Pustićemo ti malo krvi, sokole moj

Piše Rajko Petrov Nogo

O sukobu sa Makom Dizdarom

Mak Dizdar

Pri­čao mi je Ra­do­van Ka­ra­džić da mu se se­dam­de­se­te, sad sve­jed­no ko­je, ža­lio je­dan ko­so­o­ki ru­ski vrač, či­ji su pre­ci dav­no pri­mi­li pra­vo­sla­vlje, ko­ji je bi­o­e­ner­gi­jom le­čio sva­ko­ja­ke bo­le­sti, de­mon­stri­ra­ju­ći tu moć pred sa­ra­jev­skim le­ka­ri­ma u Ko­šev­skoj bol­ni­ci, ka­ko ne mo­že da sta­nu­je u Sa­ra­je­vu. Dok še­ta uli­ca­ma – a ta­kvi su ose­tlji­vi kao da im je ko­ža zgu­lje­na – ose­ća ta­la­se ne­tr­pe­lji­vo­sti ko­ja u va­zdu­hu ko­la. I ti ta­la­si se, ona­ko na­su­mi­ce, i na nje­ga ustre­mlju­ju. Od to­ga, uz­ne­mi­ren, ne mo­že da za­spi… Za­to sta­nu­je go­re, na br­di­ma. Sa­ra­je­vo je di­van grad – za br­zo po­be­ći iz nje­ga na šest kra­snih pla­ni­na, go­vo­rio je Sve­to­zar Ko­lje­vić. Da je Bo­sna ze­mlja u ko­joj su na­sla­ge mr­žnje ge­o­lo­ški pre­so­va­ne i da sa­mo če­ka­ju čas ka­da će, po­put gej­zi­ra, da šik­nu, zar ni­je ta­ko ne­ka­ko go­vo­rio i onaj An­dri­ćev Je­vre­jin u „Pi­smu iz 1920“. A mo­glo je bi­ti i iz 1914/1941/1991, i ko zna ko­je još pr­ve i po­sled­nje go­di­ne… U to­me sve­tu pre­tva­ra­nje je na­čin ži­vo­ta. Tu čak ni kli­ma ni­je za­jed­nič­ka. Slu­šao sam jed­no­ga ka­ko se ozbilj­no pi­ta: ako ki­ša pa­da, pa­da li i Hr­va­ti­ma… Dru­gi je opet u ne­kom ne­vre­me­nu bio zdvo­jan ka­ko da po­zdra­vi kom­ši­ju: ako ka­že po­mo­zbog, šta ti me­ni po­mo­zbog, ako ka­že mer­ha­ba, šta Vlah ima sa mer­ha­ba  – u tom se pri­ma­ko­še je­dan dru­go­me, pa će onaj što se ko­le­ba: zdra­vo­sva­nuo! Eto, na tom naj­ma­njem za­jed­nič­kom sa­dr­ži­te­lju, na tom zdra­vo­sva­nuo, ve­ko­vi­ma se, a i sad, još ma­lo dr­ži Bo­sna…
Za Me­šom Se­li­mo­vi­ćem u Be­o­grad je pre­šao Vo­ji­slav Lu­bar­da – zbog Gor­dog po­sr­ta­nja…

LICE BEZ IDENTITETA
Esad Ći­mić, so­ci­o­log, ka­te­go­rič­ki je tvr­dio da mu­sli­ma­ni ni­su na­ci­ja. Da su za­ka­sni­li da bu­du na­rod, a pre­u­ra­ni­li da bi bi­li na­ci­ja… Ći­mić se, ina­če, iz­ja­šnja­vao kao Hr­vat. A po­što je bio ože­njen mu­sli­man­kom, ša­lio se da ži­vi u me­šo­vi­tom bra­ku… Za ta­kve ori­gi­nal­no­sti zva­nič­na Bo­sna ni­je ima­la raz­u­me­va­nja. Usko­ro su Ći­mi­će­vi sta­vo­vi oštro osu­đe­ni… Kad je vrag od­neo ša­lu, je­dan nje­gov ko­le­ga sa fa­kul­te­ta, Arif Ta­no­vić, Her­ce­go­vac, kao i Ći­mić, te­šio ga je kao svo­ga da će – bio je u struk­tu­ra­ma, pa i sam zna – pr­vo da ga iz­ba­ce iz par­ti­je, za­tim sa po­sla, ali ne­će bi­ti hap­šen, ne­će bi­ti stre­ljan: Pu­sti­će­mo ti ma­lo kr­vi, so­ko­le moj! To va­lja raz­u­me­ti kao bo­san­sku ep­sku ko­mu­ni­stič­ku mi­lo­štu… Go­di­ne 1984. u Stu­dent­skom kul­tur­nom cen­tru, kod Mi­lo­ra­da Vu­če­li­ća, gle­da­ću po­zo­ri­šnu pred­sta­vu, dra­ma­ti­za­ci­ju Ći­mi­će­ve knji­ge „Po­li­ti­ka kao sud­bi­na“. Be­o­grad je pu­cao od sme­ha, a me­ni do sme­ha ni­je bi­lo… Na Kr­le­ži­no za­u­zi­ma­nje, Esad Ći­mić je pr­vo oti­šao na fa­kul­tet u Za­dar, za­tim u Be­o­grad, a on­da ko­nač­no u Za­greb. U Za­gre­bu je, ka­ko Ivan Ne­gri­šo­rac pi­še, mal­či­ce za­sen­čio oštri­nu i ja­snost svo­jih sta­vo­va.
U pro­le­će 1982. go­di­ne Vi­do­sav Ste­va­no­vić, no­vi glav­ni ured­nik „BIGZ-a“, po­zvao me je u svo­ju re­dak­ci­ju. To se ne za­bo­ra­vlja, ma šta Vi­do­sav da­nas o me­ni pi­sao i pri­čao. Ce­lu go­di­nu ra­ni­je mo­ja že­na mi go­vo­ri da me­ni ži­vo­ta u Sa­ra­je­vu ne­ma. U ju­nu 1982. go­di­ne de­fi­ni­tiv­no sam u Be­o­gra­du.
Za­tim je pre­šao No­vi­ca Pet­ko­vić. Za njim je u No­vi Sad, gde je pr­vo na­me­ra­vao da ode, sti­gla i taj­na par­tij­ska jav­ka: mi smo ga na­če­li, osta­vi­te nam ga da ga do­ku­su­ri­mo!
A za na­ma, pre nas i po­sle nas, dve­sta hi­lja­da du­ša, ne ra­ču­na­ju­ći one u ka­za­ma­ti­ma, lud­ni­ca­ma, ni one što su u mra­ku po­da­vlje­ni… Ne na­pu­šta se za­vi­čaj, ni br­do u ko­je gle­daš, od be­sa, već od ne­vo­lje…
Onaj se sli­kao sa de­di­nom šu­ba­rom, onaj sa stri­če­vom šaj­ka­čom, ono­me u ku­ći na­šli Ćo­si­će­vu knji­gu, ne­ko je u pla­ni­ni na si­no­vlje­vom ro­đen­da­nu za­pe­vao o Sin­đe­li­ću, baš kao onaj An­dri­ćev Mi­le o Ka­ra­đor­đu, ni­za­la se ro­bi­ja za ro­bi­jom, na­ro­či­to ka­da je va­lja­lo na­ći si­me­tri­je za isla­mi­ste ili uba­če­ne usta­še ko­ji po ki­ni­ma i sta­ni­ca­ma eks­plo­zi­vom pr­že lju­de. Vr­hu­nac je bio ka­da je Vo­ji­slav Še­šelj za neo­bja­vlje­ni tekst, ko­ji su uze­li iz nje­go­ve obi­je­ne la­di­ce, do­pao ko­li­ko li ono bi go­di­na Ze­ni­ce… Aj­de što su me­ne u po be­la da­na, kao li­ce bez iden­ti­te­ta, u po­li­cij­skoj sta­ni­ci du­go i mo­no­to­no tu­kla dva po­li­caj­ca, dva Sr­bi­na – jer u Se­re­bi­hi svak je tu­kao svo­je – eto, za­me­ni­li su me sa kri­mi­nal­cem za ko­jim su baš taj dan tra­ga­li… dža­be sam, iz­gle­da, dve go­di­ne, u ta­da vr­lo gle­da­noj omla­din­skoj emi­si­ji „Na ti“, sli­kao svo­je br­ko­ve. Pu­sti­će­mo ti ma­lo kr­vi, so­ko­le moj… Je­dan od te dvo­ji­ce ba­ti­na­ša ko­ji su sa mnom u po­li­cij­skoj sta­ni­ci dra­stič­no bi­li na ti, doc­ni­je će i kod Ra­do­va­na bi­ti ne­ki va­žan po­li­cij­ski bu­zdo­van. Re­kao sam Ra­do­va­nu: ne­ka ti ga, ra­dio je rev­no­sno za one, ra­di­će i za te­be.

ZABRINUTA PISMA
Sa mnom je to po­če­lo još od su­ko­ba sa Ma­kom Di­zda­rom. On je ta­da bio glav­ni ured­nik ča­so­pi­sa „Ži­vot“, a ja mla­di se­kre­tar Udru­že­nja knji­žev­ni­ka; kan­ce­la­ri­je su nam bi­le vra­ta do vra­ta u Ra­di­će­voj uli­ci na pe­tom spra­tu. Sve se ovo zbi­va uoči i za vre­me ma­sov­nog po­kre­ta u Hr­vat­skoj. Di­zdar se opre­de­lio kao hr­vat­ski pe­snik, nje­gov ro­đe­ni brat Ha­mid Di­zdar slo­vio je za srp­skog… Aj­de što je M. Di­zdar u „Ži­vo­tu“ ob­ja­vio onaj fa­mo­zni tekst Mu­ha­me­da Fi­li­po­vi­ća, ne­go što sva­ki čas, u me­seč­ni­ku gde je glav­ni ured­nik, ne­kad i na uvod­nom me­stu, ob­ja­vlju­je pa­ne­gi­ri­ke o svo­me Ka­me­nom spa­va­ču. Ka­žem mu da je to ne­do­stoj­no i da ću ga, ako ne pre­sta­ne, jav­no pre­ko­ri­ti. De, ako smi­ješ, ka­že. – Bez­be­li da smi­jem… Do­đe go­di­šnja skup­šti­na Udru­že­nja knji­žev­ni­ka. Odr­ža­va se, gle, gle, u Do­mu mi­li­ci­je na Dži­dži­kov­cu. Pri­su­stvu­ju i ne­ki ta­da­šnji po­li­tič­ki ka­pi­tal­ci, mu­ka mi je da im po­mi­njem ime­na, ne­ka ča­me u za­slu­že­nom za­bo­ra­vu. U dru­gom de­lu svog krat­kog iz­ve­šta­ja o ra­du do­tak­nem se i ča­so­pi­sa „Ži­vot“ i ka­žem bez uvi­ja­nja što sam Di­zda­ru obe­ćao. Pr­vo ta­jac, pa apla­uz. Do­gra­be to no­vi­ne. Sa­ra­jev­ske i za­gre­bač­ke dr­že nje­go­vu, be­o­grad­ske mal­či­ce i mo­ju stra­nu… Ja o ča­so­pi­su „Ži­vot“, Di­zdar o mo­joj na­ci­o­nal­noj i ver­skoj ne­tr­pe­lji­vo­sti. Vi­dim da se raz­u­me u sud­ske pa­ra­gra­fe, na­vo­di i pod ko­je spa­da to što sam re­kao… U jed­nom od­go­vo­ru pri­po­me­nem da sam ro­đen kad je rat bio za­vr­šen i da se, još ne­ro­đen, ni­sam sti­gao u ta­ko šta ume­ša­ti. Da ne znam, prem­da znam, a i ne ti­če me se, prem­da me se ti­če, sa kim je i u ko­jem ti­sku do­tič­ni u ra­tu su­ra­đi­vao… Ro­đen je u Sto­cu – i ovo ne is­ti­čem kao ka­kvu pred­nost, već kao tu­gu svo­ga de­tinj­stva – pa bi mo­gao zna­ti za mo­je iz­gi­nu­le uja­ke, o ko­ji­ma je u Her­ce­go­vi­ni pe­sma pe­va­na. Na po­men uja­ka, Di­zdar se uti­ša, ali čar­ši­ja po­če opa­ku ra­bo­tu. U te­le­fon­skim po­zi­vi­ma i ano­nim­nim pi­smi­ma od­re­đi­van je i dan i čas gde će mi i ka­ko za­bi­ti nož u sr­ce, ča­ki­ju u le­đa… Sam sam­cit pro­đem sva ta me­sta. Ni­ko­ga… Ća­mil Si­ja­rić ta­kva pi­sma, čim stig­nu u Udru­že­nje, za­tvo­ri i zo­ve se­kre­ta­ri­cu da ih od­ne­se u po­li­ci­ju: Ne­ka to ne bu­de na­ša stvar, ne­ka se ti­me ba­ve oni ko­ji su za to pla­će­ni…
Ali oni ko­ji su za to pla­će­ni ni­su se ti­me ba­vi­li. Pri­ti­sak na Upra­vu Udru­že­nja knji­žev­ni­ka BiH i nje­nog se­kre­ta­ra do­la­zio je sa vi­še stra­na. Ma­ti­ca hr­vat­ska pi­sa­la je za­bri­nu­ta pi­sma: šta se to ra­di sa zna­me­ni­tim hr­vat­skim pje­sni­kom. Za­bri­nu­ta je bi­la čak i ka­to­lič­ka cr­kva. Za me­ne ni­ko ni­je bio za­bri­nut; mla­da­lač­ki sa­mo­u­ve­ren, za­bri­nut za se­be ni­sam bio ni ja.
Sa­ra­jev­ska čar­ši­ja je, opet, ima­la svo­je me­to­de: uda­ri iz mra­ka i u mrak po­beg­ne… Ni­sam ni slu­tio u ka­kvo sam osi­nje gne­zdo dar­nuo, ni­ti imao po­nja­ti­ja ko­ja je du­bi­na ove raz­de­o­be.

ANTOLOGIJSKE PESME
Je­dan­put ta­ko ide­mo Ća­mil Si­ja­rić, Ah­met Hro­ma­džić i ja na sed­ni­cu Sa­ve­za knji­žev­ni­ka Ju­go­sla­vi­je ko­ja se odr­ža­va­la u Za­gre­bu, u Dru­štvu knji­žev­ni­ka Hr­vat­ske. Pred­se­da­vao je slo­ve­nač­ki pi­sac Ci­ril Ko­smač. Hr­vat­ska de­le­ga­ci­ja je išla na ce­pa­nje Sa­ve­za, i za tu ra­bo­tu obez­be­di­la cr­no­gor­sku, ma­ke­don­sku, šip­tar­sku i voj­vo­đan­sku eki­pu. Slo­ven­ci su se dr­ža­li to­bož ne­u­tral­no. Je­di­no su se srp­ska i bo­san­sko­her­ce­go­vač­ka de­le­ga­ci­ja pro­ti­vi­le. U ovom sa­sta­vu, bo­san­ska čak oštri­je od srp­ske. Da smi­ri Ah­me­ta Hro­ma­dži­ća i Ća­mi­la Si­ja­ri­ća – ni­sam imao raz­lo­ga da go­vo­rim, jer su se ova dva sta­ri­ja pi­sca ne­dvo­smi­sle­no iz­ja­sni­la za oču­va­nje Sa­ve­za – Ci­ril Ko­smač nas je za­mo­lio za ume­re­ni­ji ton, po­ka­zu­ju­ći na ulja­ni por­tret is­pod ko­jeg je se­deo: Po­mi­sli­te ka­ko je me­ni, ka­že. A se­deo je is­pod por­tre­ta Stan­ka Vra­za (Ja­kob Fras, ro­dom iz Šta­jer­ske) ko­ji se, pre­šav na „ilir­ski“ je­zik, pri­klju­čio Ilir­ci­ma… Posle pa­u­ze, ne­što ve­se­lo­sti u muč­nu at­mos­fe­ru uneo je pri­pi­ti hr­vat­ski pe­snik Slav­ko Mi­ha­lić, ko­ji je, s vre­me­na na vre­me, šta god se pri­ča­lo, do­ba­ci­vao: Ali, bu­ni­će se Ma­ke­don­ci… A ka­da ga je Ko­smač naj­zad upi­tao za­što će se bu­ni­ti, sav bla­žen, Mi­ha­lić je re­kao: Ne­mam poj­ma, ali bu­ni­će se…
U po­vrat­ku pri­ča­mo o sve­mu ovo­me i pi­tam se ka­ko to da me­đu mu­sli­man­skim pi­sci­ma i in­te­lek­tu­al­ci­ma ima gor­lji­vih pri­sta­ša ma­spo­kov­skih ide­ja. Ah­met Hro­ma­džić, par­ti­zan, iz­da­vač, pi­sac za de­cu, nam­ćo­ra­sto, i kao da se sa mnom sva­đa, ka­že: Sve što ni­je slo­bo­dar­sko, što se par­ti­za­ni­ma ni­je pri­klju­či­lo, oti­šlo je me­đu kvi­slin­ge, u usta­še, u han­džar-di­vi­zi­ju, pod Sta­ljin­grad. To sa­da di­že gla­vu… To­ga sam se se­tio ka­da sam ne­dav­no u Ku­stu­ri­či­noj knji­zi či­tao ka­ko mu je otac iz­be­gao me­đu „lu­de Sr­be“ da se tu­če sa Nem­ci­ma i usta­ša­ma… Oni dru­gi su oti­šli dru­gde.
Posle ostav­ke Ma­ka Di­zda­ra na član­stvo u Upra­vi Udru­že­nja knji­žev­ni­ka BiH, ostav­ke su pod­ne­li i tro­ji­ca pi­sa­ca Hr­va­ta. Ali, i ta­kva kr­nja Upra­va ima­la je do­volj­no čla­no­va i mo­gla je, ma­kar i ote­ža­no, da funk­ci­o­ni­še. Od kr­nje Upra­ve knji­žev­ni­ka BiH do kr­njeg Pred­sed­ni­štva Ju­go­sla­vi­je pro­te­klo je dva­de­set go­di­na raz­grad­nje ze­mlje u či­je je is­pre­ki­da­ne ad­mi­ni­stra­tiv­ne gra­nič­ne li­ni­je sta­vljan čas be­ton, čas di­na­mit…
Mak Di­zdar je le­po pri­man u Be­o­gra­du. U Sa­ra­je­vu je svo­je­vre­me­no pri­ja­te­lje­vao s Bran­kom V. Ra­di­če­vi­ćem. Bran­ko je, još za Ma­ko­vog ži­vo­ta, u an­to­lo­gij­ski iz­bor sa­vre­me­ne srp­ske po­e­zi­je, iz bro­ja u broj iz­la­zio u „NIN-u“, uklju­čio i Ma­ko­ve pe­sme. Evo, da­nas, ka­žem i ja da su „Za­pis o lo­vu“, „Lje­lje­ni“, „Sun­ce“, „Za­pis na dvi­je vo­de“, „Sun­ča­ni Hri­stos“, „Ko­sa­ra“, „Gor­čin“, „Raz­mir­je“ le­pe pe­sme, ma u či­joj an­to­lo­gi­ji sta­ja­le. U tro­tom­noj An­to­lo­gi­ji srp­skog pe­sni­štva, ko­ju je sa­či­nio ši­ro­ki Rus An­drej Ba­zi­lev­ski, a ob­ja­vio ka­nad­ski „Is­toč­nik“, ne­dav­no je štam­pan obi­man iz­bor iz Di­zda­ro­ve po­e­zi­je i ona se tu, i je­zič­ki i mit­ski i isto­rij­ski, uklo­pi­la u svoj pri­ro­dan am­bi­jent. Rus ni­je ma­rio za na­še tri­bal­ske me­đu­so­bi­ce… Sve će pro­ći, po­de­le i omra­ze, za­bo­ra­vi­će se da­ni ka­da na ze­mlji je­dan dru­go­me ni­smo da­va­li spa­va­ti, a osta­će po­e­zi­ja – ako je bu­de imao ko či­ta­ti.

BEZ KRAJA I KONCA
Na ma­ra­ton­skim sed­ni­ca­ma u Udru­že­nju – Di­zdar je, re­koh, bio član Upra­ve, i na tim sa­stan­ci­ma je in­si­sti­rao – Ća­mi­lu Si­ja­ri­ću će se ote­ti i ova­kva re­če­ni­ca: Ti si se, Ma­če, bez raz­lo­ga ostr­vio na ovo ov­dje di­je­te, na si­ro­če… Ne dam da sam si­ro­če. Ože­njen sam. Imam si­na… Ćut, ve­li Ća­mil, ti ćeš, kao i ja, bi­ti do­ži­vot­no si­ro­če, sve­jed­no što si se ože­nio, te­ško se ože­ni­ti; i što imaš si­na, ne­ka ga, ne­ka ga imaš, ne­ka ti je živ i zdrav… Ti, Ma­če, ne­maš ubje­đe­nja, ti bi sva­ko ubje­đe­nje dao za fla­šu vi­nja­ka… Aj­de, Ta­nja, do­ne­si mu je­dan vi­njak… Sav cr­ven u li­cu, Di­zdar usta­je i od­la­zi u svo­ju so­bu, tu pre­ko pu­ta… A su­tra, jo­vo ­na­no­vo… I ta­ko bez kra­ja i kon­ca…
Idu­ćeg le­ta moj po­le­mi­čar je u te­žak i spa­ran dan do­bio in­farkt i umro, a na me­ne se sru­či­la omra­za čar­ši­je. Je­dan se osme­lio da jav­no ka­že ka­ko sam ga ja ubio… Ni­ka­da vi­še ni­sam po­le­mi­sao. Šta se sve i od ko­ga na ovu gla­vu do da­nas ni­je sru­či­lo, ni­ko­me od­go­va­rao ni­sam. Osim ako se u od­go­vo­re ne ra­ču­na i po­e­zi­ja. Je­dan pri­ja­telj, ina­če od­li­čan pro­zni pi­sac, ne­dav­no mi ka­že da je knji­ga „Ne ti­kaj u me“ glo­gov ko­lac u či­ta­vu ovu pri­ču. Ni­sam oče­ki­vao da se mo­ji sti­ho­vi o sred­njo­ve­kov­nim mra­mo­ri­ma mo­gu i ta­ko či­ta­ti…

_________________

Ako pitaš za me

„Dav­no ti sam le­go gde ti­šina ve­je
A bez­vre­men ce­lac po­rav­na­va me­đe
Gde po­noć­no sun­ce ni­ko­ga ne gre­je
A ra­su­ti me­sec je­dva di­že ve­đe
Ov­de gde ne ni­če i ka­da se se­je
Pre­ko če­ga sen­ka Tvor­če­va ne pre­đe
U pre­de­lu u kom ma­lo ko zna gde je
A ot­kud je do­šo se­ća se sve ble­đe
Mra­mor­nik i se­čac ža­lob­no na­ri­sa
Je­le­na i sr­nu
A zbog mog ime­na
U ka­me­ne da­ske use­če i pi­sa
Bo­gom­na­čr­ta­na ći­ril­ska pi­sme­na
Obri­ši taj pu­hor ti­ši­ne i ta­me
Lak­še mi je le­žat ako pi­taš za me.“

Један коментар

  1. Avatar

    Браво мајсторе! Због тебе и мислим да, ево баш, на данашњи дан,26.05.2011; није све пропало, кад пропало све је!
    Жив нам био соклоле.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *