Politika Rusije na Kavkazu: Uspeh ili propast?

Piše Mihail Leontjev

Zadatak Rusije da preživi je posle onog što smo joj sami učinili iz domena neverovatnog. Ništa drugo nam ne preostaje, nego da taj zadatak ostvarimo. Konkretno to je politika „nove“ Rusije na našem Severnom Kavkazu. Postavljeno pitanje, čini mi se, nije ni izmišljeno, ni neumesno

Izostavimo po zlu čuvene devedesete godine. Uz sve razlike u odnosu na njih, što se tiče našeg pitanja, ono je „izvan okvira dobra i pre svega zla“. Ako zaboravimo sav košmar, u „nultim“ godinama Rusija je, po svoj prilici, dostigla uspeh bez presedana. Ovako kako izgleda sadašnja Čečenija i naši uzajamni odnosi sa Čečenijom, 1999. godine nismo mogli ni da sanjamo. Na očigledno bolesno stanje Severnog Kavkaza „doktor konstatuje život“. Uoči „nultih“ godina on bi najverovatnije konstatovao smrt. Za početak: u Putinovim „nultim“ godinama Rusija je na Kavkazu reanimirala samu sebe. I zato danas postoji predmet za razgovor.
Da tamo, na našem Kavkazu, nije sve baš tako i to je predmet za razgovor. Ne detalji i problemi, već suština. Smisao onoga „baš tako“ možemo kratko da formulišemo: Rusiji ne polazi za rukom da oko sebe integriše narode Kavkaza. To je polazna ocena svih naših autora. I ne samo naših. Već uopšte celokupne javnosti. Stiče se utisak da nije moguće obaviti zadatak integracije. Kako kada su nekada svi bili integrisani? Severni Kavkaz i čitavo Zakavkazje bili su snažno, kadkada i snažnije integrisani od npr. Srednje Azije. Odgovor – oni nisu bili integrisani u Rusiju, RF, oni su bili integrisani u Savez, to jest u Imperiju.
Da li je sadašnja Rusija imperija? Na osnovu „kliničke slike“, sastava, teritorije, istorijske i kulturne samobitnosti – „fantomskim bolestima“ nesumnjivo jeste. Na osnovu političkih činjenica – nije. Imperija je uvek superzadatak, misija. Zato što Imperija jeste ekspanzija, ne obavezno samo teritorijalna. Svetski lideri su uvek i samo imperije. I samo one predstavljaju subjekte i tvorce istorije. Ostali su objekti, žrtve ili u najboljem slučaju klijenti. Zamislite elektromagnet kojem ste isključili napajanje. Nikakvog privlačenja, delovi su se raspali. Govore, pogledajte: oseća li se većina naroda, kao i sadašnji i potencijalni ostaci Imperije, kao jedinstveni deo Rusije? Osećaju li se današnji Rusi na teritoriji tih ostataka kao svoji na svome? Ne. Magnet je isključen. Nema nikakvog smisla raspravljati o izvoru napajanja ukoliko nema odlučnosti i volje da ga uključimo.

***
Dijagnoza koju daju naši autori, kao što su Mihail Jurjev i German Sadulaev, je usamljena. Ta dijagnoza je tačna ukoliko pođemo od statike, od sadašnje kliničke slike. Sadulaev konstatuje da se u Čečeniji formira čečenska nacionalna država. I jadikuje nad činjenicom da bi i Rusija trebalo da se pozabavi formiranjem nacionalne države, pošto nijedan drugi dom Rusi, osim Rusije, nemaju. To je tačno ukoliko pođemo od „podlosti“. Današnja Rusija klizi po strmoj ravni bez vidljive svesti i volje da formira famoznu „nacionalnu državu“. Imperijalnu po svom fizičkom stanju koja oseća imperijalnost kao neizbežnu formu svog postojanja, istovremeno onu koja je lišena ne toliko teritorije i celovitosti koliko svesnog integralnog imperijalnog oslonca.
Nema ničeg prljavijeg, sakatijeg, što uništava kulturu i olakšava razum od procesa formiranja nacionalne države. Nacionalne države se rađaju iz blata i po svojoj suštini i jesu blato. A imperija – to je duh.
Uzgred, nacionalne države, u principu, nisu u stanju da integrišu tuđine. Odnosno postoje istorijski mehanizmi: asimilacija ili genocid, obično i jedno i drugo, u kompletu. Ogromno iskustvo integracije bez asimilacije i genocida postoji, možda, samo u Rusiji i Americi. Iskustvo je različito, ali jednako imperijalno. Savremena „demokratska“ nacionalna država ne može nikoga da integriše. Zato što će većina uvek biti protiv nje. Najraskošnije nacionalne države bivaju apsolutno bespomoćne pred inokulturnom migracijom. To ne mogu ni Francuska, ni Nemačka, čak ni Britanija koja se nekada time ponosila. „Ideja multikulturalnosti je propala!“… U Nemačkoj je to lako izgovoriti. Ili u Francuskoj. Dok ne zaigra emigraciona mečka. Zamislite tezu: „Ideja multikulturalnosti u Rusiji je propala“. Posle ovoga slobodno možete da se ubijete. Rusija je u suštini multikulturalna zemlja i samo kao takva može da postoji. Sadašnji Rusi, kakvi god da su, predstavljaju narod sa imperijalnim potencijalom. Njih ne možete da izdvojite iz tela multikulturalne imperije, isto onako kao što nije moguće izdvojiti bilo koji organ, računajući da će organizam funkcionisati kao celina.
Ideja da se „amputira“ Kavkaz može da se razmatra kao medicinska indikacija. Tobože, trenutno ne posedujemo sredstva da spasemo nogu. Seci da preživimo. U principu, logički, to nije apsurdan stav, tim pre što smo dosta nogu i ruku odrezali. Međutim, u sadašnjem stanju Rusije kao države, takva odluka bi značila signal za dalju nekontrolisanu demontažu zemlje, gde niko ne bi mogao da predvidi kakva je i gde je granica te demontaže, uz veliku verovatnoću beskonačnog pokolja u procesu određivanja takvih granica.
Bitno je da će to neizbežno biti manifest izgradnje te iste ruske nacionalne države. U procesu izgradnje te države Rusija će izgubiti ne samo subjektivnost, istorijski smisao svog postojanja, ne samo teritorije već u velikoj meri stanovništvo, u prvom redu Rusko. Moguće je zamisliti nekada na delu teritorije sadašnje Federacije „rusku nacionalnu državu“. Samo što će to biti potpuno drugi Rusi. Ne samo po sistemu vrednosti, kulturi i načinu života. Etnički potpuno drugi, kao što savremeni Grci, Rimljani ili Egipćani nemaju nikakve veze sa drevnim precima. Međutim, nije suvišno ni pitanje: Šta će nastati na amputiranoj teritoriji ako Rusija odatle ode? Nezavisnu Ičkeriju smo već videli. Međutim, ma koliko da reprezentativno izgledaju pseudodržavni ostaci ruskog Kavkaza, oni će biti samo instrument za raspaljivanje najraznovrsnijih igara u rukama pravih igrača. A ko će biti ciljni objekat tih igara? Za sada politika na Kavkazu podseća na anegdotu o čoveku koji je uhvatio medveda: „Vuci ga ‘vamo!“ – „Neće!“ – „Onda beži!“ – „Ne pušta!…“

***
Današnja Rusija ne uspeva da izvrši zadatak integracije Kavkaza. Prethodna je mogla, ova ne može. To nije problem politike, političke tehnologije, taktike, resursa itd. Ne treba to doživljavati kao grešku ili grešku političara. Pre se može reći, da sve što se radi protivreči neizbežnoj logici stvari. To je sistemska impotencija. Ovakva Rusija nastala na katastrofi Imperije, sistemski, a ne zbog zle namere, nije u stanju da reši nijedan zadatak od životnog značaja za samoodržanje. Zato što je isključen taj isti „elektromagnet“. Recite: „Zar je moguće sve vreme živeti pod naponom tog magneta koji večno radi?“ Samo tako je i moguće da se živi! Preciznije, samo tako Rusija i može da živi. Ona je uvek samo tako i živela. U suprotnom, jednostavno će se raspasti na međusobno nepovezane elemente.
German Sadulaev piše da jedina proruska partija u Čečeniji može da bude samo od lokalnih Rusa, kojih tamo više nema i nikada ih neće biti. I stvarno, tehnički gledano, ali apsolutno tačan kriterijum uspeha integracije na Kavkazu i bilo gde drugde može da bude jedino povratak ruskog, ruskokulturnog stanovništva. Vi ćete reći da je to fantazija, maštarije potpuno lišene realnosti? U suštini zadatak Rusije da preživi je posle onog što smo joj sami učinili iz domena neverovatnog. Ništa drugo nam ne preostaje, nego da taj zadatak ostvarimo.

25. april 2011. godine
Preveo: Goran Šimpraga

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *