Vreme slave Belog grada

Piše Mirjana Sisojević-Radojičić

Od Pašaluka do gospodske varoši vodi nas autor Branislav Božović kroz arhiv prošlosti i Beograd  čije je vreme „neprolazno“

Zasluženo, Beograd je dobio knjigu „Uprava i upravnici grada Beograda 1839. do 1944.“ ( „Prosveta“, 2011) autora Branislava Božovića. To je znamen –  priča o prošlosti, o godinama nastajanja i borbe u vekovnom trudu da istraje i da bude bolje. Sudbina i razvoj grada s  istorijskim podacima i stvaralačkim radom, razvoj Beograda i Srbije su čvrsta arhivska građa  knjige, u kojoj je sačuvano vreme velikih događanja i prevrata, silne borbe da se traje slobodno, a iznad toga kulturno i s mnogo smisla za lepotu prostora i života. Zasluga je „Prosvete“ što se  popunjava velika praznina u sećanju na marljive Beograđane i spasava deo burne istorije vremena prelaska grada iz Beogradskog pašaluka, iz doba dvovlašća kada su Turci boravili na vojnoj Tvrđavi Kalemegdana i turskom delu Beograda, a srpsko stanovništvo je bilo u svom delu naselja – varoši u vreme od 1828. do 1831. godine.
Dvadeseti vek je ispunjen stvaralačkim umećem, urbanizacijom grada, izgradnjom širokih ulica, vodovoda, elektrifikacijom tramvajskog saobraćaja, uvođenjem telefona. Donet je oktroisani Ustav i njime ustanovljen dvodomni sistem (pored Skupštine i Senat), posebnim zakonom određeni su zadaci Narodne biblioteke, otvorena je kasnije poznata knjižara Gece Kona. Pojavio se prvi broj „Srpskog književnog glasnika“ i taj časopis je kao ugledno književno ostvarenje izlazio narednih četrdeset godina. Dvanaestog januara 1904. godine počeo je da izlazi list „Politika“, 2. oktobra 1905. godine svečano je otvoren Univerzitet u Beogradu, a 1908. godine objavljena „Istorija srpskog naroda“. Sve ono čime Beograd i sada može da se podiči. Ali kada bismo se mi danas „hvalili“, rekli bismo, nažalost,  da Narodni muzej već dugo ne radi, da Narodna biblioteka u kompjuterizaciji i renoviranju godinama čeka otvaranje…
U knjizi Branislava Božovića su mnoge značajne ilustracije, dokazi za istoriju epohe – kao Pečati Upraviteljstva varoši Beograda. Godine 1899. Uprava je svojim službenicima prenela raspis ministra unutrašnjih dela o radu i vladanju činovnika u državnoj službi. Raspisom „Svi  Pečati Upraviteljstva i Uprave varoši Beograda činovnicima Uprave grada“ zahteva se energičan postupak protiv nesavesnih i korumpiranih službenika koji podrivaju najbitnije interese države jer „Svaki onaj koji jednom bude okvalifikovan kao nepošten čovek može biti načisto s tim šta će ga snaći i pouzdano znati da mu je karijera jednom za svagda završena“, kaže se na kraju ovog raspisa.
Beograd, kaže se,  ima umove iza zidova soba i biblioteka odvajkada i oni tkaju jedinstvenu priču o gradu despota Stefana, priču upletenu u vreme posle turskog šenlučenja,  kada je topot turskih konja zamro, samo se nekad s Dorćola  „čuo vrisak davno zgaženih i osakaćenih ljudi“. U tom Beogradu posle proterivanja „turskih kopita“ sve se znalo – i ljudi i zbivanja – zahvaljujući tadašnjoj Panduraciji. Pandur je inače bio zvanični naziv i nije bio pogrdan kao u kasnijem smislu reči,  pa i danas.
Knjiga je ilustrovana  vrednim fotografijama,  a biografije za 58 upravnika su precizne i iscrpne. Dr Ljubodrag Dimić, pisac recenzije, kaže za Božovića da je dokumentarista, istoričar po vokaciji, a Kosovo je za njega kolevka naroda. U knjizi precizno govori o Upravi varoši, o njenom funkcionisanju u Kneževini Srbiji, o okupaciji, ustaljenim navikama, običajima naroda i promenama nastalim u razapetosti institucija da održe red i da zaštite svakoga, da pruže sigurnost i mir u gradu. „Simbolizuju dolazeće vreme u Beogradu“ u rasponu od jednog veka osvetljavajući ga s istoriografskog i književnog pogleda i stava.

________________

Uspomene na „policaj majstora“

Smene u Upravi su se nizale češće nego što je bilo potrebno  iz obične želje da sve funkcioniše. Stojan Protić je  samo šest dana bivstvovao na mestu upravnika. Usponi su nastajali na dramatičan način  jer se institucija izgrađivala godinama, a mogla je da  bude razorena u trenutku. Prvi starešina posebnog policijskog nadleštva za srpski deo Beograda bio  je knez Petar Lazarević, kao „policaj majstor“ varoši i član magistrata (suda) Okružja Beogradskog. Prvi upravitelj varoši beogradske bio je potpukovnik Jovan German, „iskusni funkcioner“ u dva maha je uspešno rukovodio Direkcijom beogradske policije. Od svih upravnika jedini je Dragomir Jovanović, poznatiji kao Dragi, radio u posebnim uslovima jer je zemlja od 1941. do 1944. godine bila pod okupacijom Hitlerove Nemačke.

Један коментар

  1. Avatar

    Majka Vilma je bila poreklom Nemica, a otac Ljubomir Srbin. Gimnaziju je završio u Velikom Gradištu, a prava u Beogradu, gde se zaposlio kao policijski činovnik Uprave grada.
    Tridesetak godina kasnije, kada je pred posetu kralja Aleksandra Zagrebu, otkrio ustašku zaveru, unapređen je u načelnika Opšpte policije Beograda, mada su svi znali da je direktno rukovodio drugim političkim odeljenjem.
    Nakon uspostavljanja Šestojuanuarske diktature, Dragi Jovanović je prešao da radi na odseku borbe protiv komunista. U policijskom aparatu je ostao sve do početka okupacije.
    Posle privremenog povlačenja iz službe na početku Aprilskog rata, Dragi Jovanović je odmah po formiranju Vlade nacionalnog spasa bio postavljen za upravnika grada Beograda, da bi na tom položaju dobio i široka ovlašćenja u resoru policije. Za kratko vreme Nemci su Jovanovića postavili za komandanta žandarmerije u Srbiji. Najzad je postavljen za komandanta Srpske straže sa pravom da proizvodi i otpušta oficire i izdaje naređenja sa zakonskom snagom.
    Tako je Dragi Jovanović bio drugi čovek u Srbiji za vreme okupacije. Pored ovih dužnosti, vršio je dužnost predsednika opštine Beograd i izvanrednog vladinog komesara za grad Beograd i za srezove vračarski i gročanski.
    Dragi Jovanović je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istažitelji bili su: Boško Bećarević, Kosmajac i Svetozar Vujković. Prvenstveni cilj Dragog Jovanovića za vreme funkcije bila je borba protiv komunista i njihovih simpatizera.
    Tajna služba Dragog Jovanovića je uhapsila i saslušala blizu 1.500 komunista, zatim streljala (po njegovim tvrdnjama) 600 simpatizera KPJ. Njegovi operativci su bili poznati po torturi zatvorenika, a ove metode su preuzeli od Gestapoa, sa kojim je Jovanović sarađivao od 1936. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunističke partije u Beogradu i Srbiji.
    U trenutku kada se bližilo partizansko osvajanje Srbije, Dragi Jovanović je 1944. pobegao za Austriju. Prvog maja 1945. u Bregencu su ga uhapsili francuski vojnici. Odatle je sproveden u Karlsrue, a 12. jula isporučen jugoslovenskim vlastima. Tokom hapšenja pokušao je proguta otrovnu kapsulu, ali je prebačen u bolnicu i spašen.

    Dragom Jovanoviću je suđeno u procesu protiv Draže Mihailovića 1946. godine u Beogradu.
    Jovanović je optužen da je naređivao masovne likvidacije simpatizera NOP-a za vreme okupacije, da je rukovodio logorom Banjica, da je sarađivao s Nemcima u borbi protiv NOP-a, da je pregovarao sa četničkim pokretom Draže Mihailovića i da je organizovao tajni susret Mihailovića i Nedića polovinom 1944.

    Osuđen je na smrt i streljan 17. jula 1946. u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *