Почетна / Култура / IKONA – pobedom nad zlom, rasulom i entropijom

IKONA – pobedom nad zlom, rasulom i entropijom

Piše Dejan Đorić

O izložbi „Ikona. Srpska duhovna i istorijska slika“ u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti

U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti priređena je izložba „Ikona. Srpska duhovna i istorijska slika“. U pitanju je veleizložba kojom se predstavlja ne samo srpski ikonopis, već i dela majstora iz Vitlejema, Rusije, Grčke i Albanije. Premda je u poslednjih dvadeset godina u Srbiji u odnosu na socijalistički period veliki porast vernika i preporod Crkve, što se vidi po broju novopodignutih hramova i ljudi koji su se oprostili od Njegove svetosti patrijarha Pavla, muzejske i galerijske institucije nerado prikazuju ikonopis, posebno savremena dostignuća.

DOBRU IKONU NE MOŽE DA NASLIKA LOŠ SLIKAR
Za pojedine istoričare umetnosti ikona je vrsta folklora, narodnog kiča, pa su veoma retke ne samo ozbiljno priređene već bilo kakve izložbe starijeg ili sadašnjeg ikonopisa. Tačno je da se sa religijskom obnovom pojavio  veliki broj  loše slikanih dela i sklepanog crkvenog nameštaja, kao što i neke novopodignute crkve arhitektonski nisu na nivou pređašnjih, međutim, ima i vanrednih ostvarenja. Ulične, pa čak i crkvene radnje preplavljene su religioznim kičem koji se pojavljuje u katolicizmu, hinduizmu i u drugim religijama. Čak su se i na kineskoj pijaci pojavile u prodaji ikone, ali katoličkog tipa jer Kinezi izgleda ne razlikuju pravoslavnu od katoličke slike. Još gore je što ni mnogi sveštenici ne razlikuju dobru od loše umetnosti, dopuštajući da se po crkvama šire ispodprosečna, pa čak i nekanonska dela. Za njih je najvažnije da ikona bude jeftina. Ako podizanje crkve u proseku košta oko dva miliona evra, a oslikavanje hiljadu kvadratnih metara u seko tehnici koja je vrsta moleraja dve stotine hiljada evra, na kraju se za ikonostas i ikone uzimaju amateri. Sveštenici po selima često ni ne plate taj rad, ostanu dužni majstorima. Mnogi ikonopisci samo doslovno ponavljaju uzore bez bilo kakvog napora da  upoznaju rusku ili grčku školu i primene stečena saznanja. Crkva je verski i istorijski objekt i u srednjem veku niko nije ni pomišljao da prištedi upošljavajući trećerazredne slikare. To su bolje razumeli neki mladi sveštenici u inostranstvu, nego pojedini u zemlji. Da bi se stao na put neukusu neophodno je kao pre Drugog svetskog rata raspisivati konkurse i poveriti rad najboljima. Nivo likovnog obrazovanja sveštenstva treba podići  uvođenjem predmeta istorija crkvene umetnosti na Teološkom fakultetu.
Osim božanske, ikone, freske i dela crkvene primenjene umetnosti imaju čisto likovnu vrednost. Dobru ikonu ne može da naslika loš slikar, u njenoj je osnovi likovnost koju je Leonardo da Vinči, kao i drugi, smatrao vidom vere. Dobro naslikano delo je vrsta poverenja u sebe i život, u dobrotu, to je vid pobede nad rasulom i zlom, entropijom i vremenom. Zato  Leonid Šejka kaže da je „Slikarstvo oblik molitve“. Umetnost je toliko široka i tajanstvena  da udružena sa religijom i to još hrišćanskom, najdubljom i najmoralnijom, dobija neslućenu i nesaznatljivu dimenziju. Pojedincima iz crkve i naroda, kao, možda, i istoričarima umetnosti, nerazumljiva je likovna vrednost ikone, a ona je bitna koliko i idejna. Ukoliko se ne razluči likovni kvalitet od ikonografskog pojavljuju se problemi koje iskorišćavaju protivnici ikone. Vernici katkad ne razumeju da molitve upućuju preko likovnog smeća, ono samo nalikuje pravoj crkvenoj umetnosti. Da bi se stalo na put tim mazalima neophodno je priređivati ovakve izložbe. Njihov značaj nije samo istorijski ili duhovni već i vaspitni, a izložbu u Galeriji SANU od svih drugih sličnih izdvaja to što je zasnovana ne samo istorijski već i komparativno i kritički.

BEZ ZLOUPOTREBE NA POSTMODERNI NAČIN
U pitanju je prva izložba te vrste koja ne zloupotrebljava ikonu na postmoderan način,  već postavlja pitanje postmodernosti iz ugla ikonofila. Jedno od takvih naših čestih zlorabljenja je zbornik „Novo čitanje ikone“ koji je izdala Geopoetika 1999. godine. U njemu je predstavljena svakakva kvarljiva roba postmoderne, od instalacija Janisa Kunelisa do maramica Ere Milivojevića, od tekstova o voajerizmu, Hičkoku, Titu, Lenjinu i Drakuli do onih o Bogorodici kao mašini. Nije u pitanju ikonologija već politizacija i satanizacija svete predstave koja se, a kako drugačije, završava optužbama protiv Slobodana Miloševića. Zbornik je sa ikonom povezan tako što se ona spominje u naslovu. Postmoderne teoretičare  pre bi mogli nazvati teoretičarima jer obesvećuju ikonu neuporedivo više od „dizajnera“ koji likovima srpskih kraljeva i careva ukrašavaju vinske etikete.
Premda nije bio osnovni predmet interesovanja priređivača ove izložbe, sa njom se postavilo ključno pitanje današnjeg ikonopisa. Ako se na jednoj strani pojavljuju komercijalni amateri koji su u ikonopisu nanjušili mogućnost lake zarade, da li na drugoj ima mesta za prave umetnike što umesto jeftinih kopija nastoje da unesu stvaralačko i time možda razgrade tradicionalno tkivo ikone? U ikonopisu mora da dođe do izraza ličnosno, iskazano jezikom pravoslavne teologije, jer je svaki čovek kao i Bogočovek pre svega ličnost koja istorijski postoji. Najdragoceniji je  individualni, osobeni trag koji  ličnost ostavlja u prostoru i vremenu, a ne veština ili znanje. Ličnost je presudna za svako, ne samo umetničko stvaranje. Ako Bog i priroda ne traže od čoveka jednoobraznost i ropstvo, da li ikonopisci smeju slobodno da tumače tradiciju? Gde je granica kanonskog stvaranja, koliko slobode može da podnese predanje i kada se ikonopis pretvara u slobodnu igru, proizvoljnost i negiranje vere? Problem je složeniji jer u pravoslavlju osim opštih preporuka, pravila i očekivanja nema krutih zakona, kanon dopušta mnogo slobode i samo ovladavanje njime je vid slobode, inače ne bi bilo ličnosnog. Pojedini ikonopisci, pa i iz crkvenih redova  to zloupotrebljavaju stvarajući kolaže, lepeći rebrasti karton na ikonu umesto zlatne pozadine, slikajući likove na neprihvatljiv način. Zato pojedini stručnjaci misle da danas skoro i nema ikonopisaca, dok su se drugi podelili na one koji tolerišu novotarije u ime slobode i na one koji priznaju samo ikonu urađenu na podobije nekadašnjih.

ZAČUJUĐUĆA RAZNOLIKOST
Istorija ikonopisa pokazuje začuđujuću raznolikost, od realističkih fajumskih praikona, ekspresivnih i primitivnih radova iz Etiopije i manastira Bliskog istoka do religioznih slika devetnaestog veka u stilu akademskog realizma. Ikona, međutim, nikako ne bi smela da se izjednači sa savremenom umetnošću, njeno poreklo i namena su drugačiji, pa premda u ikonopis nisu prodrli moderni stilovi sumnjiv je i upliv realizma koji obeležava istoricizam i materijalizam. Zato se slike Đure Jakšića, Đorđa Krstića i Uroša Predića predstavljene na ovoj izložbi ne mogu u pravom smislu smatrati ikonama, pa je autor izložbe Andrej Vujnović mudro i neutralno tu vrstu slikarstva odredio kao „Ikona u muzeju“. U (post)modernoj umetnosti sistematski je unižavan ljudski lik, a time i Prvolik i već u dve generacije, od Edvarda Munka do Đorđa de Kirika, nestao je na slici. Ikona je pre svega sveta slika, prozor ka večnosti, trag Neba na zemlji i za sve nedoumice oko savremenosti postoji samo jedno rešenje – molitva, tj. da li vernici u crkvi ili kod kuće mogu pred određenom slikom da se pomole. Oni to nisu mogli pred delima Mladena Srbinovića za žički ikonostas i pred freskama Milića od Mačve. Ako su u Srbinovićevom Hristosu prepoznali raščupanog konjokradicu iz čerge, a na Milićevim freskama u Voždovačkoj crkvi u Beogradu autoportret, sa pravom se možemo upitati da li je čak i takav stručnjak, akademik i profesor nacionalne srednjovekovne umetnosti kao Vojislav J. Đurić smeo gorko da zažali zato što mu nije uspelo da „angažuje velike umetnike za rad na religioznom slikarstvu“. Ikona nije slika za izlaganje, veliki umetnici mogu biti mali vernici, veliki samo u muzejima i galerijama, a ne i u crkvi. Mnogo puta su se naši najugledniji stariji istoričari umetnosti pokazali kao nesnalažljivi u pitanjima savremene umetnosti. Treba iskreno sumnjati da je Mladen Srbinović uopšte verovao u Boga, njegov politički angažman (hvalisao se da je u njegovom ateljeu formiran DOS, a time i da stoji iza rušenja nacionalne struje u SANU) i prezriv odnos prema većini ljudi sa kojima je dolazio u kontakt, ne odaju miomiris slatkog pravoslavlja već smrad repatog. I pored časne namere profesora Đurića, umetnicima poput Srbinovića (kao i mnogima) nije mesto u crkvi jer su takvi poslovi za njih još jedna u nizu „tezgi“. Vernici, međutim, nepogrešivo prepoznaju takve podvale inače ne bi bili to što jesu. Nije li kontradiktorna odluka da se ne podižu crkve drugačijeg stila od vizantijskog, da se u arhitekturi isključi vojvođanski barok i aktuelni (post)modernizam tako prisutan u protestantizmu, a da se dozvoli osavremenjavanje freskopisa i ikonopisa?
Namera autora ove izložbe nije bila da ide tako daleko u problematizaciji pitanja oko ikonopisa, ali se ona nameću. Pokreće ih više postavki nego najstručnije napisan tekst o fenomenu ikone u našoj novijoj istoriji umetnosti, koji odaje visoku kompetenciju i na nivou je doktorata. Problem je stari, ne šta, već kako naslikati, tim složeniji što postoje potpuno realistički urađene savremene ikone, plastičnije i detaljnije obrađenog lika Svetog Save nego kod Uroša Predića i  Paje Jovanovića, koje vernici  ne bi zamenili ni za jednu drugu. Danas takođe nastaje ikonopis na  višem umetničkom nivou od pojedinih starih dela. Reč je o duhovnoj moći beogradskog slikara Željka Tonšića i o majstorima iz najbolje naše ikonopisne radionice u manastiru Žiča. Zato, možda, autor izložbe nije ni morao da se bavi savremenom glupošću, zloupotrebom drevnog pojma „eikon“, prostaklukom inženjera, tehničara i komercijalista koji  kompjuterske znakove i sličice nazivaju „ikone“, kao i posrnule žene iz šou biznisa. Ako je već reč o tome, analiza treba da ide u pravcu tumačenja (post)moderne amerikanofilske satanizacije ikone jer nije u pitanju ništa drugo. Uz sjajne primere izloženih portreta svete loze Nemanjića, ikona u vidu grafika, reljefa, kameja, pojaseva, sablji sa likom Bogorodice, zlatnog novca sa Hristovim likom (nije li to najtajanstvenija vizantijska provokacija), mozaičkih, metalnih i ikona na zastavama, odštampanih, onih iz masovne proizvodnje, postavljenih da štite beogradske platane od seče i sa ugrađenim moštima Svetog Serafima Sarovskog, trebalo je možda problematizovati današnji ikonopis, ma koliko to pitanje bilo osetljivo. Ako su već u hram umetnosti u Knez Mihajlovoj ulici, poslednjoj galeriji nedirnutoj od aktuelne truleži, unesena dela Žičke radionice, Dušana Peškira i Snežane Jovčić Olđe, najbolje srpske mozaičarke, ali i neki ispodprosečni savremeni radovi, trebalo je prikazati vidove savremenog odrođavanja i opadanja ikonopisa, kao i neobične realističke i fantastičke ikonopisne domete Željka Tonšića, Predraga Peđe Todorovića i drugih značajnih savremenih figurativnih slikara. Moguće je da ta problematika izlazi iz vidokruga kabinetske istorije umetnosti i ulazi u fokus likovne kritike u kojoj su moguća vanredna otkrića, ali i promašaji koje nauka ne sme sebi da dozvoli.

2 коментара

  1. Seko tehnika- vrsta moleraja??? Pisac ovog teksta je ocigledno priuceni kriticar koji zna o ikonama kao ja o kvantnoj fizici! Raspitajte se priuceni gospodine kojom tehnikom su uradjene zidne slike u Pompeji…. Pre nego pocne da se o necemu ozbiljno pise treba bar i kroz prozor da se pogleda.




    0



    0
  2. Bravo za Djorica i ovog puta! Ja pominjanje seko-oslikavanja crkava (fresco odnosno seco – nanosenje boje na svez neosusen odnosno na osusen zid) nisam shvatio kao imalo pogresno na tom mestu u tekstu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *