Vašar muzičkog i drugog neukusa

Piše Miodrag Zarković

Evropa na malom ekranu

Devedesete su od ovog današnjeg vremena bile bolje najmanje u jednom: onomad nismo učestvovali na „Evroviziji“. Čuj, nismo učestvovali – bili smo zaboravili na taj vašar skorojevićkog neukusa savremene Evrope, kontinenta koji je za poslednjih pet ili šest decenija u muzičkom smislu propao možda i više nego u ekonomskom, ideološkom i političkom.
„Evrovizija“ je ubedljiv dokaz da se panevropske ideje, izuzev u sportskim takmičenjima, obično izopače u nešto sramotno i nakazno.  To je manifestacija koja nemilosrdno napada bezmalo sva čula svojih gledalaca, izloženih otužnom kreveljenju i nakaradnim frizurama nazovi pevača, prenakićenim kostimima njihovih pratećih trupa, te prostačkoj izveštačenosti voditelja…
Nama i nije neka uteha to što već godinama šaljemo takmičare koji su tamo među najpristojnijima, pošto se od ovog sumanutog cirkusa možete odbraniti samo neučestvovanjem. Srećom po Srbiju, značajan deo njenog stanovništva izgleda da proteklog vikenda nije učestvovao u „Evroviziji“, zahvaljujući Novaku Đokoviću, koji je igrao rimsko polufinale protiv Endija Mareja u isto vreme kada je išlo i finalno veče onog muzičkog cirkusa. U trenutku kada je Đokovićev i Marejev meč završen, Zvezdarom su se, a na oduševljenje autora ovog teksta koji tamo živi, prolomili urlici oduševljenja. Verovatno je tako bilo i u drugim delovima Beograda, pa i ostalim gradovima naše zemlje. Što će reći da je srpskom gledalištu izgleda bilo zanimljivije da gleda Đokovića kako nastavlja pobednički niz, nego Evropu kako nastavlja da ponižava samu sebe.

***
Gradska televizija, poverena na milost i nemilost Aleksandru „Od trača do istine“ Timofejevu, prikazala je u udarnim vikend terminima snimak koncerta Vlade Divjana! I u subotu i u nedelju, od 21 čas, vrli „Studio B“ nije imao svojoj publici da ponudi išta korisnije ili aktuelnije od mlake svirke jednog ocvalog muzičara, koji nikada, pa ni pre dvadesetak godina, nije bio preterano zanimljiv, energičan, tiražan ili na bilo koji drugi način značajan. Izuzev time što je on muzička perjanica LDP (pogotovo od kako Vesna Pešić, njegova jedina dotadašnja konkurencija, rasteže slogove kao samostalni poslanik), zaista ne znam čime je to Divjan zadužio „Studio B“, pa da njegovom koncertu pripadne najgledaniji – odnosno, u slučaju svega što uređuje Timofejev, najmanje negledan – termin.
Skoro da sam siguran, međutim, da ovde nije reč tek o pukom uredničkom promašaju. Rekao bih da ima tu još nečega. Zato bih, kao dugogodišnji poreski obveznik grada Beograda, bio neizmerno zahvalan odgovarajućim istražnim organima kada bi ispitali da li je gradska televizija nekome platila taj snimak na ime autorskih prava. Ako jeste, a verovatno jeste, možda je reč samo o bahatoj nebrizi, nezamislivoj na nekoj privatnoj televiziji, gde bi vlasnik sasvim sigurno odrubio glavu tom geniju kojem bi palo na pamet da udarne termine arči na snimak bajatog koncerta istrošenog rokera; a možda je reč i o kakvom ozbiljnijem prekršaju.

Један коментар

  1. Avatar

    … lep tekst, sad pazite da ne zakasnite na reprizu Zvezda Granda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *