Почетна / Култура / PALIĆKI FETIVAL Bački kan

PALIĆKI FETIVAL Bački kan

Piše Vladislav Panov

Po osamnaesti put je nedavno Palić održao svoj neobični i jednostavni festival namenjen prvenstveno evropskom „umetničkom i nezavisnom“ filmu. Opet na zadovoljstvo publike i većine njegovih gostiju koji su možda očekivali Guču, ali su dobili bačku idilu i filmsku utopiju siromašne zemlje Dembelije

Nežna, jednostavna i srdačna provincija severne Bačke po osamnaesti put je ugostila filmske radnike iz Evrope na svom „Palićkom festivalu“. Jedinom, moglo bi se i tako reći, od inflatorno brojnih srpskih festivala tokom godine, koji može da se podiči da je u toj masi kopija – drugačiji.

NIMALO LAŽNA NEZAVISNA PRODUKCIJA
Na njemu se naime i dalje skoro isključivo (ako ne računamo prateći revijalni program) prikazuju i takmiče evropski filmovi i to iz prave nezavisne produkcije. Filmovi stvarani (i tamo negde gde bi za film trebalo da je bolje nego na ovim prostorima) uz pomoć štapa i kanapa ili silnih finansijskih „babica“, a zapravo najpre uz pomoć vizije, talenta i upornosti. Zato je ovaj festival zanimljiv u svojoj slučajnoj i od organizatora potpuno neskrivenoj „drugačijosti“. Njega posebnim čine ljudi koji odgovaraju na poziv i pristanu da dođu do Palića, a ponekad to uspevaju, i bez njih,  da učine  njihova dela.
Program ovog festivala, konceptualno i stilski, nije ništa drugačiji od većine filmskih revija koje se održavaju s većim ili manjim, stvarnijim ili izveštačenim ambicijama njihovih tvoraca i organizatora. „Palićki festival“ je, tako, zapravo neka vrsta provincijske mešavine FEST-a i raznih varijanti takozvanog „Festivala autorskog filma“. U nekoliko celina nabacano je sve što je nabavljeno za prikazivanje, dovedeni su gosti zainteresovani da svoje vreme provedu u srpskoj zabiti kojoj ni ime nisu u stanju da izgovore, tokom festivala su se svetski pristojno i raspoloženo poklanjali publici ne skrivajući čuđenje da je njihov nekomercijalni upliv u filmsku umetnost u srpskoj šumi gledalo hiljadu ljudi! A onda neki od njih na kraju čak dobiju i nagrade. Nebitno je što one nikome suštinski ništa ne znače, niti donose. Osim ugođaja sujeti, možda.
Filmska zabava je na „Palićkom festivalu“ dobila na značaju, s obzirom na to da je poslednjih godina ne samo usahnula ionako vrlo retka ponuda evropskih antimejnstrim filmova, koji su i kod nas, kao i širom Starog kontinenta potpuno skrajnuti invazijom holivudskog celuliodnog otpada, već i tužnom činjenicom da su u ovoj zemlji drugi medijumi i razne krizne okolnosti istrebili bioskope. Kada se, otuda, na jednom ovakvom mestu prikažu desetine interesantnih, u ponekom slučaju i kvalitetnih naslova, nije čudno da su projekcije bile pune, a Palić filmski formatizovan kao da je bački Kan. Samo bez mora, foliranja i novca. Zapravo, novac skoro i da nije bio potreban jer je Festival u tih nekoliko dana nudio ubedljivo najjeftiniju zabavu koju u Srbiji možete sebi da priuštite. Pored svakodnevnog besplatnog autobuskog prevoza iz prestonice do Palića i nazad, izuzev glavnog, nazovi takmičarskog programa za koji su ulaznice i to za dva filma koštale 200 dinara, ostale projekcije su bile, kako naš narod voli da kaže i najrađe da istakne zadovoljstvo ćara, „za džabe“! Ili „za Dž“, što bi se reklo u prestonici.
Svi gosti su redom isticali taj njegov „kvalitet“. Kao sviđa im se što se u idiličnoj prirodi međusobno, sasvim opušteno, druže oslobođeni presije tržišta, medija i jurnjave za slavom, novcem i ostalim sitnicama koje drugde neizostavno prate filmsku industriju. Takav festival je zaista retka stvar koju je moguće pronaći još samo u Srbiji. Sve je besplatno, pristupačno, opušteno i frivolno. Kao iz snova. A beše i muzike. Uživo. Takođe za džabe. Pušenje dozvoljeno, vanpansionska ponuda jeftina, vreme prijatno, vazduh čist, ljudi srdačni. Kao iz snova. Filmovi, doduše, teški, ali umetnički. Važni, dakle. Narod se prosvećuje dok ponosni filmski misionari koji smisliše ovu trpezu male i siromašne zemlje Dembelije, gledaju umorno i sa visine, ispunjeni i važni što su im pružili i to malo zadovoljstvo, i nisu im, kao svi drugi u ovoj zemlji, za sve drugo u ovoj zemlji, odrali kožu s leđa.

NOVAC BI SVE POKVARIO
Direktor festivala Radoslav Zelenović, prvi među pomenutim misionarima, u čudu što festival posećuju i iz najudaljenijih krajeva Evrope, izjavljuje za svoje, festivalske, ali preko njih i sve ostale, novine, da ljudima (čak ni za džabe) nije lako da sede na drvenim klupama, ali da novac nikako nije nešto što bi poboljšalo ovaj festival.
I u tome je verovatno u pravu. Po našem običaju novac bi sve pokvario. Možda bi se sedelo na ugodnijim konstrukcijama za sedalni deo tela, ali bi sve ostalo bilo lošije, uključujući tada obavezno prisustvo biznismena i političara, sve sa svojim brojnim, bučnim i zahtevnim svitama u publici, kako svi zajedno „smoreno“ od previše dosadne kulture dremaju na tim novim, mekanim sedištima. A možda bi se tada, ne daj Bože, ovde čak dolazilo i po nagrade koje bi nekome postale vrlo značajne. To tek ne bi bilo dobro. Morali bi onda da ih dele kao na ostalim srpskim festivalima. Svaki učesnik, bar od ovih domaćih, bi morao da bude nagrađen u nekoj kategoriji. Pa bi onda i Palić imao muke oko nameštanja kome bi trebalo dati koju nagradu. Ovako, Palić podeli svoje „Zlatne tornjeve“ istinski začuđenim, ali zaslužnim laureatima, narod se bez troškova i halabuke zabavi, a gosti iz sveta pripreme za prava srpska zabavljanja, kao u Guči. Možda su oni i očekivali Guču, ali su dobili bačku idilu i filmsku utopiju siromašne zemlje Dembelije. Malo li je, za tako malo, odnosno – za „Dž“?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *