Novak Đoković i režimska elita

Nastojanje režimske elite da Novaka Đokovića predstavi kao svoj prirodno joj pripadajući deo i „produžetak“ u Srbiji se dočekuje sa neskrivenim negodovanjem, prezirom, čak podsmehom, a etički razlaz suprotstavljenih kodova i sistema vrednosti dobija obrise oštre linije razgraničenja dva teško spojiva sveta

Teniser Novak Đoković, njegov fantastični uspeh i visoki sportski i ljudski kvaliteti danas jesu planetarni fenomen. Kao što to biva sa izuzetnima, Novak je namah postao mera svih stvari „onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu“. Šta ovaj poznati sofizam sada i ovde, u kontekstu aktuelnih političkih i društvenih prilika, znači i koliko je „slučaj Đoković“postao lakmus za sagledavanje traumatične raspolućenosti i ukupne nesreće srpskog društva, svedoče događaji i razmišljanja istaknutih i medijski favorizovanih aktera javnog života. Posebnu pažnju u tom smislu zaslužuje nastojanje vladajućeg režima da se hitro i zvanično svrsta uz Novaka. Avaj, kako „lepota nije prelazna“, a politički marketing i manipulacija javnom percepcijom jesu područja delikatnih veština, događaji, bar što se komentara i raspoloženja javnog mnjenja tiče, kreću neočekivanim smerom: negodovanje i oštro odricanje prava režimskoj eliti da se „kači“ na Đokovićev uspeh u ovom trenutku preovlađujuće su raspoloženje građana Srbije.

BITI ZVANIČNO UZ NOVAKA – ZADATAK BEZ MANE
„Novak je najbolji na svetu i kada stanete pored njega do izražaja mogu doći samo vaše slabosti“, kazao je nedavno srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Glumeći tako prostodušnost, a u providnoj nameri da kupi javne simpatije, ministar se, uoči fešte koju je u Parizu priredio za ekipu naših učesnika na Rolan Garosu, ovim rečima branio od sumnje da on i njegovi, dakle moćni ljudi režima koji vlada državom, žele – sve u svrhu lične i timske promocije – da iskoriste Novaka. Osumnjičeni da se sada, kao kakva društvena „ imela“, to jest svojevrsni mnogoljudni parazit, hitro priljubljuju uz harizmatičnog i trenutno najboljeg tenisera sveta, delovi režimske elite užurbanim aktivnostima brzopleto svedoče da je ova pizma opravdana i pokazuju kako se, u poznatom nam „senzibilitetu“ i prirodi ove vlasti, ne odoleva (ni)jednom sebičnom i nesuvislom porivu. Novak je naime simbol uspeha, „Novak jeste Srbija“, pa se valja, bez oklevanja, sasvim predumišljajno latiti tog simbola. Partijski tim koji kao kakav amalgam okružuje i oblikuje politički i drugi subjektivitet predsednika Borisa Tadića, nije žalio napora da uputi snažnu poruku i učvrsti sliku o svojoj bliskosti sa velikim teniserom. Svojevrsnu „idejnu i teorijsku logistiku“ najpre je dao jaki čovek režima i „broj jedan“ na polju komunikacija i propagande Srđan Šaper, inače i član Glavnog odbora DS-a. Objavivši nedavno u „Vremenu“ odu Novaku Đokoviću, on je pojačao armaturu delovanju operativca Jeremića. Agilnog mladjeca Jeremića mediji su istovremeno pratili dok se „selio“ iz lože u ložu, prateći na velikim evropskim teniskim turnirima Đokovićeve uspehe. Potom je ministar teniserima, kao „najčistijem licu Srbije“, uručio diplomatske pasoše (što je razgnevilo ministarku sporta i izazvalo opravdanu buru negodovanja među drugim domaćim zaslužnim sportistima). U nastavku ove svoje meteorske teniserske karijere, izabran je čak i za predsednika Udruženja teniskih profesionalaca Srbije, asocijacije opoziciono nastrojene prema „još uvek živom i zdravom“ republičkom Teniskom savezu. Skromno je tada izjavio:

„Čast mi je što sam prihvatio ovu ponudu, a razlog je dvojak. Prvi je spoljnopolitički, a to je predstavljanje Srbije u svetu, što je moj posao i moj život. Tenis je trenutno najvažniji element u tome i najčistije lice Srbije u svetu. Drugi razlog zbog koga sam se uključio u rad Unije jeste što je tenis sport u kojem nema prevare i vrednim radom mogu da se postignu rezultati.“

Uzgred rečeno, ali nimalo „uzgredno“, iako je ministru njegov posao ujedno i „njegov život“, upravo u danima tog glamuroznog teniserskog i džet-set življenja, u okupiranom delu njegove zemlje, zvaničnik iz njegovog ministarstva pregovarajući u Prištini ispred zastave nepriznate i takozvane države napravio je niz prestupa koji će, izvesno je, zemlji naneti nesagledive štete!

Kao da za to ne mari, ministar se bacio na poduhvate kojima je naum da se slika uspešnog, mladosti i pripadajućim joj progresivnim vrednostima sklonom režimu „operativno“ učvrsti: Ne samo da Novak i teniseri jesu najčistije lice naše zemlje, već to isto, prirodno, jeste i njen proevropski režim, tako brižan i blizak ovim mladićima i devojkama, a posebno najistaknutijoj zvezdi među njima. Nekako se i podrazumeva, bar tako nagoveštava u sve to upleteni duh političkog marketinga i propagande, da se u rečenom društvu deli, ako ne isti, onda svakako vrlo blizak sistem ideja i vrednosti

LEPO, LEPO LICE REŽIMA
Šansa je, dakle, iskorišćena. Veliki međunarodni uspeh i slava Novaka Đokovića – na polzu režima – je upotrebljena. Da li je cilj zaista ostvaren?

Sudeći po lavini gnevnih i podrugljivih komentara, ne teče ipak sve po planu. Javnost kao da veruje kako se u ovom slučaju – naravno samo kada je o vlastodršcima reč – više nego pameti i lepote nagledala groteske i ružnoće. Pomalo se mazohistički ugruvavajući u nastojanju da objasni kako joj sjaj i snaga Novaka Đokovića, ne samo „po stareštvu“, već i po stvarnim kvalitetima i duhu jednostavno pripada, vlast kao da je išla u susret jednoj zgodnoj definiciji koja se ovih dana, drugim povodom, čita i citira u štampi, a glasi: „ Uhvaćeni smo kako činimo neprilične radnje na nepriličnom mestu“. Tako, verujući da se zapravo nagledala „nepriličnih radnji“, šira javnost, zgađena i neuobičajeno ujedinjena u izrugivanju, daje sebi oduška u nizu oštrih, javno rečenih komentara i ljutitom upozoravanju da je u slučaju susreta naše vlastodržačke scene i naših mladih sportista, reč o pozdravljanju svetova i matrica koji se tako drastično razlikuju, da se, iako žive jedni pored drugih, nikada, ni u teoriji, u stvarnom životu neće približiti. Posebno je gnevom čitalaca bio zapljusnut osvrt Srđana Šapera:

„Sve ste u pravu gospodine Šaper! Nole jeste nova Srbija. Ali kada vi pišete o Noletu kao novoj Srbiji, samo vidim da se ona stara, korumpirana, kompradorska, bahata i lopovska kači i siše krv novoj ne bi li tako produžila svoj život za još neko vreme“, poručuje jedan naš čitalac. Po intonaciji i raspoloženju, ovo je komentar reprezentativan za „prosek“ zlovolje diskutanata na internetu. Još oštriji i sklon „detaljima“ je drugi komentator koji se piscu teksta neposredno obraća rečima: „ Vidiš Šaperu, Novak je dete sa srpskog Kosova i Metohije. On kada igra, igra za Gračanicu, Arhangele, Patrijaršiju, Samodrežu. On igra za srpsku decu koja odrastaju u getu. On igra za srpsku sirotinju i znaš šta Šaperu – Zato i pobeđuje“.

Među mnogima koji su se latili teme „Novak i mi“, zapaženo je kako je jedan drugi mag i poznavalac umeća političke propagande (V. Žanetić) humorom malo relativizovao i premostio rečeni jaz. U podužem obraćanju slavnom teniseru pod naslovom „Hvala , Novače“, on je, uz druge smehotresne opaske, izrazio zahvalnost Đokoviću „Što njegov poraz nije preduslov za pozitivan izveštaj Serža Bramerca“!

ŠTA JE REKAO PRVAK REŽIMSKE PROPAGANDE
Čime je to Srđan Šaper, autor teksta koji Đokovića svakako smešta u Panteon nacionalnih veličina, i koji tvrdi da „Novak jeste Srbija“, tako isprovocirao javnost? To jeste zagonetka, tim više što Šaper piše čak i ovo:„Danas je Novak Srbija, onakva kakva je upravo dugo nedostajala i sebi i svetu, pozitivnog duha, optimistična, nasmejana, uporna, odgovorna i ponosna. Mislim da ne preterujem kada ovo kažem, iz prostog razloga što je Novak prvi istinski promoter takve Srbije koji svesno i od srca vodi kampanju za svoju zemlju, znajući tačno šta to znači za njenu sliku u svetu i za svakog od nas u Srbiji.“

Pohvaljujući Novaka što svoju zemlju nije ostavio „iako nije bila lak teret na njegovim plećima“ i što je „umesto da je odbaci ili učini irelevantnom za sopstvenu sportsku i ljudsku identifikaciju, rešio da je izmeni“, autor izražava neskriveno divljenje: „Neobično je zaista videti da neko ko ima samo 23 godine, bez tereta sujete, taštine i ispraznosti, tako tipične za srpsku elitu na početku XXI veka može sa apsolutnom ubedljivošću promovisati kodeks vrednosti koji je kombinacija protestantske radne etike, bušida i srpsko-balkanske improvizacije i inovativnosti“.

Upravo je ovo, kako se pokazalo, verovatno nenamerno, bilo „slabo mesto“ naprasno zadivljenog hroničara vrlina Novaka Đokovića, pa su o njegovom citiranom pljuvanju nedoraslosti srpske elite ovog vremena, dakle one elite čiji je on ne samo deo, već i „trendseter“, odnosno medijator i vaspitač, zapljuštale silne javne psovke, primerene razmatranju drskog licemerstva.

Bušido, protestantska radna etika balkanske improvizacije! Zaboravio je Šaper da pomene srpski inat i nacionalnu bandoglavost, osobine koje se često, naravno ne i slučajno, podmeću kao mera i određenje kada valja prećutati nešto što je, daleko pre nego taj tako proslavljeni inat, zapravo ponos, osećaj i izražavanje dostojanstva i dužnosti. Čak i da se sumnja da je u pitanju goli prkos, kao nacionalni karakterni porok, u slučaju ovog sportiste uvek jeste istovremeno i reč o velikom patriotizmu i nesumnjivim sklonostima tradicionalnim vrednostima koje obeležavaju identitet nacije iz koje potiče, vrline Novaka Đokovića mogu se umesno pohvaliti i bez prizivanja i pozivanja na „bušido i protestansku etiku“. (Mada, pogotovo onoj prvoj i viteškoj svetoj knjizi samuraja teško da se ima šta prigovoriti.)

I možda najvažnija tačka razlaza Novaka i ovih njegovih „obožavalaca“ je to što je sistem vrednosti koji on uvažava i po kojem živi i igra tenis, zapravo daleko od vrednosnog kodeksa onog evropejstva i moderniteta shvaćenog kao promovisanje i životna emancipacija neoliberalnog pogleda na svet, koji najsebičnije interese pojedinca uvek pretpostavlja interesima zajednice, u najekstremnijim slučajevima čak predstavljene kao pogubni „kolektivitet društvene horde“.Takvu ili sličnu sebičnost pod firmom slobode i važnosti inicijative i dobrobiti pojedinca, pobožno uvažava pretežni deo pospetooktobarske elite. Kao ubedljivo i značajno, a po jasnoći neuobičajeno reagovanje na najnovija sporenja oko Novaka, u tom smislu navodimo i reagovanje iz pera jednog poznatog pisca.

NE TENISER, VEĆ ČOVEK KOJI IGRA TENIS
Zadivljen energijom i visokim vrlinama našeg sportiste, književnik Slobodan Vladušić gotovo opčinjeno zaključuje.:„Đoković je čovek koji igra tenis, a ne teniser“. Tim određenjem jeste sve rečeno, ali u aktuelnoj moralnoj eroziji i drami srpskog društva to nije dovoljno. Potpuna, doslovna jasnoća i preciznost su obavezni. To ovaj pisac i čini, a njegova promišljanja u nedavno objavljenom tekstu naslovljenom sa „Incident Đoković“ preporučujemo čitalačkoj pažnji.

Nekoliko Vladušićevih zapažanja jesu paradigmatičan ukaz za razjašnjenje velikog nesporazuma (da li?) ili pak – jednostavnije rečeno – moralnog i vrednosnog razlaza i suprotstavljenog gledišta u savremenom srpskom društvu, nesnađenom u ovo vreme tzv. „tranzicione postmoderne“. Smatrajući naime da danas u Srbiji nema energije tako neslućeno jake i plemenite poput ove kojom sada Novak Đoković tajfunski „briše“ svetskim teniskim terenima, kao i „da se sve čini da je ovde nikada više i ne bude“, Vladušić tvrdi da Đoković postaje „incident koji pokazuje stvarni domašaj spoja nihilizma i egomanijaštva koji nam se kao idealan sklop vrednosti natura u 95 odsto medija u Srbiji.“ „Razmislite“, poziva javnost ovaj autor „kada ste poslednji put u medijima u Srbiji videli ili čuli osobu (sem Đokovića) koja će svojim primerom ispoljiti vrednosti kao što su vera, patriotizam, porodica, mera i čojstvo, a da pri tom nije nazivan talibanom, fašistom, nacionalistom, pravoslavnim ekstremistom?“

Ova otrežnjujuća i po značenju pomalo strašna tvrdnja pomenutog književnika, verujemo, režimskim igračima mogla bi da ukaže ne samo na to da su važan deo Đokovićevih prioriteta – tradicionalne vrednosti kao što su vera, patriotizam i porodica – prevideli, već da jako opasno i nesmotreno svoj previd i slepu mrlju „šire“ preko dobrog dela vidljivog im horizonta.

6 коментара

  1. Avatar

    Verujem da je Novakov otac apsolvirao namere i ambicije skorojevića,Novak je već izjavio da se u Beogradu ne može da odmori, treba mu odmor od Vekarića, Vukčevića i ostale srpske elite~~~~~~~~!

  2. Avatar

    I Novak mora da se izjasni dali bi na primjer izdao gen.Mladica da je znao gdje se skriva ili to ne bi uradio !? Neka sam kaze !!!

  3. Avatar

    @Dragomir Gluhovic,
    Bilo bi bilo jos bolje da Novak zatrazi da posjeti generala Mladica u Hagu (onda izjava ne bi bila potrebna)

  4. Avatar

    Jadan Nole ko ga sve tapse po ledjima. Da li te je upitao Ej imas koji milion da pozajmis to me, posto sam onaj siptarski odavno potrosio.

  5. Avatar

    Novaku, bi bilo najbolje da se kloni bilo kakvog partnerstva sa našim ploitičarima . Njegovom reketu to netreba, Nole drži se svog tenisa, i što dalje od politike, nek oni pričaju šta kod hoće, nek te priče ne dotiču…

  6. Avatar

    Kolektivna anestezija za sve sirote,neuke,duhovno sitne ljude. Nervozno “grickanje” noktiju,prstiju,skakutanje po kaficima,dranje, mahanje zastavama po ulicama, u mnogim trenucima podsetilo bi na nesto istorijski,spektakularno, dugo ocekivano. Tuzno je sto je to jedan banalni rezultat prebacivanja loptice preko mreze. Sticajem okolnosti jedan od “prebacivaca” je rodjen u istoj zemlji kao i ovi nesrecnici. Silno skoncentrisani na buljenje u televizore, video bimove, monitore, kao da iscekuju spasenje, dolazak boga Sive sa darovima, silazak Isusa ili mozda kraj sveta. Svaki dobijeni poen stvara ekstazu, dozivljaj orgazma, stisak pesnice, skrgutanje zubima, iskakanje zile na sred cela, o onima na vratu i da ne pricamo…Poistovecivanje pocinje. “Tako je Nole,Srbine, care,boze,legendo”-zvuci bodrenje njega, a kroz njega i sebe. Budi se kvazi-patriotizam, dizu se tri prsta, busa se u grudi, urla se iz sveg glasa. U malim mozgicima nahvatanih paucinom provlaci se jedna cudna misao: “Pa, Nole je Srbin, ja sam Srbin, Nole pobedjuje, ja pobedjujem,to je to!”. Na usnicama zaigra pobednicko-samozavarazajuci osmeh i trans se nastavlja:”Alee,alee,ajde Novaceee!”. A kad slavlje umine, kad se istapsu sve politicke glavonje, drzavni prevaranti i ostali simulanti, i kad malom coveku pogled slkizne nadole, na njegove izandjale cipele i jeftine odore,kad anestezija prestane da deluje, jedna teska gorcina ostane. “Slavite narode”-kao sto on rece. Slavite tudje uspehe kada svoje nemate.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *