BILJANA SRBLJANOVIĆ U vrzinom kolu beogradskom

Piše Raško V. Jovanović

U oporoj drami o pojavama naše svakodnevice „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)“, koja se nadovezuje na njene ranije prikazane komade „Skakavci“ i „Barbelo, o psima i deci“, spisateljica je ponovo suočila gledaoce sa nepodopštinama životne stvarnosti

Prvo izvođenje drame „Nije smrt biciklo…“ autorke Biljane Srbljanović pratila je velika marketinška kampanja, koja nas je podsetila na propagandno delovanje prilikom izvođenja „Kose“ u Ateljeu 212. Štampan je i tekst drame u 30.000 primeraka. Premijerno veče je imalo sva obeležja svojevrsnog društvenog „top-događaja“ i tipičnog „čaršijskog glamura“. U jednom dnevnom listu sama predstava je najavljena kao „velika premijera“. Igrom slučaja nije tako ispalo: gledali smo osrednju predstavu, koja je imala lepih trenutaka, ali u većem broju prizora  prilično monotonu. Praizvedbi je inače prisustvovao Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner Demokratske stranke. Nismo međutim primetili ni aktuelnog, niti pak prošlog ministra zdravlja, koje bi ova predstava, iz mnogo razloga o kojima će u nastavku biti više reči, morala da zanima.

„OPSEDNUTA KUĆNIM TEMAMA“
Biljana Srbljanović pripada redu naših savremenih dramskih stvaralaca koji ne izbegavaju scensko prikazivanje savremenog beogradskog života. Sa više svojih komada – da navedemo samo „Beogradsku trilogiju“, „Skakavce“ i „Barbelo, o psima i deci“ – ona se uvrstila među pisce koji su ostavili zanimljiva dramska svedočanstva o životnim pojavama u amorfnoj sredini metropole, u kojoj na jednog starosedeoca imamo dva ili tri došljaka što upravo daju ton egzistenciji i opstajanju u gradu na obalama Save i Dunava.
Biljana Srbljanović zainteresovana je prevashodno za život raznih porodica, za odnose između starih i mladih u širokom rasponu od dece, preko predstavnika srednje generacije, sve do najstarijih. Kako sama konstatuje, smatrajući da slika srpske porodice omogućuje da se sagleda jasna projekcija čitavog našeg društva čije se stanje reflektuje na najintimnije sfere života pojedinaca, neminovno se suočila sa raslojavanjem i raspadom porodice u našoj sredini. Kao što se zna, taj proces javlja se još od početka tzv. „narodne revolucije“, odnosno od Drugog svetskog rata i  traje do dana današnjeg, da bi u ovo doba tranzicije dobio još zaoštrenije i nehumanije vidove, koji se najviše ogledaju u odnosu između raznih naraštaja. „Mene  opsedaju ‘kućne’ teme, odnosi generacija, roditelja i dece, dece koja stare, a ne odrastaju, koja simbolično ubijaju svoje roditelje, roditelji koji se ne predaju i grčevito drže, a da ništa ne ostave toj deci“, doslovno kaže spisateljica. Vidno je to i u drami „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)“, istina u znatno užem fokusu nego u „Skakavcima“.
Kao i „Skakavci“, najnovija drama Biljane Srbljanović struktuirana je fragmentarno, u kolažnoj formi, sačinjenoj od niza manje ili više povezanih prizora koji obuhvataju prikaze nekoliko ljudskih sudbina predstavnika različitih naraštaja. Odnose starih i mladih spisateljica tretira u svim prizorima drame, kako u onima u kojima se pojavljuju četrdesetogodišnja Nadežda i njen osamdesetogodišnji Tata, tako i u scenama u kojima su akteri Gospođa i njen sin Aleksa, inače lekar-neuropsihijatar. Takođe, tu su i prizori iz života jedne gotovo nepostojeće porodice u kojoj je otac neprestano odsutan zbog „poslova“, tako da je šesnaestogodišnja tinejdžerka, jednostavno nazvana Debela, prepuštena samoj sebi, uprkos tome što se o njoj katkad brine  četrdesetogodišnja Aleksandra, inače najneodređenija ličnost drame – pretpostavljamo da je očeva prijateljica. Tu je prisutan i izvestan Ropac, po svemu nekakav sitan policijski doušnik, tako da u tim scenama imamo sučeljavanje mlade učenice sa „srednjacima“.
Dakle, u ovoj drami radi se o prepletu ljudskih sudbina kao u nekom vrzinom kolu beogradskom. Prikaz odnosa Nadežde i oca predstavlja glavni tematski tok razvoja drame, u koji je interpolisan i slučaj sa poludelim zastavnikom Jokićem. Naime, od ukupno četrnaest prizora drame polovina se događa u bolnici, u kojoj se Nadežda bori za život svoga oca. Ostalih sedam su prizori iz života iz druge dve porodice, tako da u drami postoji izvestan debalans u odnosu prema glavnom toku.
Kao i u ostalim delima Biljane Srbljanović, junaci ove drame sučeljavaju se  sa smrću ili sa drugim  nesrećama i životnim nelagodnostima. Dabome, u drami se neposredno predočava nemar prema bolesnicima u našim bolnicama, kao i površan odnos pojedinaca iz sastava medicinskog osoblja prema pacijentima – tako će mladi lekar Aleksa dva puta vratiti na posao umno poremećenog zastavnika Jokića! Skoro među svim ličnostima drame  vladaju otuđenost i nerazumevanje, no pri tom svaka od njih izgara od potrebe za pažnjom, nežnošću i ljubavlju. Porazna je to slika savremenih porodičnih odnosa baš kao i prilika naročito u urbanim društvenim zajednicama, koje se inače deklarativno zalažu za humanost i razumevanje, što se teško može ostvariti u uslovima tranzicijske grabljivosti, korupcije i lopovluka u svim strukturama društva.

UNKOVSKI BEZ MAŠTE
Dramu „Nije smrt biciklo…“ režirao je Slobodan Unkovski u scenografiji Valentina Svetozareva. Treba početi osvrt na samo izvođenje upravo od scenografskog rešenja, koje je prostor za igru smestilo ispod nekakve gvozdene konstrukcije nalik na  krov neke polurazrušene kuće na kojem smo povremeno mogli videti kako se neko kreće ili sedi. Dakle, ispod takvog svoda događale su se scene u bolnici i u dva različita stana, od kojih bi jedan trebalo da bude luksuzniji. Sve je to bilo dato u naznakama, samo pojedinim delovima nameštaja, te je tako omogućeno neprekidno prikazivanje, zapravo izvođenje čitave drame bez pauze. I pored funkcionalnosti nismo uvereni da je bilo potrebno montirati veliki metalni skelet da bi se ostvarila simbolična metafora.
Reditelj Slobodan Unkovski nije ispoljio poznatu maštovitost u razigravanju scenskog prikaza. Ne skraćujući tekst – što je u ovom slučaju dobro! – Unkovski se zadržavao na njegovoj površini, odnosno na saopštavanju i podvlačenju golih činjenica, ne trudeći se da otkriva i akcentuje njihovu višeznačenjsku slojevitost i asocijativnost. Pokazalo se da rediteljsko oslanjanje na neka spoljna rešenja poput promicanja pojedinih glumaca po pozornici i kad nemaju određene scenske zadatke, zatim uvođenja „živih“ muzičara koji su svirali ozvučeni (!) i nisu imali nikakve svrhe – ni u dramaturškom smislu, niti pak u oživljavanju ambijenta. No, reditelju se mora priznati da je uspeo da u većini scena ostvari tipično balkanske grube izlive ljubavi i nežnosti u vidu saopštavanja izraza simpatija i antipatija, slaganja ili neslaganja… Takođe, režija nije prevazišla debalans između teških i ponekad zamornih prizora u bolnici i ostalih scena, tako da nam se učinilo kako je tempo predstave bio često nepotrebno usporen i razvučen.
Anita Mančić kao Nadežda  umela je da ovaploti zabrinutost za očevo zdravlje, ali i da iskaže sputavanje nervoze zbog njegovih istupa i zahteva da napusti bolnicu, jer ga u njoj niko ne gleda i ne leči, isto kao i nezadovoljstvo zbog izostajanja svakog ozbiljnijeg tretmana bolesnika od strane medicinskog osoblja. U trenucima kada joj sve prekipi delovala je spontano i ubedljivo, baš kao i kada je izražavala bolnu zabrinutost za očevu sudbinu. Tata u interpretaciji Vojislava Brajovića bio je plastično prikazana figura onemoćalog vojnog lica, koji ne želi da ispoljava strah od smrti, ali je taj strah u njegovom tumačenju ipak izbijao u nervoznom ponašanju zbog izostajanja očekivanog tretmana, što se može smatrati umesnim i opravdanim reagovanjem. Brajović je u pojedinim trenucima umeo da emanira vojničku odlučnost, pa i da bude grub u odnosu prema zabrinutoj kćerki. A kada se, na samom kraju drame pojavi „lepši nego ikad“, mlad i „kao nov“ da bi Nadeždi rekao jednu jedinu rečenicu: „A ti, dete, baš ne umeš da se snađeš“, bio je rezolutan i savršeno ubedljiv. Inače, taj završni prizor reditelj je optimalno teatralizovao, kao pravi efekt deus ex mahina, jer Tata posle smrti u bolničku čekaonicu dolazi izlazeći iz  školskoga aviona.
Od ostalih glumaca posebno treba izdvojiti Svetlanu Bojković u ulozi Gospođe, koju prikazuje na diskretno karikaturalan način u njenim političkim „akcijama“ dok daje telefonske intervjue. Goran Šušljik kao Aleksa, Gospođin sin, srećan što se razvodi, dosledno je izgradio jednu scensku figuru, žovijalnu i nonšalantnu i, prema potrebi, kad to iziskuje lekarska funkcija, autoritativnu.
Branislav Lečić u ulozi Ropca nijansovano je prikazao karakterističnu ličnost naše sredine (da li samo naše?) – policijskog doušnika koji „dejstvuje“ i za relativno mali novac obavlja usluge. Lečić je demonstrirao i finu moć transformacije, kada se na kraju podređene objavljuje kontuzovan od batina što ih je zaradio obavljajući svoje „poslove“. Zastavnika Jokića prikazuje gotovo pravolinijski (u skladu sa vojničkim stilom i manirom) Ljubomir Bandović. Bleda i neizrazita bila je Sloboda Mićalović kao profesorka Aleksandra, dok je Ivana Vuković u ulozi Debele svoj izraz temeljila na ubrzanom i razigranom kretanju, ne dospevajući da izgradi bilo kakav karikaturalni odnos prema liku.