BOŽIDAR VUČUREVIĆ Nisam znao da je odbrana grada zločin

Razgovarao Uglješa Mrdić

Nekadašnji gradonačelnik Trebinja u ekskluzivnom intervjuu za „Pečat“ govori o borbi za slobodu i Republiku Srpsku, hrvatskoj agresiji, svojim zatvorskim danima, srpskoj slozi i neslozi, Slobodanu Miloševiću, Radovanu Karadžiću…

„Hvala svima koji su uz mene bili i ostali kada se brani opstanak i istina srpskog naroda u Republici Srpskoj!“, kaže u intervjuu za „Pečat“ Božidar Vučurević, nekadašnji gradonačelnik Trebinja.
Vučurević, koji je i predsednik Udruženja utemeljivača Republike Srpske, nada se da će u njegovom slučaju istina i pravda na kraju pobediti i da će slobodno šetati rodnim Trebinjem. Naime, nekadašnji gradonačelnik Trebinja od 17. juna se nalazi u Beogradu na privremenoj slobodi, čekajući odluku suda da može da slobodno ide svojoj kući.

Jedan deo srpske javnosti, kojem ste se zahvalili preko stranica „Pečata“, bio je i ostao na vašoj strani počev od 4. aprila kada su vas uhapsili na graničnom prelazu kod Malog Zvornika. Kako komentarišete izjave onih koji su u Srbiji i BiH govorili protiv Vas, kao i medijska blaćenja kojim ste bili izloženi?
Prilikom mog političkog angažovanja od 1990. godine, pa naovamo, najpre sam neke osnovne stvari dogovorio sa samim sobom. A to je najvažnije. Vladati sobom i dogovoriti se sa sobom je najviša vladavina. Znajući da kod nas Srba odavno datira da smo svoje prvake i važne ljude često puta znali odbaciti, a neretko smo im i glave skidali. Dogovorio sam se sa sobom kada se raspadao jugoslovenski sistem da sam spreman da se bavim politikom i da budem žrtva. Sebi sam još tada rekao da sam spreman i da me kazni moj sopstveni narod.  Mnogi bolji i pametniji od mene su stradali od srpske ruke i zbog naših međusobnih srpskih raskola i političkog delovanja. S tim sam se pomirio još 1990. godine i pristao sam na to jednoga dana budem žrtva. Ne iznenađuje me ni ta sramna optužnica hrvatskog Županijskog suda u Dubrovniku, koja je satkana od laži. Bio sam i ostao političar i nisam imao s čim da granatiram Dubrovnik, što mi stavljaju na teret, kao i stvaranje udruženog zločinačkog poduhvata radi nastanka „velike Srbije“ zajedno sa dr Radovanom Karadžićem. Poznavalac sam istorije svog srpskog naroda i niko u istoriji Srba nije radio na stvaranju „velike Srbije“. Nas Srbe optužuju da stvaramo „veliku Srbiju“ kako bi se lakše stvarala „velika Hrvatska“ i ostvarili neki drugi interesi velikih sila na ovim prostorima. Desilo se čudo. Neočekivano sam uhapšen na Drini, posle višednevnog boravka u Srbiji kod naših srpskih književnika. Bio sam u Srbiji na pesničkim i književnim večerima. Kada sam se vraćao nisam se lepo proveo, jer su me uhapsili na granici po hrvatskoj optužnici i poternici za koju nisam ni znao. Desilo se čudo da sam saslušavan prvo kod istražnog sudije, zatim u Osnovnom sudu, pa u Višem sudu u Šapcu. Naravno, moji advokati su ulagali žalbe višim sudovima, kao i Apelacionom sudu u Beogradu. Na kraju se desilo da Specijalni sud za ratne zločine stavi van snage odluke sudova u Šapcu, sa obrazloženjem da nisu nadležni za ratne zločine.

Šta su Vam rekli u sudu u Beogradu?
Rekli su mi da sam uhapšen po nalogu nelegalnog organa, suda i da sam nelegalno držan 44 dana u pritvoru u šabačkom zatvoru. Pravo je čudo da za nekoliko stolova u šabačkom sudu sedi sedam, osam pravnika, što sudija, tužilaca, sudskog veća i advokata, a da niko ne zna da sud u Šapcu nije nadležan za moj slučaj. Ta 44 dana su ispali kolateralna šteta, baš kako kaže Džejmi Šejn, nekadašnji portparol NATO-a. Šejn je rekao da su Srbi koji su ubijeni NATO bombama kolateralna šteta. A tim zlikovačkim napadima NATO-a stradali su nevini ljudi. NATO se čak nije udostojio ni da se izvini našem narodu u Srbiji i Republici Srpskoj za štetu koju nam je napravio, prvenstveno u ljudskim žrtvama. Posle boravka u šabačkom zatvoru prevezli su me u Okružni zatvor u Beogradu, takozvani „CZ“- Centralni zatvor. Znajući šta mi se može napraviti, pomislio sam u jednom trenutku kada su rekli u ćeliji šabačkog zatvora „Spremaj se Vučureviću!“, da me vode u Hrvatsku. Pitao sam: „Gde me vodite?“ Rekli su mi čuvari da ne smeju da mi kažu. Stavili su me u policijsko vozilo bez prozora i kada sam posle nešto više od sat vremena osetio da sam stigao u neki grad i čuo gužvu u saobraćaju znao sam da sam u Beogradu. Tada mi je već bilo lakše. Nisam želeo, niti sada želim da idem u hrvatski zatvor.

Kako Vam je bilo u CZ-u?
Daleko teže nego u šabačkom zatvoru, jer je u CZ-u velika koncentracija prestupnika i kriminalaca. Bio sam tamo okruženim raznim teškim kriminalcima, narkomanima, ubicama i lopovima. Ubacili su me među neozbiljne ljude, narkodilere i ubice. Ali i to se izdržalo. Na predlog lekara imajući u vidu da sam imao infarkt pre tri godine i da imam 75 godina, što se matematički može reći da sam već na pola života, pušten sam na uslovnu slobodu. Javljam se dva puta nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom sudiji, u Specijalni sud, a smešten sam u jednom beogradskom hotelu. Još uvek se čeka da Hrvatska dostavi dodatnu dokumentaciju sudovima u Beogradu. Ali pošto mene traži domicijelna država, Bosna i Hercegovini po optužnici koja je podneta protiv mene, Srbija čeka i da stigne dokumentacija od BiH kako bi se odlučilo gde ću i da li ću biti izručen. Valjda će se sve to brzo i završiti.

Kakav ishod očekujete?
Nadam da će me pustiti da se vratim kući u Trebinje. Postoje mogućnosti tri ishoda. Prvi je da me oslobode i puste u Trebinje, što bi bilo najbolje. Druga opcija je da me isporuči BiH po optužnici iz te države, što bi bilo ravno slobodi, jer tamo nisam uslovljen pritvorom, pa bi se branio sa slobode. I treća i najgora mogućnost je da me isporuče Hrvatskoj. Izručenje Županijskom sudu u Dubrovniku bi bilo ravno mučeničkoj smrti. Nisu baš Srbi skloni da brane jedan drugoga. I zato me dodatno raduje podrška koju sam dobio od raznih udruženja, stranaka, medijskih kuća, političara, akademika, vladika, ambasadora. profesora, novinara, književnika i velikog broja uglednih javnih ličnosti. Više mi znači to što postoji nada da ćemo nešto promeniti. Krajnje je vreme da nešto promenimo u srpskom narodu ili ćemo propasti. Zato moramo jedni druge da pomažemo. Zahvaljujem se još jednom i vašem listu i glavnom uredniku „Pečata“ Miloradu Vučeliću, kao i delu, doduše, malog broja medija koji je stao u moju odbranu, to jest u odbranu istine o ratnim dešavanjima devedesetih godina. Veliki doprinos mojoj odbrani, pored navedenih i mog pravnog tima, kojeg čine advokati Svetozar Vujačić, Vladimir Božović, Vladimir Cvijan i Svetozar Pavlović, dao je i ambasador BiH u Srbiji Boriša Arnaut  i rukovodstvo Republike Srpske predvođeno Miloradom Dodikom. Zahvaljujem se ovom prilikom i stranci, čiji sam član i jedan od osnivača, Srpskoj demokratskoj stranci, Stranci nezavisnih socijaldemokrata, pozicionim i opozicionim strankama u Republici Srpskoj.

Dobili ste i značajnu podršku i u Srbiji?
Posebno se zahvaljujem i mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju i vladici zahumsko-hercegovačkom Grigoriju, Smilji Avramov, Matiji Bećkoviću, Brani Crnčeviću, Kosti Čavoškom, Gojku Đogu, Rajku Nogu, Miroslavu Toholju i drugim uglednim potpisnicima čija imena možete pročitati na sajtu „Pečata“. Zahvaljujem se Srpskoj naprednoj stranci na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem i njihovim koalicionim partnerima Novom Srbijom, Pokretom socijalista i Pokretom snaga Srbije. U moju odbranu stala je i Demokratska stranka Srbije na čelu sa dr Vojislavom Koštunicom. Zahvaljujem se i drugim strankama koje su me podržale u Srpskoj i Srbiji, ne smem zaboraviti pomoć u odbrani brojnih udruženja i organizacija koje okupljaju Srbe sa obe strane Drine, u dijaspori, boračke organizacije, kao i direktora Fonda za humanitarno pravo u BiH Dževada Galijaševića, „Udruženje utemeljivača Republike Srpske“, „Boračku organizaciju Republike Srpske“, „Udruženje Srba iz Bosne i Hercegovine u Srbiji“, „Udruženje Srba Hercegovaca i njihovih potomaka“, „Udruženje Srba iz dijaspore“, „Udruženje Hercegovaca u Srbiji“, „Udruženje porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Trebinje“, boračke organizacije Trebinja i svih drugih gradova Srpske, udruženja koja okupljaju ratne vojne invalide za vreme rata u BiH i Hrvatskoj.

Prilikom boravka u Županijskom sudu u Dubrovniku, krajem aprila ove godine, stekao sam utisak da Vas žele u Hrvatskoj da proglase krivim samo zato što ste branili svoj narod i grad na čijem čelu ste se nalazili? Tada je opština Trebinje bila pod naletom hrvatskih agresora.
Kada već govorimo o navodima iz optužnice, onda prvo treba da kažemo kako je rat počeo. Rat je u Hercegovini počeo šest meseci pre nego što je počeo u Bosni. Rat u Hercegovini je započela Jugoslovenska narodna armija (JNA), koja je ušla u sukob sa hrvatskim paravojnim formacijama. Taj rat JNA je započela sa razlogom, kako bi se sprečilo delovanje hrvatskih paravojnih formacija protiv nehrvatskog stanovništva. Pri tom, sve vojske ovog sveta postoje sa razlogom da bi branile svoju državu, teritoriju i narod od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja. To je bila i uloga JNA. Hrvatska je 1991. godine bila u sastavu Jugoslavije i tada su se pojavile hrvatske paravojne formacije na prostoru SFRJ, to jest na teritoriji Hrvatske i BiH. Te hrvatske paravojne formacije su krenule 1991. godine da zauzmu kontrolu nad Prevlakom, pograničnim prelazom sa Crnom Gorom, i da zauzima hercegovačka sela i gradove. Tada su krenule da zauzimaju i neka sela u sastavu trebinjske opštine. Tada je izbio sukob između JNA i hrvatskih paravojski. Tadašnja JNA je branila Jugoslaviju i nije izvršila nikakvu agresiju na Hrvatsku, koja tada nije ni postojala kao država. Sasvim je normalno bilo da se regularna vojska obračunava sa paravojnim formacijama na svojoj teritoriji. Te optužbe na račun JNA, koju neću braniti, a nemam ni potrebe, da je krenula da zauzme Dubrovnik su netačne. Da je tada moćna JNA htela da zauzme Dubrovnik to bi uradila za čas posla. Tadašnja JNA je ubrajana među četiri najbolje vojne sile Evrope i imala je sve osim jednog, opredeljenja. JNA da je htela da uđe u Dubrovnik to bi uradila sa 500 tenkova i oklopnih vozila iz pravca Konavla i Herceg Novog i drugih pravaca, i za dva sata bi bila na Stradunu. Međutim JNA se ganjala po brdima oko Dubrovnika sa hrvatskim paravojskama. Prvi ozbiljan incident, to jest tragedija, dogodio se 1. oktobra 1991. godine kada je na doručku u vojnom objektu na Ivanici, opština Trebinje, ubijeno 11 vojnika JNA. Veoma je sramno što Hrvatska tadašnju JNA naziva srbo-četničkom vojskom. Imam zvanične papire od Ministarstva odbrane ko je sve poginuo prvi dan i kako je devet ljudi stradalo drugi dan prilikom hrvatskog napada. Među stradalim vojnicima JNA na Ivanici bilo je Srba, muslimana, Albanaca i Makedonaca. Tako da to nije bila nikakva srbo-četnička vojska, već Jugoslovenska narodna armija koja je branila jugoslovenske prostore. Tadašnje hrvatsko rukovodstvo je bilo snalažljivije od tadašnjih generala JNA. Čim bi hrvatske paravojske bile u težoj situaciji tražile su primirje sa JNA, tako se dogodilo 13 varljivih primirja. Hrvati dogovore primirje, traje dan ili dva, pa ta paravojska ubije nekog vojnika JNA na spavanju ili straži. Onda JNA krene u napad, a Hrvati opet traže primirje. I tako 13 puta po principu „kreni, stani“. To je trajalo dok nije brzopleto priznata Hrvatska kao nezavisna država. Čim je to urađeno JNA se povukla iz Hrvatske dva dana pre isteka roka. To je nas zateklo u Hercegovini.

Na koji način?
Pa, tadašnje rukovodstvo JNA i Jugoslavije je to učinilo na sraman način. Država je započela rat na teritoriji Trebinja, a ostavila da ga završi jedna opština. Na taj način je naša granica između Trebinja i Dubrovnika bila sasvim nezaštićena. Tada je već regularna hrvatska vojska upala  preko noći duboko u hercegovačku teritoriju. Tako je trećina trebinjske opštine bila okupirana od strane hrvatske vojske.  Sada kada svi pominju ta granatiranja, govori se samo o granatama koje su pale na Dubrovnik, a niko ne pominje ono što se desilo Trebinju. Imam zapisnike i službena dokumenta gde je navedeno da su 72 granate u toku jednog dana od strane hrvatske vojske pale na grad Trebinje. Čak je tada oštećen i centar Trebinja, spomenik Njegošu, bolnica, dečji vrtić i fabrika tekstila „Novoteks“, koja je izgorela. Mislim da nikada ta fabrika i neće biti opravljena. Moji saradnici i ja smo krivi samo zato što smo branili srpsko Trebinje, svoj grad i narod. Nisam znao da se odbrana svog grada i naroda može nazvati ratnim zločinom. Uostalom, postoji dokumentacija da smo mi razmenili 72 hrvatska bojovnika koji su poginuli na teritoriji opštine Trebinje, što je dokumentovao Crveni krst. Smatra se da je još toliko stradalo Hrvata prilikom napada na opštinu Trebinje, koje su oni izvukli. Postavlja se pitanje ko je onda tu koga napao? Nijedan srpski borac nije poginuo na teritoriji Dubrovnika. Ako je toliko hrvatskih bojovnika poginulo na našoj teritoriji, onda je jasno ko je koga napao. Šta su oni tu tražili? Uostalom postoji dokumentacija, kao i knjiga hrvatskog generala Janka Bobetka „Sve moje bitke“, gde je navedeno i bezočno opisano koliko je poginulo hrvatskih boraca prilikom pokušaja da se zauzmu pojedini delovi opštine Trebinje, kao i trebinjsko predgrađe Hum. BiH takva kakva jeste nikada nije podnela tužbu protiv Hrvatske za agresiju na njihovu teritoriju. Ima onih u BiH koji neće da se ta tužba pokrene, prvenstveno hrvatski političari. Sada im je neki Božidar Vučurević krivac zato što je sa svojim narodom branio svoj grad. To je sve pomalo neozbiljno. Kao mlad čovek polagao sam ispit iz lovstva. Po zakonu o lovu piše da se ne sme pucati na zverku dok miruje, već joj se mora dati šansa da se brani. Prvo se zverka mora nečim poplašiti, da bi ona pokušala da se brani. To znači da po ovim merilima svaka zverka ima pravo na odbranu, samo sprski narod nije imao pravo da se brani.  Nikada nisam mogao da shvatim da postoji pet ili šest srpskih naroda.  Ja sam Srbin iz Hercegovine, ali ne postoje hercegovački, bosanski, crnogorski i srbijanski Srbi. Postoji samo jedan srpski narod.

Ovih dana su se pojavili podaci o ulozi JNA za vreme ratnih dešavanja u Hercegovini. Da li ste imali dobru saradnju sa JNA?
Kada je počeo rat u Hercegovini bio sam predsednik opštine Trebinja i predsednik Srpske autonomne oblasti (SAO) Hercegovine. Bio sam u dva i po mandata i narodni poslanik. Sada sam član SDS-a i predsednik Udruženja utemeljivača Republike Srpske. Što se tiče armijskog vrha iz 1991. godine na čelu sa Veljkom Kadijevićem moram da kažem da sam veoma razočaran njihovim ponašanjem. Stiče se utisak da su Srbi imali vojsku samo onda kada ju je narod podigao. Jugoslavija, koja je imala svoju vojsku i 1941. i 1991. godine raspala se po nacionalnim šavovima. Ovoga puta JNA je imala sve što se tiče tehnike i drugih stvari, ali kao što sam rekao i na početku razgovara nisu imali opredeljenje. Ti visoki vojni oficiri, generali i drugi, uglavnom su bili svet za sebe. Imali su sve privilegije u Jugoslaviji. Tako se dešavalo da svastika nekog poručnika nije smela biti nezaposlena i da nema stan. Imali su svoja odmarališta, vikendice, stanove, dobre plate i sve beneficije. Mi koji smo činili civilnu vlast za njih smo bili strano telo. Kada se raspao jugoslovenski sistem, krenulo je osnivanje nacionalnih stranaka. Ja sam prvi predsednik Srpske demokratske stranke, a prva osnivačka skupština SDS-a održana je 14. jula 1990. godine u Trebinju na Gradskom stadionu. Uglavnom su svi hrvatski i muslimanski generali i pukovnici otišli da se bore sa svojim narodom protiv Srba, a veliki deo naših generala je branio samo svoje privilegije. Bilo je časnih izuzetaka koji su došli da pomognu srpskim ratnim jedinicama svojim iskustvom. Kako ste i Vi videli mnogi vojni oficiri su podbacili.

Možete li nešto više da nam kažete o samoj operaciji „Burin“ hrvatske vojske sa ciljem pada Trebinja u njihove ruke?
Njima to jako smeta, jer ja sam prvi čovek koji je došao do tog plana, koji sam uručio i „Pečatu“ i vašem uredniku. Hrvati su bili dosta obavešteniji od nas. Znali su uglavnom unapred ishod ratnih dešavanja i da treba da Republika Srpska bude svedena na ispod 50 odsto. Tada je napravljen hrvatski projekat, da se zauzmu pojedini delovi Republike Srpske koji su najviši odgovarali Hrvatima. Pošto je na Trebišnjici jedna od najvećih hidroelektrana u tom delu regiona, a blizu je i termoelektrana u Gacku, plan je bio da Hrvati pod svoju kontrolu stave ta bogatstva i da imaju pod svojom kontrolom kompletnu pozadinu Dubrovnika. Imali su plan da 1995. godine zauzmu skoro čitavu Istočnu Hercegovinu koja je bila srpska. Tako je nastao projekat „Burin“. Mene je uoči te hrvatske operacije pozvao jedan naš istaknuti general u Beograd, uručio mi je hrvatski projekat i kazao da je Trebinje na udaru hrvatskih snaga i da je plan Hrvatske da ga uskoro zauzme. Rekao mi je da se već na hiljade hrvatskih vojnika približilo granici trebinjske opštine. Poručio mi je: „Ne smeš me pominjati, ne mogu ti pomoći, jer bih stradao. Trči u Trebinje i spašavaj ga kako god znaš i umeš!“ Tada smo u Trebinju sve što smo imali od rezervi dali svojoj vojsci. Sav novac smo dali na dodatnu opremu, odeću i hranu. Ubrzano smo se pripremali za odsudnu odbranu Trebinja. Uspeli smo da pobedimo hrvatsku vojsku i da uz velike žrtve 1995. godine odbranimo Trebinje. Pošto Hrvati nisu uspeli da zauzmu Istočnu Hercegovinu i Trebinje, onda su napali srpske položaje u Visokoj Krajini. Tada su hrvatske snage potpomognute tzv. „Armijom BiH“, to jest muslimanskim snagama zauzeli srpske položaje u Krajini. Okupirali su 13 krajiških opština tačno po projektu Ante Starčevića. Nastojali su još tada da stvore „veliku Hrvatsku“, koju su pokušavali da naprave i Ante Starčević, a kasnije Ante Pavelić, pa Franjo Tuđman.  Nije im uspelo da naprave „veliku Hrvatsku“ sa glavnim gradom Banja Lukom. Posle je reagovala Međunarodna zajednica i zaustavljen je dalji pad srpskih teritorija. Došlo je do Dejtonskog mirovnog sporazuma i rat je prekinut. Ne smemo zaboraviti važnu ulogu Slobodana Miloševića u stvaranju Republike Srpske i Dejtonskog mirovnog sporazuma. Takođe i istorijsku ulogu predsednika Srpske dr Radovana Karadžića, našeg državnog rukovodstva i naše vojske na čelu sa generalom Ratkom Mladićem.

Da li se znalo da će doći do rata?
Jedni su tvrdili da neće doći do rata, a drugi da hoće. Nažalost bio sam siguran da će doći do rata. Neko je znao, a neko nije. Ono što znam je da mi Srbi plaćamo ceh za ono što smo promašili. Srpski narod je mogao da stvara Srbiju, onoliku koliko nam je kroz vekove pripadalo. Nismo u 20. veku stvorili srpsku državu i to je naša greška. Velike sile i drugi narodi na području bivše Jugoslavije su hteli državu Južnih Slovena. Nije trebalo da pristanemo da se pravi Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca kao montažna baraka, država koja treba da traje dok odgovara velikim silama. Kad im je odgovaralo, onda su je demontirali da ne postoji kao država. Isto se desilo i 1941. i 1991. godine. Dobro je poznato da je kada se Josip Broz Tito 1943. godine sastao sa engleskim premijerom Vinstonom Čerčilom i tražio od njega da saveznici priznaju partizane kao jedinu vojsku na našim prostorima koja se bori protiv fašizma i Hitlera, ipak dobio nekoliko uslova. Jedan od uslova je bio da se što pre odvoji od Rusije, a drugi da pripremi Jugoslaviju za raspad. To je istorijska istina koju mi krijemo. Josip Broz je pristao na to. Odvojio se od Rusije, to jest od Sovjetskog Saveza 1948. godine, a posle je promenom Ustava, to jest Ustavom iz 1974. godine pripremljen kobni projekat da sve republike imaju pravo na odvajanje i da u tom slučaju, što nigde do sada nije bilo u svetu, republičke granice postaju državne. Još tada je Tito pripremio demontažu Jugoslavije i čekalo se samo da prođe nekoliko godina od Brozove smrti i da se to desi.  Velike sile su pripremile raspad Jugoslavije i rat je kod nas došao spolja. To se najbolje videlo kroz uvoz oružja u Jugoslaviju i podržavanje hrvatskog i muslimanskog naroda, a odbacivanje Srba. Isti oni koji su nama uvezli rat, posle su nam uvezli mir, dele nam lekcije i kažnjavaju. Oni su nam uvek kuvali iznutra. Isto sada rade sa Libijom, a isto su radili i sa Irakom. Prvo zavade narod unutar zemlje, podele oružje i onda se umešaju kao nekakva mirovna misija. To su modaliteti na koje mi nikada nismo računali. Mi unutar bivše Jugoslavije nismo mogli da zaustavimo rat. Možda je jedino moguće, ako je moguće, pošto je JNA bila jako moćna i dobro opremljena, da je ona izvršila državni udar i odbranila granice SFRJ. Međutim, tada bi se opet pobunile neke od republika bivše Jugoslavije.  Front u Istočnoj Hercegovini je bio jako dug, mali broj stanovnika, veze sa Srbijom smo imali tek preko Crne Gore i mi smo bili što bi se reklo sa Bogom nasamo. Teritorijalno, komunikaciono i telekomunikaciono smo bili odsečeni od drugih delova Republike Srpske. Bili smo odsečeni na Trnovu, koji su držale muslimanske snage, odnosno na Goraždu, koji su takođe pod svojom kontrolom držale muslimanske snage. Da bi mogli da idemo u druge delove Republike Srpske, morali smo da putujemo preko Crne Gore i dela Srbije. Ratovali smo veoma teško, ali ono što je bitno je da se od oko sto hiljada ljudi u Istočnoj Hercegovini oko 18 odsto odazvalo na pozive na mobilizaciju od strane Hercegovačkog korpusa. Imali smo oko 21 hiljadu vojnika. Takav stepen mobilizacije nije zabeležen na drugim prostorima. Hercegovci su branili Hercegovinu i išli u pomoć braći u drugim delovima Republike Srpske. Imali smo veliki broj naših hercegovačkih udruženja u bratskoj Srbiji i bratskoj Crnoj Gori, slali su nam hranu, odeću i svu drugu pomoć.

Nedavno je bilo deset godina od sramnog izručenja nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Kako gledate na taj događaj?
Sramno je to što je jedna država izručila svog predsednika. To niko na svetu ne radi, a to je učinila DOS-ova vlast. Mi smo iz Hercegovine bili naslonjeni na Srbiju i Crnu Goru i često sam imao susrete sa Slobodanom Miloševićem. Pre svega išao sam da se bunim kada nam je JNA otišla, a mi kao civilna vlast preuzeli odbranu grada. Pitao sam kako je država započela rat, a ostavila opštini da ga brani? Govorio sam o JNA. Imao samo nekoliko srdačnih i lepih razgovora sa predsednikom Miloševićem, a nekoliko puta smo imali i oštrije razgovore na ivici sukoba, ali ima nešto što nikada ni kao političar, ni kao književnik ne mogu da shvatim. Milošević je imao dosta pritisaka iznutra i spolja, ali je imao jednu nesreću, ako možemo tako da kažemo, što je bio samouveren da nas neće bombardovati. Imao je osećaj da sedi na tronu jedne države koju ne sme niko napasti. Kada sam mu jednom prilikom, nekoliko godina pre NATO agresije, rekao da možemo da budemo bombardovani, on me prekorio i saopštio mi da SRJ ne sme niko bombardovati jer je suverena država. Njemu sam posvetio i jednu svoju pesmu.
Evo nekih stihova: „Bože mili tog nesrećnog sina, Vidovdan mu beše sudbina; malo prije u Vidova danu, klicali mu na Gazimestanu; oko njega ešaloni stali, a poslje ga na isti dan prodali…“
„A da ga država ne sahrani ko što rade ljudi odabrani, ko svoga vladara i druga, nego nam se čitav svijet ruga; spomenik je trebalo da blista i na njemu vladareva bista, da se vidi sa Kalemegdana i na njemu slova ispisana; ovdje leži kontroverzna duša, što nikog nehtjede da sluša…“
Mislim da smo se osramotili i kao narod i kao nacija što smo izručili predsednika Hagu. Ako je trebalo da mu se sudi, a nije moje da to određujem, onda je trebalo njegov narod da sudi u njegovoj državi. Ovako se desilo da strada u haškoj ćeliji.
Trebalo je ranije da se otarasimo komunizma i okrenemo nama samima, Srbima i našoj državi. Prilikom jednog sastanka sa vođom hercegovačkih Hrvata Matom Bobanom, devedesetih godina, ispričana mi je zanimljiva priča, po kojoj je sedamdesetih Tito rekao Stipu Šuvaru: „Stipe, pozivam Vas Hrvate, moje ljude i moje saradnike, da vas nešto poučim. Svemu dođe kraj, pa i meni. Ali dolazi i kraj komunizmu. Vi Hrvati budite pametni, pa čim umrem otvorite prozore i bacajte sve što je crveno od petokrake do crvene odeće. A taj komunizam ostavite ovim Srbima. Oni će se posle toga još barem 20 godina sporiti oko komunista i antikomunista“. To znači da je trebalo i da se mi Srbi ranije oslobodimo komunizma. Zapad je uložio milijarde da se savlada komunizam. Svi su ga se odrekli, a mi, kada kažem mi mislim na moju maticu Srbiju, iako me je bila utamničila, ona mi je uvek matica, smo ga čuvali. Evo, recimo skoro četiri godine čekam da dobijem državljanstvo Srbije, a terete me da sam hteo da stvaram „veliku Srbiju“.

U kojoj meri je organizovanost Srba na odbranu 1991. godine sprečilo stvaranje novih jama sa ubijenim Srba, kao što se to dešavalo u Drugom svetskom ratu?
U velikoj meri. Složno smo ustali da se branimo, za razliku od 1941. godine. Nismo se delili na partizane i četnike. A 1941. godine brojni Srbi iz Hercegovine su završili u jamama. Svi su grobovi crni, ali crnjeg groba nema od hercegovačke jame. Ljudi su ubijani čekićima, maljevima i na razne divljačke i mučke načine stavljani u jame. A mi smo 1945. godine po nalogu partije i državne politike pristali na nešto što nije nijedan narod pristao. To je da niko ne vadi svoje mrtve iz tih jama, nego da se podigne spomen-ploča i da lažno napišemo da smo stradali od okupatora. Te zločine nisu radili ni Nemci, ni Italijani, već ustaše, to jest komšije Hrvati. Tako smo lagali sami sebe i to tuđim pismom, latinicom. Dolaskom na čelo opštine Trebinje bio sam pobornik toga da se te jame otkopaju, da se mučeničke kosti izvade na sunce,  opoje na naš pravoslavni način, da se podignu adekvatni spomenici i da se sahrane kako doliči. Ono što je obećavalo da će opet doći do rata je to da niko od Hrvata i muslimana nije prišao da nam pomogne, već su se na hercegovačkim stenama osvitali natpisi krupnim slovima masnom bojom: „Vadite ove, da bacamo nove“. U nekoliko jama iz doline Neretve nalazili smo istrulelu decu u karlicama pokojnih majki, koje su ustaše zaklale. Jednom prilikom su sa mnom išli i Milić od Mačve i Nikola Koljević, pa smo se zajedno spuštali niz jamu i videli trudnice u jamama. Tada smo podigli spomenik u Prebilovcima, uz prisustvo Njegove svetosti patrijarha Pavla, za mene još tada živog sveca. Kada se zaratilo i kada je hrvatsko-muslimanska vojska došla do tog spomenika, podmetnula je veliki eksploziv, pa su te mučeničke kosti još jednom ubijane. Oni prema nama imaju neku patološku mržnju, koja je neizbrisiva i nadam se da će se iskoreniti.