Specijalni izveštač: Milorad Dodik

Piše Miodrag Zarković

Senzacionalno gostovanje premijera Republike Srpske u „Utisku nedelje“ obeležilo je proteklu televizijsku sedmicu

Često slušamo pritužbe ovih ili onih političkih ili društvenih činilaca da se nalaze pod medijskom blokadom, tj. da im je neka „viša sila“ uskratila pristup glasilima i praktično ih isključila sa javne scene. Pritužbe su u velikoj meri sasvim opravdane, pošto sile koje nekada i jesu više (Đilas i Krstić), a nekada sasvim prosečnog rasta (Šaper, recimo), zaista imaju robovlasničku svemoć nad srpskim sredstvima informisanja, iz kojih uspešno proteruju sve što bi moglo da remeti samrtnu evrointegracionu uravnilovku.
Nikada, međutim, ovdašnji politički ili društveni entiteti nisu bili izloženi tako surovom medijskom progonu kao jedan državni entitet, i to baš onaj za koji bi naša javnost trebalo da pokazuje neprolazno zanimanje – Republika Srpska.
Šta prosečan stanovnik Srbije uopšte zna o Republici Srpskoj?! Malo toga. Znamo da su tamošnji Srbi zarobljeni u državnoj zajednici od koje im se diže kosa na glavi; da se kuso i repato urotilo da im oduzme sve ono za šta su se izborili devedesetih; i znamo da im je premijer malo-malo, pa Milorad Dodik. E, upravo je Dodik bio gost poslednjeg „Utiska nedelje“, gde nam je osvežavajuće spontanim manirom pokazao koliko u stvari ne znamo o Republici Srpskoj i nevoljama tamošnjih Srba.
To nisu obične nevolje. To su izazovi pred kojima bi „junaci“ poput Božidara Đelića, Čedomira Jovanovića ili Dušana Petrovića utekli glavom i „belim šengenom“ bez obzira. To su „biti ili ne biti“ dileme svakog bogovetnog dana: okupatorska samovolja stranih nameštenika, zloslutna agresivnost sarajevske administracije, spletke i zavere krvoločnog diplomatskog kora – svemu je tome Republika Srpska neprekidno izložena. A mi u Srbiji o svemu tome, da se ne lažemo, nemamo pojma.
U nepuna dva sata, koliko je trajala emisija, Dodik je prilično neuvijeno, nadugačko i naširoko, a opet jezgrovito, svedočio o zastrašujućim okolnostima koje su navele Republiku Srpsku da posegne za referendumom kako bi odbranila svoje pravo na postojanje. Normalno da su ta dva sata bila više nego nedovoljna da nam nadoknade propuste u informisanju, ali nam je Dodik barem donekle približio surovu realnost svojih zemljaka. Naše braće.
Svako dobronameran morao je na kraju emisije da se zapita kako je moguće da o nepočinstvima Valentina Incka, Pedija Ešdauna, Harisa Silajdžića i njima sličnih, beogradska glasila izveštavaju nimalo, ili ni toliko. Zaista, čime je Republika Srpska zaslužila da bude toliko izopštena sa naše javne scene? Kako je moguće da ovdašnji mediji ignorišu Banjaluku u tolikoj meri, da nam je najkorisniji dopisnik odande – premijer Republike Srpske?!

***
S druge strane, u istoj toj emisiji lepo se videlo gde su ukorenjeni mnogi problemi srpskih medija. Naime, najzanimljivije pitanje Miloradu Dodiku nije postavila voditeljka Olja Bećković, koja je, inače, sve vreme pokušavala (i nije uspela) samo jedno: da uplaši premijera Srpske mogućim posledicama predstojećeg referenduma. Ne, najzanimljivije pitanje postavila je gledateljka koja se, valjda je bila druga po redu, javila da glasa za najjači utisak. Pitanje se odnosilo na podršku zvaničnog Beograda, tj. Borisa Tadića lično: da li najevropskiji predsednik naših naroda i narodnosti više pomaže ili odmaže Republici Srpskoj. Koliko je to pitanje pogodilo suštinu, videlo se i po tome što je to bio jedini Dodikov odgovor koji je bio smušen, neprecizan i proračunat tako da nikoga ne uznemiri (rekao je nešto u stilu da je zadovoljan time što se srpska vlast zalaže za poštovanje Dejtonskog sporazuma).
Možda je neverovatno da se Olja Bećković u prethodnih sat i po nije sama setila da Dodiku postavi to pitanje. Mada, možda i nije neverovatno. Možda se i setila. Ali se onda odmah setila i onih sila. Viših i srednje visokih, svejedno.

***
„B92“, inače, više nije ona stara „B92“, nego je to sada nova „B92“. Tako nam se barem sugerisalo proteklih nedelja, u kampanji koja je posebno najavljivala deveti maj kao dan preokreta, kada će „B92“ osvanuti u novom ruhu.
Deveti maj je stigao, a jedino što se promenilo jeste ruho. Nov je studio i nove su boje. Sve ostalo je isto kao što je i bilo: naruži Srbiju, minimiziraj Rusiju, slušaj Ameriku. Barem je tog dana, dok je ceo svet obeležavao godišnjicu poraza fašizma u Drugom svetskom ratu, izgledalo kao da „B92“ ni za jotu nije promenila svoju već ozloglašenu uređivačku politiku. A samo bi ta promena mogla da pred izmučenim gledalištem opravda onaj pridev „nova“.