Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Razgovarala Biljana M. Živković
Na račun poniženja Srbije rešava se više evropskih problema: osigurava se celovitost Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pojačava uticaj Nemačke, a time i Evropske unije… Istorijsko iskustvo nas, međutim, uči da je uvređena i ponižena Srbija, koja će se žestoko boriti za svoje dostojanstvo, ideale i vrednosti, još veći problem za Evropu
Doktor Sergej Baburin, predsednik Ruskog opštenarodnog saveza, doskorašnji zamenik predsednika Ruske državne Dume, potvrđeni je lojalni prijatelj Srbije i srpskog naroda, a relativno često, zbog poslovnih razloga, boravi u Beogradu.
Sa našom zemljom sarađuje u domenu nauke i politike, odnosno kroz svoj društveni angažman. Važi za izuzetnog poznavaoca prilika na Balkanu, ali i za čoveka koji, kako se naglašava – otvorenih očiju prati i tumači zbivanja na svetskoj političkoj sceni, i na osnovu toga, prema aktuelnim političkim tokovima i naučnoj metodologiji, predviđa moguća buduća događanja .
Bio je najmlađi dekan jednog od pravnih fakulteta u Sovjetskom Savezu. Sa samo 29 godina postao je dekan Pravnog fakulteta u Omsaku, u Sibiru. Danas je rektor Ruskog državnog trgovinsko-ekonomskog univerziteta. Zahvaljujući bogatom političkom iskustvu, Sergej Baburin pozivan je za arbitra u mnogim situacijama vezanim za spoljnu i unutrašnju politiku Ruske države. Protekle nedelje boravio je i u Beogradu, povodom potpisivanja međuuniverzitetskog sporazuma o saradnji između Ruskog državnog trgovinsko-ekonomskog univerziteta (čiji je rektor) i Beogradskog univerziteta. To je i bio povod za ovaj razgovor.
Sporazum o saradnji sa univerzitetima u Podgorici, Novom Sadu i Prištini, već ste ranije potpisali, a sada i sa Univerzitetom u Beogradu. Šta očekujete od ove saradnje?
Ovo je vek ekonomije i znanja. Uloga znanja i tehnologije je značajno porasla. Sporazumom moramo da odgovorimo na najnovije izazove za dobrobit Balkana. Nismo klasični Univerzitet, više se bavimo primenjenim naukama, a centralno mesto nam zauzimaju ekonomija i usluge. Očekujemo saradnju između studenata, predavača, u izradi i realizaciji projekata, kako bismo zajedno oblikovali budućnost u 21. veku. U očekivanju razmene srpskih i ruskih studenata i naučnika, naglašavam mogućnost dobijanja dvostrukih diploma.
Šta vidite kao danas prioritetne zadatke Ruske države?
Nažalost, Ruska Federacija takođe je potpala pod mnoga poznata današnja iskušenja. A glavni zadatak za sve narode koji žive u Rusiji je da zaštite duhovne vrednosti od uništavanja i da obnove moralne vrednosti. Ako u tome uspe, i ako se za to izbori, Rusija će moći da se vrati na istorijsko mesto na svetskoj političkoj sceni.
Prisustvo i uticaj Zapada na Balkanu se povećao, a prisustvo Rusije smanjilo. Kakvo je vaše viđenje perspektiva Rusije, s jedne, i Zapada, s druge strane, na početku trećeg milenijima?
Prisustvo Zapada na Balkanu se povećalo, to je tačno što kažete. Već i vrapci na grani znaju koliko nas je Boris Jeljcin unazadio, kako je u to vreme, po njegovim nalozima iz Kremlja, šef diplomatije Kozirjev pogrešno i štetno tumačio globalizaciju i prepuštao nas bespogovorno tokovima Međunarodne politike, na brzake u kojima su nas davili. Istorijska Rusija za vreme Jeljcina izgubila je svoje pozicije u Africi, sada gubi pozicije i na Balkanu i u Arapskom svetu. Predsednik sam Komiteta za oslobođenje Vojislava Šešelja, a takođe i predsednik Komiteta za odnose sa Sirijom i Libijom. Pri izgubljenim pozicijama Rusija je ipak uspela samo da se uhvati za Siriju, ali ako sada predsednik Rusije Dmitrij Medvedev podrži rezoluciju vezanu za Siriju, Rusija će izgubiti pozicije i u tom regionu.
Logično je da izrazimo naše želje o budućnosti Balkana, čija je sudbina neraskidivo povezana sa razvojem celog evropskog kontinenta. Nažalost, što se tiče Balkana, Rusija se polako povlači, odlazi iz različitih regiona poslednjih 25 godina, ali na svu sreću ti odlasci su se usporili. Rusija je počela da se ekonomski vraća u Srbiju preko nafte i gasa; verujem da je to velika šansa da se vrati na velika vrata Balkana. To nije potrebno samo Srbiji i Balkanu, već je potrebno celoj Evropi. Zato što je Evropa, posle raspada SSSR-a, napravila veliku grešku i pomerila je više svoje granice na zapad, nego što joj je bilo dozvoljeno. Ovaj region preživeo je dugi period konflikata i razdora i slabo podnosi globalnu finansijsko-ekonomsku krizu. Lično sam uveren da on postepeno kreće putem stabilnosti i održivog razvoja. Obnavlja se dobrosusedstvo, iako i dalje postoje slabe tačke i opasnost od recidiva. Naravno, put do prosperitetnog života balkanskih država danas je u stvaranju nove klime za saradnju. I zato povratak Rusije pomoći će nam da sačuvamo balans civilizacije.
Da li je mesto Rusije u savremenom svetu u skladu sa njenom stvarnom snagom i geopolitičkim značajem?
Događaji s kraja prošlog i početka ovog veka opominju da je poslednji čas da se Rusi vrate sopstvenom istorijskom iskustvu, kako bismo na osnovu njega „razmenili“ stvarnost i obezbedili nacionalno samoodržanje. Rusija je deo sveta, i ne prosto deo sveta, nego jedan od glavnih delova sveta. Posebno današnja Rusija, jer su mnogi posle nestanka SSSR-a smatrali da je Rusija prestala da bude velika država. Ruska država kao geopolitički faktor mora da povrati svoje pozicije u svetu, mora da bude faktor balansa između kontinenata. Ona je preuzela određene korake između Kine i Indije. Ovo je odgovor između Amerike i NATO-a, to što se danas dešava u Libiji i Siriji, posle Avganistana i Iraka. Bez Rusije se nikako ne mogu rešavati zadaci novih izazova svetske bezbednosti.
Da li verujete da je 21. vek razdoblje duhovne obnove, Malro je rekao da će ovaj vek biti stoleće vere u Boga ili ga neće biti?
Nažalost, ovo je vek velikih iskušenja. Za vreme komunizma gušena je vera u Boga, a sada umesto duhovnih vrednosti kod mnogih naroda preovladavaju mirovaznjenje potrebe više nego moralne vrednosti. Najveće iskušenje ovog stoleća jesu angloamerička iskušenja, ona su strašnija nego svetski rat jer taj otrov ubija iznutra.
Kakav je uticaj komunističkog nasleđa na duhovni život sadašnje Rusije?
Tek krajem XX veka ruska javnost počela je da se izbavlja od komunističkih ideja, koje su potpale pod liberalni uticaj. U Rusiji je došlo do veoma velikih promena i danas svaki čovek bilo koje nacionalnosti i veroispovesti može da se vrati duhovnim korenima. I današnji ostaci komunističkih ideja na strani su tradicionalnog nasleđa ruskog naroda; tako mnogi moji prijatelji koji pripadaju komunističkoj ideji priznaju pravoslavlje, sarađuju i zagovaraju pravoslavnu ideju i u tome je sav paradoks današnje političke situacije u Rusiji.
Kako ocenjujete aktuelnu saradnju i odnose Rusije i Srbije?
Današnji odnosi između Rusije i Srbije čine mi se nestabilnim i trenutnim, odnosno prolaznim. U takvim odnosima potreban je strateški cilj: šta želimo? Za mnoge srpske političare odnosi sa Rusijom kao da su „dopunski“, a prioritet su im odnosi sa Evropskom unijom. (Izgleda mi to ovako: uzećemo kredit od Rusije, ali ćemo, ipak, da idemo na Zapad, okrenuvši se leđima ka Rusiji!) Za vreme kralja Aleksandra, kao i za vreme Tita, Jugoslavija je bila strategijski partner između Istoka i Zapada. Rešenje srpskog pitanja je životno važno za Evropu. Na račun poniženja Srbije rešava se više evropskih problema (na primer, osigurava celovitost Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pojačava uticaj Nemačke, a time i Evropske unije…) Istorijsko iskustvo nas, međutim, uči da je uvređena i ponižena Srbija, koja će se žestoko boriti za svoje dostojanstvo i ideale i vrednosti, još veći problem za Evropu. Srpsko pitanje, u isto vreme je i istočno pitanje. Ni Rusija, ni Srbija, nažalost, nisu mogle da se suprotstave jačanju istočnog uticaja na Balkanu. Porast muslimanskog prisustva u Bosni, albanizacija na Kosovu i Metohiji, višeznačajna situacija u Raškoj oblasti, koju kod vas opet zovu Sandžakom, autonomistička raspoloženja na muslimanskom jugu Bugarske, stvaraju novi raspored snaga na Balkanu. A o tome mnogi ćute, skrivaju pogled u stranu. Čak i oni koji bi morali da se plaše za sopstvenu budućnost. Ukoliko današnja Srbija pređe na stranu Zapada, Rusija će lako naći novog partnera, ali ne vidim boljeg i jačeg partnera od Srbije, zato što su se Bugarska, Grčka, Rumunija i Hrvatska već predale i ušle u Evropsku uniju, a Rusija će da formira svoj savez i EU će biti partner Ruskog saveza koji se trenutno formira.
Čini se da jedno od najvažnijih pitanja za svakog Srbina, bez obzira na to gde on živi, jeste to kako se odupreti pritiscima i ucenama, pre svega vezanim za opredeljenje za EU, a da se pri tom i zbog toga odreknemo Kosova i Metohije. Šta nam je činiti?
To je pitanje izbora, ali taj izbor može napraviti samo Srbija. (Juda je takođe imao izbor, mogao je da preda Hrista, a mogao je i da ne preda). Lično mislim da će Srbija, ako se odrekne Kosova i Metohije, napraviti veliki korak ka propadanju srpskog naroda. (Primera radi, prošlo je oko pola veka, a Kina ne priznaje nezavisnost Tajvana. Iako je Tajvan mnogo godina bio član Ujedinjenih nacija). Kada je reč o nacionalnom jedinstvu, to je jako važan faktor i nikad ne treba žuriti. Srbija danas nije spremna da zaštiti Kosovo i Metohiju, a takođe ni da predloži svoj plan razvitka Balkana sa Kosovom i Metohijom u sastavu Srbije. Sadašnja vlast u Srbiji nije u stanju da reši problem Kosova i Metohije, ali to ne znači da buduće generacije neće biti u stanju da ga reše. Bivši predsednik Srbije Slobodan Miloševića ni po cenu sopstvenog života nije želeo da se odrekne Kosova i Metohije u Rambujeu. On je mogao da ostane predsednik i da se odrekne Kosova i Metohije, zato bi mu dali Nobelovu nagradu za mir, ali bi za srpski narod zauvek postao Juda. To je jako težak izbor i teško da bi današnji političari mogli da se izbore sa tim pritiskom. Ali, umesto Srbije niko ne može naći izbor.
Na opšte iznenađenje, kada je u pitanju mlađa ruska generacija, primećeno je da postoji veliko interesovanje za razvoj ekonomskog preporoda Rusije!
Rusiji je neophodno da formiramo mlade generacije koje će biti patriote i koje će moći da preko ekonomije uspostavljaju odnose sa ostalim državama. Ruska ekonomija se oporavlja, ali je i dalje znatno slabija nego što je bila pre svetske finansijske krize. Glavni zadatak i prioritet Rusije za buduće generacije je modernizacija ekonomije i celokupnog društvenog uređenja, koje treba da se ostvaruje na osnovu novih tehnologija i inovacija. Rusija mora prvo da obnovi svoju privredu, poljoprivredu, kao i sve ostale grane ekonomije. Ruska ekonomija treba da se uključuje u svetske integracije, ne kao slab partner, već kao snažno stojeći partner. Ruska proizvodnja je velika, kao i tržište, ali je neophodna modernizacija Rusije. To je naš unutrašnji strategijski cilj.
Vaša knjiga „Svet imperije“ objavljena je i u Srbiji, na srpskom jeziku; naučno, ali popularno pisana, govori o teritoriji država i svetskom poretku, a bavi se i trenutnom i budućom sudbinom Rusije i Srbije. Na koji način i zbog čega povezujete te dve teritorije i dva naroda?
Sudbina Rusije i Srbije je povezana i to nije samo simbol. Politički konflikti na Balkanu tokom vekova redovno su se odražavali i na Rusiju. I sadašnji procesi, vezani za raskomadanu Jugoslaviju, samo za pola koraka, nekoliko meseci, prethode analognim procesima u Rusiji. Povezanost nije mističke prirode, nema ni govora o, u belosvetskim propagandističkim krugovima, izmišljenim teorijama zavere. Zbog toga otvoreno kažem, a to se svakodnevno dokazuje širom planete u glavama koje znaju da misle – Srbija je uvek bila poligon antiruskih snaga na Zapadu! I sada zapadna zajednica najpre kod vas proba mehanizme svog novog svetskog poretka, a zatim pokušava u malo modifikovanom obliku to isto da primeni i kod nas, u Rusiji.
Pošto su izbori i u Srbiji i u Rusiji u isto vreme, šta očekujete od parlamentarnih izbora u decembru 2011. godine, a šta od predsedničkih u martu 2012. godine?
Na ovo pitanje imaću najkraći odgovor, zato što u Rusiji postoji kriza političkog sistema i nepoverenje u političke institucije. Ta kriza je nastala nejasnim međunarodnim pozicijama i usled liberalnih iluzija. Zato sam uveren da u današnjoj političkoj vlasti nema plana za rešenje te krize. Kako god da prođu izbori, parlamentarni i predsednički, to će biti početak rešenja unutrašnjih problema Rusije. Uveren sam da neću ostati po strani, iako ne želim da učestvujem u parlamentarnim izborima, moraću.
Srbija danas pokušava da se uvuče u NATO, pa se kao argument često nameće kako, eto, i Rusija sarađuje sa NATO-om. Kako vi to komentarišete?
Ruska država je potpisala sporazum 1999. godine i to je velika greška spoljne politike Rusije, konkretno Primakova, a današnji predsednik je nasledio te greške oko saradnje sa NATO-om. NATO i EU su dve različite stvari, ako EU predstavlja razvitak Evrope, NATO je forma evropskih strahova. Sa teroristima je potrebno da se borimo, ali da ne pretvaramo tu borbu u princip života. Kada terorista postaje neophodan, onda neće biti ni budžeta za naoružanje. Zbog toga teroristi postaju besmrtni, dok postoji NATO. Ratovi će biti na našim granicama sve dok postoji NATO. NATO će uraditi sve kako bi pokazao neophodnost svog postojanja, kao što je to sada, na primer, rat u Libiji.
Predlažem Srbiji da se ne vezuje sa tom bandom. Srbija od obnavljanja svoje državnosti u moderno vreme, nikada nije bila član agresivnih vojnih saveza – vojnih saveza koji pokreću agresivne ratove. Ovim ratovima NATO danas ugrožava suverenitet mnogih naroda, krši Međunarodno pravo, okupira suverene države. U ovom trenutku NATO je jedini vojni savez na svetu koji se ovako ponaša. Srbija je u svojoj novijoj istoriji, sledeći slobodarske tradicije, uvek bila članica saveza država koji su se ovakvim agresivnim vojnim paktovima suprotstavljali. Odnosi Rusije sa NATO-om treba da budu pregledni, a postojanje NATO-a prinudilo je Rusiju da napravi svoj savez bezbednosti.
PRLJAVA ENGLESKA IGRA
Tek pošto su u jesen 2010. godine u Ujedinjenim Nacijama okončani nastupi Srbije i diskusije predstavnika članica, moskovski „Glas Rusije“ je otkrio šta se dešavalo iza kulisa svetske organizacije u Njujorku. Britanski ambasador Filip Parem je neadekvatno reagovao na istupanje srpskog ministra diplomatije Vuka Jeremića, koji je rekao da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Parem je upozorio Jeremića da ne može biti nikakvog vraćanja na pregovore, ni o pitanju statusa Kosova, ni o pitanju njegovih postojećih granica. Britanski ambasador u UN je na poziv srpske strane na dijalog, zapretio konfrontacijom sa Srbijom svih zemljama koje su priznale Kosovo.
– Ovo je bio indikativan pokazatelj netrpeljive politike Velike Britanije prema Srbiji, na osnovu čega možemo da očekujemo nove ispade britanskog ambasadora u UN. Britanci će u na Savetu bezbednosti, najverovatnije, odlučno da ometaju srpsku poziciju i samo glasanje članica za Rezoluciju o Kosmetu, jer je interes Londona da afirmiše islamski narod i njegovu nezavisnost u Srbiji. I da spreči jačanje i stabilizaciju Srbije – rekao mi je dr Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD, koji smatra da je Velika Britanija krenula u otvoreni obračun sa zvaničnim Beogradom.
I podseća da je upravo Velika Britanija u poslednjih mesec dana izvršila strahovit pritisak na Srbiju i zadala nekoliko podmuglih političkih udaraca.
Odbijanjem da izruči Ejupa Ganića, bivšeg člana ratnog predsedništva BiH radi suđenja u Srbiji za počinjeni ratni zločina, Velika Britanija je Beogradu 2010. godine poslala poruku da Srbi ne mogu da računaju na razumevanje zvaničnog Londona. Sudija Timoti Vorkmen iz ekstradicionog suda u Vestminsteru je u obrazloženju odluke rekao da postoje dokazi da bi suđenje u Srbiji bilo politički motivisano. Što znači da je Srbija zemlja kojoj Velika Britanija ne veruje.
Ejup Ganić je potom izjavio je da postoji mogućnost da tuži Srbiju i Englesku. Tako se može još i dogoditi da London plati ratnom zločincu, koji je ubijao Srbe, ležanje u engleskom pritvoru.
Posle toga su engleski mediji objavili tajni plan britanske visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton o BiH, kojim se praktično ukida Republika Srpska. A na kraju Čarls Kroford, bivši ambasador u Srbiji je poručio predsedniku Borisu Tadiću da prestane „da vodi Miloševićevu politiku“. Pritisak je nastavljen upozorenjima koje je izrekao britanski ambasador Stiven Vordsvort u Beogradu i zahtevom britanske vlade da Srbija momentalno povuče tada predatu rezoluciju Generalnoj skupštini UN o nastavku dijaloga o Kosmetu.
– Otvorene natrepljivost Britanaca prema Srbiji tera nas da se zapitamo zašto se to događa? Moj odgovor je da Englezi nikada nisu trpeli Srbe i Srbiju, jer se mi ne uklapamo u njihove imperijalne i kolonijalne interese. Britanija danas kao verni sledbenik SAD sledi antisrpsku politiku Vašingtona. Ona je istureni američki igrač u Evropi i protivnik Srbije, koju još od kraja 19. veka smatra za “malu Rusiju” na Balkanu. Zvanični London danas na Balkanu ima dva prioritetna interesa. Prvi je da izaziva krizu u Srbiji i time potresa Evropsku Uniju, a drugi je da štiti muslimane na Balkanu, jer time zapravo pokušava da obuzda islamiste u Engleskoj, tako što napada Srbiju – kaže Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD i upozorava na tradiciji britanske netrpeljivosti prema Srbima sa početka 20. veka.
To je Britanija otvoreno pokazala u svojoj diplomatskoj aktivnosti. Prilikom posete britanskog premijera Ankari krajem 2010. godine obećao je političku podršku turskom članstvu u EU, za koje Francuzi i Nemci ne žele ni da čuju. A kada su Francuzi predložili da Srbija uđe što pre u EU, Englezi su zatražili da Beograd “mora prvo da prizna Kosovo”.
– Kako Englezi rade samo ono što im njihov stariji partner SAD naredi, oni danas nameću temu podele Kosova, jer ih grize savest “zbog neprincipijelnog stava oko kosovske nezavisnosti”. London shvata da je požurio sa kosovskom nezavisnošću i da to neće rešiti problem stabilizacije Kosmeta kao američke kolonije i useljavanja muslimana u ovu pokrajinu i u Srbiju. Na Kosmetu, ma koliko bilo nezavisno, nema političke stabilnosti, nema vladavine prava, koja može da izvede legitivno useljavanja muslimana preko Prištine u Srbiju i na ceo Balkan – smatra dr Miroslav Božinović.
Još je književnik Borislav Pekić u svojim “Pisma iz tuđine” pisao da je “prosečan britanski pogled na Jugoslaviju posledica istorijske model-zablude, ali i nekih zabluda čije je poreklo novijeg datuma”.
– Sve se odnose na Srbe, a ukoliko obuhvataju Jugoslaviju, to je opet samo zbog Srba. Britansko neshvatanje Balkana usavršeno je naklonošću prema Turskoj imperiji i nesklonošću prema svemu što je, ugrožavajući ovu potonju, opasnostima izlagalo najbrži put Indiji, izvoru britanskog kolonijalnog bogatstva. Srbi su imali nesreću da im je formiranje nezavisnog nacionalnog i državnog života zavisilo od pada Turske, čime su, u borbama s njom, zaslužili trajnu englesku nezahvalnost. Za Engleze Srbin je Bugarin na Dardanelima ili Rus na Moreuzima, što je za londonsku vladu istorijska mora – zapisao je Borislav Pekić.
Jedna izreka koja važi za Amerikance, može da se primeni i na Engleze: “Biti neprijatelj Britanaca je opasno, biti njihov saveznik je kobno!” To Srbi ponajbolje znaju i osećaju. Bivši ministar Vladislav Jovanović računajući na prevtljivost Engleza i loš odnos Velike Britanije prema Srbiji smatra da Britanci neće Beogradu predati dokumenta o Draži Mihailoviću, samo da bi držali Srbiju podeljenu i posvađanu.
Kako je Britanija na Srbe gleda sa podozrenjem ona i danas kontroliše “beli šengen”, jer je za London to prvi test na kojem će ona proveriti “doslednost postmiloševićevske Srbije”. Englezi nemaju nameru da skidaju svoje vize Srbima, mada ih olako daje, ali najčešće mladima koje na Ostrvo odlaze da studiraju i tamo ostanu. Prosečan Britanac misli da su Srbi varvari, zatvorenici na uslovnoj slobodi, kojima treba da 20 godina da bi se socijalizovali i evropeizovali. Srpski problem je u tome što su svi naši susedi male zemalje sa moćnim zaštitnicima. Interes Velike Britanije je da podrži Bugarsku, BiH, Kosovo i Makedonijeu, ali ne i Srbiju. I zato je zvanični London uvek protiv Srbije.
Uostalom kao evropska država Velika Birtanija otvoreno pokazuju da ne želi ni politički, ali ni ekonosmki da pomogne Srbiji. Prema podacima Ministarstva finansija, Srbija je u protekloj deceniji dobila 4,5 milijardi evra bespovratne pomoći. Među najvećim donatorima su Evropska unija sa 1,2 milijarde evra , Nemačka sa 840 miliona evra i Sjedinjene Američke Države sa 473 miliona dolara. Velika Britanija se na ovoj listi kotira jako nisko, jer drži deseto mesto iza Italije, Švedske, Norveške, Japana, Holandije i Poljske.
Ono što iznenađuje je da se pritisci Engleza sve otvoreniji i direktniji, kao što je, na primer, zahtev za povlačenje rezolucije. Iza čega možda usledi i britanski zahtev da se Srbija kazni, jer navodno nije konsultovala EU. Mada istovremeno, ta Velika Britanija ne priznaje EU već radi protiv nje, smatraju naši sagovornici.
Britanski Forin ofis je saopštio da je razočaran, zato što je Srbija podnela rezoluciju UN i da bi Generalna skupština trebalo da usvoji neutralnu rezoluciju kako bi se Srbija i Kosovo ohrabrili da počnu saradnju. Ni treba sutra da budemo iznenađeni ako zvanični London u toj srpsko-kosovskoj saradnji bude držao stranu Prištine, a ne Beograda.
– Tajni plan Velike Britanije i SAD je da na rubnim granicama istoka Evrope stvore obruč malih “evro-atlantskih” zemalja, koje se prostiru između Nemačke i Rusije. Time se sprečava stvaranje savezništva dve jake države, Nemačke i Rusije. I slabi snaga Evrope, jer se uvlačenjem mnoštva malih država u NATO i EU zapravo stvara apsolutna glasačka većinu u evropskim institucijama protiv francusko-nemačkog centra. Englezi i Amerikanci sponzorišu te male države, daju im političku i vojnu podršku, ali i u njima podstiču sepatarizam, da bi ih preko krize držali pod kontrolom. U Pentagonu je napravljena karta te Nove Evrope, na kojoj je prostor Srbije i BiH obeležen kao “siva zona u kojoj London i Vašington tek treba da intervenišu i da ih pocepaju na male državice”. Otuda se može očekivati zahtev Sandžaka za nezavisnost i otcepljenje od Srbije. Takva separatistička sudbina čeka i Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju, Rumuniju, Slovačku, Bugarsku, Makedoniju, pa čak i Grčku i Tursku – upozorava dr Miroslav Božinović.
.
“Увређена и понижена Србија ће се жестоко борити за своје достојанство”, моћи ће тек тада кад СВРГНЕ СА ВЛАСТИ СВЕ ОВЕ ВЕЛЕИЗДАНИКЕ и Сорошеве плаћенике.
Обетглављеном српском народу остаје да се моли Богу, узда у Русију и да се призове памети на изборима.
Sve mi to razumemo, ali šta nam je činiti. Kako da se oslobodimo ove vlasti.Kako narodu objasniti da je EU , a posebno NATO, propast za Srbiju.
Kako Rusija tu može da nam pomogne?
Znamo da je rušenje Miloševića koštalo zapad mnogo novca8Amerikanci su priznali da da ih košta oko 90 mil.dolara.) Koliko su dali evropljani , Soroš idr. ne zna se. Zna se samo da je to investicija koja mora višestruko da se oplodi, što se i čini. Koliko je pomoći zapada proprano preko Srbije? To ,naravno važi i za ostale zemlje bivše Jugoslavije, a i ostalih zemalja istočne evrope.
Kako bi bilo da Rusija formira ekipu , popur otpra , pri rušenju Miloševića, da izdvoji nešto novca i uz pomoć proruskih partija , skinemo ove sa vlasti. Naravno, ne nasilno, nego na predstojećim izborima. Ne bi škodilo ni pripretiti sadašnjim vlastodršcima da ne prekrajaju volju naroda nemogućim koalicijama i lažiranju izbora.
S poštovanjem.
Ovaj intervju me vraća u prošlo vreme bivše države, gde se vodila politika neutralnosti, koja je balansirala između istoka i zapada, dok se prema Evropi vodila neka dobrosusetska politika koja nije mnogo zadirala u interese tadašnje Jugoslavije. I ako su znali da Tito neće dugo, jer se nemačka borila za svoju dominaciju u Evropi, vešto je nemac koristijo politički sukob između Amerike i Rusije, koji su uvek bili u nekim pregovorima, čini mi se, da i ako su Rusi videli šta se dešava, čemu teži Nemačka nije imala vremena za nju. Ovo sadašnje vreme govori, da se znalo kud ide svetska politika, međutim svi su videli kako će nastati problemi koji će se teško sprečiti, i ako je tadašnji NATO još bijo u snazi i ne razmišljajući da će polako gubiti pozicije, koje je on sam pokreno… Što je Nemačkoj mnogo odgovaralo, ponovo je nastala velika Nemačka, rušeći Berlinski zid. Još pritom oslobodila se obe baze, stvarajući sebi sopstvenu državu, koja dominira Evropom. Što predpostavljam da Englezima baš mnogo i ne odgovara, jer su oni uvek bili tu da se evropskoj politici na neki način oponira u interesu alijanse koja polako gubi pozicije u Evropi, jer si evropske države počele da postavljaju svoje interese. S druge strane, Englenska podmukla politika je uvek stvarala, pripremala, pogodnosti koje su odgovarale alijansi koja je tražila nove pozicije za osvajane teritorijalnih pretenzija prema Rusiji. Nameće mi se pomisao, da se svetska kriza nije mogla nikako izbeći, što su u alijansi znali, pasu stoga i urušili Jugoslaviju kao bi se preko Srbije stvarao katalizator nestabilnosti, tako čineći probleme i Rusiji, koji su imali Gorbačova i Jeljcina koji su im omogućili rušenje jedne države. Dok su kod nas doveli danjašnju vlast koja im je omogućila i omogućava da završavaju svoje ciljeve, kako bi nastavili prema Rusiji… Koliko god da smo zakasnili u odbrani naše teritorije, što nam i nije prvo zakašnjenje, nadam se da će mo izdržati da se na neki način odbranimo od NATO pakta smenjivanem sa vlasti sadašnju vlast koja nas baca u ropstvo… Takođe se nadam da će se pravoslavna Rusija odbraniti od najezde alijanse, kja sve više navaluje, i ako sve više gubi snagu, na onaj isti način na koje je ona stvarala krizna područja iz koje nemože ostati onako jaka kao nekad. Svet se budi spoznavajući globalnog gospodara kojem on neće da robuje već da bude svoj na svome gospodarstvu…
Евгений ЧЕРНЫХ објавио у листу «Комсомольская Правда» 29.10.2008.
Михаил ХАЗИН «Через три года большинство наших олигархов разорятся»
Михаил ХАЗИН «За три године већина наших олигарха ће пропасти»
Пре пет година био сам уредник културе у Комсомолској правди. Издавачке куће слале су нам на рецензију нова издања. Тако сам међу најновијим књигама пронашао једну занимљивог наслова: Сумрак доларске империје, Pax Americana на измаку.
Морао сам да протрљам очи, колико је било неочекивано. Чисто лудило – на почетку XXI века тако напасти основе светског поретка, напасти слободно тржиште. Да није грешком заостало нешто старо, из Брежњевљевог доба? Совјетски американолози-агитпроповци јако су волели да сахрањују Америку. Не, књига је издата 2003. И аутор није Зјуганов, већ извесни Xазин. Прелистао сам књигу и закључци су ми деловали прилично убедљиво. Дао сам је економском коментатору Жењи Анисимову. Жења је написао рецензију и направио велики интервју са аутором. Тако се први интервју Михаила Xазина у неком тиражном листу појавио управо у Комсомољки, а ја сам запамтио да постоји одважни економиста који се зове Xазин. Отад сам га редовно пратио. Остао је доследан себи: по њему, Америци се црно пише.
Михаил Леонидович Xазин рођен је 1962. Студирао је математику на Јарославском универзитету и на Московском државном универзитету. Од 1984. до 1991. радио је у систему институција Академије наука СССР. Године 1993-94. је у Радном центру за економске реформе при влади Руске Федерације, а 1995-97. начелник одељења за кредитну политику Министарства економије Руске Федерације, да би 1997-98. провео на месту заменика начелника Економске управе председника Русије. У јуну 1998. године напустио је државну службу. Данас је председник консултантске компаније Неокон.
Михаиле Леонидовичу, шта вас је уопште подстакло да размишљате о светској кризи?
– У пролеће 1997. у Кремљу је формирана Економска управа председника Руске Федерације. Постављен сам на место заменика начелника те управе. Мој први задатак био је да Јељцину поднесем извештај о економској ситуацији у Русији. Док сам припремао извештај схватио сам: крајем лета или почетком јесени 1998. земља иде у стечај. Наравно, ако хитно не промени своју економску политику.
И како су се у врху власти поставили према томе?
– Никако. Текст није нико ни прочитао, сем заменика шефа председникове администрације Лифшица и самог Јељцина. А пред лето 1998. избачен сам из председникове администрације, због покушаја заустављања бизнис-пројекта „ГКО-Валутни коридор” (ГКО су краткорочне државне обвезнице које је наша влада емитовала и продавала их на западу, обећавајући принос од 140 одсто по обвезници). Била је то највећа финансијска афера у целом постсовјетском периоду. У августу, као што сам упозоравао, почео је стечај: држава је потрошила новац и више није могла да покрије краткорочне обвезнице које је емитовала. Ја сам са неким истомишљеницима наставио да истражујем разлоге који су довели до банкротства. Сви трагови су водили у Америку. Пошто смо се озбиљно удубили у начин устројства америчког тржишта, открили смо запањујућу подударност. Исто онако као што је наше тржиште краткорочним државним обвезницама исцрпело све животне сокове Русије, тако америчка берза хартијама од вредности исисава ресурсе целог света. Може се предвидети само истоветна завршница, нема друге. У лето 2000. у часопису Експерт појавио се наш чланак под насловом „Прети ли Америци апокалипса”. Закључак: ако већ у пролеће 1998. више није било могућно да се избегне банкротство Русије, онда 2000. неће бити могућно зауставити проблеме са којима се америчка привреда суочава.
Шта је разлог постојећег краха? Само, ако може без оних компликованих термина типа „финансијски деривати” итд.
– Пробаћу што једноставније. Економски модел због кога се сада све руши, настао је као одговор на велику кризу 70-их година прошлог века. Била је то криза вишка капитала. Још су класици политичке економије XIX века писали да се капитал увећава брже него што стиже накнада за рад. Услед тога настају проблеми везани за недостатак тражње. У класичном капитализму то се решава на рачун криза хиперпродукције. У империјализму извозом капитала. Негде 70-их година XX века оба начина су већ била потрошена. Светска ситуација је, међутим, захтевала од САД да иду даље путем научнотехнолошког напретка. Да није било тако, Запад би изгубио хладни рат са Совјетским Савезом. Картерова администрација и тадашњи први човек Федералних резерви Пол Вокер одлучили су се за домишљату варијанту: први пут у историји капитализма они су почели да стимулишу укупну тражњу, уместо да, као дотад, помажу само капиталистима. То је урађено помоћу емисије новца.
Xоћете да кажете да су одлучили да пусте штампарију у погон?
– Управо тако. Почетком 80-их година тражња је првенствено стимулисана кроз државне послове, тако што је, на пример, активиран програм „Ратова звезда”. Од 1983. тежиште је стављено на домаћинства.
Мислите, на обичне грађане?
– Да. Читаву четврт века домаћинства су захваљујући емисији новца добијала средства. Све више и више.
Кроз кредите?
– Наравно. Захваљујући повећаној тражњи Сједињене Државе су направиле још један завој у спирали научнотехничког напретка. Тако су Американци победили, разбили Совјетски Савез. Постигли су и многе изврсне резултате. Али… тај успон је постигнут трошењем ресурса који су били предвиђени за обезбеђивање будућег раста. Тако је земља потрошила ресурсе намењене двема будућим нараштајима. Сједињене Државе су почеле да гомилају дугове. То је савршено јасно ако упоредимо графиконе раста дугова домаћинстава и укупног дуга САД на једној, и америчког БНП, на другој страни. Привреда расте брзином од два до три, највише четири одсто годишње. А дугови расту брзином од осам до десет одсто годишње.
Нека слободно расту. Преживели су Американци и досад и нису се жалили. Свакако им је боље него нама!
– Сасвим је тачно да су стимулишући тражњу потрошача, Американци изградили државу која има невероватно висок животни стандард. Одрасле су целе генерације људи који не знају шта је сиромаштво. Међутим, не може се вечито живети на дугу. Дугови домаћинстава премашили су обим целокупне националне привреде – износе више од 14.000 милијарди долара, илити 14 трилиона долара. Дошло је време да се потрошено плати. Разуме се, Волстрит је грозничаво покушао да одгоди крах. Нећу овде детаљно говорити о финансијским дериватима које ионако не волите, нити о разним другим видовима фиктивне финансијске активе. У сваком случају, био је то само покушај да се пред смрт макар за трен удахне пуним плућима.
Проблем Америке је и у томе што су, због те испровоциране увећане тражње, повећани и производни капацитети. При том не мислим само на капацитете за производњу робе, већ и на капацитете за производњу услуга. Коју год да санациону варијанту сада одабере Волстрит, тражња ће се неминовно смањити. Шта са тим капацитетима? Ми смо још 2000. израчунали колики то део америчке привреде мора да нестане. У том тренутку радило се о четвртини. Сада се већ ради о трећини, ако не и о већем делу.
То је много?
– То је невероватно много. Можете ли уопште да замислите шта значи уништење макар и једне четвртине привреде, да и не говоримо о неком већем делу? То аутоматски доноси стрмоглави раст незапослености, ужасну депресију, нагло и драстично повећање социјалног оптерећења буџета и огромне напетости у друштву. Зато САД сада дају све од себе, чине и више него што објективно могу, покушавајући да учине све само како би спасле тај део привреде. Стимулишу банке, стимулишу производњу … Ипак, за две до три године, а можда и раније, Америку ће погодити криза размера Велике депресије.
Xоћете да кажете да је ово што се сада догађа још увек доста пристојно?
– Наравно, ово је тек почетак. Разуме се, они о томе не могу гласно да говоре. Претвараће се да је све добро. И да ће бити још боље. Почеће да трагају за разлозима због којих се све ово догодило. Тражиће екстреме. Отуд и потиче мој страх од великих терористичких акција. Налик на оно што су организовали 2001. године.
Побогу, Михаиле Леонидовичу!
– У суморним временима треба мењати психологију друштва, треба то друштво мобилисати. Најбољи начин да се то учини је претња, опасност. За Америку то није ништа ново. Године 1898, како би започео рат са Шпанијом, онај рат чији је резултат било то што је Америка отела од Шпаније Филипине и Кубу, Американци су дигли у ваздух сопствену оклопњачу „Мен” у Панами. Године 1941. догодио се Перл Xарбур.
Нећете ваљда да кажете да су и то сами бомбардовали?
– Не, базу су бомбардовали Јапанци. Али, америчко руководство је знало да се припрема напад. И допустили су да се он догоди. Било им је потребно нешто што ће потпуно променити расположење друштва, тако да се оно одрекне изолационизма и прихвати политику експанзије. Само су непосредно пре тога из Перл Xарбура извукли све носаче авиона, не и војнике. Почетком 60-их година догодио се чувени инцидент у Токиншком заливу: да би ушли у Вијетнам, Американци су уништили сопствену крстарицу. За њих је то норма понашања, они су тако устројени. Ја сам 10. септембра 2001. на форуму сајта часописа Експерт упозорио да ће Американци ускоро сами против себе извести велики терористички акт и да ће све то свалити на Осаму бин Ладена. И дан данас можете да нађете трагове те тврдње на Интернету.
Чекајте, па дан после тога су се срушиле Куле близнакиње. Одакле вам такво предвиђање?
– Економски показатељи су у августу 2001. у Америци били веома лоши. Требало је, значи, много тога објашњавати. Сећате се да су после тог терористичког акта на неколико дана затворили берзу. Једноставно, преусмерили су пажњу. Што је најважније, позивајући се на те терористичке акте, они су се коначно одрекли либералних метода управљања привредом и почели прелазак на директно државно управљање привредом – тачније, на систем у коме привредом управљају држава и Федералне резерве.
Ипак, није ли све то превише симплификовано? У августу су забележили лоше показатеље, па су онда у септембру организовали терористичку акцију? За провокације светских размера као што је била та, потребна је дуга припрема.
– Па цела та прича и јесте одавно трајала. Криза је могла да се предвиди. „Црни август” је само скратио рокове. Манифестације кризе су почеле да се испољавају још 90-их година прошлог века.
Значи, криза је почела с ону страну океана. Али зашто се од тога заљуљао читав свет?
– Долар није само светска резервна и трговинска валута (сада се око 70 посто међународних трансакција, укључујући све банкарске операције, одвија у доларима) већ је после 1971. долар постао једина мера вредности. Постоји још једна веома важна ствар. Савремени модел привређивања, изграђен на долару као главној светској валути, довео је до тога да Америка има јединствену улогу у светској привреди. Она производи око 20 одсто светског БНП. Укупни светски БНП износи око 60 трилиона долара. Реални удео САД је 12 трилиона, илити једна петина. У исто време, Америка троши око 40 одсто светског БНП. Према паритету куповне моћи, разуме се.
Уништење тог система довешће до тога да ће животни стандард у САД опасти. Бар двоструко, и то је најмање што је могуће. У историји се још није догодило да такав енорман пад животног стандарда у једној држави не доведе до краха друштвенополитичког система. Потпуно је онда разумљиво да актуелна политичка елита у САД чини све што може да не изгуби власт. Томе смо, уосталом, сведоци.
Ја то не видим.
– Па зар вам није индикативно то што се појавио Обама, као лик без преседана у целокупној америчкој историји? Не мислим при том да је чудно то што је он црнац. Ради се о томе да он уопште није укорењен у америчком естаблишменту. У извесном смислу, Обама је „створени” лик. Неко га је извукао и гура га напред.
Ко?
– Е кад бих ја то знао! Обамин супарник, Џон Мекејн, такође је специфичан лик, иако јесте представник највишег америчког естаблишмента у четвртој генерацији. Мекејн има превише година. И психички је сломљен. Вијетнамско заробљеништво га је много коштало. Није могуће да у њему није остало мржње. Оне мржње која у политици смета, баш као и свака друга јака емоција. Политичар мора да буде хладан и циничан.
На шта ви то алудирате, Михаиле Леонидовичу?
– Америчка елита савршено добро схвата да наредна администрација вероватно неће изгурати цео мандат, јер ће морати да донесе неке веома радикалне и непопуларне економске одлуке. Што би онда поставили у Белу кућу председника из сопственог круга. То би било бесмислено, тим пре што он реално ништа не може да учини. Зато је био потребан лик кога им, у ствари, неће бити жао. Обама ће спровести неке драстичне потезе који су елити неопходни. Онда ће га сменити огорчена маса. Политичари ће њему све приписати. Ипак, неће бити провокација до наредних избора.
А шта ће се после догађати?
– Понављам, већ је почео тежак стадијум пада у оквиру светске кризе. Ако САД зауставе новчану емисију, односно, ако једноставно престану да штампају доларе, све ће се срушити у року од два до три месеца. Била би то нова варијанта 1929. Ако буду штампали паре, али у минималној количини, онда ће пад трајати две и по до три године. Ако успоставе хиперинфлацију, тј. ако штампарске пресе укључе да раде пуном паром, све ће се завршити за годину, годину и по дана.
Коју ће од те три варијанте по вашем мишљењу изабрати Америка? Или је можда већ изабрала?
– Трећу варијанту – хиперинфлацију. Међутим, после смене председника могућна је и промена политике. Истине ради, ваља рећи да коју год варијанту изаберу, свет чека период од 10 до 12 година тешке депресије. Мислим да ће и у Америци и у Европи многи људи гладовати. Аутомобил ће постати раскош.
Суморна слика…
– Нећу крити да би та слика, што се Русије тиче, могла да делује оптимистичкије. Ми имамо јефтине сировине, имамо своју нафту, гас итд. Но нажалост, политика наших финансијских власти која не допушта домаћим предузећима да узимају јефтине кредите довела је до тога да је производња умногоме прекинута. Године 1998. успели смо веома брзо да се опоравимо од банкротства захваљујући томе што смо пустили у погон капацитете конзервиране још из времена Совјетског Савеза. Поред тога, знатно се побољшала спољноекономска коњунктура. Цене нафте су се винуле у небо. Сада спољноекономске коњунктуре једноставно неће бити, због кризе. Нема више ни националних капацитета. Не могу се сада градити. Тражња ће бити мала. Покушаће да нас преплаве јефтином увозном робом. Мораћемо да затварамо границу и да сасвим погоршамо структуру потрошње. Иначе, одакле новац? Увоз је скуп, а грађани више неће имати пара. Само у Москви биће незапослено 2,5 до три милиона људи. Један део тих људи су слабо плаћени радници, пре свега гастарбајтери. То ће повећати стопу криминалитета, изазваће мноштво непријатности. Замислите само један милион, или само пола милиона Узбека који немају стално место становања, а остали су без извора прихода. Разјуриће се по престоници и ни због чега ће улазити у кавге. Биће потребне веома строге мере. Макар у погледу депортације. Али ми одлично знамо да власт једноставно није способна тиме да се бави. Формираће се банде од најокорелијих криминалаца. Они ће почети систематски да пљачкају и отимају милионере, зарад великог откупа. Томе треба додати још једно два милиона незапослених из редова такозваног „канцеларијског планктона”. Млади људи који су навикли да добијају хиљаде долара месечно само зато што долазе у канцеларију. Сада ће их истерати с посла. Сви они имају хипотекарне кредите, аутомобиле купљене на кредит, другу скупу робу. Шта да раде, да продају станове не би ли намирили дуг? Па тако ће целу Москву распродати! А отпуштања су већ почела.
Немојте нас тако плашити, Михаиле Леонидовичу. Руководство државе предузима озбиљне мере. Издвојене су целе милијарде рубаља. Сваког дана слушамо о томе у телевизијским вестима.
– Ако сав тај новац буде потрошен онако како је првобитно намењен, онда ћемо некако прегурати до пролећа. Тад ће већ моћи и кромпир да се посади. Али, ако све проћердају, што је код нас, нажалост, стари обичај, онда ће проблеми почети већ у зиму. И то озбиљни проблеми. Што се власти тиче … по свему судећи, последњих недеља дошло је до радикалне промене расположења државног руководства. Већ много година живе у илузији да ће бити довољно новца за све. Међутим, одједном се испоставило да новца не само да нема довољно, већ га има невероватно мало. Уопште се не може схватити како да се попуне већ постојеће рупе. Сви се обраћају власти и пружају руку испружену онако као просјаци кад траже помоћ. Чак и власници коцкарница! Чак и олигарси!
Прича се да је у владу дошла група олигарха да тражи новац на зајам, нудећи своја предузећа као колатерално јемство. Понудили су, дакле, она предузећа која су током 90-их откупили у бесцење на аукцијама.
– Што се олигарха тиче, ту је све сасвим јасно. Заиста не верујем да ће највећи део њих опстати кроз три или четири године.
Мислите, заглавиће затвор?
– Пропашће.
Народ се много више брине шта ће бити с доларом и евром.
– Не бих хтео да изазивам непотребну панику. Рећи ћу само да и једна и друга валута имају велики потенцијал пада. Међутим, рокови ће бити различити.
Какве мере сами предузимате да бисте смањили последице кризе коју предвиђате?
– Ја немам таквих проблема. Моја плата се само повећава, јер сам ја стручњак за кризе и у оваквим ситуацијама ми се људи обраћају. Немам никакав крупни капитал који би требало спасавати, никада га нисам ни имао. Вашим читаоцима могу да дам само један генерални савет: морате водити рачуна о томе да су црни дани наступили и да ће дуго да потрају. Даље треба да живите полазећи од тог сазнања.
Евгений ЧЕРНЫХ — Комсомольская Правда 29.10.2008
Gojko, neutralnost je bila *mamac*, sanse su otisle u *americki lampek u Smederevu*, a *sloboda se ne dobija, ona se otima*…!!!
………………………………………………………………………………………………………………
* Od skoro dve hiljade tenkova i drugih oklopnih vozila, u nekoj čudnoj policijskoj vojci, zadržano je svega deset posto. Devedeset posto je isečeno i prerađeno u Smederevu u američkoj fabrici. Kada je sečeno 570 tenkova T55, tadašnji američki ambasador je obigravao i podskakivao od sreće. To je urađeno i sa topovima i haubicama. Ratno vazduhoplovstvo i PVO više ne postoji.*
Sve mirise na treci svjetski rat, cija li ce srpska vojska biti(mislim na lovacki savez)? Sto se tice engleza, nisu nista bolji od pojedinih srba, kao kurve- ko da vise. Ako ih dobro nahranimo sa heroinom i lovom mozda nam ovo malo Srbije prezivi barem privremeno dok Rusi ne smisle sta ce sa nama.
Cija li ce srpska vokjska biti..? Bice *saveznicka*, kupice od saveznika, cokule i cizme sa kartonskim djonovima, municiju neodgovarajuceg kalibra..*kao sto je nekad bilo*..uz psisutnu..*zal za prosloscu*, i bez nekog novog *memoranduma SANU*, bez vatrenih govora u *francuskoj 7*, da doslo delo na videlo, svi patriotski ciljevi i namere, od, 1990 do danas su *na zelenoj coji*.
“Ако видите да се две рибе у мрачним дубинама океана свађају међу собом, знајте да је пиргави Енглез негде у близини !”
Anyway…хтео сам да напишем следеће:
У једном делу интервјуа Бабурин каже да се планира размена студената између Русије и Србије. Ја сам овде у Србији при крају докторских студија (Електронике у Нишу) и желео бих да после тога радим неко пост-докторско истраживање. Има ли неких конкретних података како ће се та размена обављати ? Неки линк или било шта друго. Ако неко има било какву информацију у вези студентских боравака у Русији нека ми јави на: [email protected]
Сваки помоћ је добродошла.
Хвала унапред !
Живела Србија и старија сестра Русија !
Бојан
Putin nazvao SAD parazitima globalne ekonomije
Premijer Rusije Vladimir Putin optužio je Sjedinjene Američke Države da žive preko svojih mogućnosti “kao paraziti” globalne ekonomije i kazao da dominacija dolara predstavlja pretnju finansijskim tržištima
“Oni žive preko svojih mogućnosti i prebacuju deo težine svojih problema na svetsku ekonomiju”, rekao je Putin u ponedeljak grupi mladih iz Kremlja, obilazeći njihov letnji kamp severno od Moskve, preneo je Rojters.
Putin je kazao da se u Rusiji nalazi velika količina američkih akcija i obveznica, tako da ukoliko u Americi prestane da funkcioniše sistem, to će pogoditi ceo svet.
“Zemlje kao što su Rusija i Kina drže značajan deo svojih rezervi u američkim vrednosnim hartijama i mislim da bi trebale postojati druge, rezervne valute”, kazao je Putin.