O krivici i večnom nacionalnom arhetipu

Piše Vladimir  Dimitrijević

Srpska politička elita u prošlosti izdala je narod koji joj je verovao, kao što se, u mnogim slučajevima, zbiva i danas…

„Moj dobri rode svi su lagali.“
Dučićeva „pjesan“ za današnji dan

O ovome što nam se sad zbiva i o krivici za takva zbivanja,  kao o večnom nacionalnom arhetipu, svojevremeno je pisao Jovan Dučić u stihovima „Pesme“, nastale u Americi 1943, gde je ovaj genijalni srpski vuk samotnjak bio bitku za istinu o stradanju svog naroda u NDH ( a tu istinu prikrivali su svi, kako zapadni „saveznici“, tako i, da se Hrvatima ne zamere, članovi naše vlade u izbeglištvu; o „bratstvo-jedinstvenim“ titoistima  da se i ne govori). Bližila mu se smrt, a on je, pored  „Lirike“, metafizičke „Knjige nad knjigama“, već napisao niz rodoljubivih stihova, među kojima je blistao strašni „Vrbas“ ( „Nosi, srpska reko, krv naših sinova“; i još: „Pre svačiji sužnji no ičije sluge“).
I  tako sam, listajući po sećanju,  došao do Dučićeve predsmrtne „Pesme“ (izdvojena u antrfileu).

GOTOVINA ZA VERESIJU
U američkom, misionarskom izgnanstvu, Dučić je svom silinom svog uma udario ne samo na „najhrabriji narod na svetu“ Hrvate ( hrabre ne zato što se ničeg ne boje, već zato što se ničeg ne stide ), nego i na izdajnike u srpskoj eliti koji su svoj narod i doveli do Jasenovca i Jadovna. Jer, ustaše su pre pokolja u Glini žrtvama zatočenim u Hramu jasno rekli da su na nož osuđeni još 1918. godine. A 1918. godine ne bi bilo bez velikih srbijanskih utopista, mantrično su ponavljali „Brat je mio koje vere bio“ i pevali himne troimenom SHS narodu, koji jedva čeka slobodu od pijemontskog Beograda. Obračunavajući se sa jugoslavizmom, Dučić piše u članku „Velika Srbija i Srbija velika“: „Kada smo izišli iz ratova 1912-1918, Srbija je bila postigla najveći prestiž među narodima: tri pobednička rata, nenadmašne zasluge srpske vojske, sjajno mesto srpske dinastije, finansijski kredit bez takmaca, najtešnja veza sa saveznicima, najkulturnijim i najbogatijim. Sutradan posle toga, Srbija je dala gotovinu za veresiju. Bez ikakve potrebe ona je prišla stvaranju Jugoslavije u zajednici sa katoličkim narodima, koji nikada nisu imali sa Srbima zajedničku istoriju, ni zajedničku tradiciju, ni zajedničko zakonodavstvo, ni zajedničku kulturu i navike (…) Nikad Hrvati, ni u zdravicama, ni pri poslednjoj čaši, nisu izrazili želju da srpski Beograd bude njihova prestonica, srpski kralj njihov kralj i pravoslavna većina da bude većinom u njihovoj državi.“ Za  takvu tragičnu odluku o stvaranju Jugoslavije bili su, po Dučiću, krivi pre svega predstavnici samouverene srbijanske elite koji nisu znali s kim imaju posla, niti su poznavali „hrvatsku malu istoriju“ i „hrvatsku čudnu i komplikovanu psihu“…A onda je, u SHS utopiji, od Srba skrivana hrvatska mržnja prema zajedničkoj državi i njihova spremnost za obračun sa „šizmatičkom“ većinom koja mu je bila „krv na očima“. Srpska politička  elita je izdala narod koji joj je verovao, kao što se, u mnogim slučajevima, zbiva i danas.

U PRIČEST OTROV STAVLJEN
Dakle, oni koji je trebalo da vide oslepeli su; narodne vođe, političari i znatan deo inteligencije poveli su narod u ponor. Zašto – doznajemo u prvoj strofi Dučićeve „Pesme“: tragali su samo za svojom srećom i trudili su se da se što više okoriste i nakradu. Sišući krv  bližnjima trudili su se da omame ideologijom samozaborava  (utapanja u nepostojeću „troimenost“ ), kao što danas omamljuju evrounijatskim lažima ( a vode nas u ropstvo Turcima ). Spremni su da sa ubicama i izdajnicima stvaraju košmarnu budućnost, pričajući o tome da njihova utopija (na srpskom: nigdina, nedođija ) nema alternativu, čime, kako reče Milo Lompar, nesvesno objavljuju srž svoga projekta: Smrt naroda koji vode ( jer samo smrt nema alternativu). Svi mostovi, što treba da čoveka prebace preko istorijskih ponora na neki svetli zajednički  cilj – lomni su i nepostojani. Ali, šta je najstrašnije upravo po Dučiću? To što na zgarištu njegovog naroda, ojađenog, osakaćenog, klanog i ubijanog, drže sumanute propagandne  govorancije, pirujući na sveopštem  gubilištu  (kakav monstrum treba biti, pa u NATO voditi narod Srbe među kojima se svake godine od tumora razboli 20 hiljada ljudi – od toga preko pet stotina male dece – što je posledica NATO uranijuma bačenog za vreme bombardovanja 1995. i 1999. godine?) Najvažnije im je da ućutkaju mrtve, da Srbe navedu da zaborave Jasenovac, Jadovno, Prebilovce, Drakuliće, Motike, Šargovac ( kad su naša „balkanska braća“ u pitanju), i da pohitaju u Evroameriku, prećutkujući evropska nedela – Kragujevac i Kraljevo 1941, Banjicu i Sajmište za sve  vreme Drugog svetskog rata, a od nedavnih događaja „Bljesak“ i „Oluju“ (kojih ne bi bilo bez dozvole vašingtonske  imperije) i, naravno, malu Milicu Rakić i njene vršnjake. Mrtvi ne smeju da se jave da bi lokalni izdajnici, kapoi našeg konclogora na otvorenom, gazdama dokazali da su spremni da sve poslušaju i da i dalje treba da njima, svojim slugeranjama,  redovno preko MMF-a, „Svetske banke“ i drugih mafijaških ustanova isplaćuju  judinske evrosrebrnjake. Zato upozorava Dučić svoj „dobri rod“: „Svi takvi vođi si rđavi!“ Ne sme se verovati nikome, nikome od tih lažljivaca, primoravaju nas da u samom srcu svog bića ne vidimo one koji žele da nas unište i od nas traže da se družimo sa sopstvenim ubicama ( i da osećamo kako nam te ubice „čine čast“). Najstrašniji stih Dučićeve pesme je upozorenje  Srbinu da su mu „u pričest otrov stavili“; svi oni kojima je papa rimski bliži od novomučenika jasenovačkih, i svi oni koji, u mantiji ili bez nje, sa doktoratom teologije ili bez njega, tvrde da treba da se „ujedinimo“sa duhovnim ocem NDH dželata, proslaviteljem Alojzija Stepinca, stavljaju otrov u lažno pričešće koje nam nude i pokušavaju da nas ubede da je moguć zavet i sa krivokletnikom. A mi znamo da nije i nećemo da pijemo iz lupeškog putira.
Dakle, moj dobri rode, umesto bilo kakve premudre analitike ( nije analitika  na odmet, ali brzo izvetri ) nauči Dučićevu „Pesmu“! I recituj je, u sebi i naglas, kad god naletiš na lažne vesti „medijskog servisa evropske Srbije“, kad god ti pričaju o kandidaturi za članstvo u „Nigdini“, kad god tvoje mrtve na stratištima širom bivše Jugoslavije ućutkuju i kad god nam navlače žutokraku ludačku EU košulju. Jer, kako reče jedan drugi pesnik ( „Ono što ostaje, utemeljuju pesnici“, šapuće nam Heldrelin ) Miodrag Pavlović, u pesmi „Naučite pjesan“: „U ratu ovom koji sećanje briše/ naučite pjesan, to je izbavljenje“.Dučićeva „Pesma“ je naša današnja „pjesan“.

_____________

Jovan Dučić

Pesma

„Moj dobri rode, svi  su lagali,
I tvoj su vidik sav pomračili;
Za svojom srećom samo tragali,
I svuda krali, i sve tlačili.

I mesto mleka, krv su sisali,
U stradanjima tvojim dugima,
Tvoje su svetlo ime brisali,
Da ne znaš ko si među drugima.

S ubicama su crkve stvarali,
I s izdajnikom gorde tvrđave;
U zakletvi te svakoj varali,
Na vodi digli moste rđave!

Na zgarištu ti drže govore,
Na gubilištu podlo piruju,
Na bunjištima sade lovore…
I mrtve uče sad da miruju.

Moj dobri rode, svi su rđavi,
Vapaj tvoj ne čuju što tuguje!
Izdajnik i sad još u tvrđavi,
S ubicom žrtva sada druguje.

Loman je, rode, most na provali,
Svud su u pričest otrov stavili…
S lupežom sve su novce kovali,
Sa krivokletnikom zavet pravili.“