Почетна / Регион / PAPA U HRVATSKOJ Tako blizu a tako daleko od Srbije

PAPA U HRVATSKOJ Tako blizu a tako daleko od Srbije

Piše Vladimir Dimitrijević

U poseti nezavisnoj i evropskoj Hrvatskoj, papa Benedikt Šesnaesti je oduševljeno klicao rimokatoličkom evropejstvu ove države, i po ko zna koji put nam je posredno pokazao šta Vatikan misli o tome ko na Balkanu jeste, a ko nije Evropa

Još  2005. godine, u tekstu o novoizabranom papi Benediktu Šesnaestom (do tada je on, kao kardinal Jozef Racinger bio načelnik Kongregacije za doktrinu vere) izrazio sam zadovoljstvo što je ovaj Nemac  postao pontifeks. Za razliku od poljskog mutivode  Karola Vojtile, čija je politika bila „Pomoz Bog, čaršijo, na sve četir strane“, veoma jasan i odlučan u sprovođenju tradicionalne vatikanske politike, što se vrlo brzo i pokazalo, pre svega u njegovoj tvrdnji da Rimokatolička crkva ne može biti ničija „sestra“, nego samo i jedino „majka“ (do tada su nas ekumenisti sa Istoka ubeđivali da se Vatikan potpuno ekumenizovao i odustao od ekskluzivističkih pretenzija na punotu crkvenosti). Ovaj papa je Nemac, i mnogi su verovali da će sprovoditi politiku Nemačke. Nisu se prevarili. Papini  učesnici u teološkom dijalogu sa Istokom nisu odustali od učenja o njegovom primatu i nezabludivosti, zbog čega su pregovori o novoj uniji, uprkos kapitulantskom stavu carigradskog predstavnika Jovana Zizjulasa (a zahvaljujući čvrstom stavu Ruske crkve ), i dalje u ćorsokaku, odakle neće izaći u dogledno vreme.

NE SAMO „PATRIJARH ZAPADA“
Papa Racinger ide do kraja: iz titulature je izbacio naziv „patrijarh Zapada“ da bi pokazao univerzalnost misije „namesnika Hristovog“, a u ruke je uzeo sveštenički štap pape Pija Devetog, koji je proglasio dogmat o papskoj nezabludivosti. Uz to, u političkom životu EU papa ima ulogu vernog germanskog saveznika Vašingtona i njegove globalističke politike, o čemu ubedljivo piše ruska analitičarka Olga Četverikova.
I taman kada su nas domaći ekumenisti i evrointeraktivni mediji ubeđivali da je došlo krajnje vreme da se ujedinimo s Rimom, i da bi papa trebalo, obavezno, da dođe u Niš 2013. godine, i taman kada je izgledalo da nema te sile koja će ga sprečiti u stupanju na tle Svetog Save, pogotovo zbog toga što je u ime naše zemlje Boris Tadić pozvao poglavara Vatikana da dođe u državnu posetu Srbije – proneo se glas da se ruski patrijarh Kiril odlučno usprotivio papinom dolasku u Niš (apokrifni izvor kaže da je rekao: „Ili on, ili ja“). Saznalo se i to da je naš Sveti arhijerejski sabor odobrio pismo koje je Sinod SPC uputio papi Racingeru, oštro ga kritikujući zbog najavljene posete grobu „Blaženog“ Alojzija Stepinca, tokom nameravane posete pontifeksa Hrvatskoj 4. i 5. juna 2011. godine ( o tome su pisale frankfurtske „Vesti“). Priča se da mu je poručeno da put u Srbiju vodi preko Jasenovca. E, sad zamislite da je na papskom tronu neki novi mutivoda, a ne odlučni Nemac Racinger: on bi, da bi nas prevario, možda i otišao u Jasenovac, promrmljao jedno:  „Izvinite, nije namerno!“ i vrata Srbije i SPC bila bi mu širom otvorena, bez obzira na sve što Vatikan vekovima čini srpskom narodu i što će činiti dok god bude Srba (nikad nam neće zaboraviti opredeljenje Svetog Save za Vizantiju, a ne za Rim). Ali, Racinger je neko ko čvrsto veruje u nezabludivost svoju i svojih prethodnika, i njemu nije palo ni na kraj pameti da se kaje pred tim bizantski zatucanim Srbima, za koje je njegov blaženi Stepinac rekao da su oni i Hrvati dva različita sveta koji se nikad ne mogu pomiriti. Štaviše, papa je u Hrvatsku došao da bi potvrdio njen status „predziđa kršćanstva“ ( vatikanskog ) i da bi poručio da neće biti odstupanja od tradicionalne politike Vatikana prema Balkanu.

UVEK VERNA HRVATSKA
Hrvati su papu dočekali euforično (EUforično, bolje reći, jer je papa podržao njihovo pristupanje EU, bez obzira na njene birokratske slabosti  koje je uzgred apostrofirao). Na zagrebačkom hipodromu, gde je služio misu sa 1.100 sveštenika, horom od 600 pevača i uz orkestar hrvatske vojske, dočekalo ga je 300.000 Hrvata koji su nosili transparente „Papo, mi te volimo“ i „Uvek verna Hrvatska“. Papina poseta je, kako piše portal „Glas koncila“ od 1. juna 2011, imala za cilj da podrži Hrvatsku jer je vekovima verna „Svetoj stolici“. Izvesni komentator Miklenić rekao je da je papina poseta posredna podrška Hrvatskoj na koju pada senka nepravedne haške presude i potvrda je „neokrnjenoga dostojanstva hrvatskog naroda“. Državni zvaničnici Hrvatske, koji su papu dočekali na aerodromu Pleso, nisu krili zadovoljstvo: predsednik Josipović je bio „radostan i počastvovan“ rekavši da papin dolazak pada u srećnom trenutku, kada Hrvatska slavi 20 godina uspostavljanja „suvremene demokratske države“ (toliko o diskontinuitetu sa Tuđmanovim režimom), što se poklapa s krajem pregovora o ulasku Hrvatske u EU. Josipović je blagodario Vatikanu na ranom priznavanju nezavisne države Hrvatske 1991. godine, što je bilo ključno ne samo za „njen nastanak, nego i za njen opstanak“ (za one koji su zaboravili: Vatikan i Nemačka su prvi priznali Hrvatsku i Sloveniju u avnojevskim, srbofobnim granicama, i time srušili međunarodno priznatu državu Jugoslaviju). Josipović, prijatelj  Borisa Tadića, izjavio je da će Hrvatska biti velikodušna u opraštanju zala svojim susedima, čime će dokazati da je „hrišćanska“ ( to oni, koji su iz svoje nezavisne države Hrvatske proterali 500.000 Srba, nama nešto opraštaju, praštaju Josipović i „tolerantni“ Hrvati). I Jadranka Kosor se radovala i veselila papi Racingeru, koji je, ne propustivši da sebe imenuje „Petrovim naslednikom“ , rekao da grli sve hrvatske stanovnike i da pozdravlja njihovu trinaestovekovnu vernost papskom tronu: „Od samih početaka, vaš narod pripada Evropi i daje joj doprinos u duhovnim i moralnim vrednostima … Besedeći na hipodromu, papa je pozvao Hrvate da brane porodične vrednosti, budu protiv pobačaja i vanbračnih veza, kao i  protiv kontrole rađanja, i da kad uđu u EU stanu na stranu rimokatoličkih „vrednota“.

GLASOVI „BIZANTA“
Dok su se Hrvati radovali i veselili svom duhovnom ocu, „zaostali Bizantinci“, Srbi iz stotinak udruženja izbeglih iz Hrvatske, predali su  u zgradi Predsedništva Srbije izveštaj namenjen Borisu Tadiću, tražeći da ga doturi famoznom EU komesaru Barozu. „Izveštaj se tiče“, kaže Miodrag Linta, predsednik Koalicije izbegličkih udruženja, „hitnog zahteva da se sa Vladom Hrvatske pokrene dijalog o pravima izbeglih Srba, jer Hrvatska svojim sadašnjim ponašanjem ‘cementira’ etničko čišćenje.“ Pola miliona Srba nasilno uklonjenih iz Hrvatske nada se da će Tadić Josipoviću preneti zahteve koji su opravdani, a i značili bi put ka (istinskom) pomirenju. U izveštaju izbegličkih udruženja ističe se da Hrvatska izbeglim Srbima nije vratila imovinu, kuće, stanove, poljoprivredna i šumska zemljišta, stečena prava, zaostale penzije, dinarsku i deviznu štednju. Srbi nisu dobili naknadu za privatizaciju, a Vlada Hrvatske je sebe proglasila vlasnikom 800 hiljada katastarskih čestica, čiji su vlasnici Srbi.
Čak 40. 000 izbeglih još traže da im se vrate oteti stanovi,  dok sa preko 600 poznatih grobnih mesta nije izvršena ekshumacija srpskih žrtava „lijepe“ njihove domovine.
Na putu do Hrvatske, papa Racinger je istakao da su mu kardinali Franjo Šeper (koga je on nasledio na čelu Kongregacije za doktrinu vere) i Franjo Kuharić, kao i kardinal sadašnji Josip Bozanić, „uvek govorili da Hrvatska nije na Balkanu, nego u Srednjoj Europi“, pa papa stoga smatra da je Hrvatskoj mesto u Evropskoj uniji. I upravo zbog ovakvog „poretka“ prognani „Bizantinci“ teško da mogu čemu da se nadaju. Ni od pape, ni od Josipovića, a verovatno ni od  Borisa Tadića (koji se odavno odrekao prljavog svetosavskog Bizanta, zarad  lijepog njihovog Jadrana). Od te Hrvatske koja je „predziđe i Vatikana i EU“, Srbi ništa neće dobiti.

NA GROBU „BLAŽENIKA“
Na kraju posete Kroaciji papa se molio na grobu odanog papiste Alojzija Stepinca, koga je njegov prethodnik Vojtila proglasio blaženim. Racinger je 1998. godine u hrvatskom ( negda ilirskom ) vatikanskom zavodu „Svetog Jeronima“,  kao kardinal održao besedu u čast Stepinčevu. ( To je onaj zavod u kojem je monsinjor Mađarec 1941. godine oduševljeno dočekao Antu Pavelića, a monsinjor Ratko Perić, sadašnji biskup, 1991. godine Franju Tuđmana). Racinger  je tada istakao da je Stepinac bio jedan „Božiji Hrvat“, kakvog je Dante opevao u „Raju“ svoje „Božanstvene komedije“. Stepinac je, po Racingeru, bio živa slika „trpećeg Krista“, koji je na kraju poneo njegovu trnovu krunu i muke. Suprotstavljajući se totalitarizmima, kardinal  Dihit, Stepinac je u doba nacizma bio „branitelj židova, pravoslavaca i svih progonjenih, zatim je u vreme komunizma postao odvjetnik svojih vjernika, svećenika progonjenih i ubijanih“.U svojoj besedi, kao pravi srbofobni Nemac, Racinger je istakao da je Stepinac postao nadbiskup Hrvatske 1936. godine kada je rimokatolicima bilo teško, jer su trpeli Jugoslaviju „koju su saveznici posle Prvog svetskog rata stvorili od suprotnih elemenata i sa snažnim protukatoličkijim nabojem“. I  ovih dana  pred dolazak u nezavisnu EU Hrvatsku, papa je o Stepincu govorio kao o borcu protiv ustaškog režima i branitelju Srba, Jevreja i Roma, kao i velikom humanisti, žrtvi komunističkog totalitarizma. Nazvao je velikim pastirom i hrišćaninom onoga koga inače italijanski naučnik Marko Aurelio Riveli zove „nadbiskupom genocida“.
A koliko je Stepinac bio „protiv“ ustaškog režima, koga se Racinger javno odriče, govorili smo i pisali u „Pečatu“ već dva puta. Doduše, nadbiskup zagrebački je u nekim svojim propovedima ustajao protiv rasizma i nasilja, ali ga to nije sprečavalo da bude vojni vikar ustaške vojske, član NDH Sabora, nosilac ustaških odlikovanja  i, naravno, koordinator prekrštavanja Srba u Pavelićevoj monstrum-državi. Da i ne govorimo da je vatreno branio NDH u Vatikanu, koji je, preko Vlade Kraljevine Jugoslavije, bio odlično obavešten o zločinima hrvatske „Civitas Dei“. Godine 1943, Stepinac je papi Piju Dvanaestom podneo Memorandum u kojem, između ostalog, piše o vekovnoj vernosti Hrvata papi i upozorava ga šta bi se desilo ako bi NDH propala. „(…) Njezinom propašću ili fatalnim smanjenjem – tisuće najboljih hrvatskih vjernika i svećenika žrtvovalo bi dragovoljno i rado svoje živote da zapriječe tu mogućnost – ne bi bilo uništeno samo onih 240. 000 prelaznika sa srpskog pravoslavlja, nego i čitavo katoličko pučanstvo tolikih teritorija sa svojim crkvama i samostanima(…)Napredak katolicizma je najuže povezan sa napretkom Hrvatske Države, njegov opstanak uz njen opstanak, njezin spas – njegov spas. A 10. juna 1943. godine ustaški izaslanik u Rimu Lobkovic javlja da je Stepinac mnogo učinio za NDH pred Kurijom (…) Nadbiskup je vrlo pozitivno izvijestio o Hrvatskoj. Naglasio je da je neke stvari s kojima se on inače nikako ne slaže – prešutio, samo da stvori o Hrvatskoj što bolji dojam (…) Mnogo je u Vatikanu isticao naše zakone za zločin pobačaja, koji su zakoni u Vatikanu vrlo dobro primljeni (…) Nadbiskup je na temelju tih zakona opravdao delimično i postupak protiv židova (toliko o Stepinčevom zastupanju Jevreja), koji su kod nas bili najveći pobornici i najčešći izvršitelji zločina ovakve vrste“. (Stepinac je branio ustaške zakone protiv pobačaja u doba dok su ustaše vadile nerođenu srpsku decu iz utroba majki, i na kame ih nabijali; ovakva hipokrizija je metastaza onog licemerje zbog kojeg je Dostojevski tvrdio da je papizam gori od ateizma jer propoveda izopačeni Hristov lik). A zvanični ustaški list, „Hrvatski narod“, 27. jula 1944. godine preneo je poruku Stepinca da je „nepokolebljivi optimist“ povodom budućnosti Hrvata. Novine su hvalile Stepinca zbog uloge koju je imao u Vatikanu, braneći NDH.

LICEMER FORMALNE OSUDE USTAŠTVA
Papa Racinger se, u svojim izjavama, ograđivao od ustaša (tobože, njih su „instrumentalizovali zli fašisti i nacisti“ ), pa je, kao što smo videli, i Stepinca proglasio borcem protiv ustaštva. No, naravno, to je samo maskiranje prave istine. U svojoj programskoj knjizi „Strahote zabluda“ ( poglavnikov „Majn kampf“ ), godine 1937. Pavelić je istakao da Hrvati ne mogu da žive u Jugoslaviji koja teži da se „preokrene tisućgodišnja orijentacija hrvatskih katolika i da se prekinu pradavne veze Hrvata sa Svetom stolicom“. Pavelić je ozakonio sve ono za šta se u današnjoj Hrvatskoj založio i papa – katolički kult porodice, zabranu pobačaja, „kršćanske vrednote“. Pavelić je Srbe u Hrvatskoj doživljavao kao strano, antikatoličko telo, koje treba ukloniti iz narodnog organizma. NDH je doživljavao kao predstražu rimokatoličke Evrope, koja brani istu od „varvarskog Bizanta“, to jest Balkana. Zato su kardinali Šeper, Kuharić i Bozanić kolegi Racingeru rekli da Hrvatska nije Balkan, nego Srednja Evropa; u intervjuu španskom fašističkom listu „Ariba“, datom 26. maja 1943, Pavelić kaže: „Balkanski je duh imao ekspanzivnu moć koja je uspjela da prodre do granice Beča. Austro-Ugarska je imala snage da goni taj duh ka Jugoistoku, gdje više nije predstavljao nikakvu opasnost. Dužnost je Hrvatske da nastavi sa ovim pritiskom na balkanske običaje dok ih ne svede u njihove prave granice“. A ustaški ideolog, svećenik dr Ivo Guberina, usred rata ponavlja poglavnikove ideje: „ Uništen je bizantsko-pravoslavni pritisak na Hrvatsku i stvorena je mogućnost da Hrvatska zaigra ulogu predziđa Europe. Nezavisna država Hrvatska je jedina država sa katoličkom većinom na Balkanu. Jedina vrata katolicizma na Balkanu. Ne samo to. Nezavisna država Hrvatska je danas najjači bedem  Srednje Europe“. ( Setimo se da je austrougarskom poslaniku u Vatikanu grofu Moricu Palfiju, kardinal Meri del Vala, sekretar najmanje države na svetu, 1914. godine blagoslovio rat protiv Srbije, sledećim rečima: „ Papa i Kurija vide u Srbiji razornu bolest koja pomalo nagriza monarhiju i vremenom će je rastočiti(…) Njegova Svetost je u više mahova izrazila žaljenje, što je Austro-Ugarska u više mahova propustila da kazni svog opasnog dunavskog suseda.“)
I san rimokatolika Pavelića ostvaren je sedamdeset godina posle osnivanja Jasenovca: Srbi su u Hrvatskoj pobijeni i iz Hrvatske proterani (Srbi su, pre NDH  i Tuđmanovih  poduhvata bili trećina stanovnika na teritoriji današnje Hrvatske ;oni koji su ostali uglavnom su se pokatoličili i mrze svoje poreklo). U takvu Hrvatsku stigao je papa Racinger i oduševljeno klicao njenom rimokatoličkom evropejstvu. Zato mu mi, pravoslavni Srbi, moramo biti zahvalni: po ko zna koji put nam je posredno pokazao šta Vatikan misli o tome ko na Balkanu jeste, a ko nije Evropa (ona njihova, naravno, koja je počela kada je papa krunisao Karla Velikog za cara, uzurpirajući prava vizantijskog monarha). Možda  mi je pomalo žao samo naših Sizifa, ekumenista, koji će svoju uzaludnu rabotu (dokazivanje da imamo mnogo toga zajedničkog s Vatikanom) morati da nastave sa beskrajno malim šansama za uspeh.

8 коментара

  1. U crvenom plastu satana vlada
    sjedi na tronu glavnoga grada
    poslusne princeve postavlja, skida
    rulja ga slijedi kao bez vida.




    0



    0
  2. Ako se pita da li je Stepinac srecno ziveo u NDH – nije, veci je deo vremena proveo u kucnom pritvoru ili u Italiji. Ako se pita da li je voleo Hrvatsku, jeste, znao je kakva je NDH a ipak je nastojao da svoju zemlju ne ocrni i ne dozvoli da je drugi blate, cak i takvu prokletu kakva je tada bila. Mnogo toga bi Tadic i njegova tzv, „vlada“ (napisano namerno malim slovom) mogli nauciti i od Pape i od Stepinca. Ljudi moraju da shvate da se niciji identitet i autoritet ne moze graditi na negaciji tudjeg identiteta i autoriteta. Takodje se suocavamo i sa problemom da politicke partije sve vise gube ideolosku osnovu i medjusobne ideoloske razlike i pretvaraju se u bande – mafije, posto je politicka partija bez ideologije obicna banda. U svakoj se bandi napreduje po sistemu negativne selekcije, sto obesmisljava tzv. „americki“ model „demonkratije“ koji se diktatorski namece celom svetu i dovodi do apatije stanovnistva i neodazivanja na izbore i glasanja. To jos vise odgovara bandama na vlasti.




    0



    0
  3. Искрено се надам да Срби никад неће бити “европејци“ по мери зликовачке парахришћанске секте на чијем је челу Папа, као и осталих фашисоидних и антицивилизацијских кругова. Цивилизацијски, културни и морални мрак је за њих врлина. Свом народу не бих никад пожелео те “врлине“ које протажира варварски и пљачкашки део “Запада“.




    0



    0
  4. Što nas čeka posle Irinejevog ujedinjenja s katolicima i klečanja pred papom .
    Čeka nas nestanak kao naroda pod vekovnim koljačima koje predvodi Vatkan protiv svega pravoslavnog ali i muslimanskog .Srbi su sustavno unijaćeni ( pokatoličavani ) silom vekovima od kada su stupili na tlo AustroUgarske jer su Hrvati stalno vršili pritisak na carstvo preko pape koji je htio potpuno pokatoličiti Srbe . Pošto to nije išlo baš tako lako naši preci su krv svoju dali za veru dok danas razni mekušci Srbi prodaju veru za večeru . Ali u svakom slučaju su srbi imali autonomiju Vojnu Krajinu u sastavu Austrougarskog carstva što je više nego je Tito dozvolio u Jugoslaviji . Hrvatska je planski raseljavala Srbe i razbijala na manje grupe tako da ih asimilira i to traje vekovima . Srbi Senjski uskoci i deo Srba iz Like naseljen je u Žuberak i Belu Krajinu u Sloveniji . Srbe u Beloj Krajini i Sloveniji niti je tko pokatoličavao niti terao u uniju ( grkokatolici ) Ali zato u Hrvatskoj su Srbi odmah po dolasku u Žumberak pokatoličavani delom, delom su bili prisiljeni primiti uniju ( grkokatolici ) a samo delom su ostali pravoslavci . Hrvatska je planski zapuštala taj deo države samo da Žumberčani Srbi ne opstanu i uspeli su u tome . Primer nebrige za grkokatolike je episkpski dvor Pribić koji je u katastrofalnom stanju samo da bi i ono malo grkokatolika prešlo na katoličku veru . Isto tako Srbi oko Ivanić grada , Križa , Čazme , Kloštar Ivanića itd. bili su pokrštavani i manastiru Marči u grkokatolike . To je razbijesnilo Krajiške srpske vojvode pa su Marču spalili . U tom kraju i dana postoje posljednji ostatci pravoslavaca koji tužno izumiru bez pravoslavne crkve i sveštenika . Deo Srba u selima oko Križevaca je odmah pokatoličen a deo primio grkokatoličku veru ( uniju ) normalno prisilno . Danas i oni pomalo izumiru i mešanjem postaju katolici . Malo dalje skoro na tromeđi opština Koprivnice – križevaca -Bjelovara smešten je pravoslavni manastir Lepavina koji su okruživala bezbrojna srpska sela tako da se do 1939 godine za taj kraj govorilo mala Srbija . Mada su i tu Srbi po dolasku u te krajeve pojedina sela odmah primila katoličku vjeru kao što su Pešćenik , Rovištanci ,Gornja i Donja Velika , Križ, Carevdar ,Lukovac , Rasinja , Cvetkovac, Apatovac ,Marinovac, Jarčani ,Čabraji ,Srem , Miličani , Mala i Velika Branjska , Trnovac i Ladislav Sokolovački , Vrhovac , Jankovac , Domaji ,Brđani , Gornji i Donji Maslarac , Glogovac i još poneka sela .U ostalim selima u vrlo širokoj okolici Srbi su ostali pravoslavci i umjetno su podjeljeni između opština Bjelovar , Križevci i Koprivnica kako bi ih se što lakše asimiliralo . Od nekada velikog područja danas večinom izumiru čak i oko samog manastira Lepavine zbog sustavne nebrige i namjernog uništavanja bilo kakvog centra tog djela Hrvatske . U Slavoniji do reke Pakre neda se niti izbrojiti srpska sela koja su još davno pokatoličena a sustavno se radi i dalje . Područje Ivanić grada , Križa , celi Žuberak ,delovi Like i Dalmacije . A u Dubrovniku nije niti bilo nikog osim Srba ali izvršen je pritisak pa su Srbi Dubrovnika , Pelješca i Korčule vrlo rano primili katoličanstvo .Mogao bih tako danima ali koja korist…….




    0



    0
  5. Nakon pape, 26 juna i Boris Tadic ide u Hrvatsku, tacnije posetice Jadovno kod Gospica, stratiste Srba,Jevreja i roma.Blago njemu, mozda covek ima nekoga u jami, ja znam da imam, kao sto znam da je *nepocudno* da se Srbi, muvaju po jamama i lokalnim grobljima. Njegova poseta,je njegova poseta,ali, lepo bi bilo. da se ogradim od iste, da kosti mojih rodjaka ne pomisle svasta o meni.Vest na B92, nije dala *pripcenje*, hoce li biti, prisutno neko od udruzenja izgnanih Srba, da iskoriste priliku i poseti Jamu.




    0



    0
  6. @ Georgina,“U crvenom plastu satana vlada
    sjedi na tronu glavnoga grada
    poslusne princeve postavlja, i skida
    rulja ga slijedi kao bez vida“. Potpisujem svaku rec i naucicu napamet i moju decu.




    0



    0
  7. @Lidija
    Ako zelite procitati cijelu pjesmu idite na pocetnu stranu i na pasusu dokumenti imate Vladimira Dimitrijevica tekst sa Ducicevom pjesmom ispod te pjesme u komentarima je i moja zove se Slavenski grijeh. Pjesma je po mom misljenju neobicna i interesantna posto vas lagano dovodi do danasnjice i moguce buducnosti ukorjenjne u proslim vremenima.
    Hvala i veliki pozdrav.




    0



    0
  8. @Georgina. veliko hvala!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *