Почетна / Култура / SINEMA SITI Jedan film po jednom festivalu

SINEMA SITI Jedan film po jednom festivalu

Piše Vladislav Panov

Između žabokrečine u kojoj se guše vremešni filmski festivali ove zemlje, koji kao groteskno nafrakane stare dame nemoćno pokušavaju da sakriju godine potrošene u praznom ponavljanju onoga što je nekada bilo avangardno ili barem novo, i ove upravo završene novosadske „novotarije“ zvane na novogovoru srpskom „Sinema siti“, i dalje nema zlatne sredine i prave ponude za filmofile i autore od imena iz celog sveta

Decenijama je kod nas važila neobjašnjiva „zakonitost“ – Srbi leti ne gledaju filmove. Otud, u tom periodu, koji, uzgred, svuda u svetu važi za udarni kada je reč o distributerskoj godini, nije u bioskopima bivalo ništa novo ili ništa što je od većeg značaja i potencijala. U međuvremenu su nestali bioskopi. Došli su takozvani „sinepleksi“. Sezone gledanja filmova u njima su nestale. Ono malo posetilaca koji uopšte ima naviku da redovno ide u bioskope, posećuje ih uglavnom bez obzira na doba godine. Ali, filmski festivali, međutim, nisu izgubili na privlačnosti. Posebno ne oni letnji. U međuvremenu su se pojavili i neki novi, kao ovaj upravo završeni, u Novom Sadu, star tek četiri godine, koji se na srpskom novogovoru zove „Sinema siti“ („Grad filma“, da budemo vulgarni i da ga prevedemo na ono što je ostalo od našeg jezika). Sledećeg vikenda već kreće i jubilarni četrdeseti Filmski festival SOFEST u Sopotu, on je poslednjih nekoliko godina prekomandovan u svojevrsnu ispostavu beogradskog FEST-a, ne toliko po praznoj i neinventivnoj koncepciji, već zato što je u nadležnosti Direkcije FEST-a. Doduše, daleko je skromniji od megalomanskog i svake godine sve glomaznijeg i grandioznijeg novosadskog, čije su, ipak, ambicije i dalje daleko veće od mogućnosti organizatora. A ova dva festivala su samo početak ovakvim priredbama prenatrpanog srpskog leta, idealnog za popunjavanje prostora praznog hoda između velikih svetskih festivala ili onih manjih, na koje se ide putovanja radi, a koji su suštinska motivacija za bavljenje filmom u našoj zemlji.

STALNO ISTI FILMOVI
I dok mi i dalje imamo otprilike jednak broj festivala koliko godišnje uspemo da snimimo filmova, oni nisu, izgleda, postali dosadni ni posetiocima, ni filmskim radnicima. I jedni i drugi su prilično zastupljeni na njima. Otuda pitanje ko je zainteresovan da cele godine gleda stalno iste filmove („Sinema siti“ i SOFEST, recimo, imaju skoro potpuno podudaranje u ponudi domaćih filmova u svojim programima) nije na mestu, s obzirom na to da tokom te godine retko gde i postoji mogućnost da budu viđeni, pa ostaje da se publika posveti sjaju i „glamuru“ festivalskih ponuda. SOFEST je za naše autore verovatno ipak nešto privlačniji nego što je za posetioce, pošto ne samo da ima otprilike isto kategorija za nagrade koliko i kandidata za njih, i nije baš lako ostati praznih šaka, već i zato što uz svaku Statuetu SOFEST-a ide i škrti, ali ne i baš uvredljivo skromni novčani dodatak (raspon je između 100 i 400 hiljada dinara po nagradi). Doduše nije manje nagrada ni na „Sinema sitiju“, s obzirom na to da se u selekciji „Nacionalna klasa“, u kojoj se prikazuju i za priznanja konkurišu isključivo naši filmovi, daju nagrade u deset kategorija. Bilo je prikazano jedanaest filmova od kojih je nekoliko njih doživelo premijeru. Ostali su već bili pred publikom, neki još od prošle godine. Doprinos većine tih filmova u slikanju moderne Srbije je značajan. I, prevashodno, crn. Ali, prilično realističan. Dva filma koja smo premijerno videli na FESTU, recimo, „Neprijatelj“ i „Zajedno“, bude čak i nadu u povratak kvalitetnom žanrovskom radu, a socrealistično crnilo savremene kapitalističke i demokratizovane Srbije u filmovima „Tilva Roš“ i „Beli beli svet“ ozbiljno opipavaju puls života u takozvanoj „unutrašnjosti“ ove zemlje, koju su velike vođe i tajkuni Srbije prepustili stihiji novog poretka i čemeru nemaštine, bezizlaza i zaborava. Verovatno zato i nije beznačajno što su ovi filmovi primećeni na festivalima u svetu na kojima su dobijali brojne nagrade, posebno „Tilva Roš“. Ostali učesnici programa na oba festivala manje-više upotpunjavaju mozaik svakodnevice ove zemlje, odnosno situacije u srpskoj kinematografiji koja je i dalje žrtva kako sopstvenih kreativnih slabosti, tako i neizostavnih finansijskih nedaća, za koje se može reći da su hronično neizlečive bolesti s čijim su se prisustvom pomirili i bolesnik i navodno zainteresovani da ga leče.

NA DIVLJEM BALKANU
Festivali, dakle, nisu loša stvar. Ponuda na njima, doduše, već je diskutabilna stvar. Mogla bi da bude bolja, ali i koncepcijski hrabrija ili barem originalnija. Između žabokrečine u kojoj se guše vremešni festivali koji kao groteskno nafrakane stare dame nemoćno pokušavaju da sakriju godine potrošene u praznom ponavljanju onoga što je nekada bilo avangardno ili barem novo (FEST, Niški filmski festival, pa i onaj u Sopotu…), i ove novosadske „novotarije“, neprimereno slične „Egzitu“, tematski pretovarene i razuđene, i dalje nema zlatne sredine i prave ponude za filmofile i autore od imena iz celog sveta. Kome će, otuda, uopšte biti važno da ga ovde, bilo na FEST-u ili na „Sinema Sitiju“, dočekaju sa lokalnom nagradom koja ni nama nije posebno bitna? Pa čak i ako se daje za „veliki doprinos filmu“, kao što beše na otvaranju ovogodišnjeg „Sinema sitija“, kada je veteran našeg filma Velimir Bata Živojinović dobio manje-više isto priznanje kao i najveća „zvezda“ među gostima festivala, poljska režiserka Doroti Keđežavska (jeste dva puta dobila „Srebrnog medveda“ u Berlinu, ali šta njeno ime predstavlja publici ili u sticanju imena festivala i koliko je njen doprinos sličan Živojinovićevom, posebno za ovdašnje prilike i filmske uspomene, da ovoga puta ostavimo po strani), malo ko će u svetu biti njome dovoljno počastvovan da bilo gde kasnije prizna da je u karijeri dobio i tako nešto, tamo negde na divljem i zaostalom Balkanu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *