Vojvodina koje nema, i kakve nikada biti neće

Piše Aleksandar Dunđerin

„Časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije“, čiji je glavni i odgovorni urednik Aleksandra Đurić-Bosnić, predstavlja kvaziteorijsku i kvaziistorijsku podlogu za izgradnju novog vojvođanskog kulturnog i obrazovnog modela

Vojvođanski megalopolis je zadao težak udarac provincijalnom duhu srpske palanke. Novi Sad je još jednom dokazao da je svetska metropola u odnosu na Beograd, zaostalu balkansku kasabu. Multikulturnost – u protekloj deceniji omiljeni pojam napredne srpske elite, prisutan u politički korektnom govoru i njemu saobraznim poststrukturalističkim studijama kulture, zahvaljujući (kulturnim) vlastima u Vojvodini, poučenim negativnim evropskim iskustvom kada je u pitanju multi-kulti koncept – odlazi u istoriju. Njega će zameniti nova spasonosna reč, politički još korektnija, termin „intertekstualnost“ putem kojeg bi trebalo da se afirmiše društveni model u kojem različite kulture neće, kao do sada, „ravnopravno koegzistirati“, već će se nalaziti u „fazi dijaloga i traganja za novom kulturnom sintezom“.
Ove reči, dakako, jesu ironija, ali ne i satirična alegorija; one definišu na papiru realno ostvaren uređivački koncept novog novosadskog „časopisa za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije“ „Interkulturalnost“, čiji je prvi broj, pod pokroviteljstvom pokrajinskog Sekretarijata za kulturu Vlade AP Vojvodine, izašao iz štampe krajem marta 2011. godine. Taj koncept, koji, kao direktor i glavni i odgovorni urednik, promovišu Tibor Vajda i Aleksandra Đurić-Bosnić, u osnovi je nekakva teorijska i svakako kvaziistorijska podloga za izgradnju novog vojvođanskog kulturnog i obrazovnog modela. Nadnacionalnog i antinacionalnog, dakako.

U VAROŠI ZLIH VOLŠEBNIKA
Urednica časopisa u uvodniku navodi da je misija ovog, u oblasti periodike do sada najambicioznijeg vojvođanskog projekta uočavanje „raskošnog i nepredvidivog potencijala Različitog“, koji se nalazi u prostoru između „površnih globalnih komunikacija i trendova i zauvek postojećih i opstajućih varoši zlih volšebnika i tamnovilajetskim dahom prožetih palanki“. Iako je maskiran nizom opštih mesta o sasvim opravdanoj potrebi za susretanjem i suživotom različitih kultura, već i nekoliko citiranih reči iz uvodnog teksta Aleksandre Đurić-Bosnić ukazuju da je orijentacija časopisa „Interkulturalnost“ saglasna sa konstantinovićevskom filozofijom palanke, „filozofijom“ koja je edukovala predstavnike najradikalnije struje naše „evroreformske“ političke i intelektualne elite, nadahnute antinacionalnom histerijom.
No, ne iscrpljuje se „interkulturalni koncept“ ove publikacije u suprotstavljanju naprednog mentalnog megalopolisa zaostaloj svesti palanke. I sam pojam „drugog“, pa time i princip multikulturalnosti, u većini priloga, oslonjenih na Deridinu filozofiju dekonstrukcije, označen je kao nedovoljan za izražavanje multietničnosti Vojvodine. Po mišljenju Majde Adlešić („Unapređenje kvaliteta ambijenta interkulturalne komunikacije“) multikulturalnost je pasivni princip, odgovoran za to što su mnoge kulture u Vojvodini „stvorile zatvoren sistem samodovoljnosti“. Takvom principu Adlešićeva pretpostavlja dinamičan proces interkulturalne razmene. Taj proces, po rečima Dragana Kokovića („Multikulturno ili interkulturno obrazovanje“), podrazumeva postojanje kulturne politike koja je „usmerena prema interkulturalnom društvu, u kojem se više kultura nalazi u fazi dijaloga i traganja za novom kulturnom sintezom“.
Većina čitalaca časopisa verovatno će imati primedbu da su mnoge pomenute opservacije izraziti primer praznoslovlja, odnosno jalove intelektualne onanije. Međutim, samo će delimično biti u pravu. Jer ta „nova kulturna sinteza“ u kulturnoj i prosvetnoj praksi Vojvodine podrazumeva, po Kokoviću, potrebu da se sve omladinske kulturne grupe „upoznaju sa istorijom i tradicijom svih kultura u zemlji“, i to u cilju preispitivanja tradicije. Komparativno izučavanje svih kultura obezbedilo bi „novu kulturnu raznolikost“ koja bi omogućila „direktniji izazov tradicionalnoj kulturi“, odnosno „prihvatljiviju i realističniju viziju kulturnog identiteta, nezabeleženu u daljoj i bližoj prošlosti“. Takav nezabeleženi kulturni identitet, u viziji Dragana Kokovića, imao bi u vidu samo „globalnu perspektivu“, svest da postoji „ova jedina zemlja“ (naša planeta) koja je naš zajednički dom, a da su narodi i kulture samo „univerzalno dobro“ ispunjeno „zajedničkim vrednostima i tradicijama“. Dakle, nisu intelektualne meditacije Dragana Kokovića samo mudrovanja dokonog sociologa – one predstavljaju i viđenje razvoja kultura koje bi u dinamičkom prožimanju stvorile preduslove za napuštanje nacionalnog (i verskog) identiteta kao bitnog elementa određenja čoveka i kulture.
Otuda je polazište gotovo svih radova u ovom časopisu kulturni model koji negativno konotira postojanje nacionalnih kultura, odnosno njihove specifičnosti i samosvojnosti. Kao da je podrazumevajući pretekst svim autorima bio sistem vrednosti koji kompromituje nacionalnu kulturu tako što je maltene optužuje za izazivanje fašizma, konzervativizma, provincijalizma i malograđanštine.
Takvo navodno stanje stvari uočava i Mikloš Biro u tekstu „Psihološki aspekti pomirenja: primer Srba i Albanaca“, posvećenom aktuelnim pregovorima između Beograda i Prištine o Kosovu i Metohiji. Autor na početku priloga citira francuskog filozofa Ernesta Renana („Nacija je društvo koje deli zajedničke iluzije o svojim precima i zajedničku mržnju prema svojim susedima“) kako bi opravdao tezu da je bitka za teritoriju „anahrona i zaludna u 21. veku“, jer je, kaže, postojanjem Evropske unije „klasičan pojam teritorije i suvereniteta doveden do potpunog apsurda“. Ova tvrdnja je, imajući u vidu aktuelna politička dešavanja u svetu, potpuno netačna i pored frapantne neupućenosti onoga ko je iznosi, otkriva i njegovu zlonamernost – jer da teži istini Mikloš Biro bi svoj paranoičan strah od nacionalizama objavio u Budimpešti na mađarskom jeziku, budući da se neki zaključci iz teksta pre mogu odnositi na Viktora Orbana i njegove partijske kolege iz ultranacionalističkog Fidesa, nego na zvaničnu, inače upravo po pitanju Kosova izraženo antinacionalnu politiku Beograda. No, po Biroovim istraživanjima etnička distanca je zabrinjavajuće izražena upravo u Srbiji, i u visokoj je „koleraciji sa (niskim) obrazovanjem, autoritarnošću i godinama starosti“. Nov i neočekivan podatak za Mikloša Biroa jeste onaj koji ukazuje da „visoku etničku distancu prema narodima sa kojima je postojao konflikt imaju i veoma mladi ljudi“. Iako je naučna validnost ovog zaključka sumnjiva, sve i da je on tačan, zaprepašćujuće je da Biro taj podatak ne posmatra kao posledicu odnosa drugih prema Srbima (u bližoj i daljoj prošlosti), niti kao posledicu antinacionalne ideološke represije vladajućeg režima u Beogradu i Novom Sadu, već kao rezultat vaspitanja u duhu mržnje i neadekvatnog obrazovanja omladine koja nije u mogućnosti da ostvari kontakt sa svojim vršnjacima iz susedstva.

DECA MIKLOŠA BIROA
Nažalost, shvatanja Mikloša Biroa podsticajna su za mnoge srpske „naučne radnike“ koji su u „Interkulturalnosti“ našli plodno tle za sopstvene doprinose poništavanja važnosti nacionalnog identiteta srpske kulture i umetnosti. Najbolju ilustraciju razaranja nacionalnog identiteta, pre svega srpskog, predstavlja rad Vere Kopicl („Dekonstrukcija rodnih stereotipa u video artu“) koji na primeru video instalacije Milice Tomić („Ja sam Milica Tomić“) afirmiše umetničku poziciju „postmodernističkog nomadizma“, po kojoj je umetnik transnacionalan i svojim delovanjem razara i sam kontekst i sam pojam nacionalnog identiteta. Milica Tomić to čini govoreći u kameru sledeće reči: „Ja sam Milica Tomić. Ja sam Korejka. Ja sam Milica Tomić. Ja sam Amerikanka. Ja sam Milica Tomić. Ja sam Hrvatica. Ja sam Milica Tomić. Ja sam Srpkinja. Ja sam Milica Tomić. Ja sam Romkinja. Ja sam Milica Tomić. Ja sam Nemica…“ A zašto Milica Tomić, glumeći manekenku pred kamerom, nagomilava moguće identifikacije? Pa zato što je „svaki okret i iskaz nacionalnog identiteta praćen tragovima nasilja“, zato što su „Srbi koji se ne osećaju tako nitkovi (kopilad) sa genetičkim defektom… i treba da budu uništeni pošto predstavljaju ranu na zdravom telu srpskog društva“. Na stranu Milica Tomić, ona je kao umetnica, ona ima pravo da obitava u izmaštanom svetu. Ali, u kojoj to državi i u kojem to veku živi Vera Kopicl? Zar ona zasita ne uočava kako su upravo Srbi koji se osećaju tako proglašeni za nitkove?
„Interkulturalnost“, međutim, ne osporava samo autonomnost srpske kulture i umetnosti nastale u bližoj ili daljoj prošlosti na teritoriji današnje Vojvodine. Na udaru su i kulture drugih naroda, ali njihovi predstavnici u obračunu sa nacionalizmima ipak ne pokazuju toliki stepen autodestrukcije kao njihove srpske kolege. Recimo, nekadašnji šef Katedre za mađarski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Janoš Banjai ne dozvoljava da književnost na mađarskom jeziku u Vojvodini bude posmatrana kao deo jedinstvene mađarske literature, već kao umetnost nastala u duhovnom prostoru „između“, kao deo, dakle, jedne posebne (vojvođanske) kulture, specifične zbog interkulturalnog odnosa prema sopstvenoj i tuđoj tradiciji.
Da bi takav duhovni prostor, kao zasebna celina, različita od, recimo srpske ili mađarske kulture, mogao da funkcioniše, potrebno je izvršiti niz komparativnih istraživanja koja bi pokazala kako su i u prošlosti nacionalne kulture u interkulturalnom odnosu stvarale specifičan vojvođanski kulturni identitet. U nekima od njih, interkulturni suodnos istaknut je uz pomoć nasilno uočenih i nedovoljno objašnjenih navodno postojećih tipoloških analogija i kontaktnih veza. Tako, na primer, studija Save Stepanova „Kardinalne tačke srpsko-mađarskih umetničkih odnosa (1896-1942)“ navodi, bez neophodne naučne argumentacije, neke zajedničke stilsko-poetske odlike između pojedinih srpskih i mađarskih umetnika. Posebno ostaje nejasno kako se to zenitizam Ljubomira Micića uklapa u onovremene tokove „internacionalne zapadnoevropske umetničke prakse“, iz koje navodno izrasta autonoman vojvođanski srednjoevropski kulturni kontekst (prožet srpsko-mađarskim kulturnim vezama).

POLITEISTIČKI POLIS
Kada se iz vojvođanskog kulturnog modela istisne pojam nacionalnih kultura (pre svega srpske, ali i mađarske, slovačke, romske) i kada se oslobodi balasta nacionalnih tradicija u religiozno-duhovnom smislu (ne samo pravoslavne, nego i rimokatoličke i protestantsko-evangelističke) kao zajednički imenitelj vojvođanskih stvaralaca, na stranicama „Interkulturalnosti“ ocrtavaju se jedino moguće nadnacionalne i transnacionalne teme: teme seksualnosti i rodne ravnopravnosti. Koliki stepen apsurda sadrže pojedina takva istraživanja uočljivo je iz izveštaja „Rodni identitet i obrazovanje Romkinja u Srbiji“, u kojem Svenka Savić interpretira, između ostalog, i rezultate Škole romologije na Univerzitetu u Novom Sadu (finansijski podržane od strane Fonda za otvoreno društvo), koja posebnu pažnju poklanja rodnoj perspektivi. Iz ovog priloga proizlazi i to da je nivo feminističke svesti mladih Romkinja u Vojvodini na sasvim zadovoljavajućem nivou. Čitalac koji ovaj čudesni svet Svenke Savić prihvati kao realan, mogao bi da pomisli kako su Romi u Vojvodini (pa i u čitavoj Srbiji) kao nigde drugde u svetu rešili sva goruća pitanja svog identiteta (od učenja romskog jezika, kulture, istorije), u potpunosti se uklopili u državni obrazovni sistem, rešili čak i sve dosadašnje ekonomske probleme, pa su sada u mogućnosti da više nego ravnopravno, i to uz podršku Džordža Soroša, a pod Svenkinom dirigentskom palicom, obogaćuju teorijski diskurs o rodnoj ravnopravnosti. I to u državi koja nije u stanju da romskom narodu (kao, uostalom, i većinskom srpskom) obezbedi elementarne uslove za pristojan i dostojanstven život, poput krova nad glavom. U Francuskoj bi, recimo, ovakvo pisanije bilo etiketirano kao cinizam prema ovoj etničkoj grupi, i označeno kao govor mržnje. Ali, dok u Francuskoj, zbog nebrige države, pa i rasističkih tendencija u društvu, Romkinje klošare i prosjače, u Vojvodini, zahvaljujući Svenki Savić i Džordžu Sorošu, one su u prvim redovima borkinja za ženska prava! U Vojvodini koja postoji samo u glavi Savićeve, i u časopisu Đurić-Bosnićeve.
„Interkulturalnost“ sadrži i poneko značajno istraživanje. Među njima vredne pomena su studija Dragane Beleslijin „Žena koja nestaje“, jedna od do sada najiscrpnijih interpretacija proze Judite Šalgo, rad Ljiljane Pešikan Ljuštanović („Drevna obrednost i elementi likovnosti“), koji u fokus interesovanja stavlja sinkretičnost srpske folklorne tradicije, prilog Marije Aleksandrović („Romske epsko-lirske pesme“), u kojem je izvršena temeljna klasifikacija narodnog stvaralaštva Roma, lingvistička studija Klaudije Marije Ril („Mentalna reprezentacija bilingvizma“)… Sasvim je moguće da je stvaralački napor pojedinih autora u izvesnom smislu i zloupotrebljen, odnosno bez njihovog znanja i odobrenja iskorišćen kao deo političko-ideološkog projekta čiji je cilj uobličavanje vojvođanskog kulturnog identiteta.
Ipak, časopis „Interkulturalnost“ treba posmatrati i u okviru jednog šireg kulturnog koncepta. Reč je o procesima srbijanstva (vidi „Pečat“, br. 114) i obnavljanja jugoslovenstva („Pečat“, br. 140). Ti procesi, udruženi sa tendencijama raslojavanja srpskog jezika („Pečat“, br. 90-91), vode potpunoj razgradnji i redefinisanju srpske nacionalne kulture. Oni su posledica gubitka svesti o jedinstvenom srpskom književnom i kulturnom prostoru, koji je početkom devedesetih, između ostalih, zagovarao i Novica Petković (na to podseća i Dragan Hamović u ovom broju „Pečata“). „Interkulturalnost“ je veliki otklon od takvog razmišljanja. Ali i ogroman korak ka jednom čudovišnom projektu koji, srećom po srpsku, ali i ostale nacionalne kulture na području Vojvodine, zbog svoje utopističke ideje teško, osim na nivou filozofskog pokušaja i teorijskih uopštavanja, može da se ostvari.
Jer, opisan vojvođanski kulturni koncept u najvećoj meri podseća na nekakav politeistički polis i manifestuje novi tip društvene veze, poništavajući tradicionalno shvatanje nacije i vere, pa time i kulturu i umetnost u funkciji homogenizacije nacionalne zajednice. U teoriji dela vojvođanske kulturne elite Novi Sad već predstavlja jedan takav eksperimentalni polis. Prostor koji nedvosmisleno ukazuje na nikad razdvojenije intelektualnu elitu i narod. U praksi, srećom, njega nema, i nikada ga biti neće. Kao što, najverovatnije, neće biti ni drugog broja časopisa „Interkulturalnost“ koji svojim besmislenim pluralističkim teorijskim masturbacijama, iza kojih se krije veoma smisleno ideološko jednoumlje i nasilje, bezočno prkosi upravo onima koji su ga (i to u vreme nezapamćene ekonomske krize i siromaštva) finansirali.