Samo ti, Borise, radi svoj posao

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Gubici od „odliva mozgova“ neuporedivo su manji od štete zbog „priliva pameti“ brojnih stranih eksperata, konsultanata i savetnika u institucijama Srbije

S vremena na vreme, druga (evroatlantska) Srbija trudi se da pokaže veliku zabrinutost zbog „odliva mozgova“, odnosno odlaska naših diplomiranih studenata u razvijene zemlje zapada u kojima nastavljaju profesionalne karijere. Nekada je ova „zabrinutost“ posledica želje da se redukuje sistem visokog obrazovanja u Srbiji, koji je i bez toga u poslednjoj dekadi ozbiljno urušen („Zašto da školujemo stručnjake čija će znanja koristiti drugi?“)
Izgleda da je u novom svetskom poretku predviđeno da visoko obrazovanje bude privilegija metropola, u kojima će manji broj studenata zemalja periferije, pored znanja, prihvatiti i sistem vrednosti svetskih gospodara i još bolje utuviti razlike koje su realne i neminovne. Divljenje metropolama postaće tako sastavni deo sistema vrednosti domaćih  elita u velikom broju država (nismo daleko od ovog modela).

UTICAJ DIJASPORE
Uvek sam pokušavao da otklonim ovakve vrste zabrinutosti. Pitao sam šta bi Tesla ili Pupin uradili da su ostali u svojoj otadžbini, umesto što su vođeni stručnom i naučnom znatiželjom odlazili u zemlje u kojima je tehnologija pravila odlučujuće iskorake? Kako bi izgledala današnja Srbija da Dositej nije obišao Evropu, učeći i gledajući u vekove? Ili da Vuk nije otišao u Beč, nego ostao u Tršiću, šenlučeći i lumbardajući? Možda nismo svesni koliko i današnja dijaspora pozitivno utiče na promene običaja i shvatanja u Srbiji i koliko nas približava (onim dobrim) tekovinama prosvećene Evrope.
Da li treba, kao što ova „zabrinutost“ sugeriše, umanjiti mogućnost obrazovanja da bi se onemogućili oni koji žele da nastave karijere u inostranstvu, privučeni boljim uslovima rada, mada ne i života, u kojem socijalni koreni imaju veliki ponder? Uveren sam da su štete od ovakvih vrsta migracija daleko manje od koristi. Zar odlaskom obrazovanih ljudi na zapad ne jača i pozicija naše dijaspore, od koje svake godine Srbija ostvaruje nekoliko milijardi evra priliva, što je neuporedivo više nego što iznose strane direktne investicije, kojima se naši EA aktivisti toliko ponose? Doznake „privremeno“ zaposlenih radnika nisu u centru pažnje političara, možda i zato što ne vode računa o kasama (i džepovima) partijskih i državnih moćnika, dok strani investitori da bi sebi obezbedili privilegovani položaj osećaju obavezu da „ispoštuju“ likove koji su im obezbedili te sjajne uslove (zemljište, subvencije, poreske olakšice itd).

PRILIV „PAMETI“
Osim toga, gubici od „odliva mozgova“ neuporedivo su manji od štete zbog „priliva pameti“ brojnih stranih eksperata, konsultanata i savetnika u ministarstvima i drugim institucijama Srbije. Uvek užurbani japiji budno motre da li domoroci u potpunosti poštuje interese evroatlantskog kapitala, a ako je potrebno, tu su da pomognu i povremene misije ekspertskih grupa koje lako mogu da koriguju propuste operativaca  „na terenu“.
Pod uticajem dobronamernih saveta EA eksperata promenjen je model privatizacije (2000), što je dovelo do poraznih rezultata za proizvodnju, zaposlenost i izvoz srpske privrede, ali je EA kapital na tome ostvario pristojne profite. Još uspešnije rezultate dala je reforma (destrukcija) bankarskog sektora, kada su pod uticajem stranih eksperata domaći kompradori shvatili da ovaj sektor treba najvećim delom prepustiti EA prijateljima. Danas niko ne sme da pomene da su cene kredita u Srbiji godinama među najvišim u Evropi, što je suprotno očekivanjima da će slobodan ulaz na tržište bankarskih usluga i međusobna konkurencija stranih banaka dovesti do pada kamatnih stopa. Dobri saveti prijatelja učinili su da na kapiji ovog tržišta stoje stravične prepreke, koje samo eksperti određene vrste mogu prevazići.

AKSIOM PONIZNOSTI
Svi saveti EA prijatelja mogu biti generisani iz aksioma poniznosti, koji važi za politiku, ekonomiju, ali i za druge oblasti života. Volja EA gospodara postavlja se kao najviši princip, kojem moraju biti podređeni ne samo interesi, nego i rezoni domaćeg stanovništva. Osnovni „posao“ instaliranih domaćih lidera sastoji se u „prihvatanju realnosti“ i nametanju poslušnosti. Kada evroatlantsko poglavništvo zahteva secesiju, onda je secesija jedino rešenje. Ali ako traže da se čuva celovitost, onda ne sme biti ništa svetije od celovitosti i nepromenljivosti granica. Primetili ste da je i jedno i drugo u funkciji ponižavanja domorodaca i stvaranja osećaja inferiornosti i spremnosti na pokornost.
Čak i oni kojima je do teritorije Kosova stalo koliko do lanjskog snega, moraju biti svesni da je pristajanje na secesiju jasan signal svetu da Srbija nije u stanju da odbrani svoj interes, na bilo kojem planu. Početkom 19. veka, da ih je bilo, drugosrbijanci bi vas zapitali: „Zar vam je teško da agama ‘vodate opanke’ oko kuće? Ma to je samo šetnja, uostalom zdrava! A u interesu je mirnog života!“ (vidi o tome Vuk Stefanović Karadžić i M. Miljanov). Pa vodajte opanke! Ali se nemojte čuditi ako, za to vreme, u vašoj kući razuzdana žurka dobije neželjene obrte.