REFERENDUM U RS Ni konfrontacija, ni kapitulacija

Piše Predrag Nikolić

Dogovorom između Milorada Dodika i Ketrin Ešton Brisel je priznao da i Banjaluku, a ne samo Sarajevo doživljava kao partnera

„Onde gde nema nikakve borbe, ne može biti ni pobede“.
Bjornstjerne Bjornson

Priča oko referenduma još uvek zaokuplja javnost BiH. Komentari i analize i dalje pristižu. I dok vlast na dogovor između Dodika i Eštonove gleda kao na pobedu politike usmerene na dijalog nad politikom pretnji i ultimatuma, opozicija je veoma jasna – ovo je najveći Dodikov poraz u njegovoj političkoj karijeri.

IZMEĐU SUKOBA I KAPITULACIJE
Predsednik PDP-a Mladen Ivanić izjavio je da je Dodik ovim debaklom izgubio sve, devalvirao Narodnu skupštinu i instituciju referenduma, te dao legitimitet budućim zahtevima koji se realno mogu očekivati, a to je formiranje Vrhovnog suda BiH. Ipak, politički najteže kvalifikacije izrekao je Dragan Čavić, predsednik Demokratske partije i bivši predsednik RS.
Referendumski rasplet za njega je „kapitulacija RS i manifestacija poraza Milorada Dodika i njegove politike koja je nepromišljena, kratkoročna i avanturistička“. Za Čavića je nacionalna retorika Dodika i njegovih sledbenika lažna, a narod je svesno prevaren. Naravno, Čavić je pokušao i da poentira ističući da je na vreme ukazivao da je referendum nepotreban i da se njime osim konfrontacije sa Zapadom neće ništa postići.
Predsednik najveće opozicione stranke SDS-a Mladen Bosić je, pred dolazak Eštonove i isticanje Inckovog ultimatuma, upozorio da se u slučaju produbljivanja krize neće moći naći izlaz, dodajući da će SDS podržati referendum, ali i da je ta stranka spremna da razgovara o odlaganju referenduma na dva do tri meseca, radi dugoročnih interesa RS. Lider SDS-a je, tom prilikom, pozvao predstavnike EU na dijalog kako bi došlo do nekog logičnog rešenja, izražavajući nadu da će Incko odustati od poništavanja odluke o referendumu. Posle sporazuma Dodik – Ešton, Bosić je, ne pominjući nikog poimenično, u suštini izneo iste ocene kao Ivanić, a Glavni odbor te stranke založio se za donošenje Zakona o referendumu kojim bi se onemogućile manipulacije i devalviranje instituta referenduma, kao i donošenje odluka nepovoljnih po RS od strane političara pod spoljnim pritiskom.

INCKOVO PUCANJE IZ PRAZNE PUŠKE
Da li je opozicija u pravu i koliko je RS dobila, a šta izgubila, biće još dugo predmet analiza, ali ono što se već na prvi pogled može reći, RS generalno nije gubitnik. Ukoliko EU i deo Međunarodne zajednice ne bude insistirao na stvaranju funkcionalne centralizovane države kao uslova za dobijanje statusa kandidata što, sudeći po prvim komentarima iz Brisela, verovatno neće biti slučaj, onda će Dodik iz cele situacije profitirati. Može se reći i da je Dodik u velikoj meri dobitnik ove partije šaha jer se sve desilo u direktnoj komunikaciji sa EU, koja ranije nije pokazivala preteranu ili čak nikakvu spremnost na kompromis, a sada se do njega došlo kroz direktne razgovore baronese Ešton sa Dodikom, i to u Banjaluci.
Od sankcija koje je najavljivao Incko i korišćenja „Bonskih ovlaštenja“ protiv čelnika RS, očito, nema ništa. Kako reče Miroslav Lajčak: „Među članicama EU je prevladalo mišljenje da se ide ka rešenju koje ne podrazumeva eskalaciju prilika, baziranom na evropskim principima i bez uslovljavanja bilo od RS ili nekoga sa strane“.Čitajući između redova Lajčakovu izjavu i analizirajući izjave američkih zvaničnika jasno je da je Incko bio pod velikim pritiskom nekih zemalja iz Veća za implementaciju mira (čitaj Amerike i Turske) da zauzme tvrd stav, iskoristi mogućnosti koje mu pružaju „Bonska ovlašćenja“ i preduzme oštre sankcije prema Dodiku, uključujući i smenu predsednika RS ukoliko on ne popusti.
Međutim, očito su se u EU pitali šta dalje? Šta ako oni sankcionisanjem Dodika proizvedu još veće konfrontacije? Verovatno su u EU, budući da Dodik sa svojim koalicionim partnerima ima komotnu skupštinsku većinu i ogromnu popularnost u RS, ozbiljno shvatili Dodikove pretnje bojkota zajedničkih institucija BiH i pravilno procenili da bi to opasno produbilo krizu. Sve to je, nema sumnje, bilo sadržaj čak trosatnog razgovora Eštonove sa Inckom pre njenog puta u Banjaluku, tokom kojeg je ona podsetila Incka da on zastupa i interese EU, a ne samo Veća za implementaciju mira i da je stav EU, ipak, blaži pristup Dodiku. To, evropsko odbijanje da i nadalje budu samo ispostava koja će slepo ispunjavati zamisli velikog američkog brata, rekao bih, glavni je dobitak RS.

PARTNERSTVO KROZ DIJALOG
RS postaje partner EU i upravo u tome je značaj „strukturnog dijaloga“ o reformi pravosuđa koji je Eštonova najavila. Taj dijalog će se odvijati u Banjaluci, ne u Sarajevu, što je još jedan, veoma bitan uspeh pre svega na medijskom planu, jer će najviši evropski zvaničnici, počev od Filea pa nadalje, sve češće pristizati u glavni grad RS. Druga važna stvar je da RS nije odustala od zaključaka koje je Narodna skupština usvojila 13. aprila ove godine.
U zaključcima se, između ostalog, traži ukidanje OHR-a, osuđuje zloupotreba „Bonskih ovlašćenja“ od strane tekućeg i prethodnih visokih predstavnika, konstatuje da RS kao potpisnica Aneksa 4 Dejtonskog sporazuma nije postigla sporazum o prenosu nadležnosti za Sud i Tužilaštvo BiH na nivo BiH, ističe pravo RS na referendum, te nalaže Vladi RS uspostavljanje fonda za pružanje pomoći porodicama optuženih za ratne zločine.
Poništavanje zaključaka je bio glavni zahtev američke strane do kojeg, ipak, nije došlo. Dodik je Eštonovoj dao obećanje da će zaključke proslediti Skupštini na ponovno razmatranje, bez obaveze njihove promene ili suspenzije. Drugim rečima, Dodik jeste dobio po prstima u Savetu bezbednosti UN, ali Zakon o pravu na referendum u RS ostao je netaknut.

LABUDOVA PESMA OHR-a
Treće, Dodik jeste popustio, a referendum je odložen i iz te činjenice moglo bi se zaključiti da je iz ove partije visokog političkog uloga Incko izašao kao pobednik. Jer, upravo je to tražio. Međutim, to je samo naizgled tako. Incko je pretio, ali i ostao samo na pretnjama. Do rešenja se stiglo tek kada je EU pritekla u pomoć, a visoki predstavnik gurnut u stranu. Neostvarene Inckove pretnje su, verovatno, poslednji čin sahranjivanja dosadašnje politike „jake intervencije“ tzv. „međunarodne zajednice“ u BiH. I Evropljanima je valjda jasno da OHR više ne egzistira kao efikasna politička snaga u BiH.
OHR je odavno deo problema i prepreka za ostvarenje bilo kakvog rešenja u BiH sa visokim predstavnicima sviklim da se mešaju u lokalne probleme bez podrobnije analize, šta se tim ad hok rešenjima dobija. Verovatno će, u skladu sa sve različitijim stavovima oko budućnosti BiH, sve više bledeti značaj ekspertskog mišljenja OHR-a na osnovu kojeg su se u evropskim metropolama, vrlo često, kreirali konačni stavovi prema BiH. OHR je, izgleda, otpevao svoju labudovu pesmu.
Govorka se da će OHR formalno ostati, a da će Incko biti vraćen u Beč i iz Beča nametati demokratiju preko „Bonskih ovlašćenja“. To je nonsens. Prebrođena kriza će, verovatno, biti dobra prilika za Evropljane da sagledaju sve slabosti i zablude svoje dosadašnje „bosanske politike“. Multietnička Bosna se ne može nametnuti odozgo, merama Visokog predstavnika, koje muslimanska strana shvata kao podršku ostvarenju njihovih nerealnih zahteva na uštrb srpskih i hrvatskih interesa. Prostor za neku vrstu međunarodnog monitoringa u BiH, verovatno, još uvek postoji, ali prisustvo vrhovnog arbitra, čija reč je neporeciva, a odluke izvan svake kritike, neprihvatljivo je i nespojivo sa evropskim principima.

VREME ZA PREISPITIVANJE
Dolazi vreme preispitivanja. Za sve, ali ipak za druge u većoj meri nego za Dodika. Evropljani, ako ne žele bure baruta u svom dvorištu, moraju preispitati dosadašnju politiku i stav prema RS. Evropa mora da uvaži strahove RS i da shvati da pozivi Republike Srpske za referendumom nisu ništa drugo do odgovor na pozive za ukidanjem Republike Srpske od strane političara iz Federacije BiH. Mora se, takođe, napustiti dosadašnja politika stalnog menjanja uslova za pristupanje BiH Evropskoj uniji, što i kod umerenih Srba stvara osećaj da se Međunarodnoj zajednici ne može verovati. Umesto što nameće implementaciju kanadskog sistema porodične medicine, potpuno neadekvatan za BiH, EU bi mogla primeniti neka od kanadskih ustavnih rešenja koja su uvažila zahteve frankofonske Kanade za zaštitom njihove kulturne, obrazovne i fizičke bezbednosti.
Lagumdžija bi trebalo da preispita svrsishodnost daljeg insistiranja na politici za koju ne postoji konsenzus. Poslednji događaji su pokazali da u Međunarodnoj zajednici ne postoji jedinstven stav koji može naterati Dodika i druge predstavnike RS da prihvate nešto što narod ne želi, tako da je Lagumdžijino nepristajanje na kompromis i neprihvatanje legitimnih predstavnika druga dva naroda više srljanje u propast nego racionalna politika.
Preispitati se mora i opozicija u RS. Ona se mora izlečiti od stereotipa da je Visoki predstavnik svemoćni Bog koji može sve što hoće, a to što hoće i nametne, da je samo po sebi neupitno, tj. da se ne može menjati. Poslednje reči iz zaključaka Glavnog odbora SDS-a su upravo ono što opozicija mora menjati kod sebe. Opozicija je takođe, deo sistema i kao takva nosi deo odgovornosti za stanje naroda i državne građevine. Obično je opozicija radikalnija od vlasti. Neobično je da je u RS to obrnuto. Tu ona poziva na povlačenje ili odustajanje od bitke.
Svet se preobrazio od unipolarnog u policentričan. Vreme je da to u punom obimu uvide i u opoziciji. Pedi Ešdaun je relikt vremena koje je, srećom, bespovratno za nama. A delotvornost Inckove moći ni približno nije kao nekadašnjih Visokih predstavnika. Minuli događaji su, utisak je, pokazali da borbu nije trebalo izbegavati, a i da je Dodik odabrao pravi trenutak. Nije došlo do ozbiljne konfrontacije, a svakako ni do kapitulacije RS. Rezultat je formalno nerešen, ali suštinski ipak ide u prilog Srpske. Kao da je sa jakim protivnikom igrala nerešeno kod njega u gostima!