Kada se ne može prećutati

Piše Dragan Hamović

O autonomiji pisane reči i društvenom angažmanu

Podela na književni i vanknjiževni prostor bila je jedno od odsečnih razgraničenja koje smo u doba studiranja književnosti morali ugraditi u svoj vidokrug. Književna oblast kojom se bavimo, po tome merilu, imala je početak i kraj u samome tekstu, zapravo u obliku, sumi umetničkih postupaka kojim je delo sklopljeno, i značenjima koje proizvodi kao književna činjenica. Sve što prethodi tekstu i što se zbiva naokolo neprikosnovenog kruga pisanja i čitanja načelno je izvan dometa našeg zanimanja. Takva, isključiva težnja lako je objašnjiva. Nauka o književnosti u dvadesetom veku imala je potrebu da oiviči svoj predmet i uspostavi matične metode, prema svom predmetu. Dotad, a i kasnije, u izučavanje književnosti mešali su se pristupi i ciljevi drugih oblasti, što s umetnošću reči nisu imali bitne veze, makar i pokretali neke od tema koje književni sadržaji pokrivaju.

VIRTUELNI MEHANIZAM VLASTI I UTICAJA
S druge strane, za same aktere dinamične moderne književnosti nadnetost nad svojom prirodom i oruđima, izražajnim i drugim tančinama jezika, bilo je u središtu pažnje. Iza nas je vek razgradnje i preispitivanja nasleđa i nasleđenih uloga, bavljenja književnosti samom sobom. Sporadična ukrštanja književne i političke revolucionarnosti imale su katkad spoljnog efekta, prevratničkog i razbijačkog, prečesto neproduktivnog za sam književni razvoj i učinak. U totalitarnim društvima različitih predznaka, opet, povlačenje književnosti u sebe i nije bilo pitanje izbora nego moranja, iznudica koja napreže snage, stavlja na ispit i stvaralački i etički, i ume da proizvede i dobre plodove. Iz totalitarnih okova, istini za volju, nismo ni danas izašli. Uvedeni smo, ispotiha, u njegove podmuklije, opasnije oblike. Književnost služi potvrđivanju i podgrevanju zadatih „politički korektnih“ gledišta, inače je marginalizovana, i kada se javlja – njen je odjek kameran ili se disonantni glasovi prigušuju opštom, kontrolisanom bukom, koja se prema potrebi diže i spušta, uključuje i isključuje u javnom prostoru.
Krajnosti su krajnosti, ali raznorodne pojave u kulturnom prostoru nije moguće dovesti u ravnotežu, tako da svaki od činilaca, u svojoj meri, igra sebi namenjenu ulogu. To što je estetska funkcija u prošlom veku isprednjačila u književnoj samosvesti i akciji, potisnulo je, ali nije moglo ukinuti višestranu društvenu funkciju književnosti. Takva je uloga naprosto određena mestom književnog sistema u polju nacionalne kulture. Književnost je i dalje medijum od kojeg očekujemo da iznese sumu ukupnih opredeljenja jedne kulture, gde se sreću impuls trenutka i iskustvo predaje, i to bi moralo biti – mada sve manje jeste – i osetljivo merilo vrednovanja književnosti.
Autonomija stvaralačkog čina je osnovno pitanje, i to pitanje rešava svako za sebe. To je pitanje biti ono što jesi, ako uopšte nešto jesi, a ne ono što se od tebe očekuje ili izričito zahteva. Nema malo pisaca danas koji stiču pravo da budu prisutni u medijskom prostoru (bez kojeg inače ne postojiš i ne vrediš) time što razumevaju šta treba kada reći ili prećutati. Ali to nije ono najgore, oni tako podešavaju i pisanje. Modeluju sebe prema sezonskim strujanjima stavova i pogleda nosilaca moći. Još ako tome pokušaju da pridaju formu slobodnog, ličnog, moralnog stanovišta – time takve pojave postaju uistinu otužnije. Nije predaleko doba kada su ugledni mediji i javne tribine obaveznu pažnju poklanjale onima što čine slovo razlike od zvanične postavke stvari, koji je čak dovode u pitanje, što je važilo i za književne autore. Ako baš nisu pravili scene u javnosti, pisci su otpor izražavali u samovlasnom području književnog teksta. Danas, kod onih koji hoće da uspeju ili prežive u svetu virtuelnog mehanizma vlasti i uticaja, samokontrola zavladava i u samom književnom tekstu. Nevrednima i nedoraslima tako šta i priliči, ali kada na takve obzire i obaziranja pristaju autori koji nisu bez vrednosti, onda vidimo da se nedostatak moralne komponente pri samoj književnoj artikulaciji, što uključuje u sebe sva lica izabranog predmeta, ispoljava i u tekstu, kao strukturni umetnički defekt, nekoherentnost koju pažljiv čitalac lako razabira – a vredna književnost ne podnosi.

GOVORIM DA BIH BIO ČOVEK
Ne govorimo ni o kakvom junačenju, pa ni o građanskoj hrabrosti, o nekakvom borbenom poziranju pred drugima. I dalje mislim, kao i svi normalni pesnici, da se sudbonosne stvari postižu i najdublja žrtvovanja čine u tišini, pred samim sobom, mimo očiju sveta, jedino pred Nedremanim okom. Ali, svako od nas učestvuje u svetu, u svom vremenu. Književni glas mora da bude verodostojan da bi se, koliko-toliko, autorski ostvario. Prošlog Preobraženja u Žiči, na primer, pesnik Petar Pajić rekao je jednostavno i neoriginalno, ne hoteći da komplikuje: „Poezija je istina!“ Poezija je – hajde da zakomplikujemo – čas projavljenja dostupne istine. Do tog kvaliteta dolazimo u sadejstvu pozvanja i truda – i taj kvalitet jezik registruje. I tada je svaka reč na svome mestu. I čeka svoj odjek, koji mora dočekati. Pesma, i ne pesma samo, bude svoj, izvojevani iskaz istine, koliko se i kako nekome prikaže.
Često se dosetim početka jedne rane pesme velikog Ivana V. Lalića, ispevane u nevreme i objavljene na neprikladnom mestu, sredinom pedesetih godina u Zagrebu, gde se tada mladi pesnik obreo. Pesma je naslovljena „Opelo za sedam stotina u crkvi u Glini“. Početni stihovi glase: „Neću da prećutim. Zidovi su prećutali / I srušili se.“ Neopisiva je snaga ovog početka, ali smo ga naveli stoga što nudi ključ za opis osnovnog čovečanskog priziva koji valja da funkcioniše u pesniku. Pesma je ono što ne može da se prećuti, pored najbolje volje i mimo svake bojazni i računice, bez kićenja i prilagođavanja dnevnim prilikama. Nije se Lalić, kao građanin, inače razmetao kuražnim gestovima, ali da ne reaguje na užasno saznanje o glinskom masakru nije mogao. Nije to bio nalog spoljne, nego najdublje instance, jer je prava poezija i hrabrija i poštenija od nas – i uči nas i jednom i drugom.
„Neću da prećutim“, odnosno: „Srušio bih se ako ne progovorim“, mogu biti prihvatljive lozinke pesnikovog moralnog odgovora, o čemu, na kraju, samo sebi polaže račune. Gotovo istim rečima započeo je, pre tridesetak godina, reč odbrane pred realnim sudom komunističke države pesnik Gojko Đogo. „Pa ipak, ne mogu odćutati. Ćutao sam dosta“ –  da bi onda pomalo i hercegovački dosolio napomenom da u njegovom užem zavičaju „strine ćute“, a da ljudi „sede na kamenom gumnu usred sela, kao u atinskoj agori, i veće većaju“. A sledeća rečenica koju je tada izrekao spada u ponajbolju Đogovu poeziju, jer ni to nije smeo da prećuti: „Čini mi se, voleo bih umreti nego se pred tim većem zastideti. Ja se bojim gumna, koliko i ovog suda.“ Iz prethodnih primera izvedena formula za delikatno pitanje angažmana, kao izraza sušte etičnosti književnosti, za svakog pisca mogla bi jednostavno glasiti: „Govorim, da bih bio čovek!“, ili „Govorim, jer ne mogu drugačije!“, ili: „Govorim, da se ne bih srušio!“ Pisci obično deluju nespretno na javnom pozorju, ali su u prostoru teksta suvereni i tu ustupaka nema, a inače umetnost reči razvila je toliko suptilnih načina da se nešto dolično iskaže i spase duša svoja – a da glava ipak ostane na ramenima.
Iz navedenih razloga mnogi su danas progovorili, zalazeći u poprište javnog mislenog otpora poretku vremena koje nam je, po nevolji, dodeljeno. Inače bi se bavili svojim, dovoljno izazovnim pozivom u prostranstvu jezika. Tako, recimo, i Milovan Danojlić, nedavno u „Pečatu“, objašnjava svoj pozni nacionalizam – a mnogi bi se od nas ispod narednih reči mogli potpisati: „Nije mi toliko do rodoljublja koliko do očuvanja zdrave pameti i negovanja duševne higijene. Ishod mog opiranja prilično je mršav, a da sam legao na rudu ili ćutao, bilo bi još gore.“ Šta više o tome reći? Prva i poslednja pitanja traže jednostavne i jasne odgovore.
Ostavimo sada po strani obrazovanu falangu što samopregorno, u vidu zanata i u najmu, opravdavaju globalno bespravlje i tiranstvo i nadmeću se u izvrtanju postojanih vrednosti svoga naroda, do kojeg inače ne drže. Ali, mnogi pisci i pametari za opštu upotrebu ne prestaju da se oglašavaju sa masovnih prenosnika reči i uporno se klone nepoželjnih, do neba vapijućih činjenica, koje bi trebalo da, kako bilo, kažu, jer su određujuće istine ukupne stvarnosti. Kako mogu izdržati da jednako izvrdavaju glavne teme i tačne reči i da ponešto ne guknu o stoglavoj imperijalnoj i domaćoj pošasti koja opseda, nagriza i pritiska? Kako od toga makar ne napuknu? A možda se već jesu, u sebi samima, srušili, pa tako poništeni i spremni na sve sudeluju u fikciji ili lakrdiji pomoću koje se zakratko ostaje na površini i biva naizgled važan.

Одштампај страну