Nije svejedno!

Piše Aleksandar Đaja

Na osnovu čega Slavica Đukić Dejanović izvodi vulgarnu simplifikaciju da je građanima Srbije „sasvim svejedno“ kada će biti raspisani parlamentarni izbori?

Predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović izjavila je krajem prošle nedelje da će parlamentarna većina, sve dok postoji, odlučivati o tome kada će biti izbori. „Izbori su na pragu, a da li će biti krajem ove ili početkom naredne godine građanima je sasvim svejedno“.

PROVINCIJALNO RAZUMEVANJE LEGALITETA
Šokiran sam ovim stavom. Jer, u  stanju ekonomskog i političkog harikirija u kojem se nalazi srpski narod, ovakvo nakaradno poimanje „skupštinske većine“ nije samo arogantno, nego je krunski dokaz nerazumevanja suštine demokratskog parlamentarizma i provincijalnog shvatanja pojma legaliteta i legitimiteta. Narodna skupština u ovom trenutku verovatno ima tzv. „većinu“, kojom može da blokira svaku inicijativu za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izvora, ali istovremeno je upravo pod vlašću te „većine“ srpski narod ogoleo i obosio kao nikad do sada, što dovodi u pitanje njen legitimitet! Nemati za to sluha, nego se uporno i kukavički zaklanjati iza gvozdenog štita legaliteta, u najmanju ruku ne priliči „transparentnom društvu“ kakvim Srbija želi da se predstavi EU (saučesniku u najnovijem gangsterskom zločinu NATO-a i ubistvu Gadafijevog sina i troje unučadi).
Na osnovu čega Slavica Đukić Dejanović izvodi vulgarnu simplifikaciju da je građanima Srbije „sasvim svejedno“ kada će biti raspisani parlamentarni izbori? Da im je „sasvim svejedno“ hoće li biti vanredni ili redovni? Da im je „sasvim svejedno“ koliko će do tih izbora još društvenog bogatstva biti u bescenje rasprodato strancima, ne bi li sadašnji vlastodršci što duže ostali na vlasti i produžili agoniju Srbije do „poslednje kapi krvi“ njenih građana? Da im je „sasvim svejedno“ hoće li još jedini preostali i najvredniji deo višedecenijskih napora generacija radnika ove zemlje, „Telekom Srbija“, biti prodat za minimalnu cenu i to u trenutku kada beleži najveći dosadašnji profit? Da je građanima Srbije „sasvim svejedno“ hoće li ih sadašnji režim sa mizernom „parlamentarnom većinom“ odvesti na onaj svet, pre ili posle prodaje „Telekoma“, a u svakom slučaju pre izbora – ili će konačno učini nešto da spasu svoja smrtna tela, pošto su im duše, ionako, besmrtne? A, pokazatelji da smo utonuli u „dno dna“ promašene višegodišnje ekonomske i političke nazovi strategije ove Vlade pod rukovodstvom Borisa Tadića, pardon, premijera Cvetkovića, toliko su očigledni, da smo, ili svi mi slepi, ili su srpski vlastodršci postali „no limit“ bezobzirni, a mi kolateralna šteta njihovog vlastoljublja.

„VELIKI REFORMSKI NAPORI“
Jer, nikada u Srbiji do sada nije bilo da Beograđani Javnom komunalnom preduzeću „Pogrebne usluge“ duguju 414 miliona dinara za grobna mesta… Da svakog meseca u stečaj ode oko hiljadu preduzeća, pa se na ulici svakog prvog u mesecu bez posla nađe od 10. 000 do 20. 000 ljudi… Da je promet robe u trgovini na malo u martu bio manji za 14,2 odsto, nego u istom mesecu prošle godine, a da je promet robe u maloprodaji u periodu januar-mart smanjen za 9,6 odsto u odnosu na isti period prošle godine… Da je broj siromašnih u Srbiji u 2010. godini, u odnosu na 2009. godinu porastao sa 6,9 odsto na 9,2 odsto, pri čemu tih 9,2 odsto stanovnika živi ispod apsolutne linije siromaštva, sa manje od 8.544 dinara mesečno… Da po mišljenju MMF-a neće biti rešena visoka stopa nezaposlenosti, koja se ni do 2016. godine  neće spustiti ispod 17 odsto, što znači da će i tada svaki peti građanin Srbije biti nezaposlen!… Da  je broj stanovnika Srbije od 2000. do 2010. godine opao za 220.000, i da će u narednoj deceniji nastaviti da opada… Da u prestonici, navodno, nema dovoljno policajaca koji mogu da obezbede red i mir na ulicama, kako je izjavio gradonačelnik Beograda Dragan Đilas (valjda, onaj isti koji je kao jedan od predvodnika studentskih protesta od 1991. do 1992. godine optuživao pokojnog predsednika Miloševića da je Srbija policijska država)… Da su teška vremena primorala mnoge Novosađane da kradu sapune, paste za zube, kifle, paštete, kvasac… Da siromašni ljudi čak krišom u radnji otvaraju pakovanja deterdženta za veš, pa zahvataju šakama i trpaju u džepove!… Da na novinarsko pitanje: da li je Srbiji zagarantovan status kandidata za prijem u EU do kraja godine, Božidar Đelić odgovori kako nikakvih garancija nema i da će dobijanje statusa biti rezultat „velikog reformskog napora i posvećenosti saradnji sa Haškim tribunalom“. Što znači da je Tadićeva „mantra“ o tome da će raspisati vanredne parlamentarne izbore odmah po dobijanju pomenutog statusa, samo najnovija u višegodišnjem nizu „Potemkinovih“ obmana Demokratske stranke i njenog predsednika!
I, na kraju, ako se doktorki psihijatrije Slavici Đukić Dejanović zaista čini da je posle svega prethodno napisanog građanima Srbije i dalje sve „sasvim svejedno“, pa i to što je između prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg Praznika rada (kakve li ironije) dnevno u proseku bez posla ostajalo 1.000 ljudi, onda, ili ona treba da promeni profesiju, ili mi moramo da promenimo nju. Jer, nama – nije svejedno!