Dresiranje podanika i nepoštovanje suda

Piše Dragomir Antonić

Poštuju se roditelji. Poštuje se strina, žena, deca, tetka, komšija ili častan čovek bez obzira na položaj koji zauzima. Poštuje se čestit siromah. Poštuje se ono što vredi. A vi gospodo na vlasti ne vredite ništa. Zato vas ne poštujem

Građani Srbije, jel’ vam bolje? Kako nije? Prošlo je dva meseca kako je general u Hagu. Evo, uhapšen je i Goran Hadžić. Nismo više njegovi taoci. Radost i milina. Jeste da je struja poskupela zbog budžeta, hrana sa razlogom, školarine bez razloga, benzin zbog akciza… Ne plašite se. Biće toga još. Olakšanje koje ste osetili  zbog hapšenja koje su izvršili domaći „englezi“, poskupljenjima pomutiše pro-Srbi, nepoznatog porekla. Šta mislite: Koji su gori?

PRISLUŠKIVANJE
U opštoj sadomazo atmosferi obreo sam se bez  ozbiljnog povoda u petak 8. jula, u sudnici broj dva Specijalnog suda za organizovani kriminal. Ulica Ustanička,  Beograd. Sudilo se za šverc pušaka – komada šest. Optuženih duplo više. Ulaz slobodan, znači džaba. Akteri osumnjičeni za šverc su iz mog rodnog kraja, pa reših da ih obiđem i vidim kako  izgleda Specijalni, a reformisani sud. Nikad ranije nisam bio u njemu. Mislim, jedni idu na „Egzit“, drugi na koncert Ejmi Vajnhaus, treći na pivo, četvrti na Maldive – uglavnom niko ne radi u proizvodnji. Zašto da i ja ne vidim nešto što nisam video.
Sudnica broj dva na spratu ima nekoliko ulaza. Prvi sa desne strane je za publiku. Prostorija je sa plavim stolicama postavljenim u nekoliko redova, a na staklenom zidu okačen ekran. Kao u bioskopu. Iza staklenog zida, stolice za optužene. Ispred njih stakleni zid i rešetke. Sa leve strane prolaz pored kojeg sedi službenik u uniformi. Iza rešetaka prostorija od pedesetak kvadrata. Sa obe strane su stolovi sa stolicama na kojima sede advokati i službenici suda. U samom vrhu prostorije koji je od publike udaljen oko petnaest metara sto za sudsko tročlano Veće. Svi imaju mikrofone i preko njih komuniciraju. Kad smo svi bili na svojim mestima, iz posebnog ulaza su ušli članovi Veća, čulo se ustanite! svi su ustali, zatim, sedite! I svi su seli. Nisam učestvovao u ritualu.
Suđenje je počelo po proceduri. Sudija je rekao da se danas nastavlja ono što je počelo juče i da će se slušati prisluškivani telefonski razgovori od 30. avgusta 2010. godine, pa nadalje, a da se transkripi mogu videti na ekranima. I stvarno kad je krenuo ton iz zvučnika, preko ekrana postavljenog za publiku krenula je i slika, odnosno tekst.
Razgovori obavljani preko mobilnih aparata bili su prepuni ružnih reči, psovki, nedovršenih rečenica, progutanih slogova, otegnutih samoglasnika, neartikulisanih uzvika. Povremeno bi predsednik Sudskog veća prekidao snimak i tražio dodatna objašnjenja od onih čiji su razgovori snimani. Sve je to trajalo nepuna dva sata, a zatim je sudija dao pauzu. Kad je isteklo vreme za pauzu, ja i još dvoje, toliko nas je bilo, vratili smo se u sudnicu. Ponovo ista procedura, samo ovog puta sa drugačijim krajem. Nisam ustao, jer to nisam učinio ni prvi put, ali je sad to zasmetalo uniformisanoj osobi i rekao mi da moram da napustim prostoriju. Po njemu čin neustajanja osobe koja je dobrovoljno došla da posmatra proces otvoren za javnost  je „nepoštovanje suda“. Kakve veze ima publika, potpuno fizički odvojena  od učesnika procesa, koja taj proces gleda i sluša preko audiovizuelnih sredstava sa poštovanjem ili nepoštovanjem suda? Slično kao kad čujete himnu sa TV aparata u svom domu, a ne ustanete. Ispada da ne poštujete državu. Za sada nije kažnjivo, ali kad postane uslov za ulazak u „Ej,Uniju“ bogami stajaćete ko prečanska mlada. Sem  „nepoštovanja suda“, o čemu kasnije, suđenje je pokazalo formiranje novog segmenta procesa. Kad sam ga video u praksi, shvatio sam koliko je opasan. To je prisluškivanje.

(NE)POŠTOVANJE
Od svih operativnih radnji, kao i izvođenja dokaza, prisluškivanje i snimanje razgovora mobilnim telefonima je najzastupljenija metoda. Više od 70 odsto dokaza, iznetih u nepuna dva dana procesa, po slobodnoj proceni, proizilaze iz prisluškivanja. Prijatelj elektroničar mi je rekao da slušanje obične mobilne telefonije je tehnički jednostavnije od prisluškivanje kafanskog razgovora, svaka tehnički obrazovana osoba uz sredstva koja koštaju kao jedan džip može efikasno slušati desetine odabranih brojeva telefona. Po ko zna koji put tehnološki napredak nosi sa sobom i klicu samoponištavanja. Verovanje da ste rekli u poverenju nešto preko telefona je potpuno dezavuisano. Izrečeno se jednostavno ne može sačuvati, a da li će i kad će biti upotrebljeno protiv vas, opet od vas ne zavisi. Zato zaboravite na prijateljsko poveravanje preko sokoćela, kako bi to Tarabić rekao.
Što se tiče poštovanja ili nepoštovanja ima sijaset pitanja, ali za mene  je krucijalno: Odakle pravo svakom državnom činovniku da traži poštovanje od građanina ove države?! Zašto sam ja kao građanin obavezan da poštujem poreznika, sudiju, čuvara, policajca, kontrolora ili bilo koga drugog koji prima platu iz budžeta, a u koji ja, kao preduzetnik, svakog meseca ulažem određenu sumu. Zar to već samo po sebi nije dovoljno da oni mene poštuju? Odakle pravo državi da traži poštovanje građana, a da pri tom  ne poštuje svoje građane. Zato zahtevam da država poštuje moja Ustavom zagarantovana prava, da znam šta je sa teritorijom države u kojoj radim, živim i u kojoj plaćam porez. Zašto ja kao građanin, Srbin, ne mogu da saznam šta pričaju, potpisuju i dogovaraju se oko Kosova i Metohije predstavnici države? Ako vlast i pregovarače  ne interesuje šta će biti sa Kosovom i Metohijom, mene interesuje. Poštovao sam zakon o izboru i glasao. Sada nemam pravo da saznam šta rade ti koji su posle izbora postali vlast. Hoću da znam gde se zadužuju, od koga uzimaju kredite, koji su uslovi dobijanja i vraćanja istih. Zašto ja i moji potomci da garantujemo za kredit „Fijatu“? Kakav je meni rođak „Fijat“? Hoću da mene gradska vlast poštuje i kaže: Ko je kupio tramvaje u Španiji, platio ih sto miliona evra, a oni ne mogu da voze putnike po beogradskim tramvajskim šinama? Neću da se predstavnici moje države izvinjavaju u moje ime po belom svetu. Nit sam kriv, niti imam kompleks krivice. Ne interesuje me članstvo u „Ej, Uniji“ i uvek imam alternativu jer sam mentalno zdrava osoba. Zdrav čovek uvek ima alternativu.
Gospodo na vlasti mnogo ste se zaneli i zaboravili da se poštovanje stiče lepim ponašanjem, delovanjem, dobročinstvom, i poštenim odnosom prema drugima. Nasilje i dresiranje podanika ne pomažu. Poštovanje se ne sme nametati  prisilom, naredbom ili zakonom. Zakon i poštovanje nisu isto. Zakon ako je izglasan u Parlamentu je važeći. Po njemu se mora raditi, ali se ne mora poštovati. Poštuju se roditelji. Poštuje se strina, žena, deca, tetka, komšija ili častan čovek bez obzira na položaj koji zauzima. Poštuje se čestit siromah  Poštuje se ono što vredi. A vi gospodo ne vredite ništa. Zato vas ne poštujem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *