OLIVER ANTIĆ U Srbiji bez pameti

Piše Oliver Antić

Reagovanje dr Olivera Antića, člana Komisije za izradu građanskog zakonika, povodom teksta Aleksandra Dunđerina „U Evropu bez porodice“

Poštovani gospodine uredniče, kao što Vam je poznato visoko cenim „Pečat“, zato sam ne retko i sam objavljivao tekstove u Vašem listu i zaista smatram da je danas vodeći po svom kvalitetu, iako ta liderska pozicija zbog nedostatka ozbiljne konkurencije može biti pomalo i relativizovana. I kao za nesreću, uvek kada pomislim da me više ništa ne može da iznenadi, pročitah članak Aleksandra Dunđerina posvećen građanskom zakoniku u nastajanju, pod naslovom  „U Evropu bez porodice“ („Pečat“, br. 174, od 15. jula 2011. godine ).
Uveren sam da ne bih bio iznenađen tekstom, čak bi mi se i dopao, da nisam član Komisije za izradu građanskog zakonika. Problem, međutim nije subjektivne prirode, dakle problem nije rad Komisije i njen nedavno objavljeni tekst o porodičnim odnosima, već potpuno neprofesionalni članak koji se zasniva na najvišem stepenu neistine i proizvoljnosti.
Već u podnaslovu, krupnim slovima i boldovano: „Navodno zarad evropskih integracija, Vlada Srbije, izmenama i dopunama Porodičnog zakona, legalizuje vanbračne zajednice i homoseksualne brakove, omogućava pripadnicima LGBT populacije da usvajaju decu, dozvoljava ‘surogat majke’ i donosi nove modalitete poželjnih obrazaca dečjeg vaspitanja“, stoji gomila neistina (da Vlada vrši izmene i dopune Porodičnog zakona, da se legalizuju vanbračne zajednice i homoseksualni brakovi, da LGBT može da usvaja decu, da donosi nove modalitete poželjnih obrazaca dečjeg vaspitanja) i mešanja pojmova (surogat majke se ubacuju u kontekst LGBT populacije).
U samom tekstu se navodi da je 380 članova posvećeno porodici, od kojih se mnogi odnose na prava homoseksualaca, da se „modifikacija“ dosadašnjeg „Porodičnog zakona“ odnosi i na „priznavanje homoseksualnih brakova“ (brak više ne bi bio definisan kao zajednica muškarca i žene, već kao „unija dva lica“). Komisija za izradu „Građanskog zakonika“ koju čine 14 univerzitetskih profesora prava (!?) razmatra čak i mogućnost da se novim zakonom pripadnicima LGBT populacije ukoliko sklope brak omogući i usvajanje dece, čija bi prava, kao i „modalitete poželjnih obrazaca vaspitavanja“, bez obzira na to u kakvoj odrastaju zajednici, „bila regulisana posebnim aktima“ … „Ovakav razvoj događaja iznenadio je i same gej i lezbo aktiviste…“ Autor dalje opominje te silne profesore prava da je takav „Građanski zakonik“, naravno, u suprotnosti sa Ustavom, ali to neće biti naročita prepreka jer se svi „osim Demokratske stranke Srbije i inače zalažu za ustavne promene“. „Takođe, novi pravilnik kojim se definišu porodični odnosi potpuno je u suprotnosti sa hrišćanskom i pre svega pravoslavnom tradicijom (što takođe ne ometa njegovo donošenje, pošto većina političkih organizacija ima naglašenu radikalnu ateističku poziciju)“, pa u tom kontekstu znači da su i ovi profesori posebno žigosani (čak i interpunkcijskim znacima), takođe deo te radikalne ateističke struje. Konačno, konstatuje autor, „novi Porodični zakon implementira jedan sasvim drugačiji moralni kod“… „koji poništava sve dosadašnje, imanentne srpskom narodu, tradicionalne duhovne i etičke vrednosti“… Moglo bi se navoditi i dalje, praktično ceo tekst, ali je prikazano sasvim dovoljno za uvod u komentar koji sledi.
Odgovorno novinarstvo podrazumeva da autor ima nekakvu predstavu o materiji o kojoj piše, a pravilo da se čuje i glas druge strane nije samo pravna maksima, već očigledno ima i mnogi širi značaj, što izgleda da ovom autoru nije poznato.
Pre svega, vlada koja je formirala Komisiju za izradu građanskog zakonika, jeste vlada dr Vojislava Koštunice, dakle sa odlučujućom ulogom DSS-a i to joj, po nepodeljenom mišljenju stručne javnosti, služi na čast.
Nijedna vlada, dakle od dr Vojislava Koštunice do dr Mirka Cvetkovića nije se, odgovorno tvrdim, nikada i ni na koji način mešala u rad Komisije.
„Vlada Srbije, izmenama i dopunama Porodičnog zakona“, „novi pravilnik kojim se definišu porodični odnosi“, „novim zakonom pripadnicima LGBT populacije“ i sl. jesu takve prave besmislice (mešanje organa koji donose zakone, mešanje zakonskih i podzakonskih akata, pogrešno označavanje zakona koji uređuje datu pravnu materiju), da se zbog takvih „greški“ pada već na prvoj godini studija iz predmeta Uvod u pravo.
Rad Komisije za izradu građanskog zakonika je javan, a svi njeni rezultati se kada dođu do stepena prednacrta objavljuju, kako u vidu knjige, tako i na sajtu Ministarstva pravde. Sredinom juna ove godine objavljena je treća knjiga posvećena porodičnim odnosima i to u 600 primeraka besplatno podeljenih svim zainteresovanim licima, tako da je ostalo još samo nekoliko primeraka u Udruženju pravnika Srbije, a tekst se može naći i na sajtu Ministarstva pravde.
U SREDIŠTU NEZNANJA Tvrdnja da je Vlada, Komisija i sl. predložila promenu definicije braka, uvođenja jednopolnih brakova…je apsolutna neistina. Naime, čl. 3 st. 1 Prednacrta glasi: „Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca.“ St. 2 istog člana glasi: „Brak se zasniva na pravu žene i muškarca na potpunu i trajnu zajednicu“. Član 14 glasi: „Brak se zaključuje saglasnom izjavom volje dva lica različitog pola u postupku predviđenom ovim zakonikom“. Čl. 32, koji uređuje ništavost braka, glasi: „Brak je ništav ako su ga zaključila dva lica istog pola“… Pri tome, Komisija (jedina nadležna za tekst Prednacrta) nije predvidela niti jednu alternativu kod navedenih članova. Otuda je sasvim jasno kako se može nazvati onaj koji tvrdi da je Komisija, Vlada ili Bog zna ko, predložio legalizaciju homoseksualnih brakova, pa na osnovu takve tvrdnje još i zaključuje da se „homoseksualni brakovi afirmišu u obrazovnom sistemu“, da je to „potpuno u suprotnosti sa hrišćanskom, i pre svega pravoslavnom tradicijom“, da se „implementira jedan sasvim drugačiji moralni kod“ itd, itd. Komisija se, pored ostalog, rukovodila i činjenicom da je broj država koje priznaju istopolne zajednice na planeti Zemlji doslovno minimalan (desetak u svetu i šest unutar SAD), tako da tvrdnja – da je to „jedan od neophodnih uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju“ – predstavlja besmislicu.
Podmetanje da Komisija otvara mogućnost da LGBT populacija usvaja decu ima u sebi istu meru (ne)istine, koliko i prethodna. U čl. 121 st. 1 Prednacrta je predviđeno: „Usvojiti mogu supružnici ili vanbračni partneri zajedno“. Laik iz toga može zaključiti da „vanbračni partneri“ mogu biti i „pripadnici LGBT populacije“, pa iz toga izvoditi sve „zaključke“ koje je izveo autor. Međutim, tumačenje prava podrazumeva korišćenje različitih metoda, pa i sistematsko tumačenje. U skladu sa tim, treba imati u vidu čl. 4 st. 1 Prednacrta koji definiše vanbračnu zajednicu: „Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca (vanbračni partneri), između kojih ne postoji krvno srodstvo i bračnost“. Pošto je u čl. 121 uređen bračni status usvojioca koji omogućava da usvojioci mogu biti samo supružnici ili vanbračni partneri, a ovi pak moraju biti lica različitog pola, to znači samo jedno: jednopolni parovi ne mogu biti usvojioci.
U pogledu vanbračnih zajednica Prednacrt ne predviđa nikakva nova rešenja u odnosu na do sada važeće propise, iako se iz navedenog članka može zaključiti suprotno.
Jedino što je tačno u članku jesu dve novine. Prva, predlog da se uz uslov izmene Ustava izjednači svetovni i crkveni brak, kao što je to slučaj u mnogim državama u svetu. Druga, pravno uređenje pitanja surogat-majke.
Stavljanje u negativnu konotaciju izjednačavanja svetovnog i crkvenog braka je, naročito iz političke optike komunista i socijalista, legitimno. Uostalom neka narod odluči. Međutim, stavljanje negativnog predznaka kod predloga za surogat-materinstvo se može kvalifikovati ili kao zla namera prema svom narodu ili nedostatak pameti (ovo drugo se može razumeti i oprostiti). Kada postoji fakt da u Srbiji nestaje jedan grad godišnje zbog „bele kuge“, onda je svakom dobronamernom čoveku jasno da treba upotrebiti sva moguća sredstva u borbi protiv ovog užasa. Jedno od tih sredstava jeste i surogat-materinstvo koje je pravno uređeno u mnogim državama, od SAD do Indije, sa tendencijom stalnog širenja. Na primer, supruga ne može da održi trudnoću i zato je imućni bračni par spreman da sačini ugovor sa samohranom majkom koja ima više dece, prema kojem će od njihovog genetskog materijala vantelesnom oplodnjom da održi plod i rodi im dete. Retke su situacije u životu i pravu da se pojedinačni interesi u potpunosti poklapaju sa društvenim. Ovde se radi upravo o tome. Umesto da odlaze u SAD ili Indiju, na primer, naši će građani sa manje novca i rizika doći do istog cilja: surogat-majka će rešiti problem egzistencije, kako svoj, tako i svoje dece, biološkim roditeljima se ispunjava najveća i najprirodnija želja, a država povećava broj stanovnika bitno ugrožen „belom kugom“.
Autor je izgleda na svoju fikciju od 14 profesora hteo da dvostrukim znakom interpunkcije (i to je izvrnuo, jer prvo treba upitnik, pa uskličnik), dakle pitanjem koje sadrži i odgovor, a sve sa posebnim uzbuđenjem, šta uopšte rade tih 14 ne-radnika „!?“ (sada bi kako je množio trebalo i da deli, tj. da se odluči da li kod broja 8 da ostavi upitnik ili uskličnik).
O značaju građanskog zakonika za civilizacijski rang jedne države iluzorno je govoriti ovim povodom. Možda samo nekoliko napomena. Nepismeni, ali inteligentni knjaz Miloš shvatio je da prvi zadatak na putu povratka Srbije u tokove evropske civilizacije nije pisanje pisama, reklama u štampi, niti savremenim rečnikom rečeno, donošenje rezolucija, već donošenje građanskog zakonika. U to vreme postojala su samo dva i to u dve vodeće evropske sile Francuskoj (1804. godine) i Austriji (1811. godine), s tim da je Holandija prihvatila francuski Code Napoleon (1838. godine). Srbija potom (1844. godine, dakle kao treća ili četvrta u zavisnosti od kriterijuma) donosi svoj prvi eklektički Građanski zakonik (najveći broj rešenja je preuzet iz austrijskog GZ, jedan broj iz francuskog, a deo se zasnivao na srpskom Običajnom pravu). Tako se Srbija posle pet vekova vratila u Evropu na velika vrata i postala ugledna i nezavisna država, osnivač mnogih značajnih evropskih i svetskih organizacija i institucija. Broz (kažu bravar) je i formalno ukinuo Srpski Građanski zakonik 1946. godine, tako da sada gotovo sve evropske i ostale države (od kojih većina nije ni postojala 1844. godine) imaju svoj građanski zakonik, ali Srbija nema! U državama gde vlada pamet vršene su brojne izmene i dopune građanskog zakonika, tako da je malo toga ostalo od originalnog teksta, ali se i dalje računa: Francuska ima svoj Građanski zakonik od 1804, Austrija od 1811, Nemačka od 1896. godine (stupio na snagu simbolično 1.1.1900. godine) itd. A Srbija?