MILORAD EKMEČIĆ Živimo u doba rata objavljenog istorijskoj nauci

Reč Milorada Ekmečića, dobitnika nagrade „Pečat vremena” za istoriografiju, prilikom uručenja priznanja

Došao sam pred vas danas ovde da zahvalim svima onima koji su to zaslužili. Na prvom mestu, našoj publici koja je ispunila ovu pozorišnu dvoranu i svojom lepotom i dostojanstvom unela među nas uverenje da je naša javnost otvorila dušu prema ovoj nagradi. Uveren sam da će ona naći svoje mesto u podsticanju naše kulturne budućnosti, nešto slično kao što su velike francuske izdavačke kuće uradile u evropskoj istoriji. Zahvaljujući hrabrim ljudima iz redakcije časopisa „Pečat“ što su našli mogućnosti da ovu nagradu pretvore u trajnu ustanovu našeg duhovnog razvoja i što su spremni da za taj posao traže neophodna sredstva. Podjednako upućujem zahvalnost cenjenim članovima žirija, koji su me dodali zvonu naše književnosti Matiji Bećkoviću. Budućnost će pokazati da li sam ja zaslužio ovo poverenje -….a, ako baš pokaže da ga nisam zaslužio, onda ja ovde sada imam još jedno opravdanje da im zahvalim, što su preskočili prave i nagradu dale krivom.
Svaka je knjiga iz istorijske nauke jedna, vidljiva i nevidljiva potka tkanja koja određuje njene vrednosti i vek trajanja. Po količini znanja svako delo iz istorije mora zastareti – jer će naredni pisci otkriti papire za koje niko ranije nije znao da postoje. Ali i tada, ocene kretanja uvek ostaju na snazi i rđa vremena nikada je ne može ukinuti. Ovde najpre hoću da govorim o dve stvari kojima sam želeo da uvećam značaj mog kazivanja o nagrađenoj knjizi:
Prvo je prikazivanje plodova nacionalne istorije okvirima opšte istorije svetskog kretanja, oko i izvan našeg naroda. Od 1952, kada sam se zaposlio na sarajevskom Filozofskom fakultetu, bavio sam se uglavnom opštom istorijom. Neki moji prilozi su iz opšte istorije. Ono što sam pisao su istraživanja iz nacionalne istorije. Ako bih hteo da jednom slikom predstavim odnos opšte i nacionalne istorije, rekao bih da je to jedna plodna njiva u podlozi i pšenica koja raste na njoj. Ili kao saksija na balkonu i cvet u njoj. Od šake zemlje i vode zavisi kako će cveće rasti. Moja draga supruga mi je vrednoćom zalivanja i prihranjivanja uvek, dok je gledam kroz prozor, davala primer kako da i ja radim za pisaćim stolom. Ipak je jasno, ono što nije veliko, neće nikada ni biti.
Smeštanje zbivanja iz nacionalne istorije u okvire opšte istorije ima za posledicu da se u nacionalnoj istoriji vidi kako se i zašto nešto događa i kuda taj razvoj može da ide. To je drukčije istraživanje i drukčija priča nego da izaberemo lakši način i nižemo samo događaje koji se nameću odnekud iz magle. Naravno, to radi svaki istoričar, a ne samo oni koji su morali da sedaju za katedru opšte istorije.
Već od prvih stranica moje knjige ja sam nagoveštavao da je naša istorija jedan neizbežan deo evropske istorije. Srednji vek se za nas nesrećno završio, jer je prekinuo kontinuitet razvoja jednog evropskog društva na životnom prostoru srpkog naroda. Nikada nisam mislio da smo mi deo Evrope, jednak njegovom ostatku na Zapadu. Jesam pisao da smo se razvijali po svim motivima evropske istorije i društva koje dolazi. Nisu samo Srbi, okovima istorijskog razvoja ostavljeni u istočnom krugu refeudalizacije i autoritarnih režima bivših monarhija. Karl Marks, Arnold Tojnbi( da samo njih svrstamo u taj krug) su granicu istočne i zapadne Evrope povlačili ravnalom od Gdanjska do Trsta. Povucite i vi granicu, kao što sa ja to uradio. Po njoj je grad Beč na istočnoj strani, pa nije slučajno ruganje oko godine 1848, da – sem klasične muzike – svetskoj istoriji nisu još nešto priložili. Po toj liniji je grad Prag na zapadnoj strani.
Ipak sam uvek polazio od toga da smo mi, pored kolektivnog zaostajanja svih naših suseda i nas samih, bili u krugu evropske istorije. Ako u 16. veku nismo imali razvijenu kapitalističku ekonomiju, mi smo među prvima bili na putu da je brzo ostvarimo. Istorijsko vreme i kalendarsko vreme nisu iste stvari. Prvo se meri časovnik i uvek je u jednoj vremenskoj zoni isto. Istorijsko vreme je proces koji stalno teče, ali na svim stranama nije istodoban. Svi pre ili kasnije moraju proći rastom od nižih ka višim društvenim oblicima, ali ne u isto vreme. Istorijsko vreme nalaže da se ništa ne dešava istodobno.
U pet vekova koje opisujem u mojoj knjizi srpski narod je silom promenio mesto zbivanja. Umesto područja koje je zalihama plemenitih metala gradilo evropsku istoriju, mi smo smešteni u granična područja velikih svetskih imperija. Nastojao sam da znatno više nego što je običaj u našoj nauci, naglašavam da se islamski feudalizam bitno razlikuje od evropskog feudalizma. Na Zapadu i u Rusiji su plemići vlasnici svoje zemlje, u Osmanskom carstvu je trajno na snazi bilo održavanje državnog tipa feudalizma. Kakva je razlika jednog i drugoga prisetiće se oni koji su 1946. gledali izloge u Knez Mihailovoj ulici i to upoređivali sa kasnijim dobom liberalnog privređivanja.  U prvom, izlozima su izlagani madraci i najnovije konzerve, a u drugom u taj isti izlog sve više je ličio na umetničko delo. Nije slučajno Frensis Bekon u 16. veku pisao da je, u poređenju sa zapadnim društvima, tursko društvo despotsko, jer tamo slobode plemića nisu stvorile staleške parlamente i povelje sloboda kojima se moć kraljeva smanjuje.
U svim jezicima sveta postoji razlika između reči „vek“ i reči „stoleće“. To dolazi iz doba Rimskog carstva kada se jedno razdoblje, otprilike oko stotinu godina zvalo „seculum“. Volter je „ Vek Luja 14“ ograničio na doba od oko 60 godina. Na prvoj stranici moje knjige sam citirao turskog istoričara koji kaže da je uvođenje evropskih reformi u 19. veka bio najduži vek imperije. Pokušavao sam da ispravim grešku u istorijskoj nauci da je „duh protestantizma“ stvorio moderni kapitalizam, i da Karl Marks nije znao za tu teoriju. U „Kapitalu“ je i istorija Tomasa Makoloje, koji je tu teoriju rastrubio po svetu, nazvao falsifikovanjem istorije. Hoću da kažem, put srpske istorije od 16. veka je određivala tradicija iz vizantijske istorije po kojoj je tolerisana praksa davanja novca na zajam. To je uvek bila poluga koja daje istorijski progres. Srbi još drže rudnike plemenitih metala.
Državni tip turskog feudalizma je umrtvio društveno napredovanje. Samo na evropskoj strani granice naša je istorija išla ka neminovnosti da se poistovetimo sa Evropom.
Ne bismo bili u stanju da objasnimo šta su dahije i odakle su nama došli iz Tunisa i Alžira i izazvali srpsku revoluciju 1804. Bili su jedan oblik autonomne države osmanlijske imperije kojom je upravljao jedan vrhovni dahija, po izboru u Dahijskom veću. Od 1805. to je bio Ibrahim Bošnjak. Do 1802. su ratovale sa Turskom, pomagali turskom sultanu i verovatno 1798. su se pridružili sultanovoj vojsci kod Gabele. Očekivali su da će Napoleonova vojska ići preko Gabele na Bosnu i Srbiju.
Zavisnost događanja u nacionalnoj istoriji od razvoja opšte istorije se najbolje vidi u pogibiji Karađorđa 1817. Svetska nauka nije to vezala za porodične i lokalne nesporazume trojice srpskih kumova, pa Miloš Obrenović naredio da se odseče glava legitimnom srpskom voždu. Tu su i prsti britanske i austrijske politike i učinak jednog kapetana britanske Nacionalne garde Jonskih ostrva.
„Procesi dugog trajanja“ su se odomaćili u svetskoj istorijskoj nauci kao potka izgradnje nacionalnih identiteta i posebnih država. U tom pogledu je razlika u srpskoj istoriji izazvala tektonski poremećaj u poimanju etničkih granica srpskog naroda. Do otprilike 1860, svetska kultura polazi od toga da je nacija zajednica jednog jezika. Svi vešti pisanju u svetu su se slagali da su granice srpskog naroda omeđile prostor jadranske obale od Vardara do Pule, na sever do reke Drave i na istok „do Bugarske“- otprilike granice pojma „Stara Srbija“ sa severoistočnom Makedonijom i severnom Albanijom, sa Skadrom.
Od kraja 18. veka, celinom i u punom zamahu od 1860. se na Zapadu menja slika srpkog prostora. Od tada pobeđuje načelo da je „religija vododelnica nacije“. Od 16. veka Srbi su izgubili većinu u unutrašnjoj Dalmaciji, Slavoniji, a od 1918. i Bosni i Hercegovini. Netolerantne društvene ideologije Katoličke crkve su vezale pojam balkanskog istorijskog progresa za širenje okupacionog područja habzburških armija. Verovatno nijedan narod u svetu nije doživeo da se protiv njega više puta proglasi islamski Sveti rat kao srpski. Prvi je bio 1805, a poslednji krajem 1914. iako Srbi nisu ratovali sa Turskom. Dahije su bile jedan oblik ranog islamskog fundamentalizma – iako protivnici vehabita, borile su se protiv sultanove politike uvođenja evropskih ustanova u islamsko društvo.
Prvi „Panislamizam“ je progledao u Bosni oko Vidovdana 1876, kada je sultan u Bosnu poslao „pokrov sa Prorokovog groba“ – u stvari nedodirljiva Prorokova zastava. Pola Srba je bilo etnički očišćeno iz Bosne.
Nije mi jasno odakle tolika istorijska nezrelost rukovodstva Srbije danas kada su na Balkan pozvali u pomoć turski neoosmanizam kao arbitra za uvođenje demokratije u Bosni i na Kavkazu. To je kao da Kazanovu postave za direktora devojačke škole. Status takvog arbitra se u istoriji mora osvajati i silom dokazati. Ta kob nije mimoišla ni jedno društvo koje je u istoriji postalo velika svetska sila. „Barut miriše“ u megalomaniji današnje Turske da ona rešava stvari na Kavkazu i popuni prazninu koju je nekada ispunila Rusija i Britanija. Na Balkanu je isto. Neka Vasilije Ostroški čiji praznik sada slavimo pomogne našim političarima da konačno popune prazninu u svom političkom školovanju. Svako izrastanje nove velike sile je nosilo sa sobom krize i ratove. Status velike sile nikada nisu davali nespretnjakovići sa druge strane granice. Turska danas izrasta u veliku svetsku silu.
Drugi deo potke koji sam ugrađivao u moje sada nagrađeno delo jeste zlo vreme u kojem je ono pisano. Ovo je doba kada je objavljen rat istorijskoj nauci. Odasvud čujemo povike da ne gledamo u prošlost nego napred u ono što dolazi. Džon Grej, za koga kažu da je vodeći engleski filozof danas, je u knjizi „Crna liturgija“ razradio kako su američki liberali izgradili teoriju da „istorijska nije nauka“, da postoje bolje i slabije knjige iz istorije, ali da ona sama za sebe nije nauka. Grej kaže da u te američke nove liberalne zvezde spadaju najviše nekadašnji levičari.
Danas cvetaju teorije da ne postoji „istorijska metodologija“ po kojoj je istraživanje istorije nauka. Učili smo se pravilima da istraživanje koje ima metode, jeste nauka, a ono koje ih nema nije. Nauka radi po metodama, a ona što to nije po uputima.
Nisam podlegao autoritetu ni Jovana Skerlića da ne postoji istorijska metodologija i da je to uvek stvar „zdravog razuma“. To niko ne poriče, jer bi se inače istorija pisala u ludnicama. U tom zdravom razumu su svi postupci koji studenti istorije uče na početku svog školovanja. Prvo načelo „Izbor teme istraživanja“ izgleda banalan zahtev, koji se formuliše odoka i slučajno. A to je najvažniji princip, da je istraživanje naučno ili mitologijsko. Ako neko hoće da napiše knjigu da su Srbi najstariji narod na svetu, onda stavlja kola pred konje – istraživanje podređuje zaključku koji se mogao doneti samo posle istraživanja, kao nametnuta obaveza. U zdravom razumu istoričara su sačuvani svi nalozi iz istorijske metodologije – nema istorije bez izvora, nema izvora čija autentičnost nije dokazana. Svi zdravorazumci, svesni toga ili ne, ponavljaju naloge istorijske metodologije, bez obzira na to da li su oni toga svesni ili ne.
Današnje pristajanje naše kulturne javnosti da olako prihvata komande modernizovanja koje dolazi sa Zapad je izraz naše tradicije. Kadgod je u prošlosti kakav gestapovski komesar uzviknuo da nema Srba, dobra polovina beogradskih intelektualaca bi povikala da je to zaista tako.
Lako je u Beogradu, narodu razorene istorije vikati: Okanite se prošlosti. Tu tuđe nevladine organizacije stalno nameću svoju prvu reč u javnom mnjenju i kulturi. Recite to u Moskvi i Pekingu narodima koji stvaraju istoriju, kao večiti dijalog prošlosti i sadašnjosti. U tom dijalogu nikome ne pada na pamet da su nacizam i komunizam isto i da je samo američka formula valjana. Buduće društvo će stvarati narodi koji u svom istorijskom iskustvu imaju teret militarizma, kolektivizacije, forsiranja vojne industrije i policijskog doušništva, a ne Amerika koja to danas uvodi u život. Ona živi od ratova, kao što su Rusi čekali invaziju 1941. Amerika će izbeći kolektivizaciju, ali će prolaziti kroz istorijsku krizu zbog sve većeg nametanja države kao socijalnog arbitra. Izrastanje svemoćne države Amerike pokriva groblje nekada slobodnih individua. Svemoć policije ne daje slobodu.

3 коментара

  1. Avatar

    “Živimo u doba rata objavljenog istorijskoj nauci” Sta dodati samo ovom naslovu? Tako blistavi um retko se srece na intelektualnoj sceni Srbije. Sve cestitke g. Miloradu.

  2. Avatar
    Читалац

    Из обраћања главног уредника Милорада Вучелића: “Нећу нимало претерати ако кажем да нас је та књига као и укупно дело Милорада Екмечића,не само подстакло и подупрло да са пуном свешћу не тумарамо већ релативно трезвено корачамо кроз сва искушења у којима смо се нашли и која су нас тек чекала…”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *