EPIDEMIJA ZARAZE U NEMAČKOJ Bespomoćnost moćne zemlje

Piše Miroslav Stojanović

Nemačka je suočena sa jednom od najvećih epidemija zaraze u novijoj istoriji (opaki, mutirani soj ešerihije koli), ali što je najgore – panika se širi, a Vlada pokazuje bespomoćnost. Indikativno je, međutim, da opet u pomoć stiže američka farmaceutska industrija!

Zvuči gotovo neverovatno, ne samo za laike, nego i za nemali broj eksperata, da se u zemlji Roberta Koha (1843-1910), čuvenog nemačkog lekara i mikrobiologa, nosioca Nobelove nagrade za medicinu (otkrio je bacil antraksa i tuberkuloze, a njegovi đaci po „receptu“ svog glasovitog profesora čitav niz uzročnika zaraznih bolesti), već nedeljama ne može otkriti „rasadnik“, ovoga puta veoma opasne (ima ih, naime, i korisnih) bakterije ešerihije koli (Escherichia coli, e. coli), koja je već odnela do početka ove nedelje dvadeset dva života, a inficirala oko dve hiljade osoba, od kojih su neke u veoma kritičnom stanju.
Haos u informisanju i brzopleto, očigledno pogrešno, licitiranje, najpre s krastavcima, i to španskim (!), potom zelenom salatom i paradajzom, a krajem minule sedmice sa klicama pasulja, kao „sigurnim“ izvorištima misteriozne bolesti i zaraze, pretvorilo je razumljiv strah javnosti u paniku koja parališe Nemačku i tako (i naučno) moćnu zemlju čini, bar u ovom trenutku, dramatično bespomoćnom.

NEPRIJATELJ U TANJIRU
To grozničavo „tapkanje u mraku“ i (još) bezuspešno traganje za „neprijateljem u tanjiru“ („Špigl“) – računa se da su oboleli, čiji broj se iz dana u dan uvećava, a zaraza iz Nemačke „izvozi“ i u druge zemlje, opasnu bakteriju uneli hranom – postalo je, u međuvremenu, ne samo ozbiljan medicinski problem, nego i zapaljivo političko pitanje, s neizbežnim posledicama u nacionalnim, ali sve više i međunarodnim razmerama. Situaciju dodatno dramatizuju povremeno lansiranje uvek problematičnih spekulacija na podlozi „teorija zavere“, i ciljnoj, čak moguće, terorističkoj „bioagresiji“.
Kad je reč o medicinskom aspektu ovog problema, uz opasku da je, u ovakvim slučajevima, traganje za izvorom zaraze ravno „traženju igle u stogu sena“ – spisak potencijalnih uzročnika širi se sa svih vrsta povrća na (takođe sve) mlečne proizvode, vodu, jaja, meso – situaciju otežava činjenica da je izgubljeno dragoceno vreme pre nego što je uključen alarm i pokrenut, kako se ispostavlja, komplikovan, nesinhronizovan i zastareo institucionalni mehanizam zaštite. A vreme upravo u izbijanju, širenju i suzbijanju opasnih počasti, igra presudnu ulogu.
Po važećim nemačkim propisima, naime, do uključivanja alarma dug je put: bolnice su dužne da prijave „sumnjive slučajeve“ lokalnoj zdravstvenoj, epidemiološkoj službi, njeni saradnici potom odlaze da uzmu uzorke, ako se sumnje pokažu kao opravdane informacija se prenosi sledećoj instanci – zdravstvo je u ovoj zemlji u nadležnosti pokrajina – odakle se, zavisno od „težine slučaja“, stvar prosleđuje na federalni nivo Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu poljoprivrede, prehrane i zaštite potrošača, kao i savetodavnim i istraživačkim institutima na tom nivou, Institutu „Robert Koh“ i Saveznom institutu za procenu rizika.
Na tom putu, urgentne informacije se često „odmaraju“ u usputnim fiokama („Špigl“ kaže da se ta prepiska može prašnjaviti u fiokama i do dve nedelje!), prenose „peške“, klasičnom poštom, uprkos elektronici, otežavajući blagovremenu „mobilizaciju“.
Dodatna nevolja u funkcionisanju ovog glomaznog mehanizma: ne postoji, za razliku, kako konstatuju nemački mediji, od sistema brzog upozorenja uspostavljenog u SAD i Japanu, jedinstveni centar iz kojeg se javnosti šalju informacije, upozorenja i naredbe.
U zupčanicima tog mehanizma i „procepu“, ovom prilikom, i ovim povodom, našli su se na žestokom udaru javnosti, političkih stranaka, medija i pojedinih eksperata, iako su te kritike ponekad išle i mimo njihove formalne nadležnosti, savezni ministar i Institut međunarodnog ugleda.

PREVELIKI ZALOGAJ
Od saveznog ministra zdravlja Danijela Bara se očekivalo da bude uspešan i energičan „vrhovni menadžer“ u obuzdavanju zaraze, što mu očigledno nije pošlo za rukom. U kritikama na njegov račun, posebno u stranačkim prepucavanjima, ministru uopšte nije uzeta u obzir donekle olakšavajuću okolnost da je na ovom položaju tek nešto više od mesec dana. I da je za čoveka s nedovoljno životnog (34 godine) i profesionalnog iskustva ovo bio, i ostao, preveliki zalogaj.
Vlada, takođe, duboko uverenje da je tako renomirani Institut „Robert Koh“ s čitavom armijom istraživača morao da s rigoroznom doslednošću čitavu stvar uzme u svoje ruke i „opskrbi“ uznemirenu, sada već uspaničenu javnost, pouzdanim i bespogovornim informacijama i analizama.
Umesto toga, „senzacionalna otkrića“, koja su se gotovo sutradan ispostavljala kao velike i opasne obmane, saopštavali su pretenciozni pokrajinski izvori. Tako je senatorka u vladi Hamburga (lučki grad, u epicentru zaraze, ima status pokrajine) zadužena za zdravstvo Kornelija Prifer Štorks rezolutno saopštila 26. maja (prvi slučajevi oboljenja javili su se još prvog maja!) da je izvor zaraze nađen u – krastavcima iz Španije. Pet dana potom usledio je zvanični demanti: španski krastavci su oslobođeni krivice!
Vrag je, međutim, već odneo šalu. Španija je pretrpela, trpi i dalje, jer oprez i strahovi uprkos demantija traju duže, ogromnu štetu (trenutno se procenjuje na više od dvesta miliona evra), između zvaničnog Madrida i Berlina došlo je do ozbiljnog varničenja, a Nemačkoj preti lavina tužbi španskih farmera i seljaka koji traže obeštećenje. Ona će, ako ih bude, po svemu sudeći pre stići iz briselske (EU), nego iz nemačke kase: moćne zemlje su, kada je u pitanju njihov interes, nepopustljive i kada tako olako, i bahato, nasrću na tuđe interese.
Stvar se, s brzopletošću i nepouzdanim informacijama kao „gotovim činjenicama“, ponovila i kad su neslavnu štafetu od (španskih) krastavaca preuzele klice pasulja odgajane, takođe za salatu, na jednom (privatnom) poljoprivrednom dobru u Donjoj Saksoniji.
U nedelju uveče se, naime, oglasio ministar za poljoprivredu u Vladi ove pokrajine Gert Lideman koji je, takođe rezolutno, amnestirao osumnjičene krastavce, paradajz, zelenu salatu i ostalo, a prst uperio u glavnog krivca za smrt 22 osobe: klice pasulja. U ponedeljak je već bio demantovan: u uzorcima sa sumnjivog imanja nisu nađene bakterije opasne ešerihije koli.
I u ovom slučaju pokušalo se s „izvozom krivice“. Umesto zvaničnog funkcionera, kao kada se radilo o španskim krastavcima, ovoga puta su se postarali neki mediji, pre svega visokotiražni, i bulevarski, „Bild“ koji je „otkrio“, opet bez pouzdanih dokaza, da su opasne klice pasulja stigle iz – Kine!
Kada je o Kinezima reč, ovde je puštena u opticaj i potom brzo prekrivena ćutanjem verzija po kojoj su nemačkim ekspertima otkriće o kakvoj se vrsti opasne bakterije radi saopštili – kineski naučnici. Ta brzo potonula priča, najkraće, glasi: mladi Kinez, Humboltov stipendista na jednoj hamburškoj klinici, saopštio je svojim mentorima, koji su se bespomoćno hvatali za glavu, da njihov problem mogu da reše njegovi zemljaci u jednom institutu na jugu Kine, u kojem je na ovakvim istraživanjima angažovano nekoliko stotina naučnika.
Uzorci su, po toj verziji, hitno poslati u Kinu, otuda je još brže u roku od samo dva dana stigao, navodno, nalaz: radi se o retkom, veoma opasnom soju O104: H4 koji je naučnicima priredio novi šok posle onog sa sidom: u eri antibiotika, za bolest koju izaziva mutirani klon bakterije ešerihije koli nema pouzdanog i registrovanog leka!
I naši mediji, štampani i elektronski, minulih dana su iscrpno informisali o simptomima i prirodi bolesti, čiji epicentar je, kako smo već spomenuli, u Hamburgu: svaka treća inficirana osoba u Nemačkoj je iz ovog (lepog) hanzeatskog i lučkog grada, a gotovo svih devedeset slučajeva zabeleženih u inostranstvu (najviše ih je, stanje od 2. juna, u Švedskoj, 43, zatim Danskoj, Holandiji, Velikoj Britaniji, Francuskoj, SAD, Austriji, Švajcarskoj, Španiji (samo jedan), kao i u Norveškoj i Češkoj Republici) boravilo je u Hamburgu i njegovoj okolini.

BAKTERIJA NAPADA ŽENE
Sadašnja pošast je, ne samo po svojim razmerama i posledicama, teža od svih ranijih, ako se isključi slučaj Japana iz 1996. godine (12.680 inficiranih, najviše dece, zaražene u kantinama, dvanaest mrtvih), nego je po mnogo čemu drukčija od svih prethodnih. Najpre po agresivnosti s kojom napada i činjenicom da su, ovoga puta, njene žrtve prevashodno (odrasle i starije) žene, više od sedamdeset odsto (otud uverenje da je kuhinja za sve kriva), dok su ranije zaraze udarale najčešće na decu.
Pored tipičnih simptoma, bolovi u stomaku, proliv, krvava stolica, sadašnju bolest prati takozvani „hemolitičko-uremijski sindrom“ (HUS), u nekim slučajevima s veoma teškim komplikacijama, kao posle moždanog udara (šloga) ili upale mozga: oduzetost, komatozna stanja, epileptični napadi, gubljenje moći govora, orijentacije i komunikacije, krvarenja i otkazivanje bubrega. Za to su krive patogene bakterije koje u crevima inficirane osobe luče opasne „Šiga otrove“, nazvane u stručnoj literaturi po imenu japanskog bakteriologa Kijoši Šiga (1871-1957). Reč je o jednoj vrsti enzima koji u telu obolelog širi otrov i razara crvena krvna zrnca.
Stručnjaci označavaju biohemijsku, još neobjašnjenu strukturu tog toksina sa Stx – 1 i Stx – 2. Zna se samo da ove bakterije, uglavnom prilikom uzimanja hrane, iako postoji mogućnost direktnog prenošenja sa životinje i fekalija,  uspevaju da se „ugnezde“ u creva ljudi, odakle kreću u ponekad nezaustavljivo i smrtonosno rastakanje organizma.
Efikasne terapije u lečenju ove bolesti, nažalost, nema. Lekari pokušavaju da u kritičnim situacijama transfuzijom promene krv i izbace, što više, opasnu, mutiranu bakteriju. Poslednjih dana klinike pokušavaju da nešto učine upotrebom neregistrovanog leka „Eculizumab“ (tržišno „Sliris“), s krajnje neizvesnim ishodom.
Izvesnu nadu skeptičnim lekarima ulio je njihov kolega Franc Šefer. Ovaj urolog sa univerzitetske klinike u Hajdelbergu je prošle godine, u jesen, kad u lečenju jedne trogodišnje devojčice izmena krvne plazme nije pomogla, u svojoj bespomoćnosti pokušao s ovim lekom. Usledilo je iznenađenje: za samo dvadeset i četiri sata njeno stanje se osetno poboljšalo, posle tri dana više nije bila potrebna dijaliza, posle devet dana dete je izlečeno napustilo kliniku.
Profesor Šefer je pripremio saopštenje o ovom slučaju, s naglašenim oprezom, za stručni časopis „New England Journal of Medicine“. Redakcija je planirala da ga publikuje zajedno sa još dva, slična, slučaja iz Pariza i Montreala. Alarm iz Nemačke je bio brži, pa Šeferov tekst urgentno pušten u elektronsko izdanje časopisa.
Usamljeni slučajevi ulivaju nadu, ali ne i garanciju. Nemački lekari su se, međutim, uprkos uočljivoj skepsi uhvatili za ovaj lek kao za slamku spasa, uz obavezno objašnjenje pacijentima, kad god je to moguće, ili njihovoj rodbini da je reč o „riskantnom poduhvatu“. Primenjuju ga u najtežim slučajevima. Na klinikama u Hamburgu (49 slučajeva), Kilu (28) i Hanoveru (20) nisu, nažalost, zapazili neki uočljiviji napredak kod veoma teških pacijenata. Čine to, međutim, i dalje. „Ne možemo gledati“, kaže profesor Ralf Štal s klinike u Hamburgu, „pacijente kako umiru, kojima bubrezi otkazuju i imaju ozbiljne nervne poremećaje“.
Ovaj „lek poslednje nade“ je, inače, jedan od najskupljih lekova na svetu. Mesečna terapija po jednom pacijentu u Nemačkoj košta više od 37. 000 evra. Proizvodi ga američka farmaceutska kuća „Aleksion“, koja je saopštila da će ga za potrebe nemačkih klinika isporučiti – besplatno. Svesna očigledno da bi na ovom „dobročinstvu“, ako riskantni poduhvat uspe, mogla već sutra da zgrne milione.

_______________

Nemcima potrebna strana pomoć

Posle žučne rasprave i žestokih kritika u Evropskom parlamentu na račun Nemaca i njihove (ne)sposobnosti da izađu na kraj s opasnom zarazom koja se nezaustavljivo širi u ovoj zemlji, oglasio se i evropski komesar za zdravlje Džon Dali: on traži da se Berlin neizostavno obrati za pomoć stručnjacima iz inostranstva, pre svega iz Japana i SAD, kako bi se što pre zaustavila pošast.
Sve glasnije su kritike i u samoj zemlji na račun haotične situacije u isprepletanim nadležnostima državnih i zdravstvenih institucija, na pokrajinskom i federalnom nivou, i odsustvu efikasne koordinacije.
Pored zdravstvenih problema i opasnosti koje donosi misteriozna bolest, sve više u prvi plan izbijaju ekonomske posledice: prodaja povrća i voća uzrokovana epidemijom već se gotovo prepolovila, u maloprodaji je opala, kako se tvrdi, za četrdeset odsto, a nemačkim stručnjacima nedeljama ne uspeva da otkriju stvarno izvorište i uzrok zaraze.