NOGO Domac je obuo opanke

Piše Rajko Petrov Nogo

O Slobodanu Seleniću

U ple­me­ni­tom na­po­ru da va­lja raz­go­va­ra­ti, po­veo je Do­bri­ca Ćo­sić jed­nu gru­pu be­o­grad­skih pi­sa­ca u Sa­ra­je­vo s je­se­ni 1991. go­di­ne – Se­le­ni­ća, Pa­la­ve­stru, Dar­ka Ta­na­sko­vi­ća – da sa Izet­be­go­vi­će­vim efen­di­ja­ma po­ku­ša­mo do­ći do ka­kvog ci­vi­li­zo­va­nog do­go­vo­ra, ne bi li se ono što se zbi­lo u Slo­ve­ni­ji, a još dra­stič­ni­je zbi­va u Hr­vat­skoj, ne­ka­ko iz­be­glo u Bo­sni. U „Ho­li­dej inu“ na­ma su se pri­dru­ži­li Ek­me­čić i Slav­ko Le­o­vac. Be­o­grad sla­bo zna ta­mo­šnje men­ta­li­te­te. Znao sam da od do­go­vo­ra ni­šta ne­će bi­ti. Bi­će do­bro­hot­nih i li­ce­mer­nih re­či, ket­ma­ni­sa­će se na obe stra­ne, na­ro­či­to na jed­noj ko­ja se na­ket­ma­ni­ti ne mo­že…

„SARAJEVSKI PROCES“
Ćo­sić se jav­no za­la­gao za Izet­be­go­vi­će­va pra­va – Fran­cu­ska 7 i Udru­že­nje knji­žev­ni­ka Sr­bi­je, Od­bor za od­bra­nu slo­bo­da i pra­va od­bra­ni­li su ta­ko ­re­ći sve bu­du­će ve­li­ke ne­pri­ja­te­lje Sr­bi­je – dr­žao je tri­bi­ne, pi­sao da po­li­tič­kim za­tvo­re­ni­ci­ma ni­je me­sto u za­tvo­ru, već u po­li­tič­koj utak­mi­ci. Čak sam i ja u „Knji­žev­ne no­vi­ne“ – i ne­ka sam – od­neo pe­sme Dže­ma­lu­di­na La­ti­ća kad je iza­šao sa ro­bi­je…
Do­bri­ca je Ali­ju pri­mio u svo­joj ku­ći, ru­čak je po­slu­ži­va­la Do­bri­či­na že­na Bo­ži­ca, pa je ne­što slič­no Do­bri­ca oče­ki­vao u uz­vrat­nom su­sre­tu. Re­kao sam mu da Ali­ji­nu ha­nu­mu vi­de­ti ne­će, da će se sa Ali­jom sre­sti u ka­kvoj ho­tel­skoj ili stra­nač­koj pro­sto­ri­ji…
Sa­sta­nak dve de­le­ga­ci­je pro­te­kao bi ka­ko sam i pred­vi­deo, da ni­je go­vo­rio Ek­me­čić. Isti­ni­to, oštro, sa ja­snim uvi­di­ma i is­ho­di­ma… Jed­nom, go­to­vo sen­ti­men­tal­nom opa­skom – jer je su­prot­na stra­na to­plo in­si­sti­ra­la na na­šim slič­no­sti­ma i bli­sko­sti­ma – Ek­me­čić je po­en­ti­rao svo­ju reč: imao je, ka­že, jed­no slo­bod­no pre pod­ne u ne­koj tur­skoj pro­vin­cij­skoj va­ro­ši i po­sma­trao kraj te­zge jed­no­g de­du; po na­či­nu ka­ko je se­deo, pu­šio, pio ka­fu, ka­ko je sa mu­šte­ri­ja­ma raz­go­va­rao i ni u če­mu ni­je žu­rio, za­tim ka­ko je bio ob­u­čen – ne da je li­čio, Muh­si­ne, na tvo­ga, ne­go je li­čio i na mo­ga đe­da… Spo­lja. Ali, iz­nu­tra, i sam znaš, raz­li­ke su dra­stič­ne. I ni­šta ne­će­mo ura­di­ti ako to bu­de­mo skri­va­li… Posle Ek­me­či­će­ve be­se­de, u op­štoj po­pa­re­no­sti, Ćo­sić je dao le­ko­vi­tu pa­u­zu, pa je dru­gi deo raz­go­vo­ra pro­ti­cao u aka­dem­skim op­štim me­sti­ma, sve dok red ni­je do­šao na Se­le­ni­ća. Se­le­nić je go­spod­ski iz­gle­dao, uč­ti­vo se op­ho­dio, me­đu na­ma je, ona­ko plav i le­pu­škast, na ka­kvog stran­ca li­čio. Se­le­nić je, zna­li su to i na­ši do­ma­ći­ni, ože­njen Me­ri­mom, pa su mo­žda i za­to od nje­ga oče­ki­va­li vi­še raz­u­me­va­nja za nji­ho­vu per­cep­ci­ju, za ono što je u va­zdu­hu tre­pe­ri­lo, a ni­je bi­lo iz­go­vo­re­no, za pa­ra­lel­ne isto­ri­je i ono što iz tih pa­ra­lel­no­sti pro­is­ho­di… Me­đu­tim, Se­le­nić je uljud­no, i isto to­li­ko ja­sno, čak ve­he­ment­no, bez ni­jan­si­ra­nja, iz­neo stav i otvo­re­no re­kao šta je srp­ski in­te­res, a i ka­ko bi Bo­sni u sve­mu to­me mo­glo bi­ti naj­bo­lje… Ni­jan­si­ra­li su, svak na svoj na­čin, Pa­la­ve­stra i Ta­na­sko­vić…
Na ruč­ku sam se­deo do Ru­smi­ra Mah­mut­če­ha­ji­ća i nje­go­ve že­ne. Naš raz­go­vor je bio pun ze­mljač­kog raz­u­me­va­nja za je­zik i lju­de, kli­mu i ku­hi­nju; sto­le­ća smo po­tro­ši­li da se u to­me uve­žba­mo… Na pi­ta­nje za­što na sa­stan­ku ni­sam go­vo­rio, re­kao sam da ni­sam hteo da kva­rim. Sa hi­po­te­kom ko­ju imam, mo­je re­či ne bi bi­le shva­će­ne ona­ko ka­ko bi bi­le re­če­ne. To zna­ju i oni…
Če­ka­li smo uve­če Ćo­si­ća, ko­ji se sa Ali­jom sa­stao u po­boč­noj ho­tel­skoj pro­sto­ri­ji. Ćo­sić je do­šao raz­o­ča­ran. Ali­ja je, kao i ina­če, go­vo­rio okru­glo, pa na ćo­še, o sve­mu i ni o če­mu… Ne da mu ni­je vi­deo ku­ću, ni uku­ća­ne, već mu se či­ni­lo da u tom po­zo­ri­štu sen­ki nije ni Ali­ju  vi­deo…

SRBI I SRBIJANCI
U na­šim uz­gred­nim su­sre­ti­ma, Se­le­nić bi u ša­li va­ri­rao ka­ko, eto, uop­šte ne sta­rim, iako sve či­nim da do to­ga do­đe… Za tu po­ja­vu je­dan moj pri­ja­telj ima i na­rod­nu iz­re­ku, ka­žem: „Zlo go­ve­če, ju­ne do­vi­je­ka“… A ne, ne, ovo što ti ja go­vo­rim bli­že je sli­ci Do­ri­ja­na Gre­ja… Ne­ka sli­ka sta­ri, ja još ne­ću, bra­nim se iz­nu­tra… I eto ta­kvog, mal­či­ce de­ka­dent­nog Se­le­ni­ća, ču­jem u sta­nu An­to­ni­ja Isa­ko­vi­ća, i to u dva na­vra­ta, ka­ko di­že glas, pr­vo na do­ma­ći­na, a on­da i na Dra­go­sla­va Mi­ha­i­lo­vi­ća, i to oko Sr­ba iz­van Sr­bi­je… Go­vo­ri An­to­ni­je da bi Sr­bi­ja naj­zad mo­ra­la da mi­sli sa­mo na svoj in­te­res… To bi bi­la pra­va iz­da­ja Sr­ba i u Hr­vat­skoj i u Bo­sni. Sr­bi­ja bi ta­ko iz­gu­bi­la i sa­mu se­be, ka­že Se­le­nić… I sa Isa­ko­vi­ćem i sa Mi­ha­i­lo­vi­ćem Se­le­nić se oštro za­ka­čio. Bi­lo je i krup­nih re­či, a da sve bu­de po srp­ski, i psov­ki. O An­to­ni­ju Isa­ko­vi­ću se pri­ča­lo da je bio hra­bar u ra­tu. Za Se­le­ni­ća sam pre­vi­deo da je ro­đen u Pa­kra­cu, ali i da je bio ma­li od ku­ži­ne Rat­ka Dra­že­vi­ća… An­to­ni­je Isa­ko­vić je imao ne­što sr­bi­jan­ski ko­mot­no, ga­zdin­sko. Ra­to­vao je i po­be­dio, i Sr­bi­ja mu je pri­pa­da­la kao sop­stve­ni po­sed, i ni­je se li­bio da to sta­vi do zna­nja. Na jed­nu reč za­po­slio je mo­ju že­nu u In­sti­tu­tu za srp­ski je­zik – do­du­še, ona je u slič­nom in­sti­tu­tu i u Sa­ra­je­vu ra­di­la – a naj­lep­še od sve­ga što je on to svo­je do­bro de­lo pot­pu­no za­bo­ra­vio; to­li­ko je to nje­mu spa­da­lo u ne­što sa­svim pri­rod­no, obič­no. A eto, opet, pri­čao mi je Ra­ič­ko­vić, jed­ne su­bo­te su u ka­fa­ni pre­li­sta­va­li Kul­tur­ni do­da­tak „Po­li­ti­ke“ – be­še to kul­tur­ni do­da­tak, po­gle­daj šta je sa­da – i prem­da su u tom sve­ča­nom bro­ju pri­lo­ge ima­li i An­drić i Ćo­pić i Sken­der i Ma­ti­ja i Ra­ič­ko­vić, An­to­ni­je se ču­dio ka­kav je to do­da­tak u ko­jem ne­ma Sr­ba. Nje­mu su, iz­gle­da, Sr­bi bi­li sa­mo Sr­bi­jan­ci. Bi mu ne­pri­jat­no ka­da sam mu re­kao da ima čak i onih ko­ji su u Sr­bi­ji ro­đe­ni, ka­že Ra­ič­ko­vić.

SRPKINJE ĆE RAĐATI SANTE LEDA
Pra­tim Se­le­ni­ća iz re­dak­ci­je „BIGZ-a“ do lif­ta. Znam da je ne­dav­no bio kod Mi­lo­še­vi­ća. Ko se od Mi­lo­še­vi­ća vra­ti, pro­me­ni he­mi­ju. Dok pre­pri­ča­va­ju su­sre­te, vi­dim da vr­te onim ima­gi­nar­nim re­pom… Pi­tam Se­le­ni­ća za uti­sak… To je iz­u­zet­no in­te­li­gen­tan i sa­mo­sve­stan čo­vek. Ka­žu da ima i ha­ri­zmu. Ali to je i čo­vek, sa ko­jim, re­ci­mo, ne bih le­to­vao… Za­pam­tio sam to.
Bi­lo je ka­ko je bi­lo, tek či­tao sam da se ovaj isti Se­le­nić u „Na­šoj Bor­bi“ vaj­ka da su mu iz­be­gli­ce po­se­lja­či­le Be­o­grad… Kad sam ga sreo, ne mo­goh da odo­lim, a da ga ne pri­pi­tam gde ono bi ro­đen… U Pa­kra­cu. Za­što… Za­to što su ti iz­be­gli­ce po­se­lja­či­le Be­o­grad… Pla­nuo je u li­cu, ali se uz­dr­žao da šta ka­že…
Ču­dio se Slo­bo­dan Se­le­nić za­što su Pa­la­ve­stru i nje­ga u Be­ču, na sa­stan­ku PEN-a, za srp­ski na­ci­o­na­li­zam op­tu­ži­la dvo­ji­ca pe­no­va­ca iz Sa­ra­je­va: Mi­le Hr­vat i Dže­vad Mu­sli­man… Dža­ba je Pa­la­ve­stri, ka­žem, što je jav­no su­ze ro­nio nad iz­nu­tra za­pa­lje­nom Na­rod­nom bi­bli­o­te­kom, ko­ju zo­vu još i Vi­jeć­ni­ca, i nad Sta­rim mo­stom u nje­go­vo­me Mo­sta­ru, ko­ji su sru­ši­li Hr­va­ti. A i te­bi, ma ko­li­ko se tru­dio, da ih ra­zu­meš. Vi ste obo­ji­ca čla­no­vi SA­NU, a ona je la­žno op­tu­že­na za Me­mo­ran­dum, to no­vo Na­čer­ta­ni­je… A sem to­ga, ti se zo­veš Slo­bo­dan, a on Pre­drag. I dok god se ta­ko zo­ve­te, to će ta­ko i bi­ti, i ni­ka­kve raz­li­ke za ta­kve ne­ma iz­me­đu Pre­dra­ga, Slo­bo­da­na i Raj­ka, ma ko­li­ko se vi tru­di­li… Pri­čam mu za­tim, ka­ko mi je ne­dav­no u Ba­njoj Lu­ci pi­sac Ran­ko Ri­so­je­vić dao da pro­či­tam čla­nak pe­sni­ka Zil­ha­da K. Taj mi je pre ra­ta na svo­jim knji­ga­ma ći­ri­li­com is­pi­si­vao po­sve­te: R. P. No­gu, mo­me pje­snič­kom da­ji­dži (uja­ku). A sa­da pi­še: U Te­o­ča­ku će osta­ti 200 srp­ske si­ro­ča­di. In­ša­lah! (Ako­bog­da.) Od sa­da će Srp­ki­nje ra­đa­ti san­te le­da… Od sa­da mi ni­ko od Sr­ba ne­ma šta re­ći… Čak ni Mir­ko Ko­vač…
„BIGZ“ je imao po­dru­žni­cu u Za­gre­bu. Ta­mo su se na­še knji­ge do­bro pro­da­va­le. Ko­ju go­di­nu pre ra­ta išli smo u Agram na knji­žev­no ve­če. Pam­tim to po jed­nom ruč­ku i raz­go­vo­ru, da­nas sa­svim ne­za­mi­sli­vi­m. Po­zva­ni smo kod Du­brav­ke Ugre­šić. Za­slu­ge za taj po­ziv ima Ra­do­slav Bra­tić. Pret­po­sta­vljam da su Lju­bi­šu Je­re­mi­ća i me­ne pri­dru­ži­li Bra­tić i Vi­sko­vić. Znat­no doc­ni­je po­ja­vi­će se i Jan Vje­žbic­ki. Bi­ra­nu mor­sku ri­bu, sa ke­ce­ljom oko pa­sa, ume­šno je spre­mao Ve­li­mir Vi­sko­vić. Pi­li smo fran­cu­ski ko­njak, po­tom kor­ču­lan­sko vi­no, a vo­di­li bal­kan­sku kon­ver­za­ci­ju, u ko­joj sam, gor­ko­ša­lji­vo, tra­žio da skine­mo ma­ske: Evo, za po­če­tak, ja sam oči­gled­no Tur­čin… Tu je 500 go­di­na. Ku­ća po­red pu­ta. Pra­vo pr­ve brač­ne no­ći. Mo­ja pra­ba­ba že­na… Je li do­volj­no? Tur­čin sam dok se Sr­bin u me­ni ne na­pi­ri… A ja sam mi­slio da si ti Her­ce­go­vac, iro­ni­še Vi­sko­vić. Je­sam, ali is­toč­ni… Is­toč­ni – za­pad­ni, svi ste isti, ka­že Vi­sko­vić, i pri­ča ka­ko je još kao stu­dent u let­nji dan na Ili­ci sta­jao sa ne­kim sta­ri­jim pi­scem, či­ni mi se sa Šo­lja­nom, a ka­ko su za­gr­lje­ni i pri­pi­ti otu­da do­la­zi­la dvo­ji­ca… ta­kvih ko ti, oma­le­ni, crn­pu­ra­sti, ras­pje­va­ni. Kad nam se pri­mak­nu, po­gle­daj­te im oči, ka­že onaj sta­ri­ji pi­sac. Po­gle­dam. Pro­đo­še. A onaj će: Je­si li im iz oči­ju mo­gao ra­za­bra­ti ho­će li za­klat ili je­bat?… To su vam Her­ce­gov­ci… Za­pad­ni, ka­žem… Za­pad­ni – is­toč­ni, isto ti je to, ka­že Vi­sko­vić. Pa do­bro, ko­ji si on­da ti, pi­tam. Vi­sko­vić ću­ti. Ili si ti Cr­no­go­rac? Šta si? Da iz­beg­ne od­go­vor, Vi­sko­vić me pi­ta, kao da smo u kvi­zu, ka­da se već raz­u­mem u men­ta­li­te­te šta bi u tom smi­slu mo­gao re­ći o na­šoj ljup­koj do­ma­ći­ci… Su­de­ći po da­ru, ka­žem, mo­ra da ima ne­ku srp­sku kom­po­nen­tu. To je u vas Hr­va­ta za­ko­ni­to… Ni sam ne znaš ko­li­ko si u pra­vu: otac Sr­bin, maj­ka Bu­gar­ki­nja… Moj otac se uvi­jek iz­ja­šnja­vao kao Ju­go­sla­ven, ka­že Du­brav­ka… Pa­me­tan čo­vek. Znao je gde je ži­veo…
Ali, da se vra­tim Se­le­ni­ću. Na taj knji­žev­ni su­sret, kao auto­ri „BIGZ-a“ po­šli su i Se­le­nić i Fi­lip Da­vid. Ni da­nas ne bih se­bi mo­gao da ob­ja­snim za­što sam se ta­ko obu­kao: ode­lo, be­la ko­šu­lja, kra­va­ta, a na no­ga­ma opan­ci sa Ka­le­ni­ća pi­ja­ce. Kad sti­go­smo u Za­greb, ima­li smo do­sta vre­me­na, Se­le­nić i Da­vid me po­zva­še na ka­fu i ko­njak. Se­de­li smo i ća­ska­li u ho­te­lu „Du­brov­nik“. Pri­ča­li smo o knji­žev­no­sti, naj­već­ma. Pi­ta­li su me šta mi­slim o ovom i onom pe­sni­ku: Milj­ko­vi­ću, Vas­ku, Mi­ji, nad­re­a­li­sti­ma… Bi­li su od­ne­kud za­ču­đe­ni što sam bez is­klju­či­vo­sti go­vo­rio o bra­ći po ne­sa­ni­ci kao o ši­roj po­ro­di­ci… Se­le­nić je po­gle­di­vao u mo­je opan­ke, ali mi ni­šta ni­je re­kao.
Na­ša ured­ni­ca Lji­lja­na Lap­če­vić, Be­o­gra­đan­ka i sta­ra Se­le­ni­će­va po­zna­ni­ca, pri po­vrat­ku mi re­če da je Se­le­nić nju pi­tao za­što Raj­ko in­si­sti­ra na svo­me se­ljač­ko­me po­re­klu, a da mu je ona od­go­vo­ri­la da ja ni­sam se­ljak već do­mac…
Do­mac ko­ji je obuo opan­ke.

_______________

Gde je ovde levo

„Mor­nar­ska Ode­la I San­da­le Me­ke
Svi­le­ni Kač­ke­ti Iz Cr­ve­ne Me­ke
Br­ka­ti A Fe Že Ofi­ci­ri OZN-e
U Si­vo­me Do­mu Na Pra­zni­ke Po­zne

Uspa­van­ke Ru­ske Kri­za Oko Tr­sta
Bi­sta Ma­ka­ren­ka Krst Cr­ve­nog Kr­sta
I Vas­pi­ta­či­ce Na­gor­ki­nje Vi­le
To Li Za­do­ji­še Cr­ve­no Ko­pi­le

Gr­kim Mle­kom Su­zom Si­na Raz­met­no­ga
Na Vra­ti­ma Ra­ja Bez Cr­kve I Bo­ga
Gde Je Ov­de Le­vo Upi­ta­ti Ko Sme

Mla­dog Ja­ko­bin­ca Iz Še­zde­set Osme
To Op­štin­sko De­te Na­du Si­ro­ti­šta
Da­nas Ka­da Sre­ćom Ni­ko Je I Ni­šta.“ hairy women взять займ в москвезайм только по паспортуяндекс деньги займ