Почетна / Документи / O krivici i večnom nacionalnom arhetipu

O krivici i večnom nacionalnom arhetipu

Piše Vladimir  Dimitrijević

Srpska politička elita u prošlosti izdala je narod koji joj je verovao, kao što se, u mnogim slučajevima, zbiva i danas…

Jovan Dučić

„Moj dobri rode svi su lagali.“
Dučićeva „pjesan“ za današnji dan

O ovome što nam se sad zbiva i o krivici za takva zbivanja,  kao o večnom nacionalnom arhetipu, svojevremeno je pisao Jovan Dučić u stihovima „Pesme“, nastale u Americi 1943, gde je ovaj genijalni srpski vuk samotnjak bio bitku za istinu o stradanju svog naroda u NDH ( a tu istinu prikrivali su svi, kako zapadni „saveznici“, tako i, da se Hrvatima ne zamere, članovi naše vlade u izbeglištvu; o „bratstvo-jedinstvenim“ titoistima  da se i ne govori). Bližila mu se smrt, a on je, pored  „Lirike“, metafizičke „Knjige nad knjigama“, već napisao niz rodoljubivih stihova, među kojima je blistao strašni „Vrbas“ ( „Nosi, srpska reko, krv naših sinova“; i još: „Pre svačiji sužnji no ičije sluge“).
I  tako sam, listajući po sećanju,  došao do Dučićeve predsmrtne „Pesme“ (izdvojena u antrfileu).

GOTOVINA ZA VERESIJU
U američkom, misionarskom izgnanstvu, Dučić je svom silinom svog uma udario ne samo na „najhrabriji narod na svetu“ Hrvate ( hrabre ne zato što se ničeg ne boje, već zato što se ničeg ne stide ), nego i na izdajnike u srpskoj eliti koji su svoj narod i doveli do Jasenovca i Jadovna. Jer, ustaše su pre pokolja u Glini žrtvama zatočenim u Hramu jasno rekli da su na nož osuđeni još 1918. godine. A 1918. godine ne bi bilo bez velikih srbijanskih utopista, mantrično su ponavljali „Brat je mio koje vere bio“ i pevali himne troimenom SHS narodu, koji jedva čeka slobodu od pijemontskog Beograda. Obračunavajući se sa jugoslavizmom, Dučić piše u članku „Velika Srbija i Srbija velika“: „Kada smo izišli iz ratova 1912-1918, Srbija je bila postigla najveći prestiž među narodima: tri pobednička rata, nenadmašne zasluge srpske vojske, sjajno mesto srpske dinastije, finansijski kredit bez takmaca, najtešnja veza sa saveznicima, najkulturnijim i najbogatijim. Sutradan posle toga, Srbija je dala gotovinu za veresiju. Bez ikakve potrebe ona je prišla stvaranju Jugoslavije u zajednici sa katoličkim narodima, koji nikada nisu imali sa Srbima zajedničku istoriju, ni zajedničku tradiciju, ni zajedničko zakonodavstvo, ni zajedničku kulturu i navike (…) Nikad Hrvati, ni u zdravicama, ni pri poslednjoj čaši, nisu izrazili želju da srpski Beograd bude njihova prestonica, srpski kralj njihov kralj i pravoslavna većina da bude većinom u njihovoj državi.“ Za  takvu tragičnu odluku o stvaranju Jugoslavije bili su, po Dučiću, krivi pre svega predstavnici samouverene srbijanske elite koji nisu znali s kim imaju posla, niti su poznavali „hrvatsku malu istoriju“ i „hrvatsku čudnu i komplikovanu psihu“…A onda je, u SHS utopiji, od Srba skrivana hrvatska mržnja prema zajedničkoj državi i njihova spremnost za obračun sa „šizmatičkom“ većinom koja mu je bila „krv na očima“. Srpska politička  elita je izdala narod koji joj je verovao, kao što se, u mnogim slučajevima, zbiva i danas.

U PRIČEST OTROV STAVLJEN
Dakle, oni koji je trebalo da vide oslepeli su; narodne vođe, političari i znatan deo inteligencije poveli su narod u ponor. Zašto – doznajemo u prvoj strofi Dučićeve „Pesme“: tragali su samo za svojom srećom i trudili su se da se što više okoriste i nakradu. Sišući krv  bližnjima trudili su se da omame ideologijom samozaborava  (utapanja u nepostojeću „troimenost“ ), kao što danas omamljuju evrounijatskim lažima ( a vode nas u ropstvo Turcima ). Spremni su da sa ubicama i izdajnicima stvaraju košmarnu budućnost, pričajući o tome da njihova utopija (na srpskom: nigdina, nedođija ) nema alternativu, čime, kako reče Milo Lompar, nesvesno objavljuju srž svoga projekta: Smrt naroda koji vode ( jer samo smrt nema alternativu). Svi mostovi, što treba da čoveka prebace preko istorijskih ponora na neki svetli zajednički  cilj – lomni su i nepostojani. Ali, šta je najstrašnije upravo po Dučiću? To što na zgarištu njegovog naroda, ojađenog, osakaćenog, klanog i ubijanog, drže sumanute propagandne  govorancije, pirujući na sveopštem  gubilištu  (kakav monstrum treba biti, pa u NATO voditi narod Srbe među kojima se svake godine od tumora razboli 20 hiljada ljudi – od toga preko pet stotina male dece – što je posledica NATO uranijuma bačenog za vreme bombardovanja 1995. i 1999. godine?) Najvažnije im je da ućutkaju mrtve, da Srbe navedu da zaborave Jasenovac, Jadovno, Prebilovce, Drakuliće, Motike, Šargovac ( kad su naša „balkanska braća“ u pitanju), i da pohitaju u Evroameriku, prećutkujući evropska nedela – Kragujevac i Kraljevo 1941, Banjicu i Sajmište za sve  vreme Drugog svetskog rata, a od nedavnih događaja „Bljesak“ i „Oluju“ (kojih ne bi bilo bez dozvole vašingtonske  imperije) i, naravno, malu Milicu Rakić i njene vršnjake. Mrtvi ne smeju da se jave da bi lokalni izdajnici, kapoi našeg konclogora na otvorenom, gazdama dokazali da su spremni da sve poslušaju i da i dalje treba da njima, svojim slugeranjama,  redovno preko MMF-a, „Svetske banke“ i drugih mafijaških ustanova isplaćuju  judinske evrosrebrnjake. Zato upozorava Dučić svoj „dobri rod“: „Svi takvi vođi si rđavi!“ Ne sme se verovati nikome, nikome od tih lažljivaca, primoravaju nas da u samom srcu svog bića ne vidimo one koji žele da nas unište i od nas traže da se družimo sa sopstvenim ubicama ( i da osećamo kako nam te ubice „čine čast“). Najstrašniji stih Dučićeve pesme je upozorenje  Srbinu da su mu „u pričest otrov stavili“; svi oni kojima je papa rimski bliži od novomučenika jasenovačkih, i svi oni koji, u mantiji ili bez nje, sa doktoratom teologije ili bez njega, tvrde da treba da se „ujedinimo“sa duhovnim ocem NDH dželata, proslaviteljem Alojzija Stepinca, stavljaju otrov u lažno pričešće koje nam nude i pokušavaju da nas ubede da je moguć zavet i sa krivokletnikom. A mi znamo da nije i nećemo da pijemo iz lupeškog putira.
Dakle, moj dobri rode, umesto bilo kakve premudre analitike ( nije analitika  na odmet, ali brzo izvetri ) nauči Dučićevu „Pesmu“! I recituj je, u sebi i naglas, kad god naletiš na lažne vesti „medijskog servisa evropske Srbije“, kad god ti pričaju o kandidaturi za članstvo u „Nigdini“, kad god tvoje mrtve na stratištima širom bivše Jugoslavije ućutkuju i kad god nam navlače žutokraku ludačku EU košulju. Jer, kako reče jedan drugi pesnik ( „Ono što ostaje, utemeljuju pesnici“, šapuće nam Heldrelin ) Miodrag Pavlović, u pesmi „Naučite pjesan“: „U ratu ovom koji sećanje briše/ naučite pjesan, to je izbavljenje“.Dučićeva „Pesma“ je naša današnja „pjesan“.

_____________

Jovan Dučić

Pesma

„Moj dobri rode, svi  su lagali,
I tvoj su vidik sav pomračili;
Za svojom srećom samo tragali,
I svuda krali, i sve tlačili.

I mesto mleka, krv su sisali,
U stradanjima tvojim dugima,
Tvoje su svetlo ime brisali,
Da ne znaš ko si među drugima.

S ubicama su crkve stvarali,
I s izdajnikom gorde tvrđave;
U zakletvi te svakoj varali,
Na vodi digli moste rđave!

Na zgarištu ti drže govore,
Na gubilištu podlo piruju,
Na bunjištima sade lovore…
I mrtve uče sad da miruju.

Moj dobri rode, svi su rđavi,
Vapaj tvoj ne čuju što tuguje!
Izdajnik i sad još u tvrđavi,
S ubicom žrtva sada druguje.

Loman je, rode, most na provali,
Svud su u pričest otrov stavili…
S lupežom sve su novce kovali,
Sa krivokletnikom zavet pravili.“

5 коментара

  1. Dok sjenke davnih predaka plesu,
    Vucica jagnje kolje iz tora.
    Plameni ognji stijene stezu.
    iz bola se budi hrastova gora.

    Mjesec se tiho kroz tamu dize,
    curi i gleda sta se to zbiva.
    Srna polako usima strize,
    Ko’ da je ona za nesto kriva.

    I dalje sjenke lagano lete,
    valaj iz duba Mora ih gleda.
    Mjesecu crne kose prijete;
    „Pretvorit cu sve u sante leda!“

    I daje plamen stijenu lize,
    bez sjenke pastir u runu stize.
    Krv mu je plava, ime mu Lesnik,
    gospodar stada i sume vjesnik.

    Na lijevoj desna, na desnoj lijeva,
    iz ociju zelenih vatra sijeva,
    zelene brade obrasle mrazom,
    poguren zuri, promrzlom stazom.

    „Sta se to radi, stigla vas Mora!!
    Zasto je nocas krvava Gora!!
    Otkuda vucica jagnje kolje,
    otkuda nasilje dio je volje!!??

    Zar ljudske sjenke traze zrtvu,
    zar da ja gledam jagnjad mrtvu??!
    Protjerat cu vas iz moga stada,
    pa neka covjek vama vlada!!

    Sta ce covjeku nevina zrtva?
    Bogu se prinose tijela mrtva!!
    Covjece jesi li sisao s’ uma,
    vise te nece stiti suma!!?
    Idi u pakao i tamu slavi
    sa vucjom njuskom na svojoj glavi!!!

    Prokleta da su sumska plemena,
    nek ste u mrznji za sva vremena,
    kad u zivotinjski dirate svijet
    i zadnji od vas neka je klet!!“

    „Nismo mi krive“- sapucu sjenke,
    „Krivo je pleme naravi prijeke,
    odavno ono, stuje Moru
    i klanja joj se sve do pred Zoru.“

    Zacvili staroga hrasta kora,
    kandzama rasprsi oganj Mora.
    Zahuce sova iz Svetog Gaja;
    „Hu, nek je prokleta ljudska raja!“

    Nemirne sjenke Mora proguta,
    zabaci kosu, pobjeze s puta.
    Zaledi sumu i Sveti Gaj,
    gdje bjese boziji i ljudski raj.

    I tako poce grijeh Slavena
    u neka davna, drevna vremena.

    Bacise boga sa dvije glave,
    pocese samo jednog da slave.
    Stadose ljubiti Krst mrtvog hrasta
    i tako nova vjera nasta.

    Sve zbog grijeha poganog plemena
    pocese muke pravednih Slavena.
    Dora, kroz svetce bogove slave
    Gresno i dalje odsjeca glave.

    Klanja se Caru na zemlji laznom,
    koji se opasa vojskom snaznom.
    Vojskom sto krizem porobi svijet,
    dok roblju dariva ugnjilit cvjet.

    U crvenom plastu satana vlada
    sjedi na tronu glavnoga grada.
    Poslusne kraljeve, postavlja skida,
    a rulja ga sljedi kao bez vida.

    Krvave papuce bez stida nosi
    i gazi narode dok hodaju bosi.
    Iskezen klanja se zeljeznim lancima
    koljace zove svojim prvacima.

    Koje je vece bilo barbarstvo,
    dok covjek stovo je prirodno carstvo,
    il, ovo sto unisti prirodu cijelu
    i nazva paganstvom prastaru vjeru?

    Jednoga dana Vjesnik ce doci
    da pravdenima podari moci.
    Hramljuci, bijelog konja vodi
    u liku Vuka on se rodi.

    Perun ce kocijom gaziti more
    strijelama zlatnim poravnat bore,
    sprziti svaku od sedam gora,
    pucat ce na troje zemljina kora!

    Nestat ce Cara sto svjetom hara,
    Pocet ce Svevid Ljude da stvara.
    da bi se ispravio grijeh Slavena
    iz nekih davni, drevnih vremena.

    Moja pjesma




    0



    0
  2. @ Georgina!Ova pesma je iz duse. Bravo!




    0



    0
  3. Hvala Lidija i Dragomire, jos je malkice preradjujem.Nadam se da ce istina pobjediti jednoga dana.




    0



    0
  4. Opominajli su i Dis i Ducic,ali srpski politicari imaju sluha samo za svoje kratkorocne interese.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *