tokom rata i da je većina poginula pokušavajući da se probije iz ’džepa’ srpskih snaga u julu 1995. godine. Najmanje petina je uspela da dođe do Tuzle, nekoliko stotina prešlo je u Srbiju, preko Drine na istok. Nepoznat broj je ubijen dok su se probijali, a mnoge druge (broj je i dalje stvar spora) zarobili su i pogubili vojnici VRS. Jasno je da se dogodio ratni zločin, ali broj žrtava i dalje je demografski i forenzički nedokazan.

    Mladić je bio vešt taktičar, ali nije mu bilo dopušteno da se ispolji i kao strateg. Greške političkog vrha Republike Srpske vezale su mu ruke. Nije mu dozvoljeno da rat dobije, da ga okonča vojnim sredstvima dok je srpska strana za to još imala snage i resurse. On je znao kako da dobije bitke, uprkos brojčanoj nadmoći neprijatelja, uz pažljivo čuvanje sopstvene žive sile. Nažalost, civilno rukovodstvo RS potom ga je u više navrata nagnalo da se krvavo plaćenih plodova tih pobeda – na Igmanu i Bjelašnici, na primer – odrekne, u ime nebuloznih političkih ciljeva, serviranih nedoraslim polit-diletantima na Palama, čas iz Beograda, čas od strane „međunarodne zajednice“. Znao je da vodi rat, ali okončanje rata bilo je izvan njegove moći. On i general Milovanović ovu su činjenicu drastično iskusili u Bihaću decembra 1994.

    Sada Mladiću predstoji još veći izazov. Dugoročna strategija Haškog tribunala najbolje se vidi iz reči Džefrija Robertsona, bivšeg sudije za ratne zločine suda UN za Sijera Leone, da optužnicu protiv Mladića treba svesti na jednu tačku − zločin protiv humanosti zbog njegove komandne odgovornosti u Srebrenici. Ovo su izjave dostojne nekog pravnika u vreme Staljinovih procesa u Moskvi 1937. godine. Počivaju na pretpostavci apsolutne krivice Srba i ukazuju da Hag nije sredstvo pravnog pomirenja, već instrument kvazipravne odmazde protiv Srba. Stoga suđenje generalu Mladiću nije samo proces njemu lično, već srpskom narodu u celini.

    U međuvremenu Stepinčev lik će krasiti ikonice, a papi zahvaljujući dobiće i oreol, baš kao što je u Njujorku poodavno dobio gimnaziju sa svojim imenom i kipom u auli.

    Savršeno normalno, u svetu u kome je Barak Husein Obama predsednik SAD, a Boris Tadić predsednik Srbije. Ni njihova, međutim, neće do zore…




    0



    0
  6. Nadamo se da će istina izaći iz ovog gustog mraka i okova u koju su je zatvorile SAD i njeni sateliti i da će se skinuti ljaga sa srpskog naroda .




    0



    0
  7. Ljagu, svesno neguje rezim Srbije i evropeizovano okruzenje, ljaga je opravdanje da *sve drze cvrsto pod kontrolom*, tamo gde se ne pitaju *ljagarosi*, ljudi se malo drukcije ponasaju, otud i prisustvo gradjana iz vise zemalja na saboru u Guci, neveryju ni nasim ni svojim *ljagarosima*. Ocigledno, nemaju strah od Srba,Srbije.




    0



    0
  8. Optužnica za Halilovića?!

    Brojni dokazi – Istraga protiv Vahida Alagića, Faika Špage i Zijada Landže dovešće do komandanta tzv. Armije BiH Sefera Halilovića, o čijoj ulozi u ubistvima i mučenjima Srba postoje brojni dokazi
    Sefer Halilović

    Sefer Halilović, prvi ratni komandant muslimanske armije, uskoro bi mogao da odgovara za zločine počinjene nad Srbima u konjičkom kraju, jer je prema raspoloživim saznanjima debelo upetljan u napad na selo Bradinu, gde je likvidirano 40 civila, i odvođenje više od 400 Srba u zloglasni logor u Čelebićima, gde su muškarci ubijani, mučeni i premlaćivani do smrti, a žene zlostavljane i silovane.

    Dobro obavešteni izvor Pressa RS tvrdi da bi to bio logičan epilog ponovljene istrage o zlodelima tzv. Armije BiH u opštini Konjic, koju je na zahtev Saveza logoraša RS za SAD i Kanadu pre suspenzije pokrenuo doskorašnji glavni tužilac BiH Milorad Barašin.
    Novi pritisci na Tužilaštvo

    Izvor Pressa RS ističe da će istraga protiv Vahida Alagića, Faika Špage i Zijada Landže, ratnih komandanata muslimansko-hrvatskih snaga na području Konjica, bez sumnje odvesti do Halilovića, pod čijom komandom je delovala i pomenuta trojka.

    – Alagić, Špago i Landžo bili su izvršioci zločina, iza kojih je stajao ratni muslimanski politički i vojni vrh. Halilović je u to vreme bio načelnik Glavnog štaba Armije BiH i bio je jedan od glavnih inspiratora i naredbodavaca brutalnih zločina u Bradini i Čelebićima, o čemu govore brojne informacije. Te informacije treba pretočiti u dokaze, ali to neće biti naročito teško ako istraga bude objektivna i ako Tužilaštvo BiH odoli pritiscima bošnjačke elite koja se grčevito bori da odbrani svoje ratne političke i vojne „poglavice“ – tvrdi izvor Pressa RS.

    On upozorava da će pritisci za obustavljanje istrage rasti kako se bude stezao obruč oko Halilovića.

    – Ne sme se zaboraviti da je istraga protiv Alagića, Landže i Špage, koja je bila pokrenuta 2007, obustavljena 2009. godine po nalogu tadašnjeg međunarodnog tužioca Dejvida Švendimena. Amerikanac je tada ocenio da nema dovoljno dokaza za podizanje optužnice, pa je stopirao istragu i odmah potom se vratio u Ameriku. Nije teško pretpostaviti da je istraga obustavljena zbog mnogo krupnijih riba od Alagića, Špage i Landže, a najznačajnija je, svakako, Sefer Halilović – tvrdi naš sagovornik.
    Logoraši u Čelebiću
    PAKAO… Logoraši u Čelebiću

    Prema njegovim rečima, uverenje bošnjačkog vrha da je priča završena i da su se zločinci izvukli izjalovilo se kada je Milorad Barašin uvažio zahtev logoraša da se istraga ponovi otvori, što je već rezultiralo podizanjem optužnice protiv bivšeg policajca Miralema Macića.

    – To bi mogao da bude početak ozbiljne istrage i uvod u podizanje optužnica protiv mnogo značajnijih karika od Macića, među kojima će se naći i Halilović ukoliko budu primenjivani isti aršini koji su važili za istrage o zločinima za koje su bili optuženi Srbi – tvrdi izvor Pressa RS.

    Predsednik Udruženja srpskih logoraša regije Hercegovina Vukan Kovač kaže da je ovo udruženje dostavilo Tužilaštvu BiH imena 50 najodgovornijih za ubistva i mučenje Srba u logoru Čelebići.

    – To je bio prvi logor za Srbe u BiH. Taj su logor svojevremeno posećivali i Alija Izetbegović i general Jovan Divjak. Zbog toga očekujem da za zločine počinjene nad logorašima odgovaraju i ljudi iz najvišeg vojnog i političkog rukovodstva tzv. Republike BiH – ističe Kovač.

    On tvrdi da niko ne može da kaže da nije znao za taj logor jer su čelebićki logoraši razmenjivani preko tadašnje Državne komisije za razmene BiH.
    Perendija: Macić je mala maca

    Predsednik Predsedništva Boračke organizacije RS Dražan Perendija kaže da će biti bruka i sramota ako se sva odgovornost za zločin nad Srbima iz Konjica i okoline svali na bivšeg policajca iz Konjica Miralema Macića Macu, protiv koga je pre nekoliko dana Sud BiH potvrdio optužnicu za zločin u Bradini.

    – Macić je „mala maca“ i na odgovornost treba pozvati njegove naredbodavce. Treba ići po komandnom lancu do samog vrha i otkriti ko je naredio otvaranje tog logora i ko je žmurio na zločine – zahteva Perendija.

    – Nedopustivo je da za zločine nad Srbima odgovaraju samo puki izvršioci i obični vojnici, a da oni koji su naredili formiranje logora i znali sve što se u njemu dešavalo žive na slobodi. Jovan Divjak je dolazio u Čelebiće, a tada je bio zamenik Seferu Haliloviću, što znači da je i Halilović znao za logor i da ništa nije uradio kako bi sprečio monstruozne zločine nad logorašima – kaže Kovač.
    I Divjak mora pred sud

    On ističe da Tužilaštvo BiH ima dovoljno dokaza da podigne optužnicu i pred lice pravde izvede Sefera Halilovića, Jovana Divjaka i brojne druge komandante tzv. Armije BiH, ali i članove političkog rukovodstva iz Sarajeva.

    I poslanik SDS-a u Skupštini RS i član odbora za bezbednost Nedeljko Glamočak kaže da je krajnje vreme da se odgovornost po komandnom lancu primeni i u slučajevima u koje su umešani bošnjački oficiri i političari.

    – Srbima se već godinama sudi po komandnoj odgovornosti, dok još niko nije postavio pitanje ko je izdavao naredbe o formiranju logora za Srbe. Ako se zbog postojanja logora Omarska sudilo svima, počev od stražara i komandira, do predsednika RS i komandanta VRS, onda po istim aršinima treba suditi i za logor Čelebići – kaže Glamočak.

    Darko Momić




    0



    0
  9. Patriotizam Bošnjaka u politici
    Bošnjake predstavljaju ljudi koji ne liče na Bošnjake, kaže akademik Ejup Ganić. Odustvo patriotizma prema ličnom narodu nalazimo zbog iskusnih demagoga isturenih u javnost, prije svega politici, koji svojim poltronskim metodama i idejama, zagovaraju jedan vid patriotizma koji može biti svojstven samo ljudima omeđenih osjećajima inferiornosti, organizovanih preko političkih stranaka koje nipodaštavaju svako religiozno, nacionalno ii narodno osjećanje građanina, ili ljudima koji nastoje lažnim patriotizmom ostvariti narcisoidno-utilitarističke ciljeve. Njihova ideja centralizovane vlasti i jedinstvene BiH je vizionarski pozitivna za Bošnjake, ali zbog poltronskog stava prema agresiji na BiH da su svi živi podjednako krivi, a samo mrtvi nedužni, Bošnjaci za dokaz svoje nevinosti spremni su sami sebe ubijati……………. I prema njihovoj definiciji patriotizma Bošnjaci trebaju zaboraviti Dan Armije, dan odbrane Sarajeva u Dobrovoljačkoj,…………. uhapšene predsjednike, generale na svjetskim aerodromima, Markale, Omarsku, Iliju Jurišića, Aliju Izetbegovića, Jovana Divjaka itd. Politika Bošnjaka treba da se temelji na izgradnji povjerenja između narod i političkih ličnosti, što će voditi jedinstvu, a jedinstvo Bošnjaka u politici, bar u temeljnim idejama, vodit će jedinstvu Bošnjaka i na drugim društvenim poljima. Svaka nesigurnost naroda proizilazi iz bejedinstvene političke platforme. Patriotizam Bošnjka trebao bi se ogledati i u nastojanju političkog obrazovanja. Težnja za brzim, jednokratnim rješenjima poput ukidanja Republike Srpske ili pogrešno interpretiranje političkih poteza, poput Aprilskog paketa i sl. Ukazuju na našu političku neinformisanost i neobrazovanost. Vrhunac tog političkog neobrazovanja je odbijanje prava glasa na izbora. Bošnjaci moraju voditi računa i o ustavnom patriotizmu, poštivanju zakona svoje zemlje, počevši od plaćanja poreza državi.




    0



    0
  10. Maša Kolanović: Građani su porazno poistovjećeni s potrošačima

    Krešimir Car
    Ako hrvatski političari ne budu imali hrabrosti i političke volje u zaštiti javnog dobra, onda je naš ulazak u EU tek predstava, a mi dalje ostajemo tu gdje jesmo, u malo bolje stojećoj periferiji – kaže na temu broj 1 proteklog vikenda, ulazak Hrvatske u Europsku uniju, spisateljica Maša Kolanović koja je ovih dana objavila odličnu knjigu „Udarnik! Buntovnik? Potrošač…“ koja se bavi popularnom kulturom i hrvatskim romanom od socijalizma do tranzicije. Tema je velika i zahtjevna, ali pitanje o EU u ovom trenutku svakako prioritetno, pa prije nego što se osvrnemo na knjigu Maša nastavlja:
    – Veselilo bi me da se napokon ukinu putovnice i vize te naš dijalog s Europom postane protočniji u svakom smislu, no to je tek mašna na paketu. Ne mislim da je EU čarobni štapić za sve naše probleme, štoviše time iskaču mnogi drugi kao što je još snažnije prepuštanje javnog dobra privatnim interesima, a bilo bi pogubno kad bi Hrvatska prigrlila aktualni trend imperijalističke imigrantske politike kakva se prakticira u nekim nama bliskim EU zemljama.

    PTP: Bunili smo se protiv udarničkog mentaliteta da bismo postali potrošači. Već sam naziv Vaše knjige „Udarnik! Buntovnik? Potrošač…“ ukazuje na retrogardni razvoj civlizacije u ovoj epohi, nije li tako?

    Kolanović: – Suvremeno tranzicijsko stanje zasigurno ne polučuje optimistične zaključke. I danas imamo “kapitalističke udarnike“ koji rade preko norme po razno raznim korporacijama i za to nemaju sigurnost radnog mjesta kao ni kvalitetu života kakvu priželjkuju. Osim, dakako, odlaska u šoping centar u kojem bi trebali ispucati & iskeširati vlastito nezadovoljstvo i zaboraviti na sve brige. Porazno je to što se građani danas poistovjećuju s potrošačima.

    Masa KolanovicPTP: Kako je nastala knjiga? Vrlo je opsežna i vjerojatno prvenstveno cilj znanstvenog rada nego izdavačke aktivnosti.

    Kolanović: – Riječ je o prerađenoj verziji moje doktorske disertacije te znanstvenih i stručnih interesa kojima sam posvećena zadnjih desetak godina. To je primarni poligon mog rada, a objavljivanje ove knjige proisteklo je iz potrebe da komuniciram i sa širom publikom osim one stručne.

    PTP: Od vremena socijalizma naovamo bilježimo dva velika trenda: jedan je sloboda izraza (politička i društvena kritika), drugi je omasovljavanje, osobito u književnosti jer je lakoća pisanja na kompjuteru u odnosu na nekadašnje pisaće mašine itekako utjecala na broj „pisaca“. No, je li omasovljavanje donijelo većih broj značajnijih radova (dakle, ponajprije u kjjiževnosti) i je li sloboda govora donijela veći utjecaj? Čini mi se da se i tu dogodio korak unazad; svi mogu sve reći protiv političara i vlasti, pa to više nema nikakvu težinu.

    Kolanović: – Takvo stanje odgovara ideji suvremene kritike medija prema kojoj višak informacija dovodi do gubitka značenja. No prije nego u većoj produkciji mislim da problem leži u stavu “anything goes“ kada je riječ o recepciji te produkcije. Ono što fali jest relevantna i sustavna kritička refleksija goleme književne produkcije.

    PTP: Postaje li pop kultura sve više pop, a sve manje kultura?

    Kolanović: – Danas je sve veći broj kulturnih praksi premrežen popularnokulturnim, pimjerenije bi bilo reći estradnim diskursom tako da više ne postoji kultura, barem ne ona pisana velikim početnim slovom. Kultura se, da bi danas bila vidljiva, morala prilagoditi tim novim tržišnim uvjetima.

    PTP: Što su po vama najvažnije kulturološke pojave dvijetisućitih; kod nas i u svijetu?

    Kolanović:- Artikulacija studentskog otpora kod nas i u svijetu.

    PTP: Jesmo li za vrijeme socijalizma pogrešno poistovećivali kapitalizam sa žvakačama Brooklyn, trapericama i limenkama koka-kole iz Trsta, umjesto da smo razmišljali o pametnijim i važnijim stvarima?

    Kolanović: – Valjda mislite kad ne možete u dućanu preko puta kupiti Levi’s traperice da je to najgora stvar na svijetu. A onda se uspostavi da nije. No, kad već ne možemo intervenirati u prošlost, pitam se zašto sad nismo pametniji. Previše lako smo se odrekli naslijeđa socijalizma i njegovih pozitivnih vrijednosti kao što je pravo svih na obrazovanje i zdravstvenu sigurnost, primat javnog dobra naspram privatnih interesa. Za šoping centar više?

    PTP: Ostaje li Zapad, poglavito SAD, danas mislećim ljudima opet negativan lik kakav je bio od drugog rata do kraja šezdesetih, dominantna je sila koja ispire mozak ostatku svijeta: politički i kultorološki?

    Kolanović: – To je evidentno iz velikog broja suvremene literature o tom fenomenu. S time da u našem slučaju ti aspekti Zapada upravo niču u našem dvorištu. Oni više nisu fasada, već postaju dubinska antropološka struktura.




    0



    0
  11. Karadžić: Arkan u Zvornik došao kao heroj iz Bijeljine

    Optuženi Radovan Karadžić tvrdio je danas pred haškim Tribunalom da je Željko Ražnatović-Arkan u proleće 1992. došao u Zvornik „kao heroj“ iz Bijeljine, gde su ga Muslimani „blagosiljali“
    Karadžić je to rekao unakrsno ispitujući zaštićenog svedoka optužbe KDŽ-555 koji je u to vreme bio policajac i član Kriznog štaba Srpske demokratske stranke u Zvorniku.
    U glavnom iskazu KDŽ-555 je svedočio da je napad na Zvornik, aprila 1992, naredio Ražnatović koji je prethodno pretukao neke lokalne srpske zvaničnike.
    Pored Ražnatovićevih ljudi, u akciji su učestvovale i dobrovoljačke jedinice nazivane po vođama â Niški, Pivarski, Žućina grupa. Po rečima svedoka, bili su tu i Beli orlovi, kao i dobrovoljci iz Loznice i Vukovara.
    Tadašnji predsednik SDS i Republike Srpske, Karadžić je optužen za teške zločine koje su u Zvorniku u leto 1992. nad Muslimanima počinile te paravojske, uključujući masovna ubistva, nezakonito pritvaranje, mučenje, pljačku i progon.
    Unakrsno ispitujući svedoka, Karadžić je danas sugerisao da je Ražnatović u Zvorniku boravio „dva puta, kratko“, a KDŽ-555 je precizirao da je Ražnatović u gradu bio „dva puta po jedan sat, a njegov predstavnik, major Pejić â sedam dana“.
    Karadžić koji se brani sam, potom je sugerisao da je Ražnatović „u Zvornik došao kao heroj iz Bijeljine gde su ga Muslimani primali u kuće i blagosiljali zato što je za 24 sata prekinuo tu krizu“.
    Svedok je potvrdio da Ražnatović „jeste došao kao heroj“.
    Do smrti 2000. godine, Ražnatović je bio na optužnici Tribunala za ratne zločine nad Muslimanima u BiH, uključujući u Bijeljini i Zvorniku.
    Na sugestiju Karadžića, svedok je potvrdio da vlasti u Zvorniku nisu imale kontrolu nad dobrovoljačkim jedinicama koje su počinile zločine nad Muslimanima. KDŽ-555 je izjavio i da su članovi opštinskog kriznog štaba i jedan od ministara bosanskih Srba bili izloženi maltretiranju dobrovoljaca sve dok ih u julu 1992. nije pohapsila specijalna policijska jedinica.
    Iskaz svedoka da su se Srbi u Zvorniku uoči rata u BiH naoružavali uz pomoć tadašnjeg visokog zvaničnika Srbije Radmila Bogdanovića, Karadžić je nastojao da ospori tvrdnjom da Bogdanović u to vreme nije bio ministar unutrašnjih poslova, već zadužen za saradnju sa Srbima van Srbije.
    Svedok je ponovio da je Bogdanović, pošto su ga uverili da postoji opasnost od naoružanih Muslimana, predstavnike Srba iz Zvornika uputio na Radoslava Kostića, jednog od tadašnjih komandanata srpske Teritorijalne odbrane u SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem, koji im je obezbedio oružje.
    Karadžić je sugerisao da Kostić u to vreme nije bio pripadnik MUP Srbije, a KDŽ-555 je to prihvatio.
    Po Kostiću koji je ubrzo poginuo u Istočnoj Slavoniji, naknadno je nazvana baza Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti Srbije u Kuli.
    U nastavku suđenja, tužioci su pred sudije izveli sledećeg zaštićenog svedoka koji će, pod pseudonimom KDŽ-340, sutra svedočiti o ratnim zbivanjima u Zvorniku.
    Karadžić je optužen za genocid u Srebrenici i još osam bosanskih opština; za progon Muslimana i Hrvata širom BiH; za terorisanje stanovništva Sarajeva kampanjom artiljerijskih i snajperskih napada i za uzimanje osoblja UN za taoce 1992-95. godine.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *