Programi pomirenja

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Hapšenje i isporuka Gorana Hadžića značilo je za predsednika Tadića nastavak procesa pomirenja i ispunjenje najtežeg uslova za pridruživanje evroatlantskim integracijama

Dok snage Imperije u svetu otvaraju nove frontove, izazivaju i vode sve krvavije ratove, dotle se na pregaženim područjima narodima nameće program pomirenja i – zaborav prošlosti. Zahteva se i optimistički pogled u budućnost, koja se ne sme „percipirati“ onoliko mračna koliko, na osnovu sadašnjih prilika, izgleda. Primetili ste već da u evroatlantskom jeziku reč „saradnja“ za poražene zemlje znači bezuslovnu predaju resursa i tržišta svetskim gospodarima, kao i pokoravanje svim naredbama njihovih savetnika i predstavnika. Za domaće stanovništvo budućnost ne izgleda baš bajno, osim za kompradorsku elitu koja treba da olakša porobljavanje i eksploataciju sopstvene zemlje.

AMERIČKI MIR
Hapšenje i isporuka Gorana Hadžića značilo je za predsednika Tadića nastavak procesa pomirenja i ispunjenje najtežeg uslova za pridruživanje evroatlantskim integracijama. Ostala poglavlja, naročito ona koja se tiču nivoa privrednog razvoja, pravnog poretka, prostornog reda, građanskih i ekonomskih sloboda, predstavljaće pravu sitnicu. Tadić je, po svoj prilici, duboko uveren da se u novom svetskom poretku o svemu drugom može lagati (marketinški princip interpretacije stvarnosti), osim o isporuci sopstvenih građana.
U reagovanju na vest o hapšenju, Dušan Vuković i Goca Slikarka (čitaoci „Politike“ onlajn) zapitali su u rubrici „Pogledi“ – „Šta je sledeći uslov? Da vidimo šta nam je činiti kao sledeći domaći i kolektivni zadatak?“ Odgovor nisu morali da čekaju. Na istoj strani, odmah iznad njihovih pitanja, M. Dereta je već objavio tekst o potrebi revidiranja gradiva i udžbenika istorije (za sve škole) da bi se u svetlu evroatlantske istine objasnili srpski zločini. A sve „radi popunjavanja ‘rupe u obrazovanju’ koja nije ostavljena slučajno“.

GRAĐANSKI RATOVI U JUGOSLAVIJI
Uveren sam da je M. Dereta u pravu kada insistira na tome da istina o građanskim ratovima u Jugoslaviji ugleda svetlo dana, ali pitam se da li je baš to želeo? Dugotrajna agitacija i propaganda fantastičnih razmera protiv srpskog naroda (u inostranstvu i u „drugoj Srbiji“) ostavila je duboke tragove. Zapitajte se zašto se retko ko, danas, usuđuje da upotrebi izraz „građanski ratovi u Jugoslaviji“, ili „secesionistički ratovi i pobune u Jugoslaviji“, ili „teroristički napadi na Jugoslaviju“? Političari i analitičari zaklanjaju se iza maglovitih sintagmi – „ratovi u okruženju“, „ratovi na ovim prostorima“, „ratovi devedesetih“ itd.
Nazivanje događaja pravim imenima prvi je korak u procesu pomirenja. Ali bi se tada postavilo i pitanje o vinovnicima tih događaja, a osvetlilo bi se i pitanje uloge evroatlantske zajednice i njenih podsticaja i pomoći (propagandne, finansijske, oružane…) onima koji su građanski rat i proces razbijanja Jugoslavije otpočeli. Da li tek savremeni primeri Iraka, Avganistana, i Libije treba da nam objasne mehanizme izazivanja i vođenja građanskih, imperijalističkih (i kolonijalnih) ratova? I njihove prave razloge?

OSVETA POBEDNIKA
Završetak ratova i revolucija prate dva paralelna procesa – pomirenje i osveta.
Niko više ne sumnja da su u građanskim ratovima u Jugoslaviji pobednici i najveći dobitnici – evroatlantski saveznici. Njihova je osveta jednostavna i surova. Poražena strana u relativno kratkom roku lišena je konkurentske snage, tj. materijalnih pretpostavki proizvodnje i razmene, a na taj način je (posredno) prinuđena da znatno redukuje potrošnju ili je održava po cenu pada u dužničko ropstvo. Pored toga, nametnuta kompradorska elita iz nepromenjenog kolača (bruto domaćeg proizvoda) zahteva svoje profite i apanaže, kao naknade za usluge protiv sopstvenog naroda i privrede, pa su se socijalne razlike povećale do neslućenih razmera, a povećavaće se i dalje.
Insistiranje na pomirenju, za koje se EA prijatelji tobože zalažu, neiskreno je. Oni nisu uspeli da sakriju svoj interes da se nacionalne napetosti „na ovim prostorima“ i dalje održavaju (i povećavaju). Asimetrija haške pravde i sadašnja evroatlantska politika prema problemima u Sandžaku i Vojvodini, dobro ilustruju ovu istinu. Ili možda mislite da su separatisti sa ovih područja bez podsticaja i podrške tako odlučno krenuli u akciju, uz za njih optimalnu reakciju „lidera“ iz Srbije?

POMIRENJE
EA aktivisti uspeli su da projekt pomirenja obesmisle, pokrećući veći broj paralelnih procesa mirenja (četnici-partizani, SPS-DS, Srbi-Hrvati, NATO-Srbija…). Osnova svih ovih oblika pomirenja je filozofija izvinjavanja i omiljenog „čišćenja u sopstvenom dvorištu“, uvek uz priznanje da su Srbi narod divljačan, krvoločan i prost, ali sa pokajničkim (zašto ne reći i ropskim?) mentalitetom. I vekovima nesposoban da odbrani sopstveni interes.
Zbog toga će se naši evroatlantski političari u procesu pomirenja još dugo (i često) u ime Srbije izvinjavati, u stvari – sami sebi! U tuđe ime, a za svoj račun, zbog neposlušnosti i nepokornosti srpskog naroda evroatlantskim moćnicima.

Један коментар

  1. Avatar
    Љубомор

    Јуда је издао због новца, а овај наш ЈУДА и ВЕЛЕИЗДАЈНИК ће све учинити против Срба да би се докопао разних награда, а очито рачуна и на Нобелову награду. Зар то није ИЗДАЈА ради новца?
    Јуда је био “маљи деци” – издао једног Богочовека – Исуса.
    Колики је овај наш Јуда издајник је незамисливо. Издаје (продаје) васцели српски народ и српске земље за крваве доларе. Каквог је морала српски Јуда види се на овим догађањима са Јариња, где у свом сатанизму голоруке србе који би да штпгод спасу, назива хулиганима, криминалцима, а његови подрепаши са медија “бос наркоманима”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *