Почетна / Свет / Belorusija na licitaciji

Belorusija na licitaciji

Piše Bogdan Đurović

Cena četvrtog predsedničkog mandata beloruskog lidera Aleksandra Lukašenka iskazuje se u bankrotu države i međunarodnim sankcijama, pa je jedini spas u rasprodaji velikih preduzeća

Polako, ali sigurno, beloruskom lideru Aleksandru Lukašenku stižu na naplatu računi iz prošlogodišnjeg „rata“ sa Rusijom. Tačnije, vraćaju mu se u lice kao bumerang sve one reči koje je izgovorio na račun Dmitrija Medvedeva i Vladimira Putina – u godini svog reizbora za četvrti predsednički mandat. Ako je njegova decembarska pokajnička poseta Moskvi, samo koji dan uoči predsedničkih izbora, u tom trenutku izgledala kao prvorazredna senzacija – danas postaje mnogo jasnije zašto ga je Kremlj ipak prihvatio u zagrljaj i posle Lukašenkovog faktičkog zaokreta na Zapad…

„ISTOČNA BRAĆA“
Posle 16 godina na vlasti, tokom kojih je obilato koristio ruske resurse, sveže reizabrani Lukašenko suočio se početkom godine sa svim posledicama koje ekonomska kriza sa sobom nosi. Ako je u decembru uspeo da se izbori za političku podršku ruskih lidera, ekonomski deo „paketa“ ostao je i dalje da visi u vazduhu i čeka bolje dane za dogovor. Sa druge strane, ni Rusima nije odgovaralo da previše udaraju na Lukašenka neposredno uoči izbora. I to iz nekoliko razloga.
Najpre, i to je ono najvažnije – Lukašenko se ne može srušiti sa vlasti. Bar ne lako i brzo. Suviše se „ukorenio“ u Belorusiji, navikavši narod na prostu političku formulu koja se ugrubo može svesti na: hrana u zamenu za političke slobode. Što, u izvesnom smislu, uopšte nije loša formula, s obzirom na to da sve više zemalja u svetu prelazi na model – i bez hrane i bez slobode. U tom pogledu, Lukašenko je do sada uvek pronalazio solidan balans i to mu je garantovalo političku dugovečnost i svojevrsan eliksir mladosti.
Sa druge strane, Rusija je uvek pred sobom imala neprijatnu mogućnost da Belorusija – pod Lukašenkom ili nekim drugim liderom – sklizne u pravcu Zapada. To je i Baćka Lukašenko koristio kao argument u sve češćim raspravama sa Kremljom. I u tu svrhu je poslednjih godina koristio pokazne vežbe, primajući u Minsku različite funkcionere Evropske unije, a nekako s lakoćom izbegavajući ozbiljne razgovore i sastanke sa „istočnom braćom“.
Takođe, Kremlj ima i drugu nepoznanicu: ako Lukašenko više ne bude predsednik Belorusije – ko će ga naslediti? Sa njim uglavnom nema neizvesnosti. Čak i kada kritikuje Rusiju, on to čini na svima poznat i predvidljiv način. I uprkos svojoj „nezavisnosti“, uvek se vraća na Istok kada postane zaista teško. Bar je tako do sada činio. Ako bi umesto „predvidljivog“ Baćke na njegovo mesto došao novi lider, on bi lako mogao da pokaže mnogo veću, istinsku naklonost ka Zapadu. Tim pre što bi takav lider morao da bude i priznat od strane Zapada. A to, naravno, ima svoju cenu.
Opet, mesecima uoči decembarskih izbora, dosta se spekulisalo i sa mogućnošću da Moskva nametne svog protivkandidata naspram Lukašenka i tako obezbedi kontinuitet kada je u pitanju spoljnopolitička orijentacija Belorusije. Ta tema je bila veoma aktuelna posebno prošlog leta, kada je ruska televizija „NTV“ (u vlasništvu „Gazproma“) emitovala zanimljiv dokumentarno-propagandni film o Lukašenku, predstavljajući ga kao odgovornog za najteža krivična dela, uključujući međunarodni šverc alkohola, oružja i druge robe, kao i za fizičku eliminaciju političkih protivnika.
Ali, bilo je potpuno jasno da Moskva nema takvog kandidata koji bi istovremeno bio i dovoljno proruski i u stanju da pobedi Lukašenka u okolnostima Baćkine totalne kontrole institucija, medija, privrede… Ozbiljni analitičari su realno procenjivali da su za „izgradnju“ takvog kandidata potrebne godine, mnogo energije i novca. Tako je Lukašenko ostao kao jedina opcija, hteli to u Moskvi ili ne. Veliko, teatralno izmirenje bilo je neminovno…

MEDENI MESEC SA ZAPADOM
Do njega je i došlo, nedelju dana uoči izbora, i Baćka je mogao da se vrati u Minsk, svima pogleda u oči i kaže: imam podršku Kremlja! I to je tačno. Moskva ga je na taj način faktički priznala za predsednika i pre nego što je pobedio. Ali, daleko od toga da je zaboravila sve što je radio. A još dalje da mu je dala nekakve ekonomske garancije za budućnost. Kako su naredni meseci pokazali, desilo se upravo suprotno – za Baćku su počeli da važe isti kriterijumi u ekonomskim odnosima sa Moskvom, kakve su na njega primenjivali Vašington i Brisel preko MMF-a, tokom Lukašenkovih „medenih meseca“ sa Zapadom. S tom razlikom što se ruski MMF zove Evrazes (Evroazijska ekonomska zajednica).
U međuvremenu, posle razbijanja demonstracija u izbornoj noći, kada su pohapšeni i lideri opozicije (nedavno su i osuđeni na zatvorske kazne), Lukašenko je izgubio podršku Zapada i protiv njega lično su pokrenute evroameričke sankcije. U takvoj situaciji, i sa potpuno ispražnjenom državnom kasom, opet se obratio za pomoć Moskvi, ali je odatle usledio odgovor Putinovog ministra finansija Alekseja Kudrina: može kredit Evrazesa, ali Belorusija mora u roku od tri godine da privatizuje državna preduzeća u vrednosti od 7,5 milijardi dolara.
Istovremeno, usledio je šamar i iz tabora Medvedeva. Predsednikov pomoćnik Arkadij Dvorkovič objasnio je veoma direktno – zašto je ovog meseca dramatično (50 odsto) devalvirala beloruska rublja, pa Lukašenko mora da moli za pomoć. „Izbori u Belorusiji izazvali su donošenje niza odluka koje su destabilizovale situaciju, uključujući i finansijsku“, objasnio je Dvorkovič. Zaista, u gotovo totalnoj ekonomskoj blokadi sa Zapada, a bez ruskih kredita, Lukašenko je veoma brzo ispraznio deviznu kasu i slom rublje bio je neminovan.
Ove poruke iz Moskve razjarile su Lukašenka, odmah je optužio Moskvu da želi da zaradi na problemima Belorusije, žaleći se na nepovoljne uslove kreditiranja i na gas koji se Belorusiji prodaje po istoj ceni kao Nemačkoj. Krenule su i optužbe sa beloruske državne televizije, kako Kudrin „stavlja Belorusiju na licitaciju“ i da je ruski ministar „propisao koliko i kada Belorusija treba da proda“.
U najnovijim napadima iz Belorusije, analitičari su prepoznali dva elementa. Prvo, suočen sa tvrdim stavom Moskve po pitanju „besplatne pomoći“ na koju je navikao, Lukašenko pokušava da okrivi Rusiju za ekonomske nedaće koje su snašle njegovu zemlju. Po oprobanom principu: eto, mi smo Rusiji dali našu ljubav i 50 odsto nacionalne gasne kompanije „Beltransgaz“, a oni neće da pomognu kada je teško. Na taj način Lukašenko pokušava da skine odgovornost sa sebe, tražeći spoljnog neprijatelja.
I drugo, optužujući ponovo Moskvu nastoji da umili Zapad da skine bar deo sankcija sa njega. Da je tako svedoče i obnovljeni signali iz Minska da je spreman da razgovara o puštanju političkih protivnika iz zatvora, što je njegova stara karta u odnosima sa Zapadom. A na to sve Lukašenko dosipa so na ranu Rusima i kaže da ako Belorusija ne dobije pristup kazahstanskoj nafti – onda Zajednički ekonomski prostor (ZEP) nije ni potreban! A ZEP je, zapravo, ruska alternativa Evropskoj uniji, organizacija koja treba da objedini privrede nekoliko najvećih zemalja bivšeg SSSR-a. I na taj način Baćka ponovo šalje poruku da je spreman za novu klackalicu, novu igru na relaciji Istok-Zapad.

BANKROT, SANKCIJE, OPOZICIJA
Na kraju, oglasio se i Putin. Ali, na svoj način. Ruski premijer je saopštio da Moskva dovršava pregovore sa Minskom o kupovini preostalih 50 odsto „Beltrans gaza“, čime bi beloruski energetski gigant potpuno prešao u ruske ruke. „U najskorijoj budućnosti ova odluka može biti doneta“, naglasio je Putin. Na taj način, preko Putina potvrđene su informacije iz aprila, da je Minsk spreman da proda nacionalnu energetsku kompaniju, kao i mobilnog operatera „MTS“.
S obzirom na sve navedeno, jasno je da je Lukašenko definitivno pao u ruke Moskvi. Njegova igra nezavisnosti okončana je, zapravo, onog trenutka kada je počeo da sprovodi svoju „multivektornu politiku“, posle rata na Kavkazu, odbijajući uporno da prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Srećan što ga je Zapad, u tim trenucima neposlušnosti prema Moskvi, privremeno oslobodio neslavne titule „poslednjeg diktatora u Evropi“, pokušao je da diktira Rusiji svoje uslove, tražeći sve više i više novca. U početku mu je to i polazilo za rukom, sve dok se nije zamerio lično Putinu i Medvedevu.
Njegov izlet u nezavisnost tako se završio neslavno: bankrot, sankcije, razjarena opozicija, nepoverenje i sa istoka i sa zapada. Sada mu preostaje samo jedno: da optužuje sve i svakoga i da pokuša da spasava šta može prodajom (kad joj vreme nije) državnih preduzeća. Ipak, Lukašenko je svaki put do sada pokazivao neverovatnu sposobnost kombinovanja u trenucima kada mu se izmiče tlo pod nogama. I da je tada spreman na ozbiljne kompromise. A to dobro znaju u Moskvi.

3 коментара

  1. Predsednik Lukasenko je bio i ostao najbolji prijatalj Rusije.A ta ista Rusija ga je godinama lagala u vezi stvaranja zajednicke drzave.Umesto da svojoj bratskoj zemlji gas daje po simbolicnoj ceni,Rusija im je digla cenu kao i Nemackoj!Belorusija je jedna od retkih zemalja koja je priznala republike Abhaziju i J.Osetiju,sve zbog Rusije.Belorusija cak u svojoj himni slavi savez sa Rusijom.Rusija,odnosno njen vrh treba da zna da je Belorusija nezavisna zemlja,i da ima pravo da vodi svoju politiku..A Rusija neka se zapita,zasto je dozvolila da se u Libiji desava ovo,zahvaljujuci svojoj mlakom stavu,i politici povladjivanja zapadu..Predsednik Lukasenko je u najtezim danima za nasu zemlju bio u poseti,iako ga je NATO prakticno svakog momenta mogao pogoditi..Kamo srece da je na celu Rusije takva velicina kakav je predsednik Lukasenko!




    0



    0
  2. BANE, nisi informisan , nije Lukašenko priznao Abhaziju i Južnu Osetiju, Lukašenko želi da vodi „veliku politiku“ koristeći jeftine ruske prirodne resurse i tržište.
    Dosadašnje relativno blagostanje i stabilnost u Belorusiji je posledica ruske pomoći, ako je kako ti tvrdiš, Belorusija nezavisna država ima pravo da vodi nezavisnu politiku, šta onda traži od „ruske braće“, neka sebi na bazi komaparativnih i kompetetivnih prednosti osvaja svetska tržišta i prosperira, Rusi su se jedva rešili neke „braće“!Lukašenko bi trebao da bude pragmatičan, bez Rusije on neće izdržati ni ovaj mandat na vlasti i još nešto što se tiče Rusije i Belorusije, ima puno sličnosti sa odnosom C. Gore i Srbije, dok su bile bratske republike !!!
    Libija ? Nije Rusija SSSR, ruski interesi su znatno suženi geostrateški u odnosu na SSSR,drugo Libija nema ugovor o vojno-tehničkoj saradnji sa Rusijom kao npr. Jermenija na pedeset godina, cela Jermenija je „pokrivena“ ruskim radarskim i raketnim sistemima, ne goji se prase uči Božića , rekli bi naši ljudi !!!
    Šta Rusija npr. duguje Srbiji? Ništa, Tadić bi ih prodao za glavicu luka !




    0



    0
  3. Priznajem,mea culpa,Belorusija zaista zvanicno nije priznala otcepljene republike..Ali je beloruski vrh nagovestio da bi to moglo da se desi..Mislim da to i nije toliko bitno.Nazalost tacno je:Rusija nije SSSR.Zato su danas americke baze i rakete na njenim granicama..To je zalosna cinjenica..Mislim da je dovoljno samo pogledati „skalu“ odnosa Rusije i Belorusije“ pre i posle dolaska Lukasenka za predsednika..Tu ne treba vise nista reci..Mislim da Rusija treba da drzi kao „malo vode na dlanu“ Lukasenka i Belorusiju.Rusija nema veceg prijatelja od tog svog suseda.Medjutim,mora se jos nesto reci.2002.sa ruske strane je predlozeno da Belorusija udje u sastav Rusije,uz gubitak suvereniteta.Pa onda:2004 prekinuta isporuka ruskog gasa.Zasto takav bahat odnos?Citiracu jednog analiticara koji se bavio pitanjem odnosa te dve zemlje:
    „ako se pogleda vojni i vojno-ekonomski aspekat rusko-beloruskih odnosa – situacija izgleda drugačije. Pre svega to se odnosi na oružane snage Belorusije, koje Evropa smatra pripremljenim za rat u vrlo visokoj meri. Beloruska armija je, ukoliko bude potrebno, u stanju da izvrši savezničke obaveze prema Rusiji.

    I još… Belorusija ima ozbiljnu, vojno-tehničku infrastrukturu preostalu iz vremena SSSR, pre svega vojne aerodrome, koji služe za prihvat bombardera-nosača raketa dalekog dometa. Svoju zapadnu granicu Belorusija drži u redu, što je takođe dobro za strateške interese Rusije. Najzad, Oružane snage Rusije u Belorusiji imaju dve vojne baze od strateškog značaja: radiolokacionu stanicu kod Baranoviča i punkt za upravljanje podmornicama u Vilejki (zbog najviše poverljivosti navedenih objekata, nisam uspeo da saznam da li Rusija plaća Belorusima za te baze, ali, prema informaciji do koje sam došao a koju je tu skoro potvrdio i sam Lukašenko – ne plaćaju). Čak i ako ne razmišljamo o tome da li Rusi plaćaju ili ne, već samo njihovo postojanje ne može da ne igra važnu ulogu u strateškom rasporedu snaga.

    Najzad, ne možemo, a da se ne uzmemo u obzir planove SAD i NATO o izgradnji elemenata za PRO (protivraketnu odbranu) u Rumuniji i Poljskoj; bez obzira na umirujuće izjave Rusiji još ni jedna zemlja nije odbila te planove, te je zato postojeća zajednička PRO Rusije i Belorusije u stanju da izvrši ozbiljan uticaj na razmeštaj postojećih pretnji i izazova.

    Posebnu ulogu Belorusija ima u organizovanju rada odbrambeno-industrijskog kompleksa Rusije. Beloruske isporuke iznose oko šestinu ukupne proizvodnje vojnotehničkih proizvoda odbrambeno-industrijskog kompleksa (OPK) čitave Rusije. To su toliko važni delovi, kao na primer, sredstva za veze u kosmosu i sa sputnjicima, radio-navigacioni uređaji, radio-stanice; automobilske šasije za ruske mobilne rakete „Topolj“ i ostali značajni proizvodi. Uostalom, u Rusiji slična proizvodnja ne postoji jer su odgovarajuća preduzeća u godinama „reformi“ uništena. Prema podacima SOPS (Saveta za proučavanje proizvodnih snaga pri Ruskoj akademiji nauka i Ministarstvu za ekonomski razvoj) ruski odbrambeno-industrijski kompleks je uspostavio saradnju sa 120 kombinata i KB VPK Belorusije za 1.600 vrsta vojno-tehničkih proizvoda“.
    Mislim da stav da je Belorusija „mala,slaba i bezobrazna“ne stoji.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *