Žuti Đurđevdan

Piše Milorad Vučelić

Srbi su savremeno istorijsko doba započeli sa Crnim Đorđem ili Karađorđem, kako su ga tada Turci, što se njih tiče, s pravom i punim pokrićem nazvali. Od tada, pa sve do danas niko Đorđa, a pogotovo Svetog Đorđa, Svetog velikomučenika Georgija, nije farbao bilo kakvom novom bojom ili, ne daj Bože, potpuno slikom falsifikovao. Bio je Srbima  mio takav kakav je oduvek bio.
S pravom i punim pokrićem kažem – sve do danas. Sve dotle dok ga današnji režim i njegova glavna vladajuća stranka ove godine ne obojiše u – žuto. Pokušavaju ljudi da od Svetog Đorđa koji probada aždaju naprave nekakvog žutog Đorđa bez koplja, i kako se pravda i izvinjava aždaji, te više liči na njenog kućnog ljubimca nego na viteza i borca. U najboljem slučaju i u tom njihovom modernom tumačenju u pitanju je rezolutno izvinjavajući i dosledno ponizni pojedinac i „vojevač“ (reč do sada nepoznata u rečniku srpskog jezika, a koju je za svoju i stranačku ovogodišnju slavsku priliku nadahnuto skovao sam Boris Tadić i darovao je srpskom narodu na dalju upotrebu, ma šta ona značila) koji umesto koplja u ruci drži nešto poput maslinovog prutića i nudi pismeno izvinjenje svakom ko naiđe ili iznenada bane u Srbiju.
Iz kolektivnog sećanja i priča poznata su i neka druga rešenja koja su se primenjivala na Đurđevdan. Tako je jednom prilikom u Kninu na Đurđevdan neko sa pacifističkim izgovorom i objašnjenjem odbio da celiva ikonu Svetog Đorđa. Tada ne izdrža jedan od prisutnih, pa reče: „Pa ako nećeš sveca, poljubi onda konja, bruko jedna, oca ti očinoga“! Kad već neko neće na Đurđevdan da ljubi Svetog Đorđa, uvek ima izbor, recimo da kao dokazani ljubitelj životinja – poljubi konja.
Pokušaj suštinskog požutavanja Đurđevdana jeste možda nekom sramotan ili nedostojan, ali nije iznenađujući. Kako može biti iznenađujući kada to rade isti oni koji su odavno pristali na to da najgori „intelektualni“, ljudski i politički ološ naziva Njegoša pesnikom genocida; da za delo Iva Andrića kaže da je Bosni nanelo više zla i nesreće nego sve vojske koje su preko nje prolazile; da u Gavrilu Principu „zajedno sa njegovim urotničkim drugovima vidi neobičnu sličnost sa današnjim terorističkim fanaticima“, poput Bina Ladena; da proteruje Svetog Savu iz škola i sa delova teritorije Srbije; da vožda Karađorđa naziva „običnim zlikovcem“ koji je pre „202 godine izvršio genocid nad Bošnjacima“…
Među tim i takvim ljudima, što u Beogradu, što negde drugde, današnje režimlije traže i nalaze političke saveznike ili, pak, političke partnere kojima se uporno izvinjavaju. Pomenuta, a i mnoga druga „saznanja“, otkrića i ocene, već se kodifikuju i sručuju u slivnike udžbenika iz kojih će srpski đaci koliko sutra učiti istoriju.
Po toj i takvoj matrici taj isti režim pokušava uporno da od poslednjih  kapitulantskih jadova, nesrećnika i diletanata napravi Obiliće, od sramnih izvršiteljica tuđih mračnih naloga Kosovke devojke, a od njenih pomagačica Vile Ravijojle. Sve to jednim svojevrsnim, pravim ili „mentalnim botoksom i filerom“, kako je to u intervjuu u ovom broju „Pečata“ rekao Matija Bećković.
Naravno da će se neko prisetiti Vuka Brankovića i da će njegovu faktičku i metaforičku figuru i simboliku potražiti u ponašanju srpskog režima u odnosu na Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku. I čudiće se što ga ne pomenuh. Nisam nikako, ne dao Bog, zaboravio na Brankovića, ali odnos aktuelnih srpskih vlasti prema Republici Srpskoj daleko je ispod nivoa svakog poređenja, pa čak i onog s Vukom Brankovićem. O aktuelnoj izdaji i gmazovskoj predaji Kosova i Metohije i njenim neposrednim akterima i njihovim opslužiteljima, neću ni da govorim, niti je to bilo kome normalnom i odgovornom potrebno.
Možda ovo ukupno požutavanje srpske istorije, ikona i Đurđevdana podstakne ponovo našeg etnologa Dragomira Antonića da potraži njegovu skrivenu šifru, baš kao što to čini u prošlom i ovom broju „Pečata“, nadahnutim dešifrovanjem Njegoševih reči – „Neka bude što biti ne može!“
Možda nekog na razmišljanje podstakne i Tadićev predlog da se Hram Svetog Save „ ne oslikava u tehnici mozaika“ jer je to „izuzetno skup i dugotrajan proces“, nego da se to uradi „laserskim putem“, poput nekog svojevrsnog lajt šoua iz velikih diskoteka. I kaže tako inovativno i  izuzetno nadahnuti Tadić da je o tome već razgovarao sa patrijarhom Irinejom i članovima Sinoda! Narod bi blago i uzdržano rekao „besposlen pop i jariće krsti“, a malo reskije drugi bi kazali: „Oprosti im Bože, ne znaju šta rade“. Da nam se ne bi pripisalo da smo „dežurni kritičari“ i da nemamo poštovanja prema ovako genijalnim zamislima, hajde da  i mi pripomognemo pomenutim zamišljenim akterima ovih predloga. Što da se te stvari rade polovično?! Treba razmotriti da i pop u crkvi bude elektronski proizveden, i virtuelan. I ne samo pop. I   narod i vernici bi u crkvi mogli biti elektronski i laserski proizvedeni.
U svakom slučaju jako je dobro što ovaj režim gotovo ni na koji način ne slavi, niti obeležava Dan pobede. Ima u tome neke više pravde. Iz sveže požutelog rečnika, sa sve novogovorom i pretvaranjem zavojevača u vojevača, iščilela je reč Pobeda, a u šta se pretvorila vidimo. I ne pomišljajte da je „kapitulacija“ ta reč u koju se pobeda premetnula; jer to je za ovo što se dešava danas ozbiljan i odgovoran čin.
Na celom Balkanu sve više počinje da se razvija i raste jedna sasvim nova vrsta mržnje prema Srbiji. Ta mržnja je do sada u istoriji nepoznata i uzrokuje je dosledno ponašanje srpskog režima u poslednje tri godine. I što je još gore od svega, prvi put u istoriji ta mržnja ili bar velika  netrpeljivost – više je nego zaslužena.
Naime, srpski režim jednostavno rečeno pristaje na sve. Reč „ne“ izbačena je iz njihovog rečnika. Jedino taj nacionalni resurs ne koriste i ne satiru. Sve što bilo ko iz Vašingtona, Brisela ili Istambula, Pešte, Minhena ili Beča, pa čak i Kacinove Ljubljane poželi ili zatraži, oni odmah ispune. Najčešće i pre nego što bilo ko šta zatraži oni, po pretpostavci udovoljavanja nečijoj  želji, već potrče u susret njihovom ispunjavanju. Po pravilu i odreda sve što čine, čine protiv interesa Srbije i srpskog naroda. Po tačnoj meri njihovih mogućnosti i mizernih sposobnosti, što ponekad izazove izvesnu zabludu ili zabunu u narodu da su nešto učinili po svome. No, oni se munjevito isprave i izvine i vidimo da je problem pred kojim smo se našli nastao zbog njihove totalne inferiornosti i trapavosti, a ne na osnovu neke namere da nešto od onog naloženog drugačije urade.
Ako se neko drugi na Balkanu bilo čemu što se od njih traži i zahteva usprotivi, odmah im stiže ljutiti prekor i upozorenje: Šta to ne možete! Kako ne možete!? Pa kako može srpski režim da udovolji svemu što poželimo, a vi nećete ili ne možete?! Nema toga što oni kad mi zatražimo nisu spremni da urade, a vi se tu nešto nećkate i predomišljate!
Srbija je po tome i izvesno s punim pokrićem počašćena titulom lidera u regionu.
Kao što vidite, uvodnik se mora uvek završiti optimistički, pa je tako i ovoga puta.