Zašto kažeš Sirija – a misliš na Iran

Piše Zoran Milošević

Pošto je slučaj Sirije mnogo složeniji od libijskog, te su i reakcije SAD i EU bile uzdržanije. Konflikt sa Sirijom po automatizmu znači i destabilizaciju Jemena, a zatim, što je krajnji cilj Zapada, sukob sa Iranom

Prema saopštenju sirijskih vlasti više od 120 saradnika snaga bezbednosti (najviše policajaca) bilo je ubijeno tokom sukoba sa demonstrantima i njihovim naoružanim grupama u gradu Jisr al Šugour, na severozapadu države. Aktivisti opozicije su ovo negirali, navodno kod njih nema nikakvog oružja, čime žele da se prikažu kao stradalnička strana u sukobu. U petak, 10. juna, Četvrta divizija, kojom komanduje u vojnom smislu talentovani brat predsednika Bašara Asada, dobila je naređenje da oslobodi grad, što je učinjeno do subote, pri čemu je poginulo oko 20 pobunjenika (prema njihovom saopštenju).
Osim ovog grada, protestima je, prema pisanju zapadne štampe, obuhvaćeno oko 100 velikih, srednjih i malih naseljenih mesta, najviše na severu i obalama Sredozemnog mora. U nekim mestima protesti se odvijaju i danju i noću.

SPECIJALISTI ZA NASILJE
Interesantno je da se predsednik Sirije Asad nije pojavio 10 dana, a procurele su vesti i da je bolestan. Navodno, ima problema sa levom rukom (koju ne može da podigne), što utiče na to da gubi kontrolu nad situacijom u zemlji. Vlada je osmislila „koncepciju nacionalnog dijaloga“, ali je dva dana kasnije predsedničkim ukazom ova institucija raspuštena. U toj situaciji vlast se prenosi na brata predsednika Mahera Asada, komandanta elitne Četvrte divizije, koji se oslanja na silu. Prema informacijama koje su zapadne službe dobile od jednog sirijskog oficira dezertera samo je Četvrta divizija ostala monolitna i verna predsedniku Asadu, dok Treća i Peta odbijaju da izvršavaju naređenja i zauzimaju pasivnu poziciju. Gubici Četvrte divizije na Zapadu se procenjuju na oko 700, mada se ne može potvrditi tačnost ove informacije.
Poslednji događaji u svetskim medijima ocenjeni su kao „proces raspada Sirije“, kako navodi nemački sajt „Qantara.de“, i dobija na ubrzanju usled ekspanzije nasilja koje prerasta u građanski rat. Zapad zauzima veoma radikalnu poziciju prema Damasku, tražeći vojnu intervenciju – poput one u Libiji. Istovremeno, Rusija, Kina (ali i Indija) u Savetu bezbednosti nisu dozvolile „prolazak“ antisirijske rezolucije koja dozvoljava upotrebu sile u rešavanju „sirijskog pitanja“. Ključni argument Zapada je navodno ubistvo oko 1.200 građana od strane snaga bezbednosti, pri čemu se ubistva vojnika i snaga reda ne smatraju prekršajem. Time se Zapad svrstao na stranu pobunjenika, a protiv aktuelnog režima Bašara Asada.
Reakcija Evropske unije na zbivanja u Siriji su – sankcije (10. maja), uključuju embargo na prodaju oružja ovoj zemlji i ograničenja za putovanja trinaestorici sirijskih državnih zvaničnika koje smatraju „odgovornim za nasilje nad civilima“. Nešto kasnije, tačnije 23. maja sankcije su pooštrene  i krug državnih zvaničnika Sirije prema kojima su primenjene sankcije je proširen i u njega je uključen i predsednik Bašar Asad. Ovaj uzdržani lider se u zapadnoevropski medijima predstavlja kao „kasapin“ i „specijalista za nasilje“. Zapad se posebno ljuti na Bašara Asada, jer je stvorio tzv. „kibernetičku policiju“ koja deluje protiv zapadnih aktivista na internetu, odnosno socijalnim mrežama. Inače, štab za kibernetički rat i delovanje preko interneta Zapada nalazi se u Bejrutu i besne na Bašara Asada, jer ih, preko kibernetičke policije, onemogućava da dižu i šire pobunu protiv njegovog režima.

TURSKA IGRA
U igru se uključila i Turska na čijoj teritoriji je organizovan trodnevni susret lidera sirijske opozicije (oko 300), kojima su zapadni i turski stručnjaci „ponudili više obrazaca borbe sa režimom“. Osnovni dokument na osnovu kojeg je razmatrana situacija u Siriji je dokument ozloglašene i veoma pristrasne organizacije „Human Rights Watch“ (HRW), svoje pravo lice pokazala je (i) tokom agresije NATO-a na Srbiju i Crnu Goru. Ova tzv. „organizacija za zaštitu ljudskih prava“ optužila je predsednika Asada „za prestupe protiv čovečnosti“. Zapad je predlagao, a opozicija je stvorila prelaznu vladu (Savet), ali su oni to odbili jer je sastav opozicionih lidera tako raznolik da ne mogu da sarađuju između sebe: predstavnici ekstremnog islamizma, Kurda (ruski mediji primećuju da SAD i Izrael aktivno koriste Kurde u ovom regionu za destabilizaciju režima, a zauzvrat im obećavaju stvaranje nezavisnog Kurdistana), liberala, predstavnici levice, plemenske vođe, ali i predstavnici emigracije iz SAD i Evrope.
Turska Siriju smatra „zonom povišenog i strategijskog interesa“. Turska koja sebe pozicionira kao lidera muslimanskog sveta i u „arapskom proleću“ stala je na stranu „pobunjenika“ (Tunis, Egipat, Libija). Podsetimo da je pre, približno, dve godine Ankara sa Damaskom izgradila strateško partnerstvo. No, posle „pobune“ u Siriji, Turska je počela da zauzima poziciju koja je naišla na osudu u Damasku.  Naravno, ovo nije bila spontana reakcija, već dugo pripremana i dobro organizovana akcija. Želja Ankare je da „meki islamisti“ uđu u reformisanu vladu, što govori da ovaj faktor ima i te kako veliku ulogu u „pobuni“ građana Sirije.
No, predsednik Asad je to odbio i odmah potom su se pojavile u sirijskoj štampi karikature, izvrgavale su ruglu turskog premijera Erdogana. Osim medijske usledila je i politička reakcija. Sirija je podstakla Radničku partiju Kurdistana da ponovo povede borbu sa turskim vlastima za kurdsku autonomiju u okviru Turske i to tamo gde je Ankara najmanje očekivala – na severu i obali Crnog mora, gde u kompaktnoj masi žive Kurdi. Kurdski vojnici su izveli nekoliko akcija u kojima su ubili deset turskih policajaca. Takođe, Sirija je podstakla borce alavita (verska manjina) maoističke ideologije („TIKKO“) da krenu na turske policajce i vojnike. Ovo je uticalo na turskog premijera Erdogana da izmeni retoriku i počne javno da priziva NATO da se umeša u sirijsku politiku, a čak je na sebe uzeo obavezu da po ovom pitanju obezbedi podršku Vašingtona.

UTICAJ MOSKVE NA DAMASK
U Siriji su pre tri meseca započeli protesti. No, pošto je slučaj Sirije mnogo složeniji od libijskog, to su i reakcije SAD i Evropske unije bile uzdržanije. Naime, konflikt sa Sirijom po automatizmu znači i sukob sa Iranom, najbližim saveznikom ove države, kao i potpunu destabilizaciju Libana koji se graniči sa Izraelom. To znači i sukob sa Rusijom, ona u Siriji ima prvu bazu za nuklearne podmornice na Sredozemnom moru.
Ipak, Zapad ne odustaje. Ratnim tenzijama pridružio se i već iskusni ratni huškač Bil Klinton koji je, kako prenosi „The Associated Press“, izjavio da treba arapske države, Rusiju i Kinu pripojiti međunarodnoj osudi režima sirijskog predsednika Bašara Asada, što bi im omogućili da se nađu „na ispravnoj strani istorije“. Istovremeno, Klinton je izjavio da SAD vode neoficijelne pregovore na obezbeđivanju međunarodne podrške za rat protiv Sirije. Prema mišljenju Klintona SAD zauzimaju ovakvu poziciju prema Siriji zbog njenog neprijateljskog stava prema Izraelu, zbog podrške „Hizbali“ u Libanu i HAMAS-u na palestinskim teritorijama – grupacijama koje SAD smatraju terorističkim.
Rusija je kroz reči ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova upozorila SAD i Evropsku uniju da ne podstiču antivladine proteste u Siriji. „To je veoma opasna pozicija“, rekao je Lavrov, kako prenosi „Blumberg“. „Rusija je protiv mešanja Saveta bezbednosti u situaciju u Siriji“, rekao je Lavrov. „Prvo, situacija ne predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti, drugo, Sirija je veoma važna država na Bliskom istoku i destabilizacija Sirije odraziće se daleko iza njenih granica“.
„Istovremeno, iako je protiv međunarodnog mešanja u sirijsku politiku Rusija podržava promene u Siriji i stalno ističe predsedniku Asadu neophodnost promena“, rekao je Lavrov. Zbog ovih saveta predsednik Sirije je proglasio opštu amnestiju – čime je Moskva bila veoma zadovoljna. Takođe, Asad je predložio i projekat novog ustava. No, pošto demonstranti dobijaju instrukcije od Zapada, a ne od Moskve nastavili su da destabilizuju situaciju u zemlji.
Rudik Iskužin, rukovodilac ruske delegacije Saveta federacije u Azijskom parlamentu, za ruske novine „Izvestija“ objašnjava ruske interese u Siriji: „Sve je usmereno na Iran koji ima ulogu regionalne sile. Sirija je njen satelit. Ako bi se Teheran lišio ključnog saveznika, onda je sledeći Jemen. Potom bi se krenulo na Iran. To znači da bi događaji u regionu povezani sa arapskim prolećem bili dečja igra u odnosu na to što bi se potom dogodilo. Za takav razvoj događaja Rusija nije zainteresovana. Naime, cilj ‘arapskog proleća’ nije Tunis, Egipat ili Libija. Principijelno – to je Iran“.

_______________

„Nezamisliva koalicija“

Događaji u Siriji dobijaju na dramatičnosti, jer režim u ovoj bliskoistočnoj državi još uvek tačno ne zna ko protiv njega ratuje. Za razliku od drugih država koje su zahvaćene „arapskom revolucijom“ u Siriji je armija ostala lojalna vladi, a svi medijski izveštaji Al Džazire, kao i zapadnih medija pokazali su se kao manipulacija. Stručnjaci su već dokazali da video materijal o dezertiranju sirijskih oficira emitovan na televiziji Al Džazira nije autentičan, kao ni onaj koje šire zapadni mediji. Sve je zapravo propaganda sračunata da oslabi moral sirijske armije.
No, zanimljivije je koja koalicija ratuje protiv Sirije. To su Turska, sunitski teroristi (Muslimanska braća), zapadni mediji, američke i evropske obaveštajne službe kojima pomažu obaveštajci i vojska Saudijske Arabije. Posebnu ulogu u širenju smutnje u Siriji igra Turska. Premijer Erdogan je izjavio da „neće trpeti ponavljanje Hame“. Takođe, Turska podržava prisustvo „Braće muslimana“ i obaveštajnih oficira SAD i Saudijske Arabije na svojoj teritoriji. Saudijski obaveštajci su zaduženi da u južnom sektoru Sirije (od Ramta do Zapadnog Iraka) podstiču pobunu protiv režima.

Један коментар

  1. Avatar

    Циљ је руска поморска база у Сирији.
    Дакле,најурити Русе.То је циљ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *