Drugi opijumski rat

Piše Zoran Milošević

Šta govori preporuka „Globalne komisije OUN“, da je potrebno potpuno dekriminalizovati upotrebu lakih droga, a legalizovati davanje teških – na lekarski recept?

Nova politika „borbe“ sa narkoticima ili nova podvala – pitaju se analitičari i mediji prvih dana jula 2011. godine. Naime, dosadašnja „borba sa narkoticima“ nije dala rezultate, pa su Ujedinjene nacije imenovale „Globalnu komisiju“ (na čelu sa bivšim generalnim sekretarom Kofijem Ananom) da razmotri problem. Preporuka „Globalne komisije OUN“, objavljene početkom jula 2011. godine, jaste taj da je potrebno potpuno dekriminalizovati upotrebu lakih droga (marihuane, pre svega) i legalizovati davanje teških droga na lekarski recept izazvala je oprečne reakcije.
Borba sa narkoticima počela je pre 40 godina sa predsednikom SAD Ričardom Niksonom. Međutim, od 1998. do 2008. godine upotreba narkotika se uvećala u svetu za 35 odsto (kokaina za 27 odsto, a konoplje za 8,5 odsto), a trend rasta nastavljen je i kasnije. Zato je stav „Globalne komisije Organizacije Ujedinjenih nacija“ ponovo otvorio pitanje narkotika na prilično jednostran način i to u svim dimenzijama koje ovaj problem sadrži. Jednostran, jer mnogi u njemu vide političke začine sa dalekosežnim destruktivnim posledicama.

SUMNJIVI POTPISNICI
Rusi su se odmah ovome usprotivili, a njih su sledili i predstavnici drugih država. Ruski stav najbolje je izrazio Viktor Ivanov, šef Federalne službe za borbu sa narkoticima, rekavši da je protivnik legalizacije tzv. „lakih droga“, za koju se zalaže „Globalna komisija OUN“.
„Prema legalizaciji lakih droga odnosim se negativno. Ova pozicija je nastala na osnovu razgovora sa kolegama, posebno američkim. Stvorena je 2009. godine u okviru rusko-američke predsedničke Komisije Medvedev-Obama. Radnom grupom za narkotike zajedno predsedavamo Bil Kerlikovski i ja, visoki činovnik administracije predsednika SAD Obame. Došli smo do zajedničkog stava da ‘lakih narkotika’ nema – to je zabluda. I marihuana, ako se dođe u zavisnost od nje, po pravilu dovodi do psihijatrijskih obolevanja: šizofrenije, depresivnih psihoza itd. Takođe, među uživaocima marihuane je visoki procenat ljudi koji završe život samoubistvom.“
Stav „Ananove komisije“ doneo je i velike promene kod svetskih medija, pre svega u anglosaksonskom svetu, koje su započele kampanju popularizacije stavova spomenute komisije OUN. Inače, kako piše Jan Mahaček za češki „Respekt“, u borbi sa narkotrafingom ima jedna velika novina, a to je da svi evropski mediji koji su do sada uživali ugled intelektualnog i racionalnog prosuđivanja stvarnosti istupaju za legalizaciju narkotika. Zato se pitam, da li neko zna da li su i oni možda podlegli ovom zlu, tj. postali narkomani? Napomenimo, to je, između ostalih, učinio „Ekonomist“, „Finenšal tajms“, kao i mnoge druge novine. Međutim, ako se pogleda uzrok ove promene, a to je (navodno) stav „Globalne komisije OUN“ (Global Commission on Drugs Policy) koju su potpisali „ugledni ljudi“, poput bivšeg državnog sekretara SAD Džordža Šulca, bivši predsednik „Centralne banke“ SAD Pol Volker, bivši generalni sekretar OUN Kofi Anan, zatim ozloglašeni Havijer Solana, bivši meksički predsednik Ernesto Sediljo i bivši brazilski predsednik Fernando Enrike Kardozo, onda je jasno da se radi o atlantističkom stavu maskiranom u stavove „Globalne komisije OUN“. Drugim rečima, po ko zna koji put atlantisti zloupotrebljavaju Organizaciju Ujedinjenih nacija, odnosno njene komisije. Valerij Vladimirovič, general-major ruske policije, zamenik rukovodioca Međunarodno-pravnog Odeljenja Federalne službe Ruske Federacije za kontrolu prometa narkotika, kaže da je na Rusiju izvršena „intenzivna narko-agresija“, a da su stavovi Globalne komisije OUN samo još jedan udar na Rusiju koji su pripremili atlantisti.
Fidel Kastro piše za „Kuba debate“ (1. jun 2010), u tekstu pod naslovom „Imperija i narkotici“, da je iz istorije Engleske poznato da je ova država započela prvi opijumski rat sa Kinom (1839), kada je omogućila radi pljačke ove države da opijum bude dostupan svima, čak i kineskim seljacima. Tako su kineski radnici koji su postali zavisnici od opijuma trošili dve trećine plate i ostavljali porodice u bedi. Danas engleski i američki trgovci videvši kolike su zarade od narkotika (a i same SAD su osnovane na tom novcu) stoje iza širenja narko-biznisa u svetu. Iako, dakle, SAD imaju najmoćniju državu na svetu, oslanja se na hiljade vojnih baza i sedam flota u koje su uključeni nosači aviona i hiljade borbenih aviona kojima tiraniše svet, one ne rešavaju problem narkotika. Treba ih pitati zašto – poručuje Fidel Kastro.
I zaista, ako se analiziraju činjenice, jasno se pokazuju čvrste konture Drugog opijumskog rata koji se vodi protiv Rusije. Oko 2,5 miliona Rusa su narkomani, pri čemu 90 posto koristi avganistanski heroin. Svake godine od posledica drogiranja umre 30.000 ljudi (više nego što je godišnje ginulo u Avganistanu tokom sovjetskog prisustva u ovoj zemlji), a 80.000 proba prvi put drogu. Prema podacima Ruske Federalne službe novac od prodaje narkotika dostiže sumu od 65 milijardi dolara. Takođe, prema podacima OUN, Rusija zauzima prvo mesto u svetu po potrošnji heroina.

MIRIS OPIJUMSKOG RATA
No, problem sa narkoticima nije samo ruski. U prvoj deceniji XXI veka broj umrlih narkomana u svetu je prešao milion ljudi. U državama koje čine Evropsku uniju od droge godišnje umire 60.000 ljudi.
Kako prenosi „Rojters“ Rusi stalno kritikuju SAD i NATO zbog proizvodnje heroina u Avganistanu. Tako je prošle godine (2010) Viktor Ivanov predao svom kolegi Džilu Kerlikovskom spisak avganistanskih i centralnoazijskih narko-barona i istovremeno kritikovao rad i ponašanje NATO-a. Takođe, Ivanov je ranije predao spisak sa još 25 ljudi koji se bave narko-biznisom, a takođe i podatke o 175 laboratorija u Avganistanu koje spravljaju heroin. Ivanov je rekao da se u Avganistanu proizvede 95 odsto svetskog heroina, a sada se proizvodi dva puta više nego što je to bilo do okupacije ove zemlje od strane NATO-a. Zar nije lakše, pita se Ivanov, uništiti zasade maka, nego loviti trgovce heroinom po ulicama Berlina, Rima, Londona, Moskve…?
U Moskvi američku „borbu“ sa avganistanskim proizvođačima heroina kvalifikuju kao smešnu, jer ako se poredi šta SAD rade u Južnoj Americi, a šta u Avganistanu, onda se ne može izvući drugačiji zaključak, kaže Viktor Ivanov za rusku službu „Glas Amerike“. Takođe, kaže Ivanov, u Avganistanu su stvorene zalihe čistog heroina „od tri do sedam hiljada tona, od kojih se može napraviti više od triliona doza“.
Već deset godina okupacije Avganistana od strane NATO-a ne može da se reši ovaj problem. Pri tom je u periodu 2001. do 2007. godine proizvodnja heroina beznadežno i munjevito rasla. Od 2007. godine, zbog pritiska svetskog javnog mnjenja, ali i preduzimanjem mera od strane Rusije, proizvodnja narkotika u Avganistanu se lagano smanjuje. Međutim, ono što svet ne zna kada govori o poginulim NATO vojnicima u Avganistanu, jeste da nisu poginuli u borbi sa talibanima ili od terorista, već zbog trgovine narkoticima.
Moskva traži da se krene u aktivno uništavanje zasada opijumskog maka u Avganistanu, ali se sa time ne slažu SAD i NATO (navodno da ne okrenu seljake protiv sebe – mada nije jasno kako to da se ova vojna sila plaši slabo naoružanih seljaka). Narko-trgovci koji distribuiraju heroin iz Avganistana, prema rečima Ivanova, imaju deset puta više novca nego države Centralne Azije (pre svih Tadžikistan i Uzbekistan) koje vode borbu protiv istih. Njegov predlog je da se formira Svetski fond za borbu protiv narkotrafinga, a koji bi se finansirao novcem zaplenjenim od narko-trgovaca.
Ipak, Međunarodna zajednica ne ide na ruku Rusiji. Naime, novi zakoni koje je pripremio ruski Parlament u oblasti narkotika predviđaju prinudno lečenje ili zatvor za korisnike droge, dok za trgovce narkoticima predviđaju prevaspitavanje u radnim logorima. Mere Rusije su naišle na osudu „Globalne komisije OUN“ (Global Commission on Drugs Policy) za politiku u oblasti narkotika, koju predvodi bivši generalni sekretar Kofi Anan. „Globalna komisija“ se poziva na Bečku deklaraciju (Vienna Declaration, www.viennadeclaration.com), kojom se preporučuju drugačije mere koje navodno ne ugrožavaju ljudska prava. No, ako se vidi ko stoji iza Bečke deklaracije (napomenimo da su to bivši proamerički predsednici u Južnoj Americi, narod tih zemalja na izborima ih je odbacio kao lidere), onda sve dobija miris opijumskog rata.