Ultimatum Evropske unije

Piše Nikola Vrzić

Srbiji je iz Evropske unije poručeno da je priznanje teritorijalnog integriteta svih susednih država preduslov daljih evrointegracija, predsednik Srbije ponovio da EU nema alternativu, a potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije obećao da će Srbija biti savitljiva

Vest je objavljena u 22. minutu „Dnevnika“ medijskog Javnog servisa evropske Srbije. Važnije je tog dana bilo poskupljenje dinara u odnosu na evro za nekoliko para – ili je bilo obrnuto, svejedno, pošto su Srbi pod svojom vladom koja je „na nogama izdržala svetsku krizu“, kako reče premijer Mirko Cvetković, ostali i bez dinara, i bez evra i bez para – da bi u danima koji su usledili srpska javnost bila zasuta pričama o Cecinoj narukvici, Dražinim kostima, jagodama na Vimbldonu i ostalim temama od kojih nam zavise i život i država. Pa je iz svih tih opravdanih razloga u potpunom zapećku ostala vest nad vestima s kraja „Dnevnika“ od prošlog utorka, priznanje da smo bili u pravu kada smo slutili crno; priznanje koje nam je prvi put, usred Beograda, nemački precizno i klinički brutalno sasuto u lice – Srbija mora da prizna Kosovo ako želi da napreduje u evrointegracijama. Vlast, i oni koji bi da to postanu, odreagovali su kako jedino i umeju, beskompromisno. Srbija će ući u Evropsku uniju, makar ni od Srbije, ni od Unije do tada ne ostane ništa.

HOJEROVA SRBIJA
Elem, prošlog utorka Beograd je posetio Verner Hojer, državni ministar u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova. Sastao se s Božidarom Đelićem, potpredsednikom Vlade Srbije za evropske integracije, posle čega su se pojavili na zajedničkoj konferenciji za novinare. Hojer nam je otkrio da Nemačka „podržava evropsku perspektivu Srbije“, što je bez sumnje oduševilo i Đelića i celokupnu ovdašnju javnost, da bi nas odmah potom obavestio na koju to Srbiju tačno misli. Na onu bez Kosova: „Što se tiče proširenja Evropske unije preduslov je da se priznaje teritorijalni integritet susednih država, i to svih susednih država. Mi polazimo od toga da su granice na Balkanu povučene i da je to realnost koju niko ne treba da dovede u pitanje.“
Đelić je postupio po naređenju; ni rečju, ni uzdahom nije doveo u pitanje ono što je Hojer rekao. Ni obraz mu nije zadrhtao, iako je snagu Hojerovog šamara čitavoj srpskoj državnoj politici praktično nemoguće prenaglasiti, budući da je u samo dve rečenice upokojena državna politika „i Kosovo i EU“ – saopšteno nam je prvi put javno i bez imalo uvijanja da Srbija neće moći u EU ako ne prizna nezavisnost Kosova, učinio je to aktuelni visoki državni funkcioner uticajne članice EU, a da bude još i gore, to nije učinio preko novina ili na skupu neke nevladine organizacije, već u zgradi Vlade Srbije, pred potpredsednikom te vlade…
Posle Hojerovog gostovanja u Beogradu događaji su počeli da dobijaju na ubrzanju. Da je Kosovo i Metohija, zapravo, Kosova, država koja se graniči sa evropskom Srbijom, nije nam ovih dana rekao, praktično, samo onaj ko to još nije stigao ili ko ovo pitanje smatra toliko jasnim da je izlišno uopšte i trošiti vreme na dalje objašnjavanje. Govorili su o tome Štefan File, EU komesar za proširenje, Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, prvi čovek češke diplomatije Karel Švarcenberg, francuski ambasador na Kosovu Žan Fransoa Fitu, Filip Gordon, pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska pitanja, koji je poručio da se „ne može primati u Uniju nova članica ako ima nerešene odnose ili neusaglašenu granicu sa važnom susednom državom“, pri čemu je dodao da će „EU sama odlučiti da li je formalno diplomatsko priznanje Kosova uslov za pristupanje Uniji. Mislim da još nismo spremni da damo odgovor na to pitanje.“
E, tu je Gordon pogrešio. Samo nekoliko dana posle njegove (prošlonedeljne) posete Beogradu i Prištini, stigao je spreman odgovor i na ovo pitanje. Naime, sve i ako formalno priznanje Kosova još nije navedeno kao uslov Srbiji za EU, potpuno je izvesno da će biti u doglednoj budućnosti, nesumnjivi je zaključak iz onoga što je ove srede u Beogradu rekao slovenački ministar spoljnih poslova Samuel Žbogar. „Ne vidim da bi Evropska komisija to sad postavljala kao čvrst uslov koji bi Srbija morala da prihvati. Međutim, kako se razgovori (o članstvu Srbije u EU) budu približavali kraju, verujem da će situacija biti drugačija“, preneli su mediji ministrov odgovor na pitanje da li će se pred Srbiju postaviti formalan zahtev da prizna nezavisnost Kosova.
A istu su poruku Beogradu, takođe ove srede, još direktnije preneli i nemački parlamentarci. „Razgovori (Prištine i Beograda) moraju da se nastave, a na kraju tih razgovora moraće da stoji i priznanje. To se podrazumeva“, rekli su poslanici Bundestaga u razgovoru sa srpskim novinarima, ubrajajući među uslove i Gorana Hadžića i NATO. „Na kraju pregovora o priključenju faktičko priznanje Kosova mora biti na stolu, a ako to izostane nemački Parlament neće podržati članstvo Srbije u EU.“
Da uprostimo. Sama činjenica da su nam otvoreno – od Hojera do Žbogara i nemačke parlamentarne delegacije – saopštili da će i formalno priznanje Kosova koliko sutra postati uslov Srbiji za EU, Srbiji može da znači samo jedno. A to je da je već danas, iliti od prošlog utorka kad je to zvanično i javno izgovoreno, ova zemlja stavljena pred izbor – Kosovo ili Evropska unija. Kako su odreagovali beogradski političari? Kao da žive u paralelnoj stvarnosti u kojoj ovakva dilema i dalje ne postoji ili kao da nas žestoko lažu… U čemu nema bitne razlike između najveće vladajuće i najveće opozicione partije.

SAVITLJIVI PARTNER EU
Predsednik Boris Tadić, tako, samo dan posle Hojerovog boravka u Beogradu, izgovara da „Kosovo nije preduslov za evropske integracije“. Kaže, „Evropska unija nema alternativu“, ali  istovremeno i „Srbija neće ni implicitno, ni eksplicitno priznati nezavisnost Kosova“. Dok lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić za bečki dnevnik „Prese“ tvrdi da „do sada niko iz EU nije Srbiji postavio ultimatum i rekao ‘ako ne odustanete od Kosova, nećete ući u EU’. Srbija želi da bude članica EU, i Srbija se nije odvojila od Kosova.“ Ili su od svojih stranačkih prvaka nešto iskreniji njihovi saradnici, Božidar Đelić koji u Evropskom parlamentu obećava da će Srbija biti savitljiva („Spremni smo da razgovaramo o svemu, da budemo savitljivi, predvidiv partner,“ rekao je prošle sedmice na sednici Spoljnopolitičkog odbora EP), i Aleksandar Vučić koji, na pitanje o eventualnoj promeni politike da (ovakva, ucenjivačka) EU nema alternativu, odgovara: „Zalaganje Srpske napredne stranke je da Srbija bude član EU.“
I bez ovih njihovih sudara sa stvarnošću preovlađuje utisak da su i vlast i glavni pretendenti na presto na ivici defetističke odluke da „prihvate realnost“ i da, jednostavno, učine kako im Evropska unija kaže. Da dignu ruke od Kosova. (Jer, kako reče Toma Nikolić bečkim novinama, „ako bismo stali protiv EU ne bismo mogli da pobedimo na izborima u Srbiji“.) Defetizam, zamaskiran pomirenošću sa realnošću, uočljiviji je nego ikada ranije. Tadić, tako, poručuje da „postoje legitimni interesi svake države, a oni se ne mogu, kada je u pitanju Srbija, zastupati tako da dolazimo u sukob sa svetom, naš interes je da rešimo konflikte na Balkanu, ne da srljamo u nove.“ Ivica Dačić, lider SPS-a, navodi da smatra da je „Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, ali imamo situaciju gde je s jedne strane domaći pravni sistem, a sa druge najjače sile sveta. Ne verujem da će međunarodne prilike u narednih nekoliko decenija biti drugačije i da će naša pozicija biti bolja.“ A Toma Nikolić, u „Blicu“, procenjuje da je Kosovo „formalno deo Srbije pod kontrolom Ujedinjenih nacija, a faktički je sve dalje od nas. Srbija nema više ni argumenata, ni moći da to spreči“.
Priprema za veliku kosovsku predaju, dakle, uveliko je u toku. O tome nam, sve u svemu, zajedno svedoče konačna poruka Evropske unije o nezavisnosti Kosova, stav beogradskih političara da ni takva EU nema alternativu jer bez nje nema ni vlasti, i otuda proistekao skoro pa opšti konsenzus o zaludnosti dalje borbe za Kosovo.
Zvanični Beograd kao da staje na poslednju liniju odbrane, ali više ne Kosova nego sopstvenog obraza, debelog kao đon. „Srbija neće priznati nezavisnost Kosova,“ nastavio je da ponavlja, sve tiše, Boris Tadić, da bi u nastavku ove rečenice, u prošlonedeljnom intervjuu medijskom Javnom servisu evropske Srbije, otkrio da pod time podrazumeva da pristaje na sve osim na formalan čin priznanja kosovske nezavisnosti. Politika daj-šta-daš: „Neki kažu podela, neki rešenje Kurdistana, dve Nemačke, treba biti precizan i pragmatičan u tim pitanjima.“
Nemačka preciznost je, međutim, nenadmašna, a Nemci su mu, videli smo, dva puta u samo nedelju dana sasvim precizno rekli šta od njega očekuju. A ako neće on, i to smo videli, ima ko će…