Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Piše Ratko Dmitrović
Dvoje hrabrih ljudi iz Zagreba, podržani od strane Slavka Goldštajna, pokrenulo je inicijativu da se sa mesta jednog od najstrašnijih zločina u istoriji čovečanstva, pokolja u Glinskoj crkvi, skine pečat hrvatskog cinizma
Postoje u novinarstvu i publicistici tekstovi koji su napisani „iz stomaka“, kao odraz unutrašnjeg krika, očajanja, spas i olakšanje, rasterećenje, nešto što je po svaku cenu moralo da izađe na svetlo dana. Ali, ima i tekstova koji se pišu opet iz stomaka, ali nevoljno, zbog muke u stomaku. Ovo je jedan od takvih tekstova. Rado bi preskočio temu koja sledi, ali to, jednostavno, ne sme da se preskoči. Reč je o pokolju u Glinskoj crkvi.
Ovih dana, na razmeđi jula i avgusta, navršava se 70 godina od događaja koji se, po sklopu sazdanom od razmera, motiva, mestu činjenja i načinu kako je proveden, može svrstati u jedan od najstrašnijih zločina u ljudskom rodu. U nekoliko poslednjih vekova, svakako.
1.500 ZAKLANIH SRBA
Posleratni iskazi ustaških koljača iz Glinske crkve, među kojima dominira Hilmije Berberovića, i svedočenje jedinog preživelog Srbina Ljubana Jednaka, stvaraju slike pred kojima zaneme i najglasniji zagovornici i opisivači pakla. Kako zločinac uvek ima nekontrolisanu potrebu da neko nekada sazna za to što je uradio, tako su i koljači, pre nego što je sevnuo prvi nož, fotografisali Srbe u glinskoj pravoslavnoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice. Ta slika je ostala sačuvana; zaleđen trenutak pre nego što je zver riknula i otvorila svoje užasne čeljusti.
Ono što je usledilo došlo je iz same suštine zla: noć, Srbi po naređenju ljudi u crnim košuljama zasukanih rukava, sa noževima u rukama, pokušavaju da upale sveće. Od njih deset jedva se na jednoj održava plamičak. Te noći, na tom mestu, Boga nije bilo. Spolja, iz dvorišta čuju se glasovi i u crkvu ulazi čovek sa nekoliko baterijskih lampi koje deli naoružanoj četvorki kod crkvenih vrata. Snopovi svetla seku tamu. Izbezumljena lica ljudi u kojima još uvek tinja nada da će se, čim sunce izađe, vratiti u rodno selo, tu na Kordunu i Baniji. Ništa nisu krivi, zbog čega da umru te noći. Njih više od 300. Prvi je klonuo čovek srednjih godina. Ustaški nož ušao je sa leve strane vrata i zaparao liniju prema grudima. Krv je šiknula po ikonostasu. Ljudi se nekontrolisano povlače prema zidovima, drhte, ne veruju šta se događa. Zašto? Ništa nisu krivi. Ustaše prilaze, hvataju najbliže, obaraju ih na pod i kolju. Nekoliko Srba okončava život u prostoru oltara. Nagonom koji nemaju ni životinje, snagom koja dolazi iz najmračnijih predela ljudskog bića, ljudi u crnim košuljama puna četiri sata kolju svoje kumove, komšije, poznanike sa stočnih sajmova i seoskih vašara. Samo zato što su Srbi? Da, samo zbog toga.
Dva sata posle ponoći, dok kroz Glinu prolazi još jedna topla letnja noć, ustaše izlaze iz crkve. Preko izlizanog kamenog praga teče krv. I tako nekoliko noći.
Hroničari iznose različite brojke, ali nema nikakve sumnje da su ustaše, poslednjih dana jula i prvih dana avgusta, 1941. godine, u Glinskoj pravoslavnoj crkvi zaklale više od 1.500 Srba. Dovodili su ih iz okolnih sela Korduna i Banije, u kamionima ili peške, u koloni.
Malo ko je bio vezan. Rečeno im je da nova država traži samo jednu veru, katoličku, i da će svi Srbi koji ostave pravoslavlje i prihvate katoličanstvo ravnopravno stati rame uz rame sa Hrvatima. Do Srba su već stigli glasovi o pokoljima u selima Prekopa i Banski Grabovac, pa se mnogi odlučuju da prihvate drugu veru jer će tako, mislili su, preživeti i spasiti porodice. Zabeleženi su i slučajevi da su ljudi u kolonama koje su se kretala prema Glini tražili od ustaške straže da ih pusti kućama da se obriju i obuku u svečano odelo. Puštali su ih i ovi su se vraćali u kolonu. U smrt.
POKLANI U HRVATSKOM DOMU
Pokolji Srba na Baniji i Kordunu počeli su samo mesec dana od proglašenja NDH. Prva žrtva u Glini bio je Adam Resanović, a ubio ga je njegov kum, Hrvat, Joso Vrebac. Zverski, iživljavajući se na njemu. Posle nekoliko pojedinačnih zločina nad Srbima, počinjenih oko Đurđevdana 1941. godine, 13. maja Hrvati hapse 436 Srba, od 12 do 60 godina, odvode ih do hrvatskog sela Prekopa i ubijaju cele noći; noževima, maljevima, čekićima, budacima. Ni u Prekopi te noći Boga nije bilo. Preživeo je samo Nikica Samardžija. Valjda da bi svedočio. Danas taj pravac Glina-Jukinac-Prekopa lokalni Hrvati zovu „Cesta Dinka Šakića“.
Samo nekoliko dana pre klanja u Glinskoj crkvi, hrvatska država izvršila je još jedan strašni zločin nad Srbima. O njemu se, kao i o mnogim drugim zločinima Hrvata nad Srbima danas ne govori. Od 24. do 26. jula ustaše su po banijskim selima hapsile Srbe i odvodile ih u sabirni centar kod železničke stanice u Banskom Grabovcu, nedaleko od Gline. Tu je evidentirano 1.285 Srba, od kojih je na licu mesta ubijeno oko 800 i zakopano u dve grobnice kod železničke stanice u Grabovcu. Ostali su deportovani u Gospić i živi pobacani u jame Jadovna.
Mnoga sela na Baniji i Kordunu posle Drugog svetskog rata, sve do 1995. godine i „Oluje“ nisu uspela da dosegnu broj stanovnika koja su imala pre nastanka NDH. Danas u tim selima, spaljenima ili praznima, možete sresti tek ponekog starca. Putevi i groblja zarastaju, šume se spuštaju u voćnjake i bašte, vreme i nova hrvatska država brišu i poslednje tragove Srba na tim prostorima.
Slavko Goldštajn, hrvatski publicista, izdavač, društveni radnik, dugogodišnji prvi čovek tamošnje jevrejske zajednice, obratio se ovih dana Jadranki Kosor, predsednici Vlade Hrvatske, otvorenim pismom u kojem je poziva da između 29. jula i 3. avgusta dođe u Glinu. Dođite tamo – kaže Goldštajn – i potpišite odluku da se „Hrvatski dom“ preimenuje u „Spomen-dom“, da mu se vrati i ime i namena. O čemu se radi?
Posle pokolja u Glinskoj crkvi neki nemački oficiri podneli su izveštaje svojim višim komandama, u kojima se izražava zaprepašćenje odnosom novostvorene hrvatske države prema Srbima. Tako se saznalo i za monstruozna ubijanja u Glini, što je navelo Antu Pavelića da izda naređenje o rušenju crkve Rođenja Presvete Bogorodice. Istovremeno Pavelić je javno pohvalio Hrvate u Glini naglašavajući kako oni primerom pokazuju ispravan odnos prema svojoj hrvatskoj državi.
ZLOČIN I CINIZAM
Posle Drugog svetskog rata na mestu srušene crkve 1951. godine nova, komunistička, vlast podigla je zajedničku „spomen kosturnicu – za sve žrtve“. Osamnaest godina kasnije (1969) Srbi Banije i Korduna pokreću akciju prikupljanja sredstava i prilozima iz sopstvenih džepova podižu „Spomen-dom“, zgradu koja je putniku namerniku ipak mogla da objasni šta se na tom mestu dogodilo leta 1941. godine, ko su bili ubijeni, a ko ubice.
Posle „Oluje“ i proterivanja Srba, u avgustu 1995. godine, jedna od prvih odluka novouspostavljene hrvatske vlasti u Glini bila je o preimenovanju „Spomen-doma“ u „Hrvatski dom“. Tako je i danas.
Goldštajn u pismu J. Kosor, uz ostalo, kaže: „Dužni smo pre uključenja u evropsko društvo da uklonimo neke mrlje koje već predugo tavore na licu i na savesti hrvatskog društva. Te mrlje nam u našoj kući neprekidno stvaraju razdore, a u evropskom društvu sa tim mrljama mi ćemo biti nepoželjan uljez. Najružnija od tih mrlja nalazi se u Glini“.
Dalje u pismu Goldštajn navodi da je u Hrvatskoj učinjeno mnogo masovnih zločina, ali da nigde nijedno mesto zločina, kao u Glini, nije obeleženo sa toliko cinizma koji vređa žrtve, njihove porodice, sunarodnike i celo hrvatsko društvo.
Zbog čega je Goldštajn ćutao 15 godina i tek sada traži da se na mesto zločina vrati spomen-ploča i staro ime zgrade – može se samo nagađati. Mada, nije ni važno. Pisali smo o Goldštajnu nekoliko puta i redovni čitaoci „Pečata“ znaju kakav zaključak da izvuku.
Istine radi inicijativu o vraćanju „Spomen-doma“ pokrenuli su zagrebački Građanski odbor za ljudska prava i Centar za suočavanje sa prošlošću, a Goldštajnovo pismo je podrška takvoj inicijativi. Iza ove dve nevladine organizacije, to svakako treba zabeležiti, stoje Vesna Teršelič i Zoran Pusić.
Kosor još uvek nije reagovala, ali su reagovali Glinjani, Hrvati. Stjepan Tonković, zamenik predsednika Gradskog vijeća Gline i predsednik glinskog ogranka Hrvatske seljačke stranke, odbacuje ovu inicijativu kao srpsku provokaciju. To, kaže on, u Gradskom vijeću sigurno neće proći, nijedan hrvatski vijećnik neće glasati za tako nešto, a protiv toga su i glinski Hrvati – kategoričan je Tonković. Zločin počinjen na tom mestu, Tonković, kako sam reče, „prepušta istoričarima“, ali dodaje da se moraju istražiti i zločini počinjeni posle Drugog svetskog rata. Nije objašnjavao šta pod tim podrazumeva, mada nije teško pretpostaviti.
Ne postoji u Hrvatskoj nijedan zločin nad Srbima koji nije osporen, umanjen, omalovažen, doveden u pitanje. Od Jadovna i Jasenovca do „Bljeska“ i „Oluje“. Verovalo se da pokolj u Glini, zbog svoje monstruoznosti i apsolutnog poznavanja svih činjenica, Hrvati nikada neće osporavati. Ignorisati ga hoće, ali ga neće osporavati. Kriva procena.
Prvi je u tu strašnu rabotu – koja je po svojoj monstruoznosti došla iz istog mozga koji je osmislio Glinski pokolj – krenuo Kaptol, Katolička crkva, u „Glasu koncila“ svom službenom glasilu. Izvesni Tomislav Vuković feljtonski se nedeljama naprezao, ukrštajući različite izvore, datume i svedoke, a sve kako bi posejao sumnju i doveo pod znak pitanja sam pokolj u Glini. Tom nečasnom, i normalnom čoveku teško razumljivom poslu još se niko od poznatih Hrvata nije usprotivio. Valjda i to govori o mestu, snazi i uticaju Katoličke crkve u Hrvatskoj i među Hrvatima.
Moga pradedu su ubili 29 jula 1941 u Ivanovic jarku sa jos preko 300 Srba.
Isto na prevaru skupljeni.
VECNA IM SLAVA
Господине Дмитровићу, хвала Вам за овај прилог.
Прошле године, промоција књига Др Ђуре Затезала, одржана је у Глини у хрватском дому. Тек у току промоције, сазнао сам да се налазимо у згради саграђеној на темељима Глинске цркве. Мјешавину осјећања која се догодила тог тренутка, тешко је описати. Ист вече, по повратку кући написао сам следеећи текст, невјешто али нисам знао боље и другачије:
О усташком логору Јадовно у Хрватском дому на темељима Глинске цркве
http://www.jadovno.com/intervjui-reportaze/articles/glina-o-ustaskom-logoru-jadovno-u-hrvatskom-domu-na-temeima-glinske-crkve.html
Желим Вам свако добро!
Cini mi se da sa nama srbima nije nesto uredu ili smo maloumni ili svi imamo dementiju pa se kao nicega ne sjecamo i sve oprastamo i svakih 50 godina od nas svaka suga radi sta hoce. Nismo li mi sami krivi za ovo sto nam se desava. Mislim da se zlo uvijek mora sasjeci u korijenu.
Problem za Srbe nije u njima kao narodu, pa da tako naivno ispadnu zrtve koljaca iz Vatikana. Problem je u tzv srpskoj udvoricko-podmitljivoj inteligenciji koja je ispala iz opanka sa diplomom nekog fakulteta, svezanoj ispod vrata, kao lance ( cast iznimkama).A takvih ima podosta da satiru proslost, a na veliku zalost i srpski narod i srpsku drzavu.Georgina nismo ludi vec zestoko napadnti sa svih strna, neba i zemlje. Ko prezivi pricati ce.
Mi stvarno moramo jednom za svagda shvatiti da su ta dva naroda dva sveta. Toliko patoloskih krvoloka da iznedri jedan – hrvatski narod je podatak za neverovati. Problem je u nama i samo u nama. Tridesetak godina tvrdim da je hrvatski seljak “pametniji” od srpskog doktora nauka, jer je podliji, mudriji, realniji. Mi smo po tvrdoci vere, po nacionalnoj cvrstini u sebi , za njih pihtija-smesni. Vekovima su oni dojeni od pokoljenja do pokoljenja mrznjom prema prevoslavlju i srpstvu. Dok su nasi popovi govorili da je “brat mio koje vere bio” dotle je njihov Kaptol skolovao na stotine
srbofobicnih agitatora i koljaca. Iskreno receno ne bojim se njihove hrabrosti i vojne sposobnosti, nego nase naivnosti – do gluposti. Daj Boze da vise ne zakrvimo a ovaj “poraz” nam mozda nesto dobra i donese. Da oivcimo svoje koordinate, sirinu i duzinu, da vidimo sebe u realnom svetlu a ne u mitomaniji i gluposti i mozda nam onda krene kada se urealimo i povratimo Bogu
Nagonom koji nemaju ni životinje, snagom koja dolazi iz najmračnijih predela ljudskog bića, ljudi u crnim košuljama puna četiri sata kolju svoje kumove, komšije, poznanike sa stočnih sajmova i seoskih vašara. Samo zato što su Srbi? Da, samo zbog toga.
—————
можда добар пример “братства и јединства”.
ја да сам на месту (по мом уверењу Аваро-Срба) не бих био баш спокоја, упркос Голдштајнима и сличнима.
можда зато што сам сувише пљашљиве природе.
ово ће остати у сећање и будућих милијарду година, и све више се спомиње.
није толико проблем сматрам у броју убијених, већ како су страдали. у немачким конц. логорима жртве су страдале сасвим безболно, већиом.
била на “History chanel” поменута бројка од 50.000 страдалих Срба у Јасеновцу (!!!) , емисија посвећена Богдану Богдановићу.
а кажу као да је БГ 41 године бомбардован због Јевреја на Дорћолу који је највише и страдао. Филип Давид још допуњује , и каже да је Србија била прва земља “Јуненфрај”.
janko radmanović,
Uobičajeno, analitički, jednostavno i detaljno podsećanje na jednu od hrvatske bezdušnosti, iz rukopisa Ratka, da se ne zaboravi ali i pecne vodstva Srbije i Hrvatske, da ta velika stratišta trebalo obeležiti kako je to uradio civilizovani svet.
Mnogo je bilo prilika da to Predsednici i ranije pokušaju, ovaj put i sa gostima iz BiH, a zašto ne, već na Brionima 180711, i pokazti da su dorasli i ovom izazovu. Ali, ovo je nerealno očekivati, više mi liči da je zapadni mentor pozvao „demokratske“ predsednike da im podeli nove zadatke. Odkud sada ovo, danima slušam i čitam o neformalnom skupu na Brionima. Ako je neformalan, zašto nije bio u dane vikenda, već je izabran ponedeljak, neformalan je za naivne.
Ili, voleo bi u ova teška vremene po sve narode Balkana da neko sa TV objasni narodu, kakvi su to neformalni sastanci, čemu služe, našta obavezuju, itd, a koji debelo koštaju ovaj gladni narod.
Po meni na ovakve neformalne skupove, Predsednik koji deli sudbini svog naroda logično bi bilo da ide svojim privatnim vozilom, a ne užom i daljom svitom, porodicom i avionom, sve to o trošku naroda.
Ove na sutrašnjem neformalnom skupu sigurno ne interesuje stradanja nevinih iz II ili ovog posljednjeg rata, a tužno – vesela godišnjica se približava, izazivam oba Presednika da saopšte svom naroda, posle haške presude, kako oni kvalifikuju „Oluja“ iz ’95.
Boljkovac: Hadžić pred rat bio mirotvorac
Nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac, koji
je smenjen u julu 1991, izjavio je da se bivši lider Republike Srpske
Krajine i haški optuženik Goran Hadžić uoči početka rata u Hrvatskoj
zalagao za mir i sarađivao s hrvatskim vlastima
Boljkovac je za današnji zagrebački “Večernji list” rekao da je jedini
preostali haški begunac pre početka rata bio zadužen za smirivanje
situacije na terenu sa srpske strane.
“Zauzimao se za mirotvorno rešenje, odnosno bio je na strani onih koji
nisu želeli da bude rata”, rekao je Boljkovac, koji o tome govori i u
svojoj knjizi “Istina mora izaći van”.
Prema njegovim rečima, još nekoliko osoba sa srpske strane bili su za
mirno rešenje, među kojima i Borivoje Savić, koji danas živi u
Vukovaru kao slobodan čovek.
Prvi ministar policije posle proglašenja nezavisnsoti Hrvatske tvrdi
da je Hadžić bio na brojnim sastancima na kojima se dogovaralo mirno
rešenje, u Vukovaru, Vinkovcima, Obrovcu i u Bačkoj Palanki.
Navodi i da je grupa od oko sto ljudi sa srpske strane tražila čak i
da zbog saradnje s hrvatskim vlastima budu stavljeni na platni spisak
Hrvatske, što je odbijeno.
Boljkovac je ispričao da se to sve događalo 1991, do trenutka kada su
zapravo tadašnji predsednici Hrvatske i Srbije Franjo Tuđman i
Slobodan Milošević odbacili mirno rešenje, kao i da je tada, kako je
rekao, ukinuta Hadžićeva linija i počeo je rat.
On je dodao da je Goran Hadžić tada uhapšen na Plitvicama zajedno sa
saradnicima i da je “bez razloga pretučen, pa smešten na bolničko
lečenje na Rebro u Zagrebu”, odakle je kasnije pušten.
Posle su, tvrdi Boljkovac, na obe strane ubijeni oni koji su se
zauzimali za mirno rešenje, među kojima je, kako je naveo, bio i
tadašnji šef osječke policije Josip Rajhl-Kir, koga nije hteo da
smeni.
“To je istina i s njom se svi moramo suočiti. Ne ulazim u to što se
posle Goran Hadžić priklonio Miloševićevom režimu i po naređenju činio
zločine. Zbog toga mora odgovarati pred sudom, ali je takođe istina da
se 1991. zauzimao za mir, a ne rat, i to u saradnji s hrvatskim
vlastima”, istakao je Boljkovac.
“Večernji list” citira i izjavu jednog od najbližih saradnika
tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana, bivšeg premijera Josipa Manolić,
u kojoj tvrdi da ne zna mnogo o ulozi Gorana Hadžića, ali da je on da
je bio u nekoj vezi s hrvatskom policijom.
Hadžić je bio u vezi, to je tačno, ali detalje ne znam, rekao je Manolić.
Sin Srećko: Mi smo služili kaznu dugu sedam godina
Pred Hadžićevom kućom u ulici Aranj Janoša 9 u novosadskom naselju Telep juče odmah posle vesti o hapšenju okupile su se brojne novinarske ekipe.
U porodičnoj kući Hadžića žive njegova majka Milena, supruga Živka i sin Srećko, ali su posle zvanične potvrde da je uhapšen u kuću došli i njegova sestra Goranka Meseldžija, kao i Goranova ćerka sa suprugom i detetom. U jednom trenutku kapija se otvorila pa su unutra uveli dve odabrane novinarske ekipe i preneli im da je porodica u šoku posle vesti o hapšenju, ali da im to niko nije zvanično javio.
Niko ih nije obavestio
– Sedam godina nismo ništa znali o njemu, sem što nam je policija povremeno pretresala kuću. Osim zvanične potvrde predsednika Tadića izrečene na konferenciji za novinare, niko nam se drugi nije ni javio niti obratio – rekao je Srećko Hadžić.
U nedavnom intervjuu datom našem listu Srećko Hadžić rekao je da je na ocu odluka da li će se predati ili ne, ali da ne veruje da će njegovo hapšenje i izručenje bitno promeniti život u Srbiji.
– Što se tiče države, ne verujem da će nam teći med i mleko nakon njegove predaje, čak ni nakon hapšenja i izručenja generala Ratka Mladića – rekao je Hadžić mlađi.
Za sedam godina skrivanja od haške potrage, porodica bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine bila je više puta pretresana, a probleme su imali i pri pronalasku posla.
– Moram da pomenem da su nam ugrožena ljudska prava, a jedno od njih je pravo na rad. Za jedne novine sam dao intervju pre nekoliko meseci, posle sam čitao komentare ljudi koji su mi poručili da ne glumim „propalog studenta” i da ne žalim sebe, već da izađem iz kuće i da radim nešto. Ali meni je zabranjeno da radim. I meni i mojoj sestri je rečeno: „Nemojte pokušavati da se zaposlite, jer nećete. Samo ćete napraviti problem potencijalnom poslodavcu. A ako se nekim čudom i zaposlite, slaćemo vam inspekciju svaki dan. Štaviše, oni članovi porodice koji su već u radnom odnosu dobiće otkaz.”
A. Savanović, Novi Sad
Državni falsifikat: Hrvati nam pokrštavaju i mrtve
Šokirao se – Srećko Arsenović u izvodu iz matične knjige, izvađenom prošle godine u Zagrebu, pročitao da je njegov pokojni otac Hrvat, iako u originalnom izvodu jasno piše da je Srbin. Strategija – Kada je Srećko pokušao da ispravi grubu grešku, otvoreno mu je poručeno da to nije moguće jer su svi spiskovi prosleđeni Evropskoj uniji, u koju Hrvatska uskoro treba da uđe
Srećko Arsenović
Srbina rodom iz Mačve, Predraga Arsenovića, koji je umro pre 13 godina, država Hrvatska je posmrtno pokrstila u Hrvata! Njegov sin Srećko Arsenović (59) sumnja da slučaj njegovog oca nije usamljen i da je u Hrvatskoj na delu masovno falsifikovanje istorije koje zahteva hitnu reakciju srpskih vlasti!
Tog nesrecnog dana,mozda jednog od najkrvavijih ikada na ovim prostorima,u crkvi je jednom nasem nesrecniku bilo izvadjeno srce,a ustasa koji ga je uzeou ruke otisao je u susednu hrvatsku kucu i zatrazio od domacice Hrvatice tiganj da ga ispece.Zena je ispocetka mislila da je to srce od svinje,pa se cak ponudila da mu ga ona isprzi;medjutim kad sehvalisavi ustasa pohvalio da je to ljudsko srce,zena se uplasila i nije se dalje mogla pomaci iz coska kuhinje u kojem se sve to odigralo.Taj se Hrvat zvao Stjepan Kihalic,a njegov sin je tu pricu ispricao mom ocu,hvaleci se sto mu je otac bio tako veliki ustasa.To je bilo u maju 91-ve kad je i vise nego bilo ocigledno da ce doci do rata,sasvim slucajno ispricano u jednom kaficu u pauzi posla.Do tada njegov sin,koji se zove isto po ocu,nikada ni blizu nije dao naslutiti kakav mu je otac bio monstrum i sta je uradio u srpskoj crkvi u Glini,a radili su skupa godinama..
“Te noći, na tom mestu, Boga nije bilo.”
Фундаментално непознавање Православне вере.
Тренутак страха и бола, а потом вечност са Живим Богом, Богородицом и свима Светима.
“…Закукаше Срби у невољи,
Ал’ се живог Бога не сјетише,
нити Бога ни својих гријеха…
…Волио бих и у паклу бити,
Само Срби да се Богу врате…”
Небесна Литургија – Св. Николај Српски
Свети Мученици Србски, молите Бога за нас!