Bedna predstava u kojoj general nije smeo da bude heroj

Piše Ljiljana Bogdanović

Aktuelno medijsko i zvanično režimsko svedočenje u postupku utamničenja i isporučivanja generala Mladića tek je bljutavi, po stilu – skaredni, užurbano i površno odrađeni posao strogo zadate političke prakse i propagande, omogućene već obavljenim ozbiljnijim operacijama revizije istorije, razaranja simbola, tradicije i morala nacije

Hoće li hapšenje i izručenje generala Ratka Mladića, uprkos euforiji i „evroforiji“ zvaničnog Beograda, u našem pamćenju ostati zabeleženo kao događaj sa čijom je ružnoćom malo šta uporedivo? Hapšenja, naravno, nisu i ne mogu biti „lepa“, ali u slučaju upravo viđene, bestidno režirane i usmeravane predstave u kojoj je sve bilo podređeno ideji da se glavni lik od heroja preobrazi u antiheroja, „uverljivo i neupitno“ obrukanog i javno unakaženog, otišlo se predaleko.  U nastojanju da iskontroliše i izmanipuliše reagovanje građana, politički teatar, medijima uigrano podržan, ostavio je dubokog ožiljak na samopoštovanju nacije. Frustraciju u svest Srba utisnuo je taj pokazani, i nikad veći, raskorak zvanične verzije i stvarnog raspoloženja (većine) građana ove zemlje. Senka beščašća pala je, nažalost, i na političare i na narod. Od prošlog četvrtka, kada nam se Mladić „dogodio“,  pa sve do zbrzanog izručenja „velikom Molohu“ u Ševeningenu nepunu nedelju dana kasnije, beležena je hronika događaja koja se ubuduće neće moći iščitavati i misliti bez osećanja stida. Kako smo uopšte stigli dovde, pitali su se očajnici koji su sebi davali oduška, gde drugo do u jedinom koliko-toliko slobodnom javnom mediju i polju komunikacije – internetu i „terapeutsko-ispovednim“ tribinama poznatih sajtova!

MEDIJI NA STRAŽI
U pričama o doslovnom zapišavanju, sezonskom voću, vinu i nošama, u pominjanju estradnih zvezda i nizu režiranih kič-detalja, u kojima su na zajedničkom poslu delovali novinari, kao neposredni svedoci i profesionalci iz pravosuđa i bezbednosnih struktura, drobila se (ili kako se to domaćim ovlašćenim „spinerima“ zapravo, od silne želje, samo možda  činilo)  slika o oficirskom mitu i vojničkom dostojanstvu. Toliko dramatično i nesnosno beše, da je jednog ruskog dobrog poznavaoca  ovdašnjih prilika nadahnulo da proceni: „Borba koja se sada vodi oko generala je borba dobra i zla, patriotizma i izdaje, vernosti osećanju dužnosti i neprincipijelnosti, oficirske časti i beščašća.“
Govoreći o hapšenju i izručenju generala i drugi su nam stranci, bez uvijanja doviknuli – „velika sramota Srbije“ i „akcija ružna i bez imalo dostojanstva“, dok su ponašanje predsednika Srbije procenili  kao delovanje „političara slabog karaktera“ i  državnika koji će „u istoriji ostati zapisan kao onaj koji je Hagu predao Radovana Karadžića i generala Mladića“. Nisu to naravno isti stranci koji, doduše bez entuzijazma i poštovanja, hvale „napredak“ Srbije i njene „demokratske vlasti“, ali jesu pojedinci nespornog digniteta i ugleda, čija se javno kazana mišljenja i te kako broje. Izjave nekih među ovim svedocima i posmatračima, nezavisnim u meri u kojoj to najveći broj domaćih analitičara inače nije,  ovaj broj „Pečata“ i objavljuje.
Daleko od navedenog razumevanja događaja oko hapšenja generala, i upadljivo različito od raspoloženja koje je samo neku nedelju ranije, u ispitivanju javnog mnjenja,  ubedljivo potvrdila većina građana Srbije, delovala je ovdašnja medijska scena. Brutalnošću i cinizmom nadahnuti vodeći domaći štampani i elektronski mediji nisu imali milosti. Čitajući, slušajući, gledajući te male, prljavo spinovane, autistične, a „tople  ljudske“ priče, možemo se već sada zapitati ispod kojih su potpisani budući dobitnici zvučnih profesionalnih nagrada ili privlačnih novinarskih sinekura?  Na drugom važnom nivou – humanom i etičkom možemo postaviti daleko neprijatnija pitanja! Naprimer – kako, ovako površni i neodgovorni prema sebi i svojoj istoriji, možemo bez stida pogledati u oči tom izmučenom starcu koji je, ne samo biološkom neumitnošću, već verovatno i nekim drugim „operativnim poduhvatima“, izmenjen toliko da je tek senka generala-legende?  Šta su pisale novine, kako su se istakli analitičari, čija brojnost i benevolentnost da pljuju  po generalu i mnogim nespornim nacionalnim interesima je zaprepastila mnoge nama nesklone posmatrače „iz velikog sveta“, može biti tema nekog šireg osvrta? Navedimo ipak jedan karakterističan u tom broju, budući da je saopšten na stranicama dnevnika koji slovi za mesto objavljivanja zvanične, od vlasti neposredno saopštavane verzije važnih političkih i drugih događaja.
„Zadrti komunistički pukovnik iz Krajine, lažni rodoljub i srebrenički kasapin konačno je u zatvoru i građani Srbije nisu više taoci Komadića, Dabića… njihovih jataka u mantijama, profesorskim odorama i simpatizera iz ksenofobičnih stranaka. Pravda je za rodbinu žrtava, što je i najvažnije, ovim delimično zadovoljena.“
Naslov teksta čiji se autor ovako osvrće na hapšenje vojnika koji je od naroda proglašen herojem, a čak i u redovima svojih vojnih protivnika – velikim oficirom i strategom, glasi: „Konačno dobra vest“!
Može li ovoj zemlji biti svejedno kada joj se, zbog ovakvih, kao i po intonaciji, vulgarnosti i bezobzirnosti još žešćih „analitičarskih“ osvrta, uputi primedba koja se kroz etar prenosi posredstvom velike svetske redakcije („Glas Rusije“), kako „samo država bez dostojanstva može medijski da seiri nad sudbinom generala svoje vojske“.

VELIKI PREZIR ILI  MASKA VELIKOG  STRAHA
U državi bez dostojanstva, dakako žive građani bez dostojanstva. Oni to postaju tako što im se bez milosti razaraju istorija, mitologija, kultura, identitet, pamćenje i vrednosne matrice. I legenda Mladić mora kao deo takvog nastojanja  da bude razorena. General rat nije vodio perjem i svilom, kao što su izgleda to činili njegovi protivnici, pa je stoga njegov greh monstruozan. Tako i aktuelno medijsko i zvanično režimsko svedočenje u postupku utamničenja i isporučivanja generala Mladića postaje deo igre, tek bljutavi, po stilu – skaredni, užurbano i površno odrađeni posao strogo zadate političke prakse i propagande, omogućene već urađenim ozbiljnijim operacijama revizije istorije, razaranja simbola, tradicije i morala nacije.
„Svet simbola uređuje i istoriju naroda, društva, zemlje, u našem kolektivnom životu povezuje prošlost sadašnjost i budućnost, stvaraju naše zajedničko pamćenje, ukazuju kamo bi trebalo stremiti, od čega zazirati…“, upozorava tumačenje eksperta. Bio je ovaj vojnik heroj, i sledstveno – mora postati antiheroj, od velikog borbenog i časnog simbola, mora postati sinonim za slabost, pad, bedu…U civilizaciji velikog kiča i „Velikog brata“ nije teško modelovati takvu kreaturu, šabloni i mustre su tu, pa se, posle priče o navodnom zločinu genocida, sada dodatno klizi – u bljutavu ljudsku priču u kojoj se kao značajni  pominju trivijalnosti i male ljudske slabosti przničenja, te staračkog nadgornjavanja. Da je potrajalo, još bi se sve uprepodobilo prema meri apsurdnog „rijalitija“, u kojem ni  intriga, ni nameštaljki ne bi „zafalilo“.  Na užas i stid Srba s obe strane Drine, u čijoj je svesti nelagoda danas ogromna, a poniženje čisto kao suza. „Društvo koje ostane bez sopstvenih simbola, rituala i heroja gubi svoj identitet i nestaje. Rituali pobede i ponosa biće zamenjeni ritualima poraza i poniženja, slike heroja biće zamenjene slikama antiheroja“, opominje Ratko Mitrović, autor teksta o imperijalnoj pravdi i njenom moralu.
Smišljeno i sistematski ovih dana su oblikovane poruke i slika o generalu nedostojnom mita koji ga prati. Ciljaju na izazivanje osećanja prezira, koji bi, pak, trebalo da građane shvaćene kao „zabludeli i neuki plebs“ konačno ujedini sa vlašću koja, jel’ te, kao etički, istorijski i duhovno već osvešćen deo društva, takav prezir prema generalu Mladiću i oseća i pokazuje!Da li je to, po kvalitetu i snazi, isti prezir koji moćni delioci međunarodne pravde (a njihov centar i njihovi inspiratori  zna se gde su) osećaju podjednako i prema građanima ovakve Srbije, kao prema njenim vlastodršcima?Ili je, u oba slučaja, reč ne o moralnoj superiornosti već o nečem drugom? O nečem toliko politički „nekorektnom“, da se uz strepnju obilazi i o tome – ćuti… Ima li tu – ako ne govora mržnje, možda takvih osećanja kao što su teskobe, nerazumevanja, mržnje, čak i strahovi?
U priči o navodnom preziru i ružnoći, prećutan je strah kao emocija – psihološki temelj pomenutom socijalnom osećanju što se zove prezirom i nadmoćnim odbacivanjem. Da li oni koji ne vole ni srpske vlastodršce, kao što ne vole i ne razumeju srpsku istoriju, kulturu, mitove, legende i vrline,  i nastoje da Srbe promene, njihovu psihološku matricu rasture i (prema svom liku?) ponovo sastave, zapravo osećaju taj iracionalni strah ili štogod slično što se može osetiti pred snagom razlika? Ko su oni tako moćni da im uopšte može pasti na pamet da prevaspitavaju i moralno usavršavaju čitave narode, a da pri tom nisu propovednici neke velike globalno ustoličene religije? Svetske „misionare“ i nosioce ideja „slobode i demokratije“danas lako prepoznajemo u velikim zapadnim silama. Znamo da se ne ustručavaju da, i milom i silom, neke vrednosti svoje kulture daruju svetu. Za Srbe može biti poučna priča koja je upravo po hapšenju generala Mladića osvanula u novinama – dajući možda, ma kako bizarno zvučala, deo odgovora na pitanje :  Kako se stvara ova pomenuta imperijalna civilizacija, posebno njena najmoćnija država čije pamćenje je inače kraće od našeg, simboli nimalo postojaniji od naših, a sistemi vrednosti, ukoliko o kapitalu i pohlepi nije reč,  postojani koliko je to i tržišno profitabilna roba koja se menja iz sezone u sezonu?

I RAZARANJE KAO MODEL „PROGRESA“
„Na izložbi izuma i kurioziteta MIT-a su i ostaci klavira koje studenti, po tradiciji ustanovljenoj 1972. godine, jednom godišnje bacaju sa šestog sprata na pločnik, kako bi „proučavali rezultat udara“. Ovu rečenicu svog dopisnika iz Vašingtona objavljuje „Politika“ u prošlom subotnjem Kulturnom dodatku. Kakve  to veze ima sa našim razmatranjem senki beščašća oko jednog hapšenja? Šta je MIT i ko su studenti sa ovako „umnom“ i hvale vrednom strašću i tradicijom?
Ukratko, ova priča – dubokim divljenjem za predmet svog teksta prožetog beogradskog novinara – neupućenima kaže:  MIT (Masačusetski institut tehnologije) je slavna i toliko moćna i uticajna institucija Amerike, da se njeno osnivanje (1865. godine) ovde razjašnjava kao jedan od ukupno dva događaja što „su u najvećoj meri doprineli da Amerika postane ovo što je danas: vodeća svetska demokratija i glavna industrijska i tehnološka sila“. Citiramo: „Mnogo toga što je u minulom veku i tamo zamišljeno i napravljeno, ugrađeno je u današnju američku tehnološku i vojnu nadmoć“. Pod ovim krovom – predvodnikom budućnosti  „pomeraju se granice postojećeg sveta, proširuje i oslobađa ljudski potencijal“. Naravno, ne čini i ne stvara ovaj pobednički duh najmoćnijeg dela jenkijevske upravljačke elite samo to što tako violentno eksperimentiše sunovraćujući u bezdan skupe i komplikovane stvari, ali rečeni detalj ostaje važan i nesumnjivo paradigmatičan za razumevanje njenog duha i naravi. Dopisnik, ne bez razloga, postavlja retoričko pitanje: da li današnja povezanost sa Pentagonom diskredituje MIT, a potom – nimalo slučajno- citira upravo mišljenje filozofa Noama Čomskog, jednog od predavača MIT-a (filologija), velikog aktivistu i kritičara Pentagona, koji kaže: „Ono što se ne razume. To je da je uloga Pentagona u velikoj meri razvoj tehnologija budućnosti, kao i da je MIT veoma slobodno i otvoreno mesto“.
U ovom Univerzitetu, simbolu SAD i njene stravične i nasilne globalne moći, školuje se i formira američko vođstvo, koje se, na vrhunci uzbuđenja i zabave, posvećuje destrukcijom na ivici razuma i smisla. Znamo, pravila u svetu su takva, da je ova elita slobodna da čini šta hoće! Neobično je i pažnje vredno to„svetlo“ koje detalj sa bacanjem klavira na pločnik, a potom izučavanja „rezultata udara“ baca upravo na hvaljeni duh slobode i destrukcije, koju potom koncentrično, valjda, širi po svetu!? Jesu li to putevi kojima se  vaspitava slavna „protestantska radna etika“ i još slavniji duh demokratije i čovekove, ničim sputane, slobode? One slobode i demokratije u čije se ime vode ratovi i instaliraju poželjne  vrednosti. Razaranje, kao igra (pa sve dok igra ne postane ozbiljna navika i matrica) uz stvaranje, pa i proučavanje ostataka razaranja. Šta sve ne poleti na nekakav široko i metaforično shvaćeni „ pločnik“?
Kada je o reč o odnosu „celine i detalja“, upravo se povodom hapšenja generala Mladića i seirenja pojedinih Srba, koji su ovaj čin protumačili kao sjajan, ali zakasneli trijumf pravde nad zločinom i krvnikom, razvila zanimljiva i još neokončana polemika oko ovih pojmova. Reč je o propagandnoj laži koju je dramski pisac Biljana Srbljanović ponovila u svom angažovanom i teškom ruženju Ratka Mladića. Prema ovoj laži, poznata fotografija na kojoj je prikazano kako general miluje plavokosog muslimanskog dečaka ima strašan epilog : „Dečakova lobanja se ubrzo zakotrljala nedaleko od ovog mesta“. Kada je svedočenjem ovog dečaka koji to odavno više nije, danas otkriveno o kakvoj je čudovišnoj kleveti reč, i kako su u njeno širenje upleteni i navodno važni ljudi iz predsednikovog okruženja, jedan autor je napisao i ove redove: „Ponekad se slika celine otkriva u detaljima. Baš takav detalj je priča o Izudinu Aliću (plavokosom dečaku). Na njima je zasnovana struktura moći u svetu, moralnost Haškog tribunala, Rezolucije o Srebrenici, Tadićevog poklonjenja u Potočarima, budućnost srpskog naroda , položaj Republike Srpske“. Nije ovaj autor, inače saradnik Instituta za izučavanje stradanja srpskog naroda u dvadesetom veku, ni pomenuo da je na takvim i sličnim detaljima zasnovano i rešavanje sudbine generala Ratka Mladića, u čiju zaslugu se bez ustezanja ubraja i stvaranje Srpske, i spašavanje srpskog naroda na prostorima preko Drine. Kao prilog priči o detaljima koji uvek odaju celinu, uz rizik da će poređenje biti ocenjeno kao besmisleno, vraćamo se na „mali isečak“ tradicije koju neguje najmoćnija, ne samo univerzitetska institucija Amerike. Da li je i Ratko danas, Radovan nedavno, pa ranije i –  Slobodan tek jedan zaošijani „predmet“za potonje „proučavanje rezultata udara“, pažljivo smišljenog i projektovanog u krajnje utilitarne i pohlepno uprepodobljene  svrhe?Isto pitanje može da važi i za Srbiju? Kao idejno teško konfuznu i moralno devastiranu zemlju što je upravo sada načinila korak na koji je navodno bila svojim zakonima i insistiranjem „Međunarodne zajednice“obavezna, ali je istovremeno svetu i sebi predstavila lice kojeg se mirno i natenane u nastupajuće vreme može i mora – stideti.