Srpska literatura i aktuelni izazovi identiteta

Piše Dragan Hamović

Srpska književnost odavno je pod nekom i nečijom optužnicom. Ali, danas optužbe stižu iz nje same, čak od strane onih koji su uzeli na sebe ambiciju da je predstavljaju i, po svome, iz korena menjaju i rekultivišu

Status nacionalne književnosti tesno je povezan s osnovnim pita­njima položaja naroda, drugačije i odsudnije od statusa mnogih drugih stvaralačkih oblasti. „Književnost spada u ’obrazovanje’. Zašto i otkada?“, pita se i odgovara Kurcijus u svome opsežnom delu o evropskoj književnoj tradiciji: „Zato što su Grci u jednom pesniku našli idealan izraz svoje prošlosti, svog bića, sveta svo­jih bogova… Homer je za njih bila ’tradi­cija’. Otada je književnost školski pred­met, a konti­nuitet evrop­ske književ­nosti vezan je za školu.“
Isto važi i za srp­skog kolektiv­nog Homera, našu usmenu tradiciju, kao i za književnost nastalu na njenom temelju, a to je najosobeniji deo naše književnosti, po kojem smo, u nor­mal­nim pri­likama, bili svetski priznavani, od Vuka do Andrića i Pope.

KNJIGE NA LOMAČI
Srpska književnost odavno je pod nekom i nečijom optužnicom. Ništa novo, niti neočekivano. Ali, danas optužbe stižu iz nje same, čak od strane onih koji su uzeli na sebe ambiciju da je predstavljaju i, po svome, iz korena menjaju i rekul­tivišu, kao i sa osetljivih i markant­nih institucionalnih mesta, odakle bi tre­balo da bude praćena i podr­žavana u svome mnogoglasju i postojanim vrednostima. Činjenica da je, na primer, jedan ugledni slavista iz Getingena (uz to još i inos­trani član Srpske akademije nauka i umetnosti) na samom početku rata devedesetih doveo u vezu srpsku klasičnu epiku i cikluse Vaska Pope zasnovane na dubokoj ovdašnjoj mito­logiji – sa opasnim licem srpskog nacionalizma, probuđenim i tada na delu – govori više nego dovoljno. Šta tek ostaje neznalicama ili ništa­rijama po vokaciji? Odnos prema Andriću, čiji je smrtni greh pripadanja srpskoj književnosti evidentiran još za njegova života, simbolički je najbolje ispoljen time da je rat u Bosni počeo rušenjem njegovih spome­nika. Isto je prošao i bezaz­leni Ćopić, kriv jedino što je veliki u svome majstorstvu i što potiče iz srpske kulture. Nismo uvažili ni težinu činjenice da je početkom rata i raspada bivše državne zablude ćirilica i srpska knjiga iz okolnih centara prognana i potirana, a srp­ski pisci (pogotovo oni suviše srpski) stavljeni pod otvorenu zabranu, i da su dolaskom mirovnih trupa naše knjige iz priš­tinske biblioteke na lomači nesmetano gorele. A moglo bi se ovako ređati unedogled.
Temelj srpskog kulturnog postojanstva, znači, osporen je i osporava se dosle­dno i strateški, i većina našeg obrazovanog sveta, naše ustanove i naša država, ponašaju se kao da se to ne dešava – a sprovodi se u drastič­nim i za druge narode nezamislivim razmerama – ili se pak ophodimo kao da se stvar tiče nekog drugog. Skorašnje zvanično prekrš­tavanje srpskih manas­tira na Kosovu i Metohiji, ali i brisanje drugih srpskih kul­turnih i ljud­skih tragova, pripomogli smo i mi sami, raz­nim činjenjima i neči­njenjima, od razda­vanja svoga jezika na neograni­čeno korišćenje pod tuđim imenima, do pristanka na posthumno posva­janje naših književnih kla­sika koji su za života rekli čiji su, a sada su nemoćni da se brane od toga da budu uzi­dani u juče stvo­rene ili nejake književne tradicije. Neki od naših novonastalih suseda gotovo da nemaju koga ni da stave na novča­nicu, pa se nere­tko posluže nekim velikanom iz srpske kulture sa kojim dele zaje­dničko poreklo. Sada su im potrebni Meša ili Skender da se njima podiče, nemaju problem sa tim što i dalje mirno svojataju Desnicu, a sravnili su mu rodnu kuću u Islamu Grč­kom, izgoneći vatrom narod kojem je pripadao. Danas, iz našeg nasleđa može da zagrabi svako po volji i potrebi, niko mu od zva­nične Srbije neće ni reč reći, ili će, kad ne može da izbegne, reagovati tako da je bolje da se nije ni javljao. Srbija je danas u opštem i jadnom povlačenju, pred svime i svakim. Pred ponište­njem, odgovara samounižavanjem do samoponištenja, da se proces ne bi bespotrebno odužio.

SRPSKI KNJIŽEVNI FAUST
Dojučerašnji ministar kulture proslavio se najavom, jednom samo izreče­nom, da planira izradu strategije regionalne kulturne politike, a da prethodno nije utvrđena ni nacionalna, valjda zato što je za time pres­tala potreba. Najava je usledila ubrzo posle izjave sveznajućeg prosrpskog predsednika koji je, ničim iza­zvan, potrčao s predlogom da se objave zaje­dnički, regionalni udžbenici istorije – kojom prilikom je uljudni hrvat­ski predsednik ostao nem i zatečen.
Ali, regionalna strate­gija i nije neophodna, ona neformalno, ali realno i obuhvatno deluje. Kako to izgleda u slučaju optužene i bez suda osuđene srpske knjiže­vne prošlosti, kao i neuređene savremenosti, posvedočićemo nekim pri­merima. Pre tačno sto godina izišla je „Antolo­gija novije srpske lirike“ Bogdana Popovića, uzorita i tada, kao i danas. Današnjem čitaocu može promaći činjenica da je knjiga izašla u Zagrebu, i to po narudžbini „Matice hrvatske“. Jednostavno, ni po čemu se rečena okolnost iz predgo­vora i sadržaja ne može videti.
Danas je, naravno, dru­gačije. Pre neko­liko godina, jedna panorama novije srpske poezije, objavljena takođe u Zagrebu, skrenula je pažnju time što se tamošnja javnost pobu­nila na okolnost da su, u tom široko zahvaćenom izboru, stihovima dis­kretno zas­tup­ljeni i podrazumevani ratni zločinci poznati pod imenima Matija Bećković, Gojko Đogo i Rajko Petrov Nogo. Sledila su potom opravdavanja etički ranjivim glasovima u gradu, gde se ispuni stadion na koncertu grlate spodobe koja kliče „Maksovim mesarima“ iz Jasenovca i priziva paljenje Srbije – a spektakl direktno prenosi Javni servis države kandidata za članicu Evropske unije. A ko je zavirio u predgovor izboru mogao je zapaziti i jasan otklon priređivača od pojave da neki srpski pesnici obnavljaju kopče sa srpskovizantijskom tradicijom, kao da se radi o načelno spor­noj tendenciji. Šta će, drugim rečima, srpskoj poeziji njen najdonji kamen?
Neda­vno, opet, u antologiji novije poezije pravljenoj za drugog zagrebačkog izdavača, autor takođe pokazuje vidnu potrebu da se pretpos­tavljenoj hrvatskoj publici opravda što je srpska poezija delimično takva kakva jeste, ali zato teži­šte njego­vog izbora donosi selektivniju, korektniju, bolju sliku. Dosećam se, takođe, i osvrta na srpsku poeziju na samom poče­tku devedesetih, prenetog u tada­šnjoj „Knji­ževnoj reči“, u kojem jedan slovenački autor otvoreno zamera srpskoj poe­ziji što je isuviše u osnovi folklorna, a nedovoljno urbana (za razliku, recimo, od svetski pre­poznatljive slovenačke poezije), pri čemu je stoga Vasko Popa opet ispao sporan, a kao vodeći srpski pesnik (po vrhovnoj meri urbanosti) odnekud proglašen nesrećni i pažnje svakako vredan pesnik Miloš Komadina.
Nedavno smo čuli, od upućenog operativca iz Resornog minis­tarstva, da je sastav srpske književne reprezentacije za široko predstav­ljanje na Sajmu knjiga u Lajpcigu, dobrim delom, određen prema sugestijama nemačkih domaćina. Decenijski direktor Narodne biblioteke Srbije – koji će svakako ostati upamćen i po tome što je upo­zorio svet da je Gavrilo Princip gori terori­sta od Bin Ladena – svečano je, tada, objavio da je srpski Faust posle izbavljenja duše od starog srpskog đavola „sada spreman da stvara relevantnu ume­tnost“. Do juče srpski književni Faust nije bio spreman, sada je spreman, uslovi su ispunjeni, moralni i metafizički, čemu je i sam nemalo doprineo. Leko­vito je bilo pregoreti sebe, pa sve to reći u lice književne Nemačke koja će nas, povodom faustovske tematike, najbolje razumeti.

SRPSKA KULTURNA GERILA
Tako ćemo, izgleda (a tako je bilo i pre nego što je pojam „region“ zamenio pojam jugoslovenske zajednice) i dalje svoj knji­ževni i kulturni identitet oblikovati prema tome kako nas drugi hoće videti, a ne prema onome što jesmo. Svako tu ima svoj račun. Naši oprobani „part­neri“ iz regiona rado bi da ukinu svako zasebno svojstvo i svaku tra­di­cijsku prednost, kao i dignitet mukotrpno očuvanog srpskog kulturnog identiteta, naše nevidljive tvrđave u svakojakim vekovnim, pa i današ­njim nedaćama i ispitima. A među nama, svoj račun nalaze i oni koji u srpskoj kul­turi ne mogu da se ostvare, ali svakako će uspeti kada bude nametnut kakav bolji poredak vrednosti i zato zdušno teže da zbrišu ili barem prilagode i njenu prošlost, podrazumevajući da im savremenost i velika budućnost naprosto pripada kada se neki prethodni lustrativni poslovi dovrše, o čemu se mnogi toliko staraju.
Pitanje opstanka u identitetu koji nije od juče, niti je slučajno takav kakav jeste, i za srpsku književnu samosvest jeste jedno od prvih pitanja. Zato najpre treba odbraniti temelj toga identiteta, oličen u našoj književnoj tradiciji, od Savinog prološkog žitija Svetog Sime­ona do Ivana V. Lalića, jer se na taj temelj udara sa više strana, i u tome sudeluju i oni proračunati i otpadnuti, kao i pometeni i ravnodušni. Prema tome baštinjenom poretku možemo pouzdano meriti i savremene dopri­nose, a dublja merila upravo globalni komesari hoće da ukinu. Takvi koji se, kao članovi komisije Ministarstva kulture, usude da javno upitaju zašto nam je uop­šte potreban kanon srpske književnosti, odbijajući da preporuče finansiranje projekta Izdavačkog centra „Matice srpske“ „Deset vekova srpske književnosti“. Jer, srpsko ukupno, pa i književno predaštvo teret je i prepreka, najpre za regionalnu saradnju i za šire integracije. Strategija izda­šne otvorenosti i podešavanjima prema drugima pokazuje u našim danima porazni učinak i nedostojni lik. „Ne predstavlja li povr­šinsko otvaranje na jed­noj strani istovremeno individualno zatvaranje na drugoj, pa čak i nezahvalnost prema svom okruženju, roditeljima i pre­cima kojima se neporecivo duguje i sops­tveno postojanje, a koji su živeli kao ličnosti upravo na osnovu širih kulturnih vrednosti u okvirima pre svega etnokulturnih identi­teta?“, s pravom se, ne tako davno, upitao Alek­sandar Gajić u svome radu o proble­mima „globalizacije kulture“, dajući preću­tni odgovor na današnje srpske okolnosti.
Ali, dok nosioci i pregaoci nacionalne kulturne samosvesti u našoj sredini budu u statusu gerile, skrajnuti i od nesavesnih i evroidolopoklo­nika, koliko i od površnih nacionalnih političkih aktera, sve dok produktivna i usmeravajuća samosvest ne bude delatno i dosledno društveno praktikovana, bićemo odgovorni kao saučesnici u sopstvenom ukidanju. Znam da se mnogi naprežu koliko im pri­like dopuštaju i uprkos tome, ali je isuviše gluvih i nedozvanih. A sve je to u srpskoj književnosti napisano, samo da je pročitamo u spasonosnom ključu, jer zarad održanja postoji i dalje nastaje.

__________________

Novica Petković: Jedinstveni srpski kulturni prostor

„Proučavaćemo u onoj meri hrvatsku, slovenačku, makedonsku ili bilo koju drugu književnost u kojoj meri je to od koristi za bolje razumevanje srpske književnosti… Jer, ne vidim zašto bismo posebno proučavali slovenačku, ako to proučavanje ne bi pridonosilo razumevanju srpske književnosti. U stvari, bolje je, recimo, proučavati francusku književnost, pa se porediti sa njima, jer tada dobijamo na vrednosti, nego proučavati slovenačku književnost“, reči su velikog znalca književnosti Novice Petkovića iz podaleke 1992. godine, kada je objašnjavao neizbežne promene u programu nastave srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Naglasio je tada sledeći programski stav – merodavan i za pitanje tzv. „regionalne književne saradnje“ – na kojoj se danas neselektivno politički insistira: „Mislim, dakle, da svako kome je stalo do razvoja srpske književnosti, kao i do boljeg proučavanja srpske književnosti, mora služiti formiranju svesti o jedinstvenom srpskom književnom prostoru, kao što moramo biti svesni da postoji srpski kulturni prostor.“
Napokon, za sve koji javno žale da se osećaju osiromašeni za negdašnju jugoslovensku književnu scenu (a dotle srpsku svode samo na Srbiju, čak samo na izabrani beogradski ili poetički ili ideološki srodni krug) ponavljamo i Petkovićevu teško osporivu vrednosnu ocenu, koje treba da smo svesni u okolnostima odasvud srozavanog i potiranog narodnog i kulturnog dostojanstva: „Mi Srbi imamo, u XX veku, među Južnim Slovenima najbolju književnost, nesumnjivo najsnažniju, najrazuđeniju i najprisutniju u drugim književnostima.“

2 коментара

  1. Avatar

    Sve je to politika “vojvođanskog identiteta”, etablirani su nosioci takve multi-kulti specifičnosti…, jelte jednog dana trebamo da imamo “izgrađenog Vojvođanera”, Srbin nije Srbin, svi ostali su ono što i jesu. Znate da je podršku na sesiji o tom pitanju “specifičnosti” svoj doprinos dala i gospođa Biserko, a tek vojvođanska akademija,multi-kulti-multi, boljševička posla i elita evropskih vrednosti, ju,ju !

  2. Avatar

    За неку хрватску јавност су ратни злочинци не они који су злочин учинили у Јасеновцу и другде већ српски песници који и о томе пишу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *