ANTIGLOBALISTI III Majkl Parenti: Kontrolisana demokratija za manjinu

Piše Vladislav Panov

Iako su u centru pažnje i kritičkog pisanja ovog njujorškog autora bile Sjedinjene Države, za nas je daleko značajnija činjenica da se on vrlo oštro i argumentovano angažovao u borbi za istinu o našoj zemlji. Osim što je napisao dve knjige „Ubistvo nacije: napad na Jugoslaviju“ i „Demonizacija Slobodana Miloševića“, bio je i vođa američkog odeljka Internacionalnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića u vreme njegovog suđenja u Hagu

Kod nas bi ime Majkla Parentija, istaknutog američkog veterana među slobodoumnim političkim aktivistima i piscima, intelektualca najšireg dijapazona, univerzitetskog profesora i predavača, trebalo da bude dobro upamćeno. Svakako da to nije ni bio, a još manje da će biti slučaj. Razlog je jednostavan. Parenti se usudio da digne glas protiv rata vođenog u Jugoslaviji, protiv zapadne politike prema našoj zemlji, protiv nepravednog odnosa medija i satanizacije našeg naroda, što je danas, ovde, gotovo neprihvatljivo i politički nekorektno. A kada je pre osam godina javno stao u odbranu Slobodana Miloševića, postavši vođa američkog odeljka Internacionalnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića, zasigurno je izvadio i ekspeditivni pasoš za zaborav od aktuelno vladajućeg srpskog „progresivno-demokratsko-liberalnog“ „elitnog društva“, samozaduženog za bolje kapitalističko sutra ove zemlje.
Niko ovde u Srbiji i srpskim medijima ne pominje njegovo obavešteno i agilno zalaganje za otkrivanje istine kako one, dobro zabašurene iza napada na Jugoslaviju, tako i one iza procesa kojim su podvrgnuti haški optuženici. Iz fokusa slučaja Milošević, Parenti je argumentovano izvukao dokaze o sudskoj pristrasnosti bez presedana tokom tog procesa i uopšte rada tog suda.
Svestranost u političkom, teorijskom i predavačkom eksponiranju Majkla Parentija je zapanjujuća. On je tokom nekoliko decenija rada uspeo da pokrije gotovo sve društvene pojave, političke pokrete i ideje, istorijske aspekte i periode od presudnog značaja za našu civilizaciju. U centru pažnje njegovog istraživanja i pisanja su uvek bile Sjedinjene Države Amerike i uticaj koji je njegova zemlja, radeći uvek samo iz sopstvenih interesa, imala i koji ima nad celim svetom. Parenti je tokom karijere pisao o klasama i klasnoj borbi i bio je agilni politički zagovornik i aktivista zapadne levičarske ideje tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Pisao je argumentovano i ponekad sa prilično kontroverznim idejama o ključnim političkim uređenjima koja su obeležila prethodnih stotinak godina. Bavio se kulturom, ekonomijom, ulogom američkih medija u današnjem svetu, američkim rasizmom, krađom na američkim izborima, ekologijom, lažnim patriotizmom, antikomunističkom histerijom, bližom i dalekom istorijom, krunisavši taj deo svog interesovanja i istraživanja bestseler knjigom „Ubistvo Julija Cezara“…
Bio je čest gost u televizijskim emisijama, u dokumentarcima, kako onim iz A-produkcije, tako i onim „podzemnim“, koji su inspirisali otpor brojnih andergraund pokreta i organizacija. Snimci njegovih govora su obavezno antiglobalističko, pa i antiameričko (u smislu otpora njihovoj politici) obrazovno štivo za hiljade posetilaca internet strana na kojima su prisutni on ili njegovi sledbenici. Objavio je dvadesetak knjiga prevedenih na isto toliko jezika, od kojih su za nas najznačajnije „Ubistvo nacije: napad na Jugoslaviju“ i „Demonizacija Slobodana Miloševića“. Inače se za njegovu najuticajniju i samim tim najvažniju knjigu karijere smatra „Demokratija za manjinu“, ona je doživela devet izdanja i iako je napisana pre više od deset godina i dalje je najinformativnije štivo za sve koje zanima poštena i argumentovana kritika američkog društva, političkog establišmenta i ekonomije ove zemlje.
Majkl Parenti je rođen u Njujorku 1933. godine, u radničkoj porodici italijanskog porekla. Doktorirao je na političkim naukama na Univerzitetu „Jejl“. Iako je zašao u ozbiljne godine, ne prestaje sa putovanjima i predavanjima širom Sjedinjenih Država i Kanade. Posebno se sveobuhvatnim, zanimljivim i važnim smatraju njegova predavanja na teme „Američki intervencionizam“, „Terorizam i globalizacija“, „O rasama, polovima i klasnim silama“, „Kolaps komunizma“, „Današnje i nekadašnje imperije“… Dvanaest godina je bio jedan od sudija „Cenzurisanog projekta“, neprofitne organizacije koja se bavi istraživačkim novinarstvom i analitičkom kritikom velikih državnih medija, a deluje u okviru državnog Univerziteta „Sonoma“ i osnovni joj je cilj ukazivanje na situacije kada su američki državni mediji „prevideli“ ili autocenzurisali vesti i događaje od ključnog socijalnog i političkog značaja.
Interesantno je da i pored života provedenog u borbi i upornim nastojanjima da demistifikuje američki režim i politiku, unutarnju i spoljnu, on nije postao otvoreni neprijatelj ni svoje zemlje, ni njenih institucija. Dokaz da je uspeo da ostane korektni kritičar čiji se intelekt i poznavanje ipak cene su i nagrade koje je proteklih godina dobio upravo od zvaničnih organizacija i institucija svoje države. Pre četiri godine je, recimo, čak osvojio i nagradu za životno delo i Sertifikat specijalnog kongresnog priznanja Američkog kongresa.

___________________________________________________________________________________

O globalizaciji

Globalizacija, posmatrana kao ekonomska pojava, podrazumeva prevazilaženje ograničenja nacionalnih ekonomija tako da se sve odvija u takmičenju na svetskoj pozornici, u neograničenoj interakciji proizvoda, rada i kapitala svake države čiji su nacionalni okviri potpuno prevaziđeni. Da bi opstali, svi učesnici globalizovane ekonomije su osuđeni na krajnje surovu utakmicu, koja je moguća jedino neprestanim povećanjem produktivnosti i konkurentnosti i to bez bilo kakve regulative, pa i skrupula prema radnicima. S druge strane politička globalizacija u suštini podrazumeva ideju da se potpuno ili skoro potpuno eliminiše značaj države. U tom smislu su organizovane nadnacionalne institucije (Evropska unija, G8, Svetska trgovinska organizacija, Internacionalni krivični sud…) čije postojanje suštinski eliminiše individualno političko odlučivanje pojedine države, a samim tim i njen suverenitet. Što se tiče sve većeg otpora ovoj pojavi, on se kristalizuje kroz takozvani „antiglobalistički internacionalni pokret“ koji je suštinski jedini odgovor promenama takozvanog „korporacijskog ili neoliberalnog kapitalizma“, čije multinacionalne kompanije zloupotrebljavaju ogromnu ekonomsku i političku moć koju imaju, kao i privilegije koje su sami sebi uveli: delanje bez ikakve kontrole, deregulisanje svetskog tržišta, sabotiranje sigurnosti rada i standarda radnih odnosa, smanjenje cene rada, nepoštovanje zaštite životne sredine i potpuno ignorisanje nacionalnih zakonodavstava, pa i suvereniteta i nezavisnosti država, a sve zarad svojih interesa, odnosno profita. U nekoliko nastavaka predstavljamo pisce, teoretičare i predavače kojima svet priznaje pravo da budu nazvani perjanicama antiglobalističkog pokreta.

___________________________________________________________________________________

Iz knjige „Demonizacija Slobodana Miloševića“

…Nema boljeg primera neumorne demonizacije demokratski izabranog predsednika Slobodana Miloševića nego što je knjiga Luisa Sela, bivšeg američkog službenika spoljnih poslova „Slobodan Milošević i destrukcija Jugoslavije“. Njene stranice kipte od uobičajenih laži i podmetanja kojima se otvoreno služe američke službe za sprovođenje takozvane „nacionalne sigurnosti“. U Selovoj knjizi Milošević je karikatura, podmukli manipulator željan vlasti, pomahnitala budala, koji se na kraju okrenuo protiv saradnika i saboraca igrajući na zavadu u svojoj partiji. Taj je Milošević po Selovom pisanju istovremeno i ortodoksni socijalista i oportunistički srpski nacionalista. Vlasti gladni demagog, koga je nazvao „drugi Tito“, koji istovremeno nastoji da uspostavi diktaturu nad celom Jugoslavijom i da je uništi. Ni na jednom mestu Sel ne navodi s kojim je to programima i kakvom konkretnom politikom Milošević uspeo da rasturi Jugoslaviju. On pomenute opaske na njegov račun neprestano ponavlja bez argumentacije i dokaza. Kao da Hrvati, Slovenci, bosanski muslimani, Makedonci ili kosovski secesionisti i NATO intervencija nisu imali nikakvog udela u razbijanju Jugoslavije.
Po mom mišljenju Miloševićev najveći greh je bio u tome što se opirao američkoj hegemoniji i rasturanju Jugoslavije. Još se  usudio da pokuša da poštedi Jugoslaviju od bezdušne privatizacije koja je pogodila sve druge bivše komunističke zemlje. Jugoslavija je bila jedina država koja se nije prijavila za ulazak u Evropsku uniju ili NATO. Za neke levičarske intelektualce Jugoslavija i nije bila prava socijalistička država, jer je dozvolila preveliku prisutnost privatnih korporacija i MMF-a. Ali za američke političke manipulatore i tvorce novog svetskog poretka, Jugoslavija je bila sasvim dovoljno socijalistička da bi je smatrali neprijateljem, posebno kada se uzme u obzir razvijeni sektor socijalnih davanja i usluga, kao i činjenica da je ekonomiju držalo 75 procenata preduzeća u vlasništvu države. I Sel je u svojoj knjizi došao do zaključka da je upravo činjenica o ovakvoj strukturi vlasništva, zajedno sa Miloševićevim nastojanjem da se odbrani takva ekonomija, bila ključna u razmatranju Vašingtona da uđe u rat sa Jugoslavijom. Sel kaže: „Milošević je bio odlučno za ortodoksni socijalizam tvrdeći da je državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju najbolja garancija za prosperitet zemlje. Zato je morao da ode…“

___________________________________________________________________________________

O američkim medijima

Uz uzimanje u obzir da su neki od loših primera u izveštavanju velikih američkih medija posledica uobičajenih novinarskih problema ili grešaka, sasvim je jasno da je najveći deo tendencioznog, pogrešnog ili nepoštenog izveštavanja posledica brižne „ideološke produkcije”. Američki reporteri su u najvećem broju slučajeva, radeći u velikim medijima razvili posebnu veštinu pisanja ili analiziranja vesti koja omogućava da se niko od ekonomskih ili političkih moćnika nikada i ničim ne uvredi ili nađe prozvan, a posebno je to slučaj u odnosu na njihove šefove i oglašivače. Oni zato izbegavaju dublje analize i potrage održavajući dobro istrenirani nivo prividne objektivnosti, profesionalizma i umerenosti. Uostalom, karijere im zavise od umeća da izjednače poglede centra sa „objektivnošću“ i da tako ostanu unutar preovlađujuće ideologije pravovernosti. Mediji, dakle, nisu neutralni jer favorizuju interese elite. A kada je reč o takozvanoj „zabavnoj industriji“ može se reći da ona nudi i nešto više od zabave. Zabavni mediji služe indoktrinaciji masa propagirajući vrednosti korporativnog vlasništva i oglašavanja. Za lažno pokrivanje tema i događaja u američkim medijama ima bezbroj primera. Tako su, recimo, američki, kao i skoro svi ostali zapadni mediji, pa čak i turistički vodiči, knjige i holivudski filmovi, predstavili tibetansku teokratiju kao istinski raj na zemlji. Slična preterivanja i neistinita uopštavanja su bila prisutna i tokom višegodišnjeg pokrivanja rata koji je doveo do raspada Jugoslavije i posebno izveštavanja o ratnim zločinima i zločincima tog konflikta.