Почетна / Свет / KINA Put svile i zid – osobenosti

KINA Put svile i zid – osobenosti

Piše Zoran Milošević

Predsednici Kine i Rusije dogovorili su polovinom juna u Pekingu zajedničku vojnu odbranu od SAD-a i Evropske unije!

Godine 2000. u izveštaju Ministra odbrane SAD-a predsedniku i Kongresu, naznačen je datum kada će Kina postati globalni suparnik SAD – to je 2015. godina. Međutim, kako stvari stoje izgleda da je 2015. godina poranila. Naime, objavljeni podaci za prvi kvartal 2011. godine govori da Kina opet ima ekonomski rast oko 10 posto. Takođe, objavljeni su podaci da Kina pomaže Grčku, Španiju i Portugaliju, javlja „Ruska služba Radio Franc internacional“.  U Španiji su zaključeni ugovori u vrednosti od 5,6 milijardi dolara u sferi transporta i turizma, a Kina je kupila i deo španskih državnih dugova, tako da je vlasnik 10 posto istih. Kinezi su u Portugaliji namerni da za pet milijardi evra otkupe deo tamošnjih državnih dugova, što za Kinu ne predstavlja ništa jer ima 2,8 triliona dolara deviznih rezervi (više nego sve nacionalno bogatstvo Francuske).
Takođe, Kina otkupljuje državne dugove i drugih država Evropske unije. Prema navodima novine „Financial Times“, kineske banke su otkupile 630 milijardi evra državnih dugova članica Evropske unije, što predstavlja 70 posto svih dugova (unije).
Australijski „The Sydney Morning Herald“ u redakcijskom članku piše o kineskoj pretenziji na globalnu vlast. Naime, prema prognozama Međunarodnog monetarnog fonda, u narednih pet godina Kina će preteći SAD po realnom obimu proizvodnje. Uzlet Kine je bio i ostaje izuzetan. Za tri decenije Kina je postigla da od 2,2 procenta svetske proizvodnje dostigne 14, a 2016. godine, predviđa se, i svih 18 posto. SAD trenutno obezbeđuju 20 posto svetske proizvodnje, ali će 2016. godine pasti na 18 posto i svet će stupiti u novu epohu. Profesor pariske Više škole komercijalnih istraživanja Žan Pol Larson tim povodom kaže: „Kina ima posebne planove za svaku državu u inostranstvu i za svaki kontinent posebno. Što se tiče Evrope, važno je da Evropska unija, glavni trgovački partner Kine, sačuva ekonomsku i finansijsku stabilnost“.

TRI GEOPOLITIČKA IMPERATIVA
No, možda je najfrapantnija vest, koja kod nas uopšte nije komentarisana, da je početkom druge polovine juna 2011. godine, tokom susreta predsednika Kine i Rusije, kako prenosi „China Daily“, produbljeno strateško partnerstvo dve velike države u ključnim pitanjima bezbednosti. Naime, dva predsednika su potpisala Deklaraciju kojom su se obavezali da će podržati jedni druge u slučaju „ugrožavanja bezbednosti Rusije od strane SAD i Evropske unije“. Deklaracija takođe ističe važnost principa „nemešanja“ i „minimalnih vojnih dejstava“ u rešenju globalnih kriza, što u sebe uključuje i Korejsko poluostrvo, Bliski istok i Severnu Afriku. Deklaracija takođe govori o konkurenciji u Azijsko-Tihookenskom regionu, pri čemu poziva na stvaranje sistema regionalne bezbednosti i saradnje.
Deklaracija se tumači kao odgovor na pokušaj SAD da umanje rastući kineski uticaj u ovom regionu, jer je Vašington već počeo da se meša u sporove Kine i nekih država jugoistočne Azije.
Na drugoj strani imamo podatak da se Kina i teritorijalno širi na jedan krajnje neobičan način. Naime, Režis Subrujar za francuski „Marianne“ piše o opasnostima koje Kina predstavlja za susede. Naime, u prvoj polovini 2011. godine Tadžikistan je ustupio Kini jedan posto svoje teritorije ili 1.122 km². Spor je star 130 godina i poslednjih 20 godina Peking nastoji da ovo pitanje reši. Spor je nastao u vreme carske Rusije 1884. godine. Kina je gladna novih teritorija i ovim je proširila teritoriju izvan Kineskog zida. Tadžikistan je predao teritoriju, a kao kompenzaciju dobio je „povoljne kredite i drugu finansijsku pomoć“. To nije prvo širenje Kine u Srednjoj Aziji. Koristeći „meku silu“ i migracionu politiku Kina nastupa kako u neposrednom okruženju, tako i u svetu. Kazahstan je predao 7.000 hektara obradive zemlje Kinezima u zakup na 10 godina, jer Kini nedostaje obradivih površina (to nadomešćuju u Južnoj Americi, Africi, ali i u Srednjoj Aziji). Otuda se javljaju i nove teritorijalne pretenzije Kine koje obuhvataju na hiljade hektara zemlje. Granice se ruše kao kule od karata u ovom regionu. Kazahstan je 1992. godine Kini predao 500 km². Godine 2004. Kirgizija je isto učinila sa 900 km². Kina ima mnoštvo teritorijalnih sporova sa susednim državama, uključujući Rusiju, Vijetnam i Indiju, i svi se, za sada, rešavaju ili su na putu da se reše u kinesku korist.
Sve ovo nameće pitanje kakva je, zapravo, kineska geopolitika? (Geopolitika je društveno-geografska nauka, deo političke geografije, odnosno nauka o kontroli nad prostranstvom. Takođe, geopolitika je interdisciplinarna nauka koja se bavi proučavanjem zakonitosti podele i preraspodele sfere uticaja različitih država i naddržavnih tvorevina u svetu).
N. Nartov u svom udžbeniku „Geopolitika“ navodi da Kina ima dvojni karakter. „Centralno carstvo“ pripada kontinentu – zemlji, a drugi deo Kine je obala Tihog okeana. Na drugoj strani Kina nikada nije bila talasokratična država (sledbenica mora), već orijentisana na kontinentalne arhitipove. Samo istorijski naziv „Kina“ znači – centralna imperija!
Kinesku geopolitiku odlikuju u istorijskom smislu dve činjenice – veliki Put svile (trgovina) i veliki Kineski zid (ograđivanje od ostalog sveta). Ovo je aktuelno i danas, jer Kina predstavlja trgovačku i ekonomski velesilu, ali i dalje nastoji da sačuva svoju osobenu kulturu (u tom smislu se ograđuje od ostalog sveta). Drugim rečima, kineska geopolitika puta i zida zasnovana je na integralnoj geopolitičkoj moći države.
U geopolitičkom smislu Kina se deli na dva dela – kinesku zemlju i periferne regione, njeno okruženje. Osnovni deo stanovništva Kine na istoku i jugu zemlje – to je Hanska Kina (kineska zemlja). Na jugoistoku živi većina Kineza, to je domovina naroda Han, tj. ono što svet prepoznaje kao teritoriju Kineza. U ovom regionu živi više od milijardu ljudi, a po površini zauzima polovinu SAD. U XIII veku Mongoli su okupirali i sve do XV veka držali pod okupacijom deo hanske Kine. U XV veku Kinezi su našli snage da se oslobode i obnove vlast nad celom hanskom zemljom. Posle ovog perioda kineska geopolitika je ista: sporo i sistematsko utvrđivanje vlasti nad okružujućim regionima u cilju zaštite od njihove dominacije. To je imperativ kineske spoljne politike koji se primenjuje i sada.
Kina je velika država i prinuđena je da se različito ponaša, ako se poredi sa drugim velikim državama. Kina ima tri važna geopolitička imperativa: podrška unutrašnjem jedinstvu hanskog regiona; osiguranje kontrola nad okružujućim regionima i zaštita obale od stranih zavojevača.
Najveća opasnost za Kinu je nejedinstvo naroda Han, ako bi se to dogodilo i centralna vlast oslabi, periferni regioni bi otpali od Kine i Kinu bi bilo lako okupirati. Zbog toga centralne vlasti moraju da balansiraju između različitih interesa stanovnika obale u unutrašnjim provincijama. Kineski regioni na obali okeana imaju vodeću poziciju u ekonomiji Kine i veoma su zainteresovani za produbljenje odnosa sa evropskim državama, SAD i Japanom. Što se više razvijala trgovina kineske obale sa svetom – rastao je i separatizam, kao i razlika u bogatstvu unutrašnjosti i obale.

DIJASPORA MATIRA ZAPAD
Sam komunistički pokret u Kini sa Maom na čelu, osim uvođenja marksizma kao državne ideologije, imao je tri cilja: centralizovati vlast, tj. obnoviti Peking kao glavni grad i politički centar; drugo, ujednačiti ekonomski razvoj unutrašnjosti Kine i obale, i treće, isterati strance iz Kine. Ukratko, oslobođenje se svelo na ujedinjenje hanske Kine. Oslobođenje je donelo siromaštvo, ali ujedinjenje i snažnu centralnu vlast.
No, najvažniji problem za kinesku geopolitiku je rešenje problema razvoja: da bi se Kina razvijala mora učestvovati u međunarodnoj trgovini. Za to je potrebno osloniti se na obalu, tj. stanovnike obale da bi postali most sa spoljnim svetom. Međutim, to dovodi do bogaćenja stanovnika obale i uticaj stranaca na ovaj kineski region po automatizmu raste, tj. interesi stranaca i stanovnika kineske obale se slivaju u jedan i počinju da se otimaju centralnoj kineskoj vlasti. Zbog toga kineske centralne vlasti imaju stalan problem da uvećavaju međunarodnu trgovinu, a da, istovremeno, sprečavaju separatizam stanovnika obale.
Kineska geopolitika je zasnovana na geopolitičkoj moći države. To u sebi sadrži političku stabilnost, vojnu, ekonomsku i tehnološku moć i što je najvažnije – snagu duha i veliki poredak u duši. U tom smislu Kina je dva puta okaljena država –komunističkom ideologijom i konfučijanstvom/budizmom. Savremena kineska civilizacija geopolitičke zadatke rešava sopstvenom, a ne zapadnom logikom. Koliko se kineska logika konfučijanizma razlikuje od zapadne („Vreme je novac“), najbolje svedoči poslovica „Što više žuriš – teže je postići cilj“. Zašto žuriti kada sve pripada večnosti?
Kinezi istupaju protiv evropocentrizma i amerikanizma, kada su u pitanju „mešanje u unutrašnje poslove Kine“ pod parolom borbe za „prava čoveka“. Kineze razdražuje uverenost Amerikanaca o dominaciji principa zapadne demokratije i kulture. Drugim rečima, Kineze nerviraju pokušaji Zapada da uče Kineze životu. Koliko Kinezi imaju autentičan geopolitički pristup govori i činjenica da nemaju želju da vojno osvajaju svet, poput Amerikanaca, već ekonomski („ići napolje putem ekonomske ekspanzije“).
No, glavni geopolitički zadatak savremene Kine je ujedinjenje svih kineskih provincija na osnovu formule „jedna država – dva sistema“, pri minimiziranju spoljašnjih uticaja putem duhovne sfere. Posle prisajedinjenja bivše britanske kolonije – Honkonga i portugalske Makaoa, glavni geopolitički zadatak Kine je vraćanje Tajvana u državne okvire. Međutim, ovde se Kina suočava sa separatizmom (potpomognutim od SAD i Evropske unije), pa stanovnici Tajvana nude drugačije rešenje po formuli: „jedan narod – dve države“.
U operacionalizaciji geopolitičke strategije, glavni saveznik centralnih kineskih vlasti su Kinezi iz celog sveta. U pojmovnom smislu to se izražava sintagmom „velika Kina“ (u sebe uključuje kontinentalnu Kinu, kineska ostrva Tajvan, Honkong i Singapur, kinesku dijasporu – oko 300 miliona ljudi). Kineska dijaspora, za razliku od drugih, može da nastupi kao samostalni geopolitički igrač, jer ima intelektualnu i ekonomsku moć koja izaziva divljenje. Naime, 75 posto inostranih investicija je delo kineske dijaspore. No, ako je za jevrejsku dijasporu glavna ćelija moći jevrejska porodica, za kinesku je kineska država. Saglasno istorijskoj tradiciji, sva kineska dijaspora ima građanstvo Kine. Kineska dijaspora se uspešno adaptira na bilo koji politički režim, posebno koji se označavaju kao „kriminalno-korumpirana demokratija“. Što je u nekoj nekineskoj državi veća korupcija – to kineski biznis više cveta.
Drugim rečima, „velika Kina“ je postala samostalni geopolitički igrač, sposoban da uz pomoć dijaspore matira Zapad ili evroazijsko prostranstvo ako Peking zaključi da je nastupilo vreme za to.

„IDITE U INOSTRANSTVO“
Kineska (ekonomska) politika „idite u inostranstvo“, kojom stimuliše svoje građane da odlaze iz zemlje radi, pre svega, trgovine, omogućila je Kini da osvaja nova tržišta, zatim da gradi modernu infrastrukturu (aerodrome, brze pruge…), a očekuje se da će preuzeti i inicijativu u stvaranju transkontinentalnih komunikacija u Evroaziji.
Posle geopolitičkog samoubistva Sovjetskog Saveza i predaje svetskog levog pokreta obrazovao se vakum u koji su ušle SAD. Kina je u novoj situaciji bila prinuđena da ubrzava politiku „idite u inostranstvo“, pre svega da bi obezbedila resurse za svoju ekonomiju i stanovništvo. Dok su SAD uspešno nadirale na Istok i Centralnu Aziju, Kina je realizovala ekonomsku ekspanziju u Latinsku Ameriku i Afriku. Rezultat ove ekspanzije je da je Latinska Amerika, koja je na boku SAD, postala u ideološkom smislu leva, tj socijalistička. Komunistička Kina sada kontroliše i Panamski kanal, piše „Vašington tajms“, i tamo je zajedno sa našim vojnim bazama, a takođe uvećava svoje prisustvo u Karipskom regionu i celoj Južnoj Americi. Iz Paname Kina kontroliše trećinu morskog saobraćaja, a svoj strateški položaj u ovom delu sveta koristi i za špijuniranje SAD-a.
Kina je uvećala ulaganja (investicije) i u Afriku, a 30 posto afričke nafte kupca nalazi u ovoj zemlji.
Rastuća moć Pekinga zadaje velike glavobolje Vašingtonu, na koju SAD reaguju stvaranjem „upravljajućih kriza“ (Balkan, Avganistan, Irak, Libija…) uperenih protiv Kine (a tu je i podrška separatizmu Tibeta, podrivanje kineske valute i dr.). Međutim, na ovo Peking reaguje efikasnim državnim upravljanjem krizama, demonstrira efikasne tehnologije novije geopolitike koje su usmerene na neutralizaciju spoljašnjih informativnih napada (nijedan informativni rat protiv Kine pokrenut od strane Zapada nije dobijen).
Krah naivnog geopolitičkog projekta „američko-ruskog prijateljstva“ i agresivno nastupanje SAD u Evroaziji, dovelo je do toga da je Peking korigovao spoljnu politiku. Američki protivraketni sistemi (koji danas muče Rusiju) treba da se razmeste ne samo u Evropi, već i uz Kinesku granicu. Vašington je već 2007. godine nagovestio da će u saradnji sa Japanom i Australijom stvoriti i protivraketni sistem u Tihom okeanu. Time je Vašington postao „otac“ Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS-a) – ili anti-NATO-a, kako se u medijima opisuje. ŠOS se transformisao u vojnopolitički blok velikih geopolitičkih igrača Rusije, Kine, Kazahstana, a sada i Indije.
U poslednje vreme evroazijska geopolitika SAD transformisana je i sada je usmerena na ekonomsku reintegraciju. To znači da SAD žele da stvore novu geopolitičku arhitekturu (na osnovu stvaranja velikih prostranstava) – „veliki Bliski istok“, „velika Centralna Azija“ i „velika Južna Azija“. Ova strategija je usmerena na odbacivanje Rusije od svojih suseda i sasvim je očevidno da Vašington želi da „protera“ Rusiju iz prostora nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Drugi zadatak geopolitike SAD je zaustavljanje ekonomskog rasta Kine i njene ekspanzije u regione Evroazije. Zbog toga, SAD nameću svoje vojno, političko i ekonomsko prisustvo u Evroaziji i drugde pod izgovorom širenja demokratskih vrednosti. Stvaranje „velikog Bliskog istoka“ (u toku sa tzv. „arapskim prolećem“), „velike Centralne Azije“ i „velike Južne Azije“, kao i podrška separatistima u pakistanskom Beludžistanu (Amerikanci podržavaju tzv. „Oslobodilačku armija Beludžistana“, kao nekada tzv. „Oslobodilačku armiju Kosova“), takođe, najbolje može da istisne Kinu, ali i da dovede do sukoba sa ovom zemljom, jer odavde se planira reorganizacija ovog prostora u globalnu strukturu („velika Centralna Azija“).
Na „velikom Bliskom istoku“ nalazi se 56 posto svetskih rezervi nafte, koja će do 2030. godine biti glavni izvor dobiti u ovoj sferi. Zato je potrebno obezbediti dominaciju – smatraju Amerikanci. Takođe, idealno mesto je i Srednji istok (kao mesto za američku ekspanziju), jer omogućava kontrolu nad Persijskim zalivom, Iranom, Centralnom Azijom i uspešno suzbijanje kineske ekspanzije.

VELIKA CENTRALNA AZIJA
Ruski sajt „vedomosti.ru“ donosi zanimljivu analizu rata u Libiji postavljajući hipotezu da tamo ratuju ne Libija i SAD (Zapad), već SAD protiv Kine. Naime, ovakav zaključak je izveden posle rasprave u američkom Kongresu o ceni rata u Libiji. Pitanje cene rata postavili su kongresmeni predsedniku SAD-a Baraku Obami, a on je preko svog pres-sekretara odgovorio: ko traži objašnjenja o cilju i ulozi SAD u operaciji protiv režima libijskog lidera Muamera Gadafija „zauzima nekonstruktivnu poziciju“. To jest, postavljati takva pitanja od strane uvaženih članova Kongresa je neprilično.
Republikanac Pol Kreg Roberts, u vreme predsednikovanja Ronalda Regana zamenik ministra finansija, objašnjava da SAD u Libiji ne ratuje sa Gadafijem, već sa Kinom. U novinama „Policy Journal“ Roberts piše da su „protesti protiv Gadafija, po svoj prilici, bili organizovani od strane CIA u istočnom delu Libije, u kojem se nalazi 80 posto rezervi nafte ove države i gde velike investicije ima Kina, upravo u ovom sektoru“. Da je ovo tačno govori i Arno de la Granž za francuski „Le Figaro“. „Posle nedelja opreznog ponašanja Kina se aktivirala na libijskom diplomatskom frontu. I to na obe strane fronta. U isto vreme kada kineski diplomati razgovaraju sa zvaničnicima, sreli su se i sa predstavnicima ‘pobunjenika’ u Bengaziju. Jasno je da Kina želi da zaštiti svoje interese u Libiji i da je spremna da razgovara sa svima. Kina je, pored naftnog sektora ulagala veliki kapital i u libijske telekomunikacije i železnicu (podsetimo da je početkom rata Kina evakuisala čak 35.000 radnika iz Libije).“
Ovo je izgleda istina, jer prema podacima Ministarstva trgovine NR Kine, u martu, kada je počela agresija na Libiju radilo je oko 75 velikih kineskih kompanija, koje su zaključile poslove sa libijskom stranom u vrednosti od 18 milijardi i 800 milina dolara. Posle agresije Zapada na Libiju, kineske kompanije očekuju gigantski gubici.
Kina je, inače, poslednjih decenija ekonomski bukvalno zauzela ceo afrički kontinent. Na primer, godine 1995. Kina je imala obim razmena sa Afrikom od šest milijardi dolara, a 2010. godine on je premašivao 130 milijardi dolara. Prema ocenama Južnoafričke „Standard Bank“, 2015. godine direktne kineske investicije u Afriku dostignuće 50 milijardi dolara. Kina, trenutno, iz Afrike uvozi 28 posto nafte i to ima tendenciju rasta.
Američka koncepcija „velike Centralne Azije“ usmerena je na odvajanje bivših sovjetskih republika Srednje Azije od Rusije i u sebe uključuje i Avganistan. No, posle neuspeha tzv. „obojenih revolucija“ u Kirgiziji i Uzbekistanu, SAD su zamenile strategiju u ovom regionu. Drugim rečima, SAD ovde primenjuju kineski obrazac uticaja – tj. ekonomski, pa nameravaju da stvore južni međunarodni energetski transportni koridor iz Centralne Azije do obala Indijskog okeana. Na taj način, energenti iz ovog regiona bi zaobišli Rusiju i Kinu, a to znači i odvajanje regiona od evroazijskog prostranstva i blokiranje procesa modernizacije prostora u korist ujedinjavanja sa arhaičnim Avganistanom.
Kineska geopolitika puta i zida, za razliku od SAD, stavlja akcenat u Evroaziji, ne na nacionalizam i marionetsku demokratiju, već na konsolidaciju tih društava na osnovu ekonomskog rasta i očuvanja vešeetničnosti. Takođe, Kina je postala i jedina država u svetu koja može da uspešno odgovori na informacione ratove Zapada. Događajima na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, Vašington je, praktično, zauzeo poziciju suzbijanja mirne ekonomske ekspanzije Kine, kako u ovom regionu, tako i celom svetu. Time, ali i ostalim merama koje preduzima SAD samo provociraju novi svetski rat, jer njihova moć je dobila dostojne rivale u Kini i Rusiji.

5 коментара

  1. Љубомор

    Сад је јасно због чега Чеда Јовановић, Зоран Остојић, Андрић, Динкић, Југовић, ДС-овци и остали ЦИА-Сорошеви питомци и питомице онако запенушено и црвени ко булке урличу и раде да спрече не само долазак руског и кинеског капитала у Србију, него и помињање имена тих земаља.
    Молимо Бога да ови жути уведу Србију у банкрот што пре. Ту се назире могуће збацивање жуте демон-кратије и долазак капитала са истока. Видим, ово би се већ сутрадан остварило кад се врати Воја Шешељ.




    0



    0
  2. Љубомор

    Да се Србија спаси шансе су никакве док имамо оваквог просрпског преседника и у већини новина издајничке режимске новине. Ево доказа и из данашњих новина:
    Која бламажа подрепаша из „Политике“ кад фризирају Тадићеве речи, те наводну изјаву стављајући у наводнике:
    „Кад навијачи на стадионима у Србији призивају моју смрт, онда сам поносан ако су то они исти који узвикују ’Нож, жица, Сребреница’. Исто се односим и према онима који у Хрватској или међу Бошњацима узвикују ’Убиј, убиј, Србина!’“.
    У другој његовој реченици стоји (поновио је) реч „поносан“. Колико је ова реченица здраворазумска разумећете кад видите колико су се охрабрили и обрадовали усташе и муџахедини на таквој подршци просрпског председника, односно замислите како ће је они тумачити. Мука ми је од таквих двосмислица и подвала на штету Срба и Србије.
    Моји дрварчани кажу „Чега се паметан стиди тим се луд поноси“. Ех да је смо то, преболели би, то је диктат и циљ „Великог брата“, а да би нас одвојио од Руса и сламке спаса.




    0



    0
  3. …ne bih komentarisao, samo bih zelio sto vise ovakvih tekstova, da pokusamo dokuciti iole dokle stremi podivljali zapad i kolike su moci Rusije i Kine da se odupru ovoj perfidnoj igri, odnosno, gdje smo u svemu tome mi, Srbi




    0



    0
  4. Ако до 2020-те године САД, ЕУ и НАТО не успију да војно и економски изврше деструкцију Кине и Русије, дефинитивно и неповратно ће да сиђу са свјетске позорнице глобалне доминације над остатком човјечанства. Шта ће бити видјећемо управо средином текуће деценије. САД и НАТО морају убрзано да осујете војно и економско напредовање ове двије поменуте силе и још неких јаких држава у свијету. Проблем Западу је гдје се окренути прво. Сјеверна Кореја, Иран, Сирија, Венецуела, Боливија и Куба као примарне земље са којим се треба обрачунати из разноразних разлога и уз разне изговоре, пошто је свака земља спецификум за себе. Затим и евентуално по потреби то исто спровести и у Пакистану, Индонезији, Узбекистану, Украјини, па чак и у Индији, Нигерији, Јужној Африци, Бразилу итд… САД и НАТО у евентуалном будућем сукобу глобалних размјера могу да озбиљније рачунају на: поред САД, Велике Британије и Француске још и на Јапан, Јужну Кореју, Тајван, Саудијску Арабију и Израел. Друга осовина би била: Русија, Кина, Сјеверна Кореја, Иран, Казахстан, Бјелорусија, Сирија, Индонезија, Малезија, Мјанмар и можда још неке. Непознаница би била држање Турске, Вијетнама, Тајланда, Пакистана, Узбекистана, Украјине, Бразила, Аргентине, Шпаније, Италије, Пољске и још неких земаља којима рат неби одговарао.




    0



    0
  5. Problem zapada je, namera zapada je da ratom vrsi pritisak i tera *rivale* da sto vise sredstava, angazuju za naoruzanje, hladni rat, naterao je Rusiju, da izdvaja oko 40% za budzet, sto je ustinulo i privredu i vanprivredu.A, u medjuvremenu, Ameri se *mentalno osposobljavaju* za svoj poredak…
    ………………………………………………………………………………………………………………….
    *Satanistički rituali pod kontrolom CIA i FBI
    Pred smrt, Geri Karadori je svoju istragu vodio na dva nivoa – vezi sa Vašingtonom i satanizmu. Satanske aktivnosti nisu bile novost u Nebraski i okolnim državama Srednjeg zapada. Još 1974 godine naširoko se pisalo o satanskom kultu čiji su Članovi hvatali stoku na ispaši i vadili joj krv, koju su koristili u satanskim ritualima. Prema svedočenju Pola Bonačija, Leri King je pristupio satanističkom kultu krajem 1980 godine. Bonači svedoči da ga je King odveo na sastanak satanista i da je tom prilikom u ritualu žrtvovan jedan dečak. Pošto su iskasapili dečaka, svi prisutni (i Bonači s njima) su pili krv žrtve pomešanu sa urinom i recitovali:

    „Satana je naš bog i kralj. Carstvo mraka je došlo i daje snagu nama, tvojim robovima.“
    Da ovo nije plod Bonačijeve mašte, potvrđuje i intervju Ketlin Sorensen na „Hrišćanskoj TV“, 1989 godine. Njena saznanja su rezultat razgovora sa devojčicama Neli i Kimberli Veb, koje je preuzela posle hapšenja Vebovih zbog seksualnih zloupotreba usvojenih devojčica. Iz intervjua je jasno da, sem seksualnih zloupotreba od najranijeg detinjstva. paralelno ide i uvođenje dece u krvave satanske rituale. Sve je povezano sa pretnjama da ako ikome kažu nešto o onome što su videli, biće sledeće žrtve rituala! Ovo ima razorni uticaj na dečiju psihu. Njihov život se pretvara u košmar, većina njih završavaju na klinikama kao psihički obolele ličnosti. Kako i da ostanu normalna kada učestvuju u ritualima gde ubadaju žrtve noževima i u kojima ima kanibalizma, ili se žrtve polivaju benzinom, pa ih deca sa svećama zapale, a ono što preostane od skeleta se samelje i razbaca kako ne bi bilo fizičkih tragova ubistva!
    U oktobru 1989 godine, Ketlin Sorensen je poginula u saobraćajnoj nesreći. Bivši funkcioner FBI, Ted Ganderson, koji je istraživao okolnosti ove nesreće, tvrdi da je nesreća namerao izazvana i da je reč o ubistvu Sorensenove. Doktor Densen Gerber, koja je kao psihijatar ispitala Pola Bonačija, izjavila je pred istražnim senatskim komitetom Nebraske da Bonaci ima izuzetnu memoriju, da ne laže i da je sa izuzetno mnogo detalja opisao satanske rituale, koje inače ne bi mogao da izmisli, već je jasno da im je prisustvovao. Ova tvrdnja ugledne doktorke, specijaliste za nasilje nad decom, imala je posebnu težinu, jer je Bonači značajan deo svog svedočenja posvetio projektu Monarh. *




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *