Klopka samoizolacije

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Građani bi na sledećim izborima mogli slobodno da biraju između tadićevskog puta u status banana-države i puta u status tadićevske banana-države

Ne verujem da je Boris Tadić iznenadio građane pretnjom da će Srbija biti ponovo izolovana ukoliko se birači usude da glasaju za druge stranke. Zaboravio je da doda da bi se i u tom (ne daj Bože) slučaju, u Briselu i Vašingtonu moglo naći rešenje da se pogodnim posleizbornim marifetlucima na kormilo zemlje ponovo dovedu isti (provereni) ljudi, te da se, kao uostalom i prošli put, izigra volja birača. Tako bi građani na sledećim izborima mogli slobodno da biraju između tadićevskog puta u status banana-države i puta u status tadićevske banana-države. A možda će se pojaviti kao treće moguće rešenje put koji vodi Srbiju u status banana-države (bez Tadića? teže će to ići bez Tadića!?) Nema alternative! Na tome evroatlantski prijatelji naročito insistiraju.

OVAKO ILI ONAKO
Interesantno da se niko nije zapitao zašto se uopšte organizuju izbori ako alternative ne postoje? Zar nije svejedno na koji će način Srbija ostati banana-zemlja, kakva je postala posle građanskih (secesionističkih) ratova devedesetih godina i tranzicionog preporoda u prvoj dekadi novog milenijuma?
Nije svejedno! Evroatlantski prijatelji nam preko domaćih EA aktivista poručuju: „Ukoliko želite da izbegnete međunarodnu izolaciju i ako hoćete da budete uključeni u evroatlantsku porodicu, morate se pomiriti sa sudbinom nerazvijene, prezadužene i socijalnim napetostima bremenite zemlje, na periferiji civilizacije. Niste jedini, ne plašite se! Vašu sudbinu deli veliki broj država. A ako se budete opirali sledi vam izolacija i možda ponovo bombardovanje (sa Tadićevim pozivom ili bez njega), pa će rezultat za vas biti isti. Valjda niste zaboravili strahote blokade devedesetih? A i tada smo uspeli da vas ubedimo da ste se sami izolovali.“

ŽELJA ZA SARADNJOM
Da li zaista glasanje protiv evroatlantskih stranaka znači želju za samoizolacijom? Da li odsustvo želje za integracijom u Uniju znači težnju za zatvaranjem u granice sopstvenog tržišta? Ne znači! Pa zar jedna zemlja ne može na obostranu korist i u prijateljskoj atmosferi sarađivati i razmenjivati robu i usluge sa Unijom (ili SAD), bez želje da se uključi u njihove vojne saveze i političke zajednice? Svakome su jasne ogromne i nezamenljive koristi od međunarodne razmene. Ali je osnovno pitanje: da li tu i takvu korisnu razmenu Srbija može da ostvari čak i ako ne ispuni uslove da se priključi EU i NATO-u narednih nekoliko dekada?
Ponoviću po stoti put da nije dobro proces integracije u Uniju javnosti predstavljati kao pretplatu na donacije iz pretpristupnih fondova (što srpski evroagitatori uporno čine). Tim pre što postaje sve jasnije da je novac iz tih fondova namenjen pre svega za apanaže evroinstruktora (iz inostranstva) i domaćih EA aktivista. I da taj novac nema neposrednog uticaja na privredni rast i zapošljavanje u Srbiji. Ali i te kako utiče na prihode EA agitatorskog tima.
Takođe nije mudro papagajski ponavljati kako „jedino Evropa može da nas dovede u red“. To ćemo morati sami. Istina je da većina našeg stanovništva želi (tradicionalni) evropski red – čvrst pravni poredak u kojem se zna šta je čije i gde svako mora da izvrši svoje ugovorne obaveze. U takvom redu ne mogu da haraju (i arbitriraju) strani savetnici i domaći (moćni) kompradori. Ali izgleda da uspostavljanje takvog reda u „zemljama na periferiji“ nije baš po volji svetskih kolonijalnih gospodara, a ni domaćih evroatlantskih aktivista koji bi u takvom poretku izgubili najveći deo svojih moći.

EVROENTUZIJAZAM
Valjda ste primetili da sa svakim korakom približavanja Srbije EA integracijama broj osiromašenih građana raste, a da se to (jednim delom) kompenzira poboljšavanjem imovnog stanja evroatlantskih aktivista brižljivo raspoređenih u agencijama, savetima, komisijama i kancelarijama, kao i gustoj mreži privatnih kompanija i nevladinih organizacija izdašno pomaganih iz domaćeg državnog budžeta, ali i iz međunarodnih fondova. Suma njihovih zarada i apanaža, kada bi neko smeo, umeo ili želeo da ih sabere – zaprepastila bi javnost. Ali bi istovremeno objasnila sliku o evroentuzijazmu u Srbiji koji ovi aktivisti stvaraju. Videli ste da i relativno mala grupa dobro motivisanih pojedinaca uz podršku medija lako može da stvori željenu „percepciju“.
Mora se priznati da je delatnost aktivista u agitaciji i propagandi EU-a i NATO-a, kao i u nametanju EA vrednosti srpskoj javnosti – veoma uspešna. Sigurno ste već primetili da je vrednost koja se kod domorodaca najviše ceni – svest o sopstvenom primitivizmu, beznačajnosti i blatnjavosti, uz razumljivo divljenje kolonijalnim gospodarima i njihovoj sili. Kao i svest da je odbrana sopstvenog (bezvrednog) života zločin, ukoliko taj život predstavlja prepreku oplodnji globalističkog kapitala. Obe ove vrednosti uspešno se promovišu ne samo u srpskom medijskom i kulturnom prostoru, nego i u privrednom životu Srbije.