Srbija u „kukavičjem gnezdu“

Piše Dragan Milosavljević

U užasnoj, širom otvorenoj provaliji  ravnodušnosti na patnju većine, ovde su   procvetale, bez vidnijeg  javnog otpora, teme o potrebi podele teritorije,  „razgraničenja sa ‘velikom  Albanijom’“, o  neophodnosti prekomponovanja srpske kulturološke matrice…

Psiholog - predsednik realno neograničenih ovlašćenja u preumljenju poverenog mu pacijenta: Boris Tadić

U Srbiji, gde se srpski predsednik oseća „prosrpski“, ali samo dok ne sedne da pregovara o budućnosti države koja mu je poverena, medijski zombirana i ekonomski dotučena  javnost sve češće  ekscese „demokratskog“ suverena  i dvorske  elite  prima kao neizbežni „žutokratski“ vid  postoktobarske sudbine.
U toj užasnoj, širom otvorenoj provaliji  ravnodušnosti na patnju većine, cinično bahatog  trijumfa vlasti čiji postupci liče na satanistički obred  inicijacije žrtava,  procvetale su bez vidnijeg  javnog otpora teme o potrebi podele teritorije,  o „razgraničenju sa ‘velikom  Albanijom’“, o  neophodnosti prekomponovanja srpske kulturološke matrice…

NEĆE BITI ARMAGEDONA
NATO je u takvoj Srbiji,  u Hajatu, obavio  planiranu  misiju  ponižavanja  „srpskog duha otpora“, a „B92“  se pobrinuo  da otvori debatu o potrebi slanja  državnih   novinara, prisutnih na grudobranu medijskog rata  protiv demonizacije Srbije  početkom devedesetih, ni manje, ni više nego – u Hag.
Pored  spomenika diktatoru iz verske sfere polumeseca, a bivšem agentu KGB-a, pa „ demokrati“ istog formata, kao i domaćim „unucima komunizma“, dolazi nam i „Al Džazira“, islamski Si-En-En, gde će zaposlenje dobiti samo srpski novinari  „koji priznaju nezavisno Kosovo“.
Da  podsetimo da je ta televizija jedan od ključnih  simbola atlantističkog islama. Funkcioniše sa sve većim ambicijama  u opštoj provaliji spinovanja, u dobro sakrivenoj misiji SAD i njenih odgajanih saveznika  među sledbenicima globalističkog Alaha. Pod maskom „arapskog proleća“, na oči sveta  vrše se tektonske  strateške promene  u pripremi odlučujuće bitke  svetske plutokratije  za resurse. I to na potezu od Afrike do Sibira. Neće tu biti armagedona, već  samo   nadmudrivanja u preraspodeli novih interesnih sfera u okviru velike, ničim  sputane kapitalističke porodice. Popuštaće slabiji,  ali samo do promene odnosa snaga.
Sve to je  za zblanute Srbe,  kojima se svojevremeno  uspešno manipulisalo sa čuvenom  sintagmom  Tita  „nećemo se držati zakona kao pijan plota“, a na  nivou  anegdote Zorana  „ukradem ti novčanik pa ti vratim, a ti  do groba  zahvalan“, naizgled  nerešiv ambijent.

DUG PUT DO „ČIČINOG MOSTA“
U toj nacionalnoj „ludaji“, svesno građenoj od medija, pi-arova i drugih „medijatora“ javnog mnjenja, normalno je da se  poseže i za   formulom  navodnog pomirenja  preslikanom od  generala Franka. Po ko zna koji put otkopavaju se  kosti Đenerala, samo što ga nisu identifikovali,  a po svojoj  potrebi  beatifikovali,  a televizija, u međuvremenu, sondira javnost predlogom da se najskuplji most na Balkanu i šire – preko Ade, nazove  „čičin most“.
Srbija danas, to je  nešto poput  „kukavičjeg gnezda“ u koje su  Srbi uterani nametnutim ratovima  i fingiranim podelama potomaka  u okvirima Brozove elite  kao normalan,  mada  medijskim i svim drugim zločinima na prelazu dva veka  načet narod. Ali,  predodređen da bude podvrgnut totalnoj  lobotomiji, bez istinskog zaštitnika na vidiku.
U takvoj ludaji  predsednik, po profesiji psiholog, a političar iz hobija,  svakodnevno proverava da li je žaba samo polu ili sasvim skuvana. Da li je  vreme da bude  začinjena i tako servirana euro Molohu?
Ne tako brojni kolumnisti, oni koji sebe javno promovišu kao preostalu savest nacije i poslednje utočište zdravog razuma u nerazumnoj Srbiji, pitaju se zgranuti iz dana u dan, iz analize u analizu, iz uzdaha u uzdah, šta se to događa sa Srbijom i Srbima. „Haos“, vrište sa naslovnica. Uzalud.
Jeste da je Đinđić uspeo da ubedi  statiste petooktobarskog puča da će paljenje Parlamenta dovesti do demokratskih  promena. To je bila veština, ali šibicarska. Istorijskoj istini za volju, ni Đinđić, ni Tadić nisu uspeli da  smisle  takvu  jednostavnu, a ipak maksimalno efikasnu opsenu kao što je ova vladajuća.

SRBIJA – SAMA SA SOBOM „DOBAR SUSED“
Ova opsena se svodi na to da je Srbija u istom trenutku „država“ na albanskom Kosovu, a da sama sa sobom razvija dobrosusedske odnose. Da hrli ka Evropi, ali se uputila ka Turskoj, ima parlamentarnu demokratiju, ali u njoj vlada partokratija prešminkanih komunista, ima banaka više nego ikada u istoriji, ali niti su domaće, a nisu ni strane. Nečije su valjda.
Ima hiljade NVO, ali nema nijedne funkcionalne institucije, osim pi-ara predsednika,  nema društvenu, ali uskoro neće imati ni privatnu svojinu građana. Imaće samo tajkunsku, a čija je njihova instant dedovina, to jest čija su svojina, to tek ostaje da se vidi.
Možda su svojina politike, ali opet čije? Domaće ili tuđinske. Pa onda ima tu novih zbunjivanja. Čiji je Parlament, recimo, onih koji su ga birali ili onih koji su ga pabirčili do magičnog broja,  što potvrđuje neumitnost projektovane propasti srpstva?
I sada krucijalno pitanje, da li su svi, svi, svi … baš to zamišljali kao „demokratiju“ i to bez alternative? Teško da će se brojne anketne komisije, odbori, instituti, NVO, pojedinci, „analitičari“ i analitičari  približiti odgonetki sudbonosne dileme u ovako zamršenom  lavirintu srpske ludaje, u kojoj nije razotkriven odgovor na osnovno pitanje.  A to je, da li je u njoj uopšte projektovan izlaz za pacijente?
Mada za neke je kasno. Jer kada se pomešaju  javna suđenja novinarima  kandidatima za Hag  i „analitika“  koja kolaboracionizam predstavlja kao poželjno preoblikovanje  „nazadbe“ svesti u Srba,  vrag je definitivno odneo šalu. Ali i doneo imperativ da se iz „kukavičjeg gnezda“  pamet izbriše kao pojam, ali i uslov dostojnog ljudskog opstanka.
Biće da je na tom planu, zahvaljujuću  „mudrom“ rukovođenju, Srbija ipak samo deo globalnog  projekta koji je isprednjačio ostatku sveta. Ali samo za korak. U najbližem susedstvu, u Grčkoj, „tragedija zaduživanja i mastodontske korupcije  koja je trajala 30 godina“  u režiji svetskih i domaćih bankara,  ulazi u svoju fatalnu završnicu. Predstojećeg bankrota  i rasprodaje države. Slučajno pravoslavne. Nije pomogla ni promena crkvenog  kalendara, ni pružanje ruke Vatikanu.

SISTEM U BALKANSKOM LUDILU
Kao i u Srbiji liderima stranaka  u Grčkoj više je stalo do  partijskih pozicija, nego do sudbine države. I gle kao po nekom međunarodnom receptu, Papandreu, slično predsedniku ovdašnjem, rekonstruiše vladu i priprema   koaliciju sa navodno  rivalskim Pasokom.
Dakle, u političkom ludilu na Balkanu, gde se Grci još  žestoko otimaju da budu vezani u  dužničku ludačku košulju i to za  sva vremena,  ima  mnogo globalnog  sistema.  Sistema onih koji zapravo biraju balkanske  vlade, predsednike, modele  privatizacije, zaduživanja i „izlaska  iz krize“ po recepturi MMF-a i „Svetske banke“.
Ako od poniženja  ne može da se odbrani Francuska, ako taj pravac istorije  lukavo diktira svom starijem bratu  London, najveći mešetar politike „zavadi pa vladaj“, a u redu iza  Srba i Grka čekaju Španci, Portugalci, i svi ostali projektovani za preumljenje,    „decentralizaciju“ i oduzimanje identiteta i resursa, ako mora pasti Gadafi, bez obzira na cenu, onda je jasno jedno: ne samo predsednik u Srba ili pak prateće elite,  već i  svi ostali politički  klonovi „bez alternative“ – širom prostora globalizacije,  odgovaraju samo Njujorku i Briselu. Ne onima koji su ih birali.  Tako srpski problem sa psihologom  predsednikom  realno neograničenih  ovlašćenja  u preumljenju  poverenog mu pacijenta, dobija širi  razumljiviji okvir.
U tom okviru je jasniji  odnos snaga  manipulatora i manipulisanih, i  poreklo i svrha receptura novog robovlasničkog kapitalizma. U tom eksperimentu  već dve decenije Srbija je osuđena da bude  pokazna retorta, a njeni laboranti  zbog postignutih uspeha su   laureati bezrezervne  podrške tvoraca  „novog“, a u stvari prastarog poretka sužanja i gospodara. I upravo  zato  je Srbija, zemlja buntovna,  zemlja kojoj je suđeno da  isključivo glasa  još od vremena Tita, ali da bude bez suštinskog izbora. Ili – bez izbora u svakom drugom slučaju osim… ako pacijenti, ne samo u Srbiji, ne poruše barijere, pre svega one koje golim okom čak i nisu vidljive. Možda je put do takvog ishoda – da  najpre povrate samopouzdanje u proverene vrednosti tokom minulog vremena, ispoljavane u građenju sopstvenih identiteta i svojih  država.

Један коментар

  1. Avatar
    Светлост и топлина

    Лудило шири ДС “председник” који само то може бити у својој партији.
    И биће док га народ не отера и смести на место које му по заслузи
    припада – или затвор или лудару. Ничија није горела до зоре.То важи
    за сваког,што би он био изузетак.Никад до сада нисмо имали толико
    искомплексирану особу на тако важном месту.Влашћу,новцем,ноћи он
    покушава да излечи оно што је за сада неизлечиво а види се голим оком.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *