Mračna priča o dve Svetlane

Piše Miodrag Zarković

Povest o „Peščaniku“

Nagli raskid „Peščanika“ i medijske kuće „B92“, na čijim se radio talasima ova histerična emisija emitovala proteklih 11 godina, predstavlja jedno od najzloglasnijih obeležja medijskog ropstva u kojem Srbija umire već skoro 11 godina. To, u stvari, čak i nije bilo obeležje, koliko svojevrsni merač koji nam je vrlo precizno odredio veličinu i razmere sistemski pohranjivanog beznađa, izručenog na zlosrećnu srpsku javnost preko „Evropi“ i „integracijama“ naklonjenih glasila.
Naravno da smo i pre sumanutog „Peščanikovog“ saopštenja, objavljenog u petak 10. juna, znali da medijskom scenom Srbije gospodare dve vrste podlaca: 1) preambiciozne neznalice koje je kvislinški režim okupio oko sebe poput štita, tj. oni koji su u vladajućoj političkoj doktrini prepoznali idealan prostor za ispunjavanje ličnih interesa i lečenje sopstvenih frustracija; 2) ostrašćeni antinacionalni jurišnici, namćori zadojeni titoizmom koji su, pošto im je umro Maršal, istog časa stali na stranu svetskih centara moći što su Maršala postavili na mesto sa kojeg je naneo neprocenjivu štetu celom jugoslovenskom prostoru, a naročito Srbima. Da, to smo znali, ali sve do „Peščanikovog“ saopštenja nismo imali predstavu do koje je mere ta simbioza dve vrste podlaca bila uigrana.
Autorke „Peščanika“, dve Svetlane – Lukić i Vuković – pomenutog dana su obnarodovale da prekidaju saradnju sa „B92“ iz protesta prema odbijanju rukovodstva te kuće da se ogradi od emisije „B92 debata“, emitovane pet dana ranije. U spornoj emisiji, sa Natašom Kandić i Borkom Pavićević su se o Ratku Mladiću i Srebrenici raspravljali Kosta Čavoški i Ljiljana Bulatović: prve dve su, očekivano, ponavljale do besmisla izlizane optužbe na račun Republike Srpske i navodnog genocida počinjenog u julu 1995, dok je drugo dvoje gostiju zastupalo sasvim suprotne stavove. Zaprepašćujuće pristrasna voditeljka je u samoj emisiji vidljivo držala stranu „ljubiteljkama genocida“, čije je suparnike neprestano i vrlo grubo prekidala, čak i otvoreno napadala preko granice dobrog ukusa, tako da je cela emisija više ličila na pokušaj javnog linčovanja Koste Čavoškog i Ljiljane Bulatović, nego na otvoren dijalog o bolnoj, sveprisutnoj, a opet prilično neistraženoj temi. „Peščanikove“ Svetlane, međutim, nisu bile zadovoljne time, već su od rukovodstva „B92“ zahtevale da se javno izvini zbog toga što je u udarnom terminu dozvolio „negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca“: dakle, što su uopšte pozvali Čavoškog i Bulatovićevu. Kada im je iz rukovodstva „B92“ odgovoreno da ne nameravaju da se izvinjavaju, „Peščanikove“ Svetlane raskinule su saradnju sa „B92“, zato što su smatrale da bi „dalje emitovanje ‘Peščanika’ u medijskoj kući sa takvom uređivačkom politikom značilo da i nas dve (…) posredno vređamo žrtve genocida i zločina, i doprinosima daljoj relativizaciji zverstava počinjenih u ime zemlje i naroda kojima pripadamo“.
Što u stvari znači da su Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, ovako prostački neprofesionalne i neodgovorne kako su se, ko zna koji već put, otkrile ovim saopštenjem, sve ove godine bile zadovoljne izveštavanjem i uređivačkom politikom „B92“! Punih 11 godina su dve Svetlane, dva strašila srbomrzačke propagande, odobravale način na koji se „B92“ bavio pitanjima od nacionalnog značaja, kao što su ratovi devedesetih i njihove posledice! Čim su njih dve tek sada osetile potrebu da raskidaju saradnju, neminovno se nameće zaključak da je „B92“ već više od decenije uređivan u skladu sa nakaradnom zamisli dve Svetlane o tome kako bi trebalo voditi jednu televizijsku stanicu!
Jasno, uredništvo „B92“ ima sva prava da sprovodi politiku koju želi, pa i ovu nakaznu karikaturu od politike koju dve Svetlane zagovaraju; reč je o privatnoj, komercijalnoj televiziji, odgovornoj jedino svojim vlasnicima. Ali, kako je moguće da takvoj televizijskoj stanici, koja se na ovom primeru – i ne samo na njemu, ali to je već druga tema – pokazala kao izuzetno neodgovorna u izuzetno dugom vremenskom periodu, bude dodeljena nacionalna frekvencija?! Kako je moguće da RRA, posle saopštenja „Peščanika“ – kada već ranije nisu našli za shodno, a imali su onoliko prilika (svaki serijal „Insajdera“ bio je idealan) – ne ispita detaljno uređivačku politiku „B92“, pa onda i preispita svoju odluku da toj stanici omogući gledanost širom Srbije?!