Postoji li ekološka mafija?

Piše Radovan Lazarević

Delu novca namenjenog reciklerima negde na putu od finansijera (Ministarstvo ekologije i Fond za zaštitu životne sredine) do neposrednih učesnika u  ovom poslu gubi se trag. Dobili od države povoljne kredite za bavljenje poslom reciklaže ili sakupljanja otpada – i nestali. Gde se gubi trag novca dobijenog za ekologiju?

Svakodnevno, ulicama Beograda, valja se oko sto tona plastičnog otpada. Kako jedan kubni metar ovog otpada teži oko pet kilograma proizlazi da je na ulicama Beograda svakodnevno oko 20.000 kubnih metara plastičnog otpada, što je  približno jednako prostoru koji zauzima jedna desetospratnica široka 20, a dugačka 50 metara. Od te količine tek neznatan deo (šest do sedam odsto) završava u reciklaži, ostalo na deponijama.
Tako je to u Beogradu. A u Srbiji se na godišnjem nivou akumulira između 500 i 600 hiljada tona ambalažnog otpada, od kojeg takođe u reciklaži završava tek šest do sedam odsto, a ostalo na deponijama, velikim i malim, divljim i namenskim. Valja znati da se u poslednjih deset godina  samo količina otpada od plastike  uvećala sedam puta i da jedan kilogram ovog otpada pokriva sedam kvadratnih metara  deponijskog prostora da bi se shvatilo koliko je pritisak  na deponije velik i da je pitanje upravljanja otpadom zapravo prvorazredno državno pitanje.

NAJOPASNIJI ZAGAĐIVAČI ZEMLJIŠTA
A o tome kako se država nosi s ovim problemom, odnosno šta se sve događa unutar ove, javnosti ne baš dovoljno poznate delatnosti, razgovaramo sa Milanom Ilićem, predsednikom Upravnog odbora Srpskog udruženja za reciklažu. Zapravo, za ovu priliku, tema razgovora je ograničena uglavnom na postupanje sa otpadom od plastike čiji je period razgradnje izuzetno dug, čak oko 400 godina, što ovu vrstu otpada čini jednim od najvećih i najopasnijih zagađivača zemljišta.
„Svesni su u državi da pitanje postupanja s otpadom nije periferno. Doneta je  dugo čekana zakonska regulativa, usvojena strategija upravljanja otpadom, a u okviru nje i plan da  do 2015. godine jedna četvrtina  ambalažnog otpada završava u reciklaži, što je  nerealno jer smo sada tek na šest do sedam odsto“, kaže naš sagovornik.
Prošle godine država je kao podsticaj reciklažnoj industriji izdvojila oko 30 miliona evra. Reklo bi se, ozbiljan novac. Međutim, sagleda li se pravo stanje stvari u ovoj delatnosti – i nije. Susedna Hrvatska, iako i teritorijalno i po broju stanovnika gotovo duplo manja, lane je reciklažnoj industriji namenila 150 miliona evra. Dakle, pet puta više.
Ništa manje nije važno ni pitanje kako se troši taj novac. I sam ministar ekologije nedavno je na jednom skupu rekao da se  negde na putu od finansijera (sada je to uglavnom Fond za zaštitu životne sredine) do reciklera i sakupljača otpada, delu tog novca gubi trag.
O čemu se tu zapravo radi?
„Umesto da taj novac usmerava direktno i isključivo na one koji su neposredno u ovom poslu, država ga dobrim delom usmerava na javna komunalna preduzeća“, kaže Ilić.
„Njima, pak, razvrstavanje i sortiranje otpada i njegov transfer ka reciklerima nije primaran posao. Njima je u prvom planu da očiste grad, da funkcionišu komunalne službe, a nekakvo dodatno bavljenje otpadom im je manje važno. Tako se i moglo desiti da se državni novac namenjen reciklažnoj delatnosti troši na organizovanje raznih Kupusijada, Slaninijada, Kobasicijada…“
Ili, Fond za razvoj, pa i neki drugi finansijeri, olako su dodeljivali kredite pojedincima koji su pootvarali firme i tobož odlučili da se bave poslom sakupljača otpada ili reciklera. Posle godinu-dve tih firmi više nigde nije bilo. I sada imamo situaciju da se jedva dvadesetak odsto ovako podeljenih kredita vraća. Doduše, postoji i sud te se i ostali korisnici verovatno mogu „privoleti“ da dobijeno i vrate. Međutim, jadan je to sistem koji ne može da funkcioniše bez  presudne uloge suda.

BORCI ZA EKOLOGIJU – BORCI ZA SVOJ DŽEP
Jedini način da se spreči nenamensko trošenje državnog novca namenjenog reciklaži, po Iliću, jeste da se  direktno dodeljuje neposrednim učesnicima u tom poslu, da se uklone svi posrednici između nadležnih republičkih tela (Ministarstvo ekologije i Fond za zaštitu životne sredine) i reciklera i sakupljača. Da se tako postupalo ne bi se dogodilo da tridesetak mlinova za mlevenje plastike, čiju kupovinu je finansirala SIEPA (agencija za podsticanje izvoza), a koji su potom dati na upravljanje lokalnim samoupravama, posle izvesnog vremena uglavnom prestane da radi. Jednostavno, pokazalo se da nisu došli u prave ruke. Da su dodeljeni pravim reciklerima, poznavaocima tog posla, ovako nešto se ne bi dogodilo.
Ilić sa izvesnom rezervom gleda i na dalju sudbinu takozvanih „reciklažnih dvorišta“, zapravo sortiranih centara gde bi se prikupljeni otpad trebalo da razvrsta (karton, papir, staklo, plastika) i prosledi reciklerima. Rezervisan je, kako kaže, jer je  odlučeno da se i ovi centri prepuste lokalnim samoupravama tako da bi se lako moglo desiti  da se upravljanje njima prepusti partijskim  kadrovima i ko zna kakvim interesnim grupama, umesto istinskim profesionalcima u ovom poslu.
Inače, očekivanja od tih reciklažnih dvorišta su velika. Prema planu, u postupanju s otpadom njihova uloga bi trebalo da bude ključna. Planirano je otvaranje 30 ovakvih sortirnih centara u kojima bi se uposlilo oko pet hiljada radnika. A jedini način da stvarno i izvrše  zadatu misiju Ilić vidi  u uspostavljanju javno-privatnog partnerstva, pri čemu bi javno-komunalna preduzeća imala 51 odsto vlasništva u njima, a  recikleri i sakupljači 49 odsto.
Naš sagovornik je mišljenja da bi bukvalno u svim poslovima vezanim za postupanje s otpadom trebalo ukloniti sve posrednike između nadležnih republičkih tela i reciklera i sakupljača. Srbija je mala država, ovakva centralizacija bi bila funkcionalna i sprečila bi  mnoge zloupotrebe.
Na nedavnom skupu u Privrednoj komori Srbije rečeno je, između ostalog, da u opštini Lazarevac deluju čak 24 nevladine organizacije koje se navodno bave ekologijom, za to dobijaju nekakav novac, a zapravo niko ne zna šta to zapravo rade, te se sumnja da im je jedina svrha pranje novca – podsećamo Ilića koji je takođe učestvovao u radu rečenog skupa.
„Nije to daleko od istine“, kaže.
„Pouzdano znam da je lane iz opštine Lazarevac prosleđeno reciklerima tek nekoliko tona plastičnog otpada. Dakle, šta su radile tolike nevladine ekološke organizacije i ja se pitam,  pošto je rezultat tako skroman.“
„Ima dosta nevladinih organizacija na svim stranama koje tobože brinu ekološku brigu. Izlepe po neki plakat, postave bilbord, dobiju za to desetak hiljada dolara, i zbogom. Mnogo više bih voleo da je taj novac dat za kupovinu novih kontejnera ili da je utrošen za pribavljanje informacija gde i kako može pod povoljnim uslovima da se kupi najnovija reciklažna oprema. Od tog bi bilo neke vajde za sve. A od ove plaketomanije vajdu imaju samo oni koji lepe te plakate.”
I na različitim ekološkim sajmovima i izložbama mnogo je tih nevladinih organizacija. Pozajmljuju plastični otpad da bi kao nešto izložili. A nisu nijedan kilogram otpada prikupili, nema ih nigde ni u jednom konkretnom poslu. Prodavci magle. Znam neke koji se tobože već pet godina bore  za ekološko unapređenje. Ni oni, osim priče i plakata, nijedan konkretan posao za sobom nemaju. Kažem im, aman nemojte više da se borite. Idite radite nešto drugo. Ili borite se za nešto drugo. A znam  da je jedina svrha njihove „borbe“ da uzmu nekakav novac. I pitam se, kada će vlast ili novine, konačno obznaniti i postojanje ekološke mafije. Da se razumemo, nema nje među istinskim reciklerima i sakupljačima, već u tom svetu oko njih, među raznoraznim prodavcima magle i „borcima“, naravno i onima koji  stoje negde u pozadini  i može biti vuku nekakve konce.

U RECIKLAŽI (NE) LEŽI NOVAC
Za razliku od ovih „boraca“ Ilić skreće pažnju na stotine nevoljnika koji su  izgubili posao, a dobijenu otpremninu uložili u  nekakav svoj sakupljački posao. Većina je posle nekoliko meseci izašla iz njega. Ne isplati se, nema računice. I tako, ostali su i bez posla i bez otpremnine.
Ovim poslom sakupljanja otpada bave se zaista samo oni koji moraju. Mi još nismo pronašli model da bude i isplativ. Za kilogram plastičnog otpada dobijaju deset dinara. Država na to daje još šest. A za samo jedan kilogram treba prikupiti 26 plastičnih flaša. Za zaradu od 16.000 dinara treba sakupiti  hiljadu kilograma plastičnog otpada, odnosno  26.000 plastičnih flaša. A svaku od njih treba podići, preneti, uskladištiti, dostaviti do otkupca. Previše posla za premalo novca. Naša kalkulacija pokazuje da bi ovaj posao bio isplativ tek ukoliko bi sakupljaču donosio 35 dinara po kilogramu. Sad mu, da podsetimo, donosi samo 16 dinara.
Ilić okrivljuje i pojedine političare da olako izriču procenu da u reciklažnoj industriji „leži“ novac, da se samo treba sagnuti i uzeti ga. To naprosto nije tako, to je obmana koja je neke, može biti, i podstakla da uđu u ovaj posao sa velikim očekivanjima, i još brže izađu iz njega razočarani i osiromašeni za uloženi novac.
Naša računica takođe pokazuje da  je za pokretanje firme za prikupljanje otpada potrebno između 30 i 50 hiljada evra. Valja nabaviti kontejnere, vozilo, zaposliti nekoliko radnika. Oni bi, da bi posao učinili rentabilnim, mesečno morali da prikupe oko  50 tona plastičnog otpada (više od milion plastičnih flaša). To je teško dostižno i država mora nešto uraditi da ovaj posao učini isplativim. Jer, ostaćemo bez sakupljača. Mnogi su već izašli iz ovog posla što je delimično doprinelo, uz pad potrošnje zbog krize, da prošle godine, u odnosu na prethodnu, imamo za oko hiljadu tona manje prikupljenog reciklažnog materijala.
Na sve pobrojane nevolje, na ovim nesrećnim sakupljačima, kaže dalje Ilić, strogoću su počeli da treniraju i novopromovisani komunalni inspektori. Proveravaju imaju li licencu za bavljenje ovim poslom, prete strogim kaznama, a mislim da bi prevashodno trebalo savetodavno da deluju, da upute ove ljude koji je put da dođu do licence, da im daju prave informacije. Konačno, našli su baš na ovim nevoljnicima da treniraju strogoću, što pomalo deluje i degutantno.
Za sklapanje nekog verodostojnog mozaika o pravom stanju stvari u ovoj delatnosti, bitni su i sledeći detalji na koje takođe ukazuje Ilić:
„Govori se da nam je bilo dostupno oko 200 miliona evra iz pristupnih fondova Evropske unije za poslove iz sfere ekologije i da je ta mogućnost ostala  uglavnom neiskorišćena, a novac vraćen. Ima tu dosta istine. Ljudi prosto nisu znali kako da dođu do tog novca, koje su procedure i postupci. Sećam se da smo mi kao udruženje išli po informacije kod Momira Bulatovića, bivšeg predsednika vlade SCG, koji ima konsalting agenciju za apliciranje kod ovih fondova. No, mislim da je u svemu ovom i država zakazala, da sve važne informacije u vezi korišćenja ovog novca nije učinila dostupnim potencijalnim korisnicima ovih sredstava. Sve to ljudima treba učiniti lako razumljivim i dostupnim. Potom, nisam baš sklon akcijama vezanim za datum, poput recimo akcije „Očistimo Srbiju“. Njihovi efekti su trenutni, a za njih se troši veliki novac. Nedostaju trajniji efekti“, zaključuje Ilić. hairy girl телепорт займзайм на карту онлайзайм на полгода на карту деньги займ без процентовонлайн займ под 0 процентовонлайн заявка на займ без отказа