NOVAK ĐOKOVIĆ Dobitnik u kandžama gubitnika

Piše Miodrag Zarković

Predsedniku Srbije i njegovim najbližim saradnicima nikada nije bilo mrsko da se kite tuđim perjem, tako da njihovo šepurenje posle velike pobede Novaka Đokovića nije ni nenadano, ni bezazleno

Ni po jada ne bi bilo da je londonski performans Borisa Tadića bio neka vrsta odmazde za Ejmi Vajnhaus, po principu: vi nama na Kalemegdanu uvalite nadrogiranu pevačicu, mi vama na Vimbldon pošaljemo predsednika, treznog; sa sve njegovim omiljenim učenikom Vukom Jeremićem; pa da vidimo ko će kome više događaja da pokvari. Avaj, ništa od toga. Tadićev i Jeremićev izlet do najpoznatijeg teniskog predgrađa na svetu imao je za cilj ne da kvari, nego da popravlja – rejting Demokratske stranke. Neizmerno vole njih dvojica Novaka Đokovića, verovatno ga vole čak i više nego Novakovi roditelji ako je suditi po snimcima i izjavama; ali, po tim istim snimcima i izjavama, jasno je da predsednik i šef diplomatije ipak najviše vole sebe.
Monumentalno nepodnošljivi, onakvi kakve ih znamo iz prve polovine svakog bogovetnog „Dnevnika“ – preglasni, razmetljivi, nadmeni, pubertetski zaljubljeni u sopstvenu ispraznost – Tadić i Jeremić su vimbldonsko finale očas posla srozali na nivo predizbornog kiča. Tamo gde je ostatak publike video dvoboj dva najbolja tenisera današnjice, oni su prepoznali završnu partijsku konvenciju, sa koje su glasačkom telu Srbije poslali poruke na nekoliko „talasnih dužina“.

NOLE JE MOJ DRUG
Jedna od poruka, najprostija, prosto puca od kromanjonske suptilnosti. Banalna do prostakluka, to je poruka na prvu loptu, za najšire narodne mase, napadna aluzija o navodnoj bliskosti predsednika sa najuspešnijim srpskim sportistom. Od publike se, dok posmatra ushićenog Tadića i ustreptalog Jeremića, očekuje da poveruje kako to nije puka, uobičajena naklonost državnika prema uspešnom sportisti, već nešto mnogo više, nalik međusobnom uvažavanju ljudi na praktično istom poslu – radu za dobrobit svih nas.
Uostalom, da li bi Tadić, srećan što više nije u koaliciji sa Koštunicom, i što je Šešelj još u zatvoru, i što je Toma još u opoziciji, i što su „Obrazovci“ i „1389“ mahom po zatvorima, i što su „Dveri“ daleko od bilo kakvog TV studija, da li bi se takav, prosrpski Tadić veselio uspehu nekoga ko se protivi evropskim integracijama? Normalno da ne bi. Ako smo išta za sve ove godine naučili o najpoznatijem „Dorćolcu“ među psiholozima, to su dve stvari: 1) budi se uz Severinu, i 2) ima istančan njuh za neevropejstvo. Namiriše neevropljane na kilometar, ne mož` ga prevariti. I beži od njih k`o đavo od krsta, pre ćete videti Berluskonija kraj device nego Tadića pored nekog neevropljanina.
Takav Boris nikada ne bi bodrio protivnika reformi! Ni posredno. Ni preko Borka Stefanovića. A kamoli ovako, pred kamerama, u direktnom prenosu, sa napeto stisnutim usnama, sa visoko podignutim rukama, sa razdrljenim odelom, sa onim posvećenim, brižnim pogledom, pod kojim je Vučina Jeremić postao, ehej, šef diplomatije, a Đoković najzad prvi na ATP listi.

UGLED OD PAPIRA
Druga Tadićeva poruka je manje vrišteća i unekoliko teža za prenošenje najširim društvenim slojevima, zbog čega su na njenom širenju već mesecima angažovani režimu naklonjeni kolumnisti po beogradskoj štampi. Papagaji vazda spremni da veličaju one koji im na slepu poslušnost uzvraćaju statusnim simbolima, visokim platama i kabadahijskim privilegijama, ubiše se ubeđujući nas kako Srbija više nije zemlja poznata po „ratnim zločincima“, već država čije je međunarodno oličenje Novak Đoković.
Neumereni hvalospevi „novoj i modernoj Srbiji“ i njenoj reputaciji prisutni su u ovdašnjim glasilima barem od poslednjih parlamentarnih izbora, ali tekuću lavinu sličnih napisa pokrenuo je lično Srđan Šaper, autorskim tekstom za „Vreme“ od pre dva meseca. Šaper je plastično iscrtao smernice „kolegama“ kolumnistima iz ostalih štampanih medija: ima se hvaliti Novakov presudan doprinos granitnom planetarnom ugledu „nove i moderne Srbije“. Tadićeve Srbije.
Gde Tadićev majstor za hipnotisanje novinara okom, tu hipnotisani novinari skokom. Sada živimo u „Novaklendu“, poletno je pre neki dan uskliknuo kolumnista „Presa“, jedan od mnogih koji su se prihvatili zadatka da ubede Srbe u vajni ugled zvaničnog Beograda.
U neku ruku, ovo je najnesebičnija ideja potekla iz sedišta DS u Krunskoj ulici. Kadrovi ove partije prečesto su se kitili tuđim perjem, pa bi to što sada, kada zauzimaju sve važne poluge vlasti, Novaku Đokoviću prepuštaju zasluge za uzdizanje ugleda Srbije moglo da bude maltene i dirljivo. Samo kada bi bilo istinito.
A nije, iz najmanje dva razloga. Prvo, međunarodni ugled Srbije nije ni izbliza onakav kakvim ga beogradski režim predstavlja, što je najbolje pokazao nedavni skandal u vezi sa koncertom Ejmi Vajnhaus. U izveštajima sa „koncerta“ mediji širom sveta do besvesti su ponavljali da je Ejmin zločin prema publici bio utoliko veći zbog ekonomskih nevolja same publike, pošto Srbija ima najmanje prosečne plate u Evropi! Niti jedno iole značajno glasilo na svetu nije propustilo da podvuče mizeran standard srpskog stanovništva! Što, priznaćete, i nije neka stvar za hvalu. Isti svetski mediji koji su nas donedavno opisivali kao zločinački i krvoločan narod, sada nas opisuju kao zločinački i krvoločan narod koji je u međuvremenu ostao bez novca. Ako im više i nismo „balkanska kasapnica“ (mada nikako ne odustaju od te kvalifikacije), Zapadnjaci nas sada doživljavaju kao evropsku crnu rupu u smislu razvijenosti. Možda je to taj napredak u međunarodnom ugledu države.

„ŠAMPION“ SOROŠ
Drugo, ugled neke države, pa i Srbije, ne može ni da bude veći ako zavisi od sportiste, makar to bio i Đoković, jer sport ima veoma ograničeno dejstvo na međunarodne odnose. Jeste sjajan osećaj kada gledate svoje zemljake kako redom ruše protivnike i osvajaju titulu za titulom, pogotovo kada to rade ispred srpskih trobojki na tribinama, ali nema te zemlje koju su spasili sportisti.
Relacije među državama previše su složena rabota. To što je neko vaš upravo pobedio nekog njihovog, ne znači da već sutra neće da vas bombarduju. Setimo se samo devedesetih i silnih šampiona, od košarkaša, preko vaterpolista i odbojkaša, pa do fudbalera, koji su pronosili slavu SR Jugoslavije: njihovi nebrojeni trijumfi ipak nisu sprečili NATO napade na RS, Srbiju i Crnu Goru, niti sankcije, niti satanizaciju srpskog naroda. Nisu ni mogli. Divci, Piksiji i Đokovići, nažalost, nisu ni približno uticajni kao Soroši ovog sveta, i to je istina, poznata i današnjim srpskim vlastodršcima.
Poznata je i Šaperu, čija je agencija devedesetih godina, u vreme najvećih uspeha naše košarkaške reprezentacije, bila angažovana od strane Košarkaškog saveza. Šaper i kompanija bili su tada zaduženi za promociju svega što je u nadležnosti Saveza, a prvenstveno nacionalnog tima i državnog prvenstva. Koliko su bili uspešni u tome, tema je za podrobniju analizu (tih je godina srpsko-crnogorski basket bio hit u celom svetu, tako da im je posao sigurno bio olakšan, ali su ga opet obavljali na momente traljavo i šarlatanski, što mogu da posvedoče novinari koji su pratili reprezentaciju). Bode oči, međutim, to što bi današnji Šaper, koji Đokovićevim pobedama pridaje mitski značaj, od muke verovatno pretukao nekadašnjeg Šapera, koji je u rukama imao ništa manje spektakularne trijumfe košarkaša, a ipak nije izgradio ugled tadašnje države.
Dakle, međunarodni ugled današnje, „nove i moderne“ Srbije, niti zavisi od najboljeg svetskog tenisera ili sporta uopšte, niti je dovoljan da ućutka onu alapaču od Čelzi Hendler. Zato kada režimski jurišnici buncaju o kakvoj vajnoj reputaciji koju je Srbija izgradila za njihova vakta, setite se  stvari koje su obećavali da će rešiti, a samo su ih pogoršali, i ubrojte i ugled srpske države u tu stavku.

U ZDRAVOM DUHU
Ali, hvalisanje Tadićevog režima Đokovićevim trijumfima ima još jednu upotrebnu vrednost, na domaćem planu. Treća važna poruka koju nam šalje vulgarno upadljivo prisustvo predsednika i šefa diplomatije na teniskim finalima, jeste najsuptilnija od svih: oni su ljudi posvećeni sportu, pa tako i bogati sportskim duhom.
To je poruka, ako ćemo iskreno, koju svaki političar na kugli Zemaljskoj priželjkuje da pošalje čim se pojavi na tribinama. Ali, Tadić i njegovi jurišnici su, kao i sa svakom drugom manom koja im je bila na raspolaganju, tu prastaru osobinu političara preuzeli i dodatno „unapredili“, napravivši od nje svojevrsnu političku platformu.
Da predsednik Srbije ne preza od zloupotrebe sportskih događaja bilo je kristalno jasno još prošle godine, kada je košarkaše Partizana bodrio u „Areni“ protiv Makabija onako „frenetično“. Oznojen i raspojasan, u društvu Milorada Dodika koga je samo nekoliko dana ranije „častio“ sramnom Deklaracijom o Srebrenici, Tadić je u nebrojenim kadrovima – kamera je u završnici prenosa mnogo više pratila njega nego same igrače – ličio na prostodušnog navijača, a ne na predsednika. Što jednom predsedniku, dakle političaru, samo može da ide u prilog: politika se, a ne navijanje, u narodu izjednačava sa prostitucijom.
Drevna poslovica „u zdravom telu – zdrav duh“, ovde poprima čudnovati oblik, otprilike: „zdravom duhu – glasačko telo“. Šepureći se po sportskim priredbama, DS-ovci nam naturaju prikaz sebe kao prijatelja sporta. Ne samo Novaka, Partizana ili Zvezde, već sporta u celini. Što će reći, oni su osobe sa naglašeno zdravim duhom.
Retko gnusna laž! Čak i u njihovom dosadašnjem učinku, bremenitom raznoraznim izmišljotinama ovo je neistina koja zaslužuje posebnu pažnju.

ZVEZDA KAO „PROJEKAT“
Od kako su 5. oktobra na tuđoj popularnosti ujahali u najodgovornije državne kancelarije demokrate su se neprestano vrzmale oko sporta. Ali, zbog njihovih štetočinskih manira i  oportunističke prirode, sam sport je od njihove „pažnje“ i „ljubavi“ imao jedino štete, i to nesagledive. Bukvalno sve čega su se dotakli, satrli su i porušili do temelja.
Početkom prošle decenije, dok je prevrat u državi još trajao, demokrate su se iz petnih žila upinjale ne bi li se dokopale odlučujućih pozicija u fudbalu i košarci, najpopularnijim sportovima kako na svetu, tako i u Srbiji. Sa fudbalom je to išlo teže, zato što je ovaj sport već bio u rukama podjednako pitome skupine – fudbalske mafije – koja ga je ruinirala i srozala na najniže evropske grane, tako da tu, praktično, nije ni preostalo neke slave, a ni posla, za demokrate. Izazvani skandal sa prekinutim „večitim derbijem“, koji je onda naknadno zakazao lično Zoran Đinđić, pokazao je demokratama da ih u fudbalu očekuje previše muke, a premalo plodova. Zato su se hitro okrenuli košarci.
E, u košarci su naišli na sve što su tražili. Sport sa prebogatom tradicijom, zavidnom infrastrukturom, punim halama, svetskim zvezdama našeg porekla i dostojnim podmlatkom… Košarka je bila prilika koju demokrate, sposobne samo da uništavaju, nisu smele da propuste.
Pogotovo zbog toga što im se na tacni nudila Crvena zvezda, kao posrnuli gigant pre kojeg će da prodru u košarkašku organizaciju. Već zadužena preko svake logike, Zvezda je jedva opstajala u prvoj ligi i bila neprekidno na ivici opstanka, što su Živorad Anđelković, Goran Vesić i Igor Žeželj iskoristili da bi je manipulišući tadašnjim prvim trenerom Zoranom Krečkovićem (javno je zatražio pomoć države) potpuno preuzeli već na jesen 2001. godine.
Obećavali su, nećete verovati – „evropsku Zvezdu“. Tako su oni sami nazvali projekat. Rukovođenje klubom su zaista smatrali projektom i, najozbiljnije, time su se hvalili.

UDRI, DANILOVIĆU
Šta je ostalo iza njih kada su posle više godina sva trojica pobegla iz Zvezde, vidimo i danas. Klub, zaduženiji nego ikada, praktično više i ne postoji, i samo se čeka ili zvanična objava smrti, ili reanimacija.
Ali, šteta koju su naneli srpskoj košarci ne odnosi se samo na Zvezdu. Mnogo je gora stvar što su, preko Zvezde, ovi vrli sportski rukovodioci u paramparčad razbucali nacionalnu ligu i privoleli ostale najveće srpske klubove u Jadransku ligu, iza koje će ostati pustoš. Takođe i to što su u dotle najzdraviji srpski sport uveli politički teror, tako što su politički uticaj koristili ne samo za sklapanje sponzorskih ugovora Zvezde, nego i za zastrašivanje sponzora rivalskih klubova! Zvezdina „demokratska trojka“ razmontirala je srpsku košarku i od nje, umesto nečega što može da bude zamajac drugim sportskim – pa i ne samo sportskim – granama, napravila ruglo. Pamtiće se da su na svom paklenom putu nailazili na određene prepreke (pričalo se da je Predrag Danilović, predsednik Partizana, na uzavrelim sednicama UO Košarkaškog saveza bio spreman i da se fizički obračuna sa ovim drznicima, namernim da njega i druge košarkaške velikane uče da saksija ima rupu na dnu).
Dok su se Anđelković i Žeželj posle odlaska iz Zvezde sasvim povukli iz sporta, Vesić je, začudo, uspeo u onome što su „demokrate“ želele od prvih dana: eno ga danas u Zvezdinom fudbalskom klubu, gde je, kako se saznaje, siva eminencija, neko ko bez zvanične funkcije vedri i oblači „Marakanom“. Možda to objašnjava poslednja posrtanja crveno-belih.

I TRAVU SU SATRLI
Ni prema ostalim sportovima DS nije bio bolji. Tek tamo nisu nailazili na značajniji otpor, pa je Aleksandar Vlahović, ekonomski genije koji je 2008. u razgovoru za sportski časopis koji sam tada uređivao, prognozirao da će svetska kriza, nažalost, kako je rekao, potpuno zaobići srpski sport, prošlog septembra okončao pun mandat kao predsednik Sportskog društva Crvena zvezda.
Stradanja se nije spasio ni Olimpijski komitet, koji je sredinom decenije bio poprište sukoba iniciranaihiz Krunske. Najpre je protiv predsednika Olimpijskog komiteta, košarkaškog velikana Dragana Kićanovića, ustao Filip Cepter, koga je upravo Kićanović bio postavio na mesto potpredsednika OK. Uz snažnu podršku DS i njoj naklonjenih medija, Cepter je na redovnim izborima porazio Kićanovića (razlikom koja je podgrevala sumnje o nameštaljci), ali je nepunu godinu kasnije i Cepter sklonjen, kada su se dve struje – iste stranke – sukobile oko rukovođenja ovim komitetom.
Već bezmalo 11 godina kadrovi DS vršljaju po srpskom sportu, a gde su prošli trava je prestala da raste.
Mislite o tome dok na nekom narednom Novakovom finalu budete gledali Borisa Tadića, Vuka Jeremića i ko zna koga sve još iz njihove bulumente (osim Dragana Šutanovca, njemu je izgleda zapala neslavna dužnost da nadgleda „Fejsbuk“, pa nema vremena za tenis), kako se busaju u grudi kao veliki prijatelji Novaka Đokovića, sporta i Srbije. Upitajte se da li su ikako pomogli Novaku pre nego što se proslavio, i da li danas pomažu supertalentovanim klincima koji bi jednog dana mogli da budu šampioni planete. Upitajte se zbog čega Tadić za svojih mandata ima neuporedivo manje svetskih prvaka nego Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica (koji nikada nisu ni približno ovako bahato zloupotrebljavali tuđe, a pogotovo sportske podvige). Upitajte se da li je, na kraju, Srbija danas bolja nego pre Tadića i Jeremića.