Činjenice o Srebrenici – bačena rukavica

Pišu Aleksandar Pavić i Stefan Karganović

Veliki deo istine o ratnim događanjima u Srebrenici još uvek nije  utvrđen. U interesu je međunarodnih faktora i mnogih lokalnih igrača da te činjenice nikada ne budu razjašnjene da bi se prikrila njihova vlastita odgovornost i da bi se lažna konstrukcija događaja mogla koristiti kao moćan politički instrument za ucenu Srbije i Republike Srpske i kao sredstvo za demoralizaciju srpskog naroda u celini

Bliži se 11. juli, godišnjica ulaska srpskih snaga u Srebrenicu 1995. godine. Iskustvo govori da će, kao i svake godine, na taj datum, kao i uoči njega, građani Srbije – (i skoro celog eks-Ju prostora) biti izloženi baražnoj paljbi propagandnih tvrdnji o „genocidu“ počinjenog u to vreme, i brojki, presuda i „svedočenja“ koje te tvrdnje navodno treba da potkrepe. Intenzitet te paljbe treba da bude dovoljno jak i zaglušujući da nadjača sve pokušaje da se predstave činjenice koje su poslednjih godina utvrđene, a ili dovode u pitanje ili pobijaju „zvaničnu verziju“ događaja u Srebrenici.

Snaga psihološkog efekta
U isto vreme, propagandna paljba se otvara i radi psihološkog efekta, kako bi se jedna strana – srpska – neprekidno držala u defanzivi i stalno branila od neutemeljenih optužbi da je ne samo kriva za raspad SFRJ i krvavi rat koji ga je pratio, već i da je odgovorna za najgore i najraznovrsnije zločine, uključujući, razume se, i „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“ – kako zapadni i regionalni mediji po automatizmu kvalifikuju dešavanja u Srebrenici. Na kraju, ista propagandna paljba se koristi i da bi se na srpski narod navukla trajna hipoteka „genocidnosti“, koja bi se stalno mogla koristiti za potkopavanje spoljnog i unutrašnjeg legitimiteta svake srpske države. To će pogotovo doći do izražaja u predstojećem haškom suđenju generalu Ratku Mladiću, preko kojeg će se, na osnovu u najmanje ruku sumnjivih podataka, nastojati da se učvrsti „zvanična istorija“ devedesetih – i to od strane sila najodgovornijih za raspad SFRJ i rat koji je usledio.
Samim naporom da se utvrdi ili spozna istina o srebreničkim dešavanjima tokom proteklih godina, rastući broj ljudi u Srbiji i u inostranstvu, uz ključnu podršku medija kao što je „Pečat“, stavio je do znanja da ne prihvata takvu igru. Zato ćemo iskoristiti ovu godišnjicu da predstavimo cenjenom, rastućem auditorijumu sve što je dosad činjenično utvrđeno u vezi događaja u Srebrenici, u sažetom obliku, na jednom mestu. Najpre kao „protivotrov“ propagandi kojoj smo inače konstantno izloženi, a posebno u ovo doba godine. Ali – još važnije – kao čin bacanja rukavice svim „demokratskim“ medijima u Srbiji, a pogotovo onom jednom, za koji svi plaćamo pretplatu. Organizujte ravnopravnu debatu 11. jula. Pozovite nas koji predstavljamo ove činjenice na suočavanje sa onima koji već godinama imaju rezervisan medijski prostor, bez ikakvog pokrića. Omogućite da se konačno čuju obe strane priče o Srebrenici. To je „naše pravo da znamo“ – i mi od njega nećemo odustati.

Srebrenica – propaganda i činjenice
a) Broj prikazan na spomen-ploči Memorijalnog centra u Potočarima je „8.372…“ Tri tačke treba da označe da čak ni taj broj nije konačan. Prikazani broj, međutim, ne predstavlja broj utvrđenih žrtava već broj „nestalih“. Kako, međutim, može da se „zna“ da je broj nestalih jednak broju „žrtava genocida“ ako tela još nisu pronađena i ako nisu forenzički obrađena? Odgovor – ne može.
b) Broj dosad sahranjenih u Potočarima iznosi 3.749. Da li ovo, pak, predstavlja broj dosad utvrđenih žrtava? Ne. To je samo broj dosad sahranjenih za koje se tvrdi da su „žrtve genocida“. Međutim, tokom 2010. godine čak su i neki muslimanski zvaničnici bili prinuđeni da tu tvrdnju dovedu u pitanje. Mirsad Tokača, predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, izneo je dosad nedemantovanu tvrdnju da se na spiskovima „žrtava“ nalazi „500 živih Srebreničana“, dok je dodatnih 70 lica na tim spiskovima stradalo na drugim mestima i u drugo vreme. Uz to, direktor Memorijalnog centra Mersed Smajlović i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Mašović su takođe izneli da je u Potočarima sahranjeno oko 50 osoba koje su stradale još 1992. godine, a „u bliskom srodstvu“ su sa onima koji se vode kao žrtve streljanja. Takođe postoje indicije da je u Potočarima sahranjen i jedan broj Srba.
v) Ukupan broj tela koja su stručnjaci Haškog tribunala dosad ekshumirali u vezi sa istragom o događajima u Srebrenici iznosi najviše 1.923. Forenzička dokumentacija Tribunala govori o 3.568 „slučajeva“. Međutim, to je namerno zamagljivanje činjenica, u svrhu naduvavanja stvarnog broja nađenih tela, jer jedan „slučaj“ ne znači nužno i jedno telo. „Slučaj“ se može odnositi i na nepotpune ostatke nekog tela, pa čak i na jednu koščicu nađenu na određenom lokalitetu. Da li, dakle, bar broj 1.923 označava ukupan broj dosad utvrđenih „žrtava genocida“? Opet – ne. U grobnicama koje su obradili forenzički stručnjaci Tribunala, nalazi se 442 tela sa povezima i ligaturama, 505 gde je smrt prouzrokovao metak, što može ukazati na streljanje, ali i na smrt tokom borbenih dejstava, 627 je stradalo od granate, mine, gelera itd, što isključuje streljanje, a u 1.583 autopsijskih izveštaja ili „slučajeva“ radi se o po nekoliko kostiju. U ovoj poslednjoj kategoriji u 92,4 odsto od tih „slučajeva“ forenzički stručnjaci Tribunala nisu mogli da odrede uzrok smrti, pa se na osnovu njih nikakvi pravno ili forenzički značajni zaključci ne mogu izvoditi.
g) Po proceni načelnika Generalštaba armije BiH Envera Hadžihasanovića na suđenju generalu Krstiću (6. april 2001, Transkript s. 9532) u povlačenju mešovite kolone 28. Divizije iz Srebrenice za Tuzlu samo vojnika i oficira ABiH poginulo je 2.628. U izveštaju Unprofora od 17. jula 1995. godine ukupni gubici kolone se procenjuju na oko 3.000, a Karl Bilt (pregovarač Međunarodne zajednice tokom sukoba, a posle rata visoki predstavnik u BiH) u svojim memoarima ih procenjuje na oko 4.000. Implicitno mešanje mnogo većeg broja poginulih u legitimnim borbenim dejstvima sa upadljivo manjim brojem pogubljenih zarobljenika, koji  nesumnjivo jesu žrtve ratnog zločina, jedan je od trikova kojim se pristalice zvanične priče služe da naduvaju cifru „žrtava genocida,“ mada su i tako posle 16 godina vrlo daleko od „magičnog broja“ od 8.000 koji im je potreban.
d) Činjenice navedene u ovoj rubrici se poklapaju sa procenama vrlo ozbiljnih zapadnih posmatrača. Amerikanac Filip Korvin, najviši civilni zvaničnik UN u BiH u vreme sukoba, godinama tvrdi da broj streljanih u Srebrenici iznosi „oko 700“. Josif Bodanski, dugogodišnji ekspert za terorizam američkog Kongresa, tvrdi da je broj streljanih „nekoliko stotina“. Portugalski oficir i vojni posmatrač UN u BiH, u julu 1995. godine, Karlos Martins Branko tvrdi da je „najmanje 2.000 muslimanskih boraca“ stradalo – ali u borbama. Isti oficir ističe da su srpske snage ostavile prostor muslimanskoj vojsci i civilima da se povlače ka severu, što ukazuje da nije postojao nikakav plan njihovog istrebljenja – za razliku od „unapred formulisanog genocidnog plana izvršenog protiv srpskog stanovništva Krajine“.

Forenzički dokazi
a) Utvrđivanje uzroka smrti tela ekshumiranih na širem području Srebrenice je od 1996. godine u rukama dve organizacije: Komisije za nestala lica BiH (osnovane od strane vlade Alije Izetbegovića) i ICMP – Međunarodne komisije za nestala lica, čije čelnike postavlja američki Stejt department. Od početka iskopavanja do danas, ni srpski, ni drugi nezavisni međunarodni forenzički stručnjaci nisu imali pristup forenzičkom postupku nad iskopanim telima. To znači da je svaka mogućnost nezavisne provere njihovih „nalaza“ nemoguća i da je jedini način da budu prihvaćeni – na veru.
b) U haškoj presudi protiv potpukovnika VRS Vujadina Popovića i ostalih (2010), navedeno je da je pomoću DNK uzoraka identifikovano „5.336“ žrtava. Zagovarači zvanične priče i ovde računaju na neznanje većine ljudi o upotrebi i dometima DNK analize u kriminalističkoj praksi. DNK služi jedino da identifikuje posmrtne ostatke ili da omogući reasocijaciju delova tela iste osobe. DNK tehnologija je neupotrebljiva za određivanje uzroka i vremena smrti, što su ključne kategorije u kriminalističkoj istrazi ovakve vrste. Takođe zanimljiva je činjenica da i pored toga Tribunal zasad odbija da objavi spisak imena lica navodno identifikovanih putem DNK analize.

Presude za učešće u „genocidu“
a) Jedina osoba pravosnažno osuđena od strane Tribunala za neposredno učestvovanje u streljanjima u Srebrenici je Dražen Erdemović, Hrvat iz okoline Tuzle koji je u zamenu za svoja višestruko kontradiktorna i nelogična svedočenja dobio „kaznu“ od ukupno dve godine zatvora za navodno učestvovanje u streljanju „1.000-1.200“ muslimana, kao i promenu identiteta i preseljenje u neimenovanu zapadnu zemlju. Erdemovićeva „svedočenja“ čine osnovu za celu hašku konstrukciju srebreničkih optužbi. Međutim, u Pilici, na mestu gde je Erdemović navodno učestvovao u pomenutom masovnom streljanju, dosad je nađeno ukupno 124 tela, od kojih 72 sa povezom preko očiju i/ili vezanim rukama. Bez obzira na to što materijalni dokazi na terenu demantuju Erdemovićevu priču, Tribunal u Hagu i Sud BiH u Sarajevu i dalje na njoj temelje svoje presude i izriču višedecenijske kazne.
b) Pored Erdemovića, ključni svedoci saradnici Tribunala koji su dali lažne izjave o činjenicama i zauzvrat dobili blažu kaznu su Momir Nikolić i Miroslav Deronjić. Nikolić je izmislio priču o „prekopavanjima“ i „sekundarnim grobnicama“ da bi tužilaštvu Haškog tribunala obezbedio koliko-toliko uverljivo objašnjenje zašto je broj pronađenih tela streljanih zarobljenika u tolikoj meri podbacio u odnosu na unapred razglašenu cifru od 8.000. Kada se sporazumevao sa Tužilaštvom i da bi mu se dodvorio, Nikolić je čak izmislio i pripisao sebi dva ubistva koja je kasnije pod unakrsnim ispitivanjem priznao da nije počinio. Deronjić je svoj „iskaz o činjenicama“ uslužno menjao osam puta u skladu sa potrebama Tužilaštva u raznim predmetima u kojima je svedočio.
v) Od ostalih pravosnažno osuđenih za zločine u Srebrenici, u julu 1995. godine – svi su osuđeni po načelu „komandne odgovornosti“ (po kojem se može osuditi praktično svako u komandom lancu vojske za bilo koje delo, bez obzira na to da li je izdao naredbu ili ne, ili čak znao da se ono počinilo). Primera radi, komandant Drinskog korpusa general Radislav Krstić osuđen je na 35 godina zatvora, iako je samo Sudsko veće istaklo da on nije proveo više od jednog sata na području dešavanja, da nije izdao nikakvu komandu za streljanja i da je pred zauzimanje Srebrenice izdao naređenje da se civili i vojni zarobljenici tretiraju u skladu sa odredbama Ženevske konvencije. S druge strane, komandant muslimanskih snaga Naser Orić oslobođen je svih optužbi, iako su njegove snage odgovorne za smrt više hiljada Srba na tom prostoru između 1992. i 1995. godine.

Dokazi za predumišljaj u „planiranju genocida“
a) Do dan-danas ne postoji nijedan dokaz kojim raspolaže Tribunal, tj. nijedna naredba koja bi ukazala da je nekakav „genocid“ u Srebrenici planiran ili naređen. Ali zato, npr. postoji naređenje generala Tolimira komandi zarobljeničkog logora Batković blizu Bijeljine da se pripremi za dolazak oko 1.200 srebreničkih zarobljenika, što otprilike odgovara broju muslimana iz kolone koje je zarobila VRS i ubedljivo dovodi u pitanje postojanje u najvišim strukturama VRS plana za njihovo pogubljenje, a kamoli za „genocid.“
b) Takođe, nije ustanovljena nikakva povezanost u komandnom lancu VRS sa streljanjima koja su se bez sumnje desila u okolini Srebrenice (od strane dosad još uvek neutvrđenih počinilaca, ako se izuzmu Erdemović i još nekoliko pripadnika njegove misteriozne jedinice, 10. diverzantskog odreda, koje je on  imenovao i uhapšeni su tek nedavno, 15 godina posle događaja, uprkos činjenici da je vlastima odavno poznato ko su i gde se nalaze). Erdemović je u svedočenjima pominjao tajanstvenog „pukovnika“ koji je navodno izdao naredbu za streljanje, ali takva osoba nije dosad ni imenovana, ni pouzdano identifikovana.
v) Sama vojna jedinica koja se spominje kao izvršilac masovnih streljanja, 10. diverzantski odred, nije se formacijski nalazila u strukturama VRS. Ta jedinica je bila višenacionalna (sastavljena od Srba, Hrvata, muslimana, čak i jednog Slovenca) i neki od njenih pripadnika su se kasnije borili kao plaćenici u Africi, pod komandom zapadne vojske.

Pravna kvalifikacija  događaja
Još jedan trik koji koriste propagandisti zvanične priče o Srebrenici je da je to činjenica koju nije utvrdio samo jedan međunarodni sud (Haški tribunal), već dva (i Međunarodni sud pravde u tužbi BiH protiv Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije). Po ustaljenom obrascu, oni nude lažan argumenat znajući da većina ljudi nema mogućnost da ga proveri. Haški tribunal je, pre svega, ad hok politički sud koji u većini slučajeva goni samo jednu stranu – Srbe, dobili su oko 90 odsto od ukupnih godina kazne koje je on izrekao. Taj podatak dovoljno govori o njegovoj profesionalnoj ozbiljnosti i nepristrasnosti kao pravosudnog organa. Što se tiče Međunarodnog suda pravde, uopšte nije samostalno istraživao srebreničke događaje nego je prosto preuzeo zaključke Tribunala. Pa i tako, Srbiju je oslobodio svake odgovornosti za „genocid“ u Srebrenici, a to je činjenica koju zagovarači srebreničke priče, kada se pozivaju na presudu ovog suda, uvek namerno propuštaju da pomenu.

Status Srebrenice uoči jula 1995.
Mada proglašena zaštićenom zonom UN, još u aprilu 1993. godine srebrenička enklava nikada nije, kako je sporazum od 17.4.1993. godine nalagao, demilitarizovana. Na primer, generalni sekretar UN u izveštaju od 16.3. 1994. godine navodi da Armija Vlade BiH koristi bezbedne zone „kao lokacije gde njene snage mogu da se odmaraju, obučavaju i opremaju, kao i da otvaraju vatru na srpske položaje, tako izazivajući srpsku odmazdu“. Drugim rečima, da bi se stekla objektivna slika o Srebrenici potrebno je uzeti u obzir ne samo događaje koji su se odigrali za tri dana u julu 1995. godine, već i iz trogodišnjeg perioda koji je tome prethodio. U tom periodu, više od pedeset srpskih sela spaljenih oko Srebrenice u pogromima vojnih formacija iz enklave pod zaštitom UN i oko hiljadu pobijenih srpskih civila oba pola uzrasta od 12 do preko 80 godina (a ne samo vojnosposobnih muškaraca, kao u julu 1995) predstavlja jezivi bilans operativne delatnosti Armije BiH pod komandom Nasera Orića. Na vrhuncu svoje moći u enklavi Orić je francuskom generalu Filipu Morijonu drsko izjavio da „on nema vremena za uzimanje zarobljenika.“ Zato nije ni čudo što je na suđenju Slobodanu Miloševiću Morijon posvedočio o svom „strahu da će se Srbi, lokalni Srbi, osvetiti za svoje mrtve i za sve što im je Orić učinio“ (Transkript, s. 31975). Oni koji bacaju bumerang snose i deo odgovornosti za štetu koju im u povratku učini.

Istina i poraz propagande
Veliki deo osnovnih činjenica vezanih za Srebrenicu još uvek preostaje da se utvrdi. U interesu je međunarodnih faktora i mnogih lokalnih igrača da te činjenice nikada ne budu razjašnjene da bi se prikrila njihova vlastita odgovornost i da bi se lažna konstrukcija događaja Srebrenica mogla koristiti kao moćan politički instrument za ucenu Srbije i Republike Srpske i kao sredstvo za demoralizaciju srpskog naroda u celini. Zato su poštena istraga i potpuna istina o Srebrenici ono na čemu mi insistiramo.
A baš od toga propagandisti  diskreditovane srebreničke „genocidne“ priče sistematski beže. Oni znaju da je ovo debata koju mogu da dobiju pod samo jednim uslovom: da su svi njihovi protivnici isključeni iz javne rasprave i primorani da ćute.
Ali toga više nikada neće biti. Oni su kontrolu nad srebreničkim diskursom nepovratno izgubili.

12 коментара

  1. Avatar

    Било би неопходно пронаћи начин да се масовније помогне овој господи,
    неустрашивим борцима за истину.Идеја да се Тијанићу баци рукавица,
    неће уродити плодом, јер је он лишен моралних дилема, и увек је на
    услузи газдама. Он очигледно не жели да се конфронтира са Тадићевим
    бојовницима за победу лажи, јер је Тадић био иницијатор прихватања
    Резолуције о Сребреници, задовољивши тако и Брисел и Вашингтон и
    Сарајево. А он је међу својим приоритетима, на 1.место ставио
    “допадати се другима”,без обзира на последице.
    Ових 613 табута, припремљених у Високом(касаба на 20 км од Сарајева,
    у којој је извршено процентуално најмасовније етничко чишћење у
    протеклом рату:од 7.000 Срба(према попису из 1991.било је 14.000
    Бошњака,7.000 Срба, и 3.000 Хрвата),већ у првих 6 месеци рата,остало
    је само 7-стотина, а данас их има неколико десетина), где нико осим
    Бошњака нема никаквог увида у припремање за масовне годишње сахране,
    из масовних гробница у Липљу,Каменици,Зеленом Јадру и других у Подрињу,а идентификоване су у “Идентификацијском пројекту Подриње”,
    којег води Рифат Кешетовић, вештак судске медицине.
    Самим ископавањима,руководио је Амор Машовић проверени србождер.
    Све је препуштено болесној бошњачкој мржњи,и узаврелој машти,како
    би се на леђа Срба, Србије и Републике Српске, натоварио што већи
    терет.А Борису Тадићу лепо пристаје “кече”.

  2. Avatar

    Уколико све ове тврдње могу да се докажу и подрже можда би требало наћи начин да се обједине и послуже за отварање процеса пред домаћим судом или пак међународним у Хагу?

  3. Avatar

    Ne poznajem slucaj Srebrenice, ali se ne slazem sa jednim zakljuckom: “Oni koji bacaju bumerang snose i deo odgovornosti za štetu koju im u povratku učini.” Navescu dva slucaja koji se mogu nazvati LUDILO KAO UTOPIJA sto je moj konacni stav o slobodi ljudskog bica da izabere svoj odgovor.
    1. Supruga jednog mladog coveka iz okoline Bratunca otisla je u posetu svojoj porodici kada su jedinice Nasera Orica upale u selo i surovo pobile porodicu njegovog brata. Kada je ugledao leseve bratovljeve supruge i dece ovaj mladi covek je onemeo. Doveden je u Beograd na lecenje. Lekari su tokom terapije vervali da je njegova zanemelost posledica njegovog osecanja krivice sto je slucaj postedeo njegovu, ali ne i bratevljevu porodicu. Nakon visemesecnog lecenja ovaj mladi covek je progovorio. Lekarima je dao sledece objasnjenje svoje reakcije: ZANEMEO SAM KADA SAM SHVATIO KAKO CE BITI STRASNA OSVETA. JA TO NISAM MOGAO. Njegov voma bolan unutrasnji izbor je bila nemost, a ne osveta.
    2. Jedan mladi srpski vojnik JNA je bio u Hrvatskoj u rovu. Hrvatski borci su jednog srpskog malisana opasali ekpolozivom sa daljinskim upaljacem i naterali ga da trci u rov mladih vojnika JNA. U sekundama izbora ceta mladica je odlucila ipak da puca u dete i izbor je pao na ovog mladog vojnika. Decak je trcao i vristao: NE PUCAJTE, JA SAM SRBIN. Mladi vojnik je pucao i u tom trenutku je decak i raznet eksplozivom. Mladi vojnik je zavrsio na neuropsihijatrijskom odeljenju na VMA. Nocima nije mogao da spava zbog slike decaka. Ali, njegovo kljucno pitanje je bilo: MOZDA HRVATI NE BUI AKTIVIRALI EKSPLOZIV, A JA SAM GA UBIO. Njegova dilema je vratila neprijateljuv ljudskost u srzi neljudskog ponasanja i je po meni je velicanstvena slika vojnika koji ne bi streljao zarobjenog Hrvata, Muslimana, Albanca.
    Ove dve price su istiniti slucajevi ratne neuropsihijatrije i meni se cini da su one antologijske.

  4. Avatar
    гаврило

    Стефане ви сте вијенац ,аура наше истине!Побиједићемо СОТОНЕ као што смо их вјековима побјеђивали!

  5. Avatar
    Зоран Ђорђевић

    Прича о Сребреници је, заправо, „царево ново одело“. Сви знају да је то медијска подвала прве врсте, али нико неће то да каже. Мајке Сребренице неће, јер им овако одговара. Одржавају мит на све могуће начине. Обележавају годишњице, организују маршеве, иду у Хаг… Наташа Кандић и њене алапаче упорно терају причу о 8000 жртава зато што су плаћене за то. Борис Тадић не сме ни да писне, чак не сме јавно да постави питање да ли је то било баш тако, да ли онај Каргановић прича без основа, или је његова основа мало тврђа од Ердемовићеве.
    Не знам ко ће да брани генерала Младића, али ће то суђење, ако га дочека жив, бити прилика да се стереотип о Сребреници коначно растури. Многи ће после тога да поцрвене, неки од једа, а неки од срамоте.

  6. Avatar

    Срби морају одбацити идеје југословенства, комунизма и протестантско-језуитски поглед на свет који се упорно покушава инсталирати у наше умове (”граби, граби, по сваку цену” и ”циљ оправдава средства”), да неби били ментално поробљени, што би било много погубније од физичког ропства и да би могли спремно дочекати оно што нам се спрема.”Нови светски поредак” ствара идеалне услове за нови рат. Новоствореним државама и народима је инсталирао осећај моралне (и сваке друге) супериорности у односу на Србе, помогао и аминовао све битне злочине, а Србе сатанизује и притиска до крајњих граница, уздајући се у ”друштвени инжињеринг” и стварање ”нове свести” путем агресвног психолошког деловања.Резултати свих болесних зликоваца-психопата (ма колико интелигентни и образовани били) је исти – створе кратковеку наказу, без будућности, нанесу штету и оду назад у подземље да својим болесним мозговима анализирају грешке.Тако ће се и ”Велики брат” повући са Балкана и оставити нас да завршимо своје ратове.Скептичан сам по питању наглог просветљења и драматичног преокрета на боље, којим би се избегло (НЕ ОДЛОЖИЛО) ново крвопролиће. Све указује на то да нас чека нови ”Цер” и ”Колубара”, пре или после, затварали ми очи пред тим или не.

  7. Avatar

    Republika Srpska i Srbija moraju istražiti istinu o žrtvama Srebrenice do poslednje pojedinosti, bez obzira kako ona glasila. Neophodno je i da naprave memorijalni centar za tih hiljadu građana koji su stradali akcijama iz zaštićene Srebrenice, bez laži koje vređaju mrtve u Potočarima, a na kojima su Potočare nastale.
    Na žalost, mnogi iz Potočara su krivi za smrt ovih hiljadu srba i da sam “majka iz Srebrenice” ne bi se busao u prsa, a nijedan od tih hiljadu srba nije krvi za bilo koga ko leži u Potočarima.

  8. Avatar

    Мајчино срце више није могло
    2010 http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=167

    Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца

    На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело – одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса

    На вечно почивалиште – у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.

    Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година – и њега, и његове родитеље.
    – Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи – каже њен супруг Илија.

    ДИЛЕМА
    ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ

    Илију Стојановића, оца убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?
    – Тешко, пре ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи. – Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – на свој начин се носи са својом несрећом Илија Стојановић.
    Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дечијим животом.

    Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:
    – Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан о Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“
    После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.

  9. Avatar

    *zlocin i kazna*,

    U Bratuncu sutra pomen za ubijene Srbe

    Na vojničkom groblju u Bratuncu sutra će biti održan parastos za stradale Srbe na području Podrinja, koje su tokom rata u BiH ubile muslimanske snage pod komandom Nasera Orića iz Srebrenice
    Na Petrovdan 1992. godine muslimanske snage pod komandom Orića upale su u srpska sela Zalazje, Biljača, Sase i Zagone i ubile i izmasakrirale 69 srpskih civila, više od 70 ranili, a 19 se vode kao nestali.
    Tokom troipogodišnjeg rata na području opština Srebrenica, Zvornik, Milići, Bratunac, Vlasenica i Osmaci, ubijeno je najmanje 1.300 lica srpske nacionalnosti, dok je na širem području srednjeg Podrinja i Birča ubijeno ukupno 3.267 Srba, među kojima je bilo najviše civila, žena i dece.
    Obeležavanje stradanja Srba na tom području održava se u organizaciji Odbora za njegovanje tradicije oslobodilačkih ratova Vlade Republike Srpske.
    Kako je najavljeno iz Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite RS, parastos će biti održan u 15 sati, nakon čega će biti položeni venci na spomen obeležje i održani prigodni govori.
    Obeležavanju godišnjice stradanja Srba u Podrinju prisustvovaće ministar rada i boračko-invalidske zaštite RS Petar Đokić i predstavnici boračkih organizacija ovog entiteta.
    Za zločine počinjene nad Srbima na području Podrinja i Birča još niko nije odgovarao.
    U tužilaštvu BiH nedavno su potvrdili da se istraga vodi protiv više lica, među kojima je i Naser Orić, kome je suđeno i u Haškom tribunalu, ali presudom tog suda on osuđen na dve godine zbog nesprečavanja zločina počinjenih 1992. godine na tom području.

  10. Avatar

    Opštinama Drvar , Glamoč , Grahovo treba pridružiti Bosanski Petrovac i Kupres teritorijalno i većom brigom o povratku Srba u ovih pet opština .S Muslimanima trebamo dogovoriti da ovih pet opština budu jedan kanton sa sjedištem u Drvaru . To je naša briga a ne Hrvatska Republika Herceg Bosna Milorade malo više brini o svom narodu a Hrvati o sebi brinu i predobro. Pogledajmo samo koliko se njih rađa od 400.000 a koliko Srba od oko 1.300.000 stanovnika i sve je jasno , kod nas vlada totalna nebriga o Srbima. Ovih pet opština su od posebnog značenja za Srpsku ali i Srbiju i povezivanje sa Srbima iz Knina , Benkovca , Gračaca i izlaz na more . No uz vlast u Srbiji koja zastupa sve osim Srba i Milorad iznenađuje nebrigom o našem narodu . Poslije Brčkog ovih pet opštine su od posebnog značaja za srpski narod . I u Bosanskom Petrovcu smo većina i treba se svim silama truditi da to i ostanemo i opstanemo .

  11. Avatar

    Bolje ikad, nego nikad,

    Interpol Srbije raspisao je danas međunarodnu poternicu za Nadom Šakić (75), zbog sumnje da je učestvovala u masovnom ubistvu Srba, Jevreja i Roma u koncentracionim logorima Stara Gradiška i Jasenovac, tokom Drugog svetskog rata
    Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen izjavio je danas Tanjugu da je to Ministarstvo dalo saglasnost za raspisivanje poternice za Šakićevom protiv koje se u Srbiji vodi postupak od 1998. godine zbog sumnje da je izvršila krivično delo genocida.
    Ona je rođena u Hrvatskoj u Livnu, ali ima argentinsko državljanstvo i živi u Argentini.
    Šakićeva se tereti da je zajedno sa ostalim ustaškim osobljem logora u Staroj Gradiški maltretirala logorašice, tukla ih i šutirala, gazila po trudnicama, kao i da je učestvovala u fizičkoj likvidaciji klanjem i gušenjem više hiljada logorašica.
    Sumnja se da je naređivala da se logorašicama u Jasenovcu daje vrlo malo hrane te je na taj način posredno dolazilo do njihove prirodne smrti, kao i da je 21. aprila 1945. godine naredila da se pobiju sve preostale žene, kao i deca.
    “Šakićeva je osumnjičena za najteže ratne zločine. Očekujemo da na osnovu naše poternice bude uhapšena. U tom slucaju, odmah ćemo tražiti njeno izručenje Srbiji kako bi joj se ovde sudilo za teške zločine za koje se sumnjiči”, poručio je Homen.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *