RUSSIA TODAY Medijski javni servis prave Srbije

Piše Aleksandar Pavić

Kada bude došlo vreme ponovnog oslobađanja tvrđave u Takovskoj 10, umesto obuke u Bi-Bi-Siju, nove kadrove bez mnogo razmišljanja možemo da pošaljemo na praksu u „Rusiju danas“, jer će tamo naučiti šta stvarno znači biti ne samo istinski profesionalac novinar već i istinski kosmopolita, tj. građanin sveta

„Dobar dan, gospodine“, rekao je profesionalno ženski glas sa mobilnog. „Mi bismo hteli da uradimo intervju o hapšenju Ratka Mladića i o značaju koje ono može imati za Srbiju. Intervju bi išao večeras, uživo, tokom naših vesti. Da li ste zainteresovani?“
„Naravno“, odgovorih.
„Samo nekoliko preliminarnih pitanja, ako nemate ništa protiv. Kako gledate na to hapšenje, i da li će to Srbiju približiti EU, da li Srbija uopšte ima realne šanse da uđe u EU?“
„Hapšenje je velika šteta i sramota, general Mladić je jedan od najzaslužnijih što Srbi u BiH nisu doživeli reprizu genocida iz Drugog svetskog rata. A EU će nam samo postavljati dodatne uslove, jer je politika tzv. „šargarepe“ u vidu EU članstva samo način da se kontroliše Srbija i drži slabom, da prihvata obaveze proistekle iz članstva, bez uživanja odgovarajućih privilegija punopravnog članstva. Poučena primerom Rumunije i Bugarske, EU nije previše zainteresovana da uvozi probleme slične vrste u svoje redove. Uz to, s obzirom na finansijsku krizu i mogućnosti bankrota nekoliko država-članica, srpsko rukovodstvo je valjda jedino koje trči da se ukrca na Titanik dok on polako tone.
„Hvala, gospodine, to je bilo dovoljno. Možete li da budete u studiju večeras, ‘Radio televizija Srbije’, Takovska 10?“
Te večeri, dok se približavam zgradi „RTS“-a, opet mobilni.
„Samo smo hteli da proverimo da li je sve uredu, i da li možda želite da unapred čujete pitanja?“
„Ne, hvala, više volim da ih dobijem sveže.“
„A, spontanost, odlično. Onda ćemo se čuti posle emisije.“

NEPRISTRASNO IZVEŠTAVANJE
Sedim ispred studija u Takovskoj. Desetak minuta pre termina iz sobe izlazi Srđa Trifković. Sledeći!
Iz svog studija, voditelj udarnog informativnog programa me uključuje uživo. Pitanja su u suštini ona koja mi je producentkinja prethodno postavila, a i još neka.
„Šta novo može da nam donese suđenje Ratku Mladiću?“
„Dosta toga što zapadna javnost nije čula, pod uslovom da ne ignorišu ključne delove svedočanstva o, na primer, odgovornosti zapadnih država za razbijanje Jugoslavije, zapadnoj podršci muslimanskim fundamentalistima u Bosni, zapadno-sponzorisanom uvozu mudžahedina, saradnji sa Bin Ladenom i slično, da ne pričamo o izvrtanju činjenica o dešavanjima u Srebrenici i manipulaciji s brojem žrtava.“
„Čekajte, objasnite malo više to o Srebrenici. Nije valjda da ljudi negiraju da se tamo desio masakr preko 7.000 ljudi?“
„Prvo, bilo je više masakara, sa obe strane. A cifra od 7-8.000 nikada nije potvrđena, čak ni od strane Haškog tribunala. Zapravo, forenzički podaci govore o manje od 2.000 nađenih tela, mnogi su poginuli u borbama, a nešto više od 400 pokazuje znake streljanja. Problem je što se još uvek ne zna ko je izdao naređenja za to…“
„A mislite li da će ovo hapšenje i suđenje pomoći da se poboljša atmosfera, da dođe do nekog opšteg pomirenja?“
„Pre će se podele produbiti. Mišljenja se uglavnom neće promeniti, a suđenje može da traje godinama, tokom kojih će se ponovo izvlačiti stvari iz rata, a sve to će dati materijala za nove sudske tužbe, možda i obnovu tužbe BiH protiv Srbije za genocid. Samo nastavak iste priče…“
„Zaista, veoma zanimljivo. Hvala vam puno što ste podelili svoja razmišljanja s nama.“
Desetak minuta kasnije, stiže SMS poruka: „Bilo je izvrsno! Hvala!“
Pet minuta posle toga i poziv:
„Mora da su bili zadovoljni, uključenje je trajalo neobično dugo – preko šest minuta u ‘Dnevniku’. Odsad ćemo vas češće zvati. Hvala vam puno! I ako imate još koga da predložite, obavezno nas kontaktirajte.“
I obećanje je ispunjeno. Pisac ovih redova je pozvan još tri puta u sledećih nekoliko dana, kao i Srđa Trifković i Nebojša Malić iz Vašingtona, Miša Gavrilović i Marko Gašić iz Londona, Stefan Karganović iz Banjaluke. Svi po nekoliko puta, svi u uključenja koja su retko bila kraća od četiri minuta. Sagovornici su imali prilike da govore o političkoj, a ne pravnoj prirodi Haškog tribunala, o tome da je to sud koji je osnovan da bi se isticanjem navodne srpske krivice zamaglili zapadni, a pogotovo NATO zločini vezani za razbijanje Jugoslavije, da će se pred Srbiju stalno postavljati novi uslovi, da su, po rečima Srđe Trifkovića, srpski vlastodršci jedini primer pacova koji trče da se ukrcaju na brod koji tone (tj. EU). Sa Karganovićem, direktorom Istorijskog projekta Srebrenica, koga sam i preporučio, urađen je intervju u dužini od preko sedam minuta, tokom kojeg je imao prilike da govori o šupljinama u dosadašnjim haškim presudama, o činjenici da je Srebrenica bila sve samo ne „demilitarizovana“, da cifra od „8000“ ubijenih u julu 1995. godine „ni približno“ ne odgovara prikupljenim dokazima itd.
Reporterka koja je radila neke od intervjua posetila je i selo Kravicu, scenu božićnog masakra nad Srbima 1993, odakle se takođe uključila u udarnu informativnu emisiju, saopštavajući gledaocima da je „nemoguće govoriti o Srebrenici, a da se ne pomenu i svi drugi zločini koji su se ovde desili,“ dodajući da je „bosanski muslimanski general Naser Orić praktično izbrisao“ obližnju Kravicu sa lica zemlje, i da je isti, u periodu od dve godine, u okolini Srebrenice „uništio najmanje 150 sela i masakrirao preko 3500 ljudi“, a ipak je oslobođen krivice, tako da mnogi „izgleda s pravom“ smatraju da je slučaj protiv Mladića „pristrasan“. U izveštaj je takođe uključen i Marko Gašić, on je govorio o muslimanima sahranjenim u Potočarima koji su umrli „tokom prethodnih godina“. Tokom čitave reportaže, na dnu ekrana je velikim slovima pisalo: „Sumnje o dokazima o 8.000 mrtvih u Srebrenici, Mladić se pojavio pred sudom“.

JEDINA OVLAŠĆENA ISTINA
E, sad, oni koji redovno gledaju informativne emisije Medijskog jadnog servisa Srbije pomisliće da autor ovih redova ili halucinira, ili izmišlja. Jer, pomenuta je Takovska 10, ali ništa slično ovih dana nije viđeno na programu koji se srpskom pretplatničkom gledalištu nudi. Jeste, viđene su neke od „profesionalnih“  majki Srebrenice kako Mladića već unapred proglašavaju krivim i upućuju kletve na njegov račun, viđeni su svakojaki „eksperti“ koji svoje tobožnje analize započinju sa stanovišta da je „genocid u Srebrenici“ dokazana, neupitna stvar, kao i „srpska krivica“ za ratove na eks-Ju prostoru, viđeni su propagandni filmovi tipa „Srebrenička polja smrti“, čiji je glavni zadatak da u svesti srpskih gledalaca zakuca „srpsku krivicu“ i zvaničnu, tj. NATO-izetbegovićevsku verziju događaja u Srebrenici. Niko od „nosilaca evropskih vrednosti“ na „RTS“-u da pruži priliku bilo kome da govori o forenzičkim dokazima, lažnim svedočenjima tobožnjih „svedoka genocida“ u Hagu, niko da pozove bar nekog od brojnih, ako ne domaćih, a onda stranih, objektivnih (tj. van soroševskih i NATO platnih spiskova) eksperata koji dovode u sumnju ceo NATO narativ, ne samo o Srebrenici već i o razbijanju nekad zajedničke zemlje. O čemu se, dakle, ovde radi?
U kratkim crtama, evo objašnjenja.
Studio u kojem je urađen intervju jeste bio u zgradi „RTS“-a – ali zakupljen. Zakupila ga je ruska globalna TV stanica na engleskom jeziku „RUSSIA TODAY“ (tj. „Rusija danas“). Svi gorepomenuti intervjui i reportaže urađeni su na engleskom jeziku – neuporedivo boljim od Tarzan varijante Tadića i većine njegovih kursista „kosmopolita“ – i predstavljeni svetskom auditorijumu u raznim udarnim terminima, po više puta dnevno, u periodu od 26.5. do 4.5.2011. godine. Uz pomenute srpske sagovornike, pozvani su i britanski – Džon Lokland, poznati novinar i istoričar, i Rob Lajons, zamenik urednika britanskog časopisa „Spajkd“, oni su izrazili slične rezerve poput srpskih sagovornika. Naravno, sve je bilo začinjeno i izjavama zvaničnika Tribunala, kao i pojedinih zapadnih zvaničnika koji su listom „pozdravljali“ što Mladićevo izručenje, što Tadićevu „hrabrost“. Drugim rečima, viđen je školski primer klasičnog novinarskog pristupa, na Zapadu je već retkost, a u Tadićevoj evrosrbiji – de fakto zabranjen: da se čuju obe strane svake priče, ma kako ona na prvi pogled delovala.
Dakle, džaba što je među srpskim sagovornicima bilo ljudi sa diplomama Oksforda, Čikaškog univerziteta ili Berklija, džaba što su tu bili autori više studija o Srebrenici, što na srpskom, što na engleskom, džaba što su tu ljudi koji su objavljivani u medijima sa globalnom publikom – sve to nije dovoljno da bi se demontirao novi Berlinski zid podignut između „RTS“-a, a pogotovo redakcije Informativnog programa, i ostatka Srbije – i, na kraju, istine.
Može se slobodno reći da nije „Rusije danas“ koja beleži sve veću gledanost na globalnom nivou, upravo zato što nudi alternativu vestima i analizama koje se praktično jednoobrazno nude na lenjinizovanim zapadnim korporativnim medijima tipa Si-En-En, Bi-Bi-Si, Ej-Bi-Si – Pentagon bi bio daleko bliži ne samo potpunoj kontroli nad „jedinom ovlašćenom istinom“ o Srbima, Srebrenici itd, već i ostvarenju osnovnog postulata svoje globalne strategije – tzv. „dominacije nad punim spektrumom“, tj. ovladavanja celokupnim političko-ekonomsko-psihološko-kulturološko-medijskim prostorom terena kojim se želi vladati (a to je, za snage koje danas upravljaju Vašingtonom i Londonom, ceo svet). Nažalost, ostaje činjenica da je ta ambicija u potpunosti ispunjena kada se radi o srpskom govornom prostoru, što je iznova dokazano u jednolično-slugeranjskom izveštavanju „našeg“ Jadnog servisa o hapšenju i izručenju Ratka Mladića, dostojnom ako ne nekog američkog „ordena za demokratiju“, a ono svakako Zlatnog ljiljana.
Jedno je sigurno – kada bude došlo vreme ponovnog oslobađanja tvrđave u Takovskoj 10, umesto obuke u Bi-Bi-Siju, nove kadrove bez mnogo razmišljanja možemo da pošaljemo na praksu u „Rusiju danas“. Tamo će naučiti šta stvarno znači biti ne samo istinski novinar već i istinski kosmopolita, tj. građanin sveta. To je neko ko voli i sagledava svet u svoj njegovoj punoći i raznovrsnosti, ne robuje ni stereotipima, ni dogmama, ma kako lepo bile upakovane, i spreman je da pruži priliku svakome – pa čak i kada je Srbin – da ispriča svoju verziju priče. A sadašnji kadrovi? Pa, na primer, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Lustrirani, razume se.